БАРКА ЗА НАЈБЛИЖЕГ СВОГ НОВИЦЕ ЂУРИЋА

,,Има нешто што је ипак доступно само птицама.

Не покушавај да летиш."

/ Новица Ђурић ,,Роман ти причам" (СКЗ, 2013) Награда  ,,Марко Миљанов"  за 2014. годину/

Сачували смо причу и причање, надање и предање, детињство и сећање, топлоту и суровост живота, истину, правду, страдање, младост и одрастање, молитвено, Богојављено. Понекад, путањом Јова или у барци коју је сковао Ноје, а у књизи ,,Роман ти причам", Новице Ђурића, породица је и барка и Нојев ковчег, отац и мати су Јов и преподобна Ана. Породица је дом и кућа, окућница, колиба, гнездо, кров, зидина, темељ и камен за урезаним иницијалима имена браће и сестара: Д.Ђ. Н.Ђ. Д.Ђ.  и М. Ђ. Прича за причом! Сећање за сећањем, па се деси и да се заплаче, и да запитамо себе, откад нисмо пустили сузу држећи у рукама неку књигу?

Они који су заборавили вредност и значај породице, велике, снажне и бројне, која је као институција опстајала у најтежим временима прошлог века, након Другог светског рата, ниске ових предања, која су ризнична и подсећају на пчелињу матицу, доживели би као патетику. Управо, због погрешних доживљаја и заборављања оних места где смо рођени и начина на који смо живели, не успевамо да појмимо шта је то носталгија? Шта је љубав? Нада? Вера? Благостање? Исконска радост човекова.

Почињемо, нажалост, завичајем да именујемо оно место, за које нас везује леп и лагодан живот, посао и новац, а не онај крај, где су на дан твог рођења запуцале пушке, као у Ђуриђевом Колашину, где се рађање мушког детета славило као празник, какав је био и тај 10. октобар, 1956. - дан пишчевог рођења. Дан када је његова мати била најпоноснија жена у породици, у селу! Кад су сестре дариване најлепшим даром који је синоним за Црну Гору - братом, а отац доживео продужетак лозе и истински процват породице.

И оно што је најтужније, у овој књизи, аутор је описао лепо, топло и човечно. Одрастајући уз неизмерну родитељску љубав, сестринску и братску бригу, славску свећу, уз молитву, свестан да ,,једино Божје стреле крсте небеса", Ђурић своје кратке приче вешто завршава наравоученијем казаним из уста оца, мајке, баке - јеванђељски, песнички, философски: ,,Човјек је дијете, а дијете је човјек и по. Када се одбрани главом, онда је човјек."

Колико год да смо читали и прочитали непоновљиву и вечну руску књижевност: Достојевског, Толстоја, Гогоља, и не само руску, већ и нашу, српску, која је светла као и руска: Црњански, Андрић, овај Ђурићев приповедачки манир доноси нам нове науке. Ако смо заборавили, научили смо да ,,ријеке и мора не узнемиравамо, буди само сидро у тој највећој барци".

Прича. Роман. Завичај и у њему ,,центар света" са ,,срећним пчелама", сит и гладан, пре и након изласка Сунца, Новица Ђурић најбогатији љубављу према ближњем свом, свима нама је оставио места у овој словесној, небеској барци. А ко буде хтео да плови чистог срца, уживаће у валовима ових речи.

Милица Бакрач

ДАН, култура, 19. април 2014. године