Ђурић: Умијмо сопствено лице како не бисмо упрљали туђе

ИЗЈАВА ПРЕДСЈЕДНИКА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ, НОВИЦЕ ЂУРИЋА, дневном листу ДАН
                                        Пред­сјед­ник Удру­же­ња но­ви­на­ра Цр­не Го­ре Но­ви­ца Ђу­рић оци­је­нио је да цр­но­гор­ски но­ви­на­ри из го­ди­не у го­ди­ну све те­же жи­ве и да су у све те­жем ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју.
– Но­ви­на­ри­ма је све го­ре јер су по­ста­ли по­слу­га по­је­ди­нач­них ин­те­ре­са и по­ли­тич­ких пар­ти­ја. По­што су се­бе до­ве­ли у та­кав по­ло­жај, њи­хо­ва ци­је­на из го­ди­не у го­ди­ну знат­но па­да. За­то но­ви­на­ри да­нас мо­ра­ју да се са­бе­ру, да се удру­же и да ста­ну у од­бра­ну исти­не. Бра­не­ћи исти­ну, од­бра­ни­ће и про­фе­си­ју, а у сва­ком дру­гом слу­ча­ју но­ви­на­ри­ма ће би­ти све те­же и до­ћи ће у си­ту­а­ци­ју да их са пор­тир­ни­ца и пор­ти­ри вра­ћа­ју и да их би­ју и да им па­ле и до­мо­ве у ко­ји­ма ста­ну­ју. То ће се де­си­ти уко­ли­ко се не удру­же и оку­пе око стру­ков­не асо­ци­ја­ци­је, да удру­же­но дје­лу­ју и ука­жу на сво­је про­бле­ме – ка­зао је Ђу­рић за „Дан“.
Он ис­ти­че да ме­диј­ски рад­ни­ци не би тре­ба­ло да се сје­те про­бле­ма са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју са­мо за Дан но­ви­на­ра. 

Са додјеле награда УНЦГ (извјештај ТВ Српска)

–Свих 365 да­на док пи­шу сво­је тек­сто­ве тре­ба да ра­зу­ми­ју ка­ко пи­шу исти­ну, а да дру­ги­ма ша­љу по­ру­ку ка­ко у Цр­ној Го­ри мо­же по­сто­ја­ти са­мо јед­на вр­ста ауто­цен­зу­ре. Ауто­цен­зу­ра је, ка­ко то ја ра­зу­ми­јем, уми­ва­ње соп­стве­ног ли­ца ка­ко не би­смо упр­ља­ли ту­ђе. За­то је мно­го ва­жно да нам исти­на бу­де во­ди­ља и да се бо­ри­мо свим мо­гу­ћим прав­ним сред­стви­ма у окви­ру др­жа­ве Цр­не Го­ре. Ако то не ус­пи­је, а ло­ше успи­је­ва, то тре­ба чи­ни­ти пред ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Уви­јек сам за то да ства­ри пр­во ри­је­ши­мо у вла­сти­тој ку­ћи, јер је ло­ше, ру­жно и пр­ља­во сво­је про­бле­ме рје­ша­ва­ти у ту­ђем до­му, а пре­ско­чи­ти свој праг. Вје­ру­јем да но­ви­на­ри сво­је про­бле­ме пр­во тре­ба да ри­је­ше ов­дје, а ако не мо­гу, то мо­ра­ју рје­ша­ва­ти пред ре­ле­вант­ним ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма – на­во­ди Ђу­рић.
Он ука­зу­је да но­ви­на­ри да­нас го­ре жи­ве не­го ра­ни­је јер су ко­ле­ге у по­је­ди­ним ре­дак­ци­ја­ма не­за­шти­ће­не, па мно­ги од њих не­ма­ју здрав­стве­но и со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње и одав­но им се не упла­ћу­је рад­ни стаж.
–Због на­чи­на жи­во­та, тем­па и стре­со­ва, но­ви­на­ри све кра­ће жи­ве. Но­ви­на­ри би мо­гли да по­пра­ве мно­го то­га, не че­ка­ју­ћи дру­ге, а сва­ки дан тре­ба да ука­зу­ју да су им про­бле­ми не­ри­је­ше­ни, а не са­мо за Дан но­ви­на­ра – по­ру­чио је Ђу­рић.

ДАН, Друштво, 22.јануар 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2015-01-24&rubrika=Drustvo&najdatum=2015-01-23&clanak=472743&naslov=Mediji%20na%20udaru%20politike%20i%20kriminala

Уручене награде УНЦГ најбољим новинарима за 2014.

   

Гојко Кнежевић, Горица Милошевић,Горан Ћетковић,Љиљана Челебић, Новица Ђурић, Сенка Поповић, Ранко Павичевић и Ђорђе Брујић

 У просторијама Удружења новинара Црне Горе у Подгорици данас је уприличена свечаност на којој су додијељене традиционалне награде најбољим новинарима у 2014. години.

Сагласно дан раније донијетој одлуци жирија, који је одлучивао у саставу Гојко Кнежевић (предсједник), Горан Бјелановић и Раде Вукићевић (чланови), награда за животно дјело „Вељко Влаховић“ додијељена је Горици Милошевић, дугогодишњој  новинарки и уредници Радија Црне Горе.  Њој је признање уручио предсједник Удружења новинара Новица Ђурић.

  Предсједник жирија за додјелу престижних награда  најстарије и најмасовније  новинарске асоцијације у Црној Гори Гојко Кнежевић,прву годишњу награду уручио је уредници региона дневног листа „Дан“ Љиљани Челебић, док је награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала Горану Ћетковићу, новинару редакције портала ИН4С. 

Друга и трећа годишња награда припале су Ђорђу Брујићу, новинару магазина „Српске новине“, и Сенки Поповић, дописници Радија Црне Горе са Жабљака.

Горица Милошевић и Новица Ђурић

         Честитајући им  Дан новинара Црне Горе 23. јануар,  лауреатима и присутним колегама обратио се предсједник Удружења новинара Црне Горе Новица Ђурић, који је подсјетио да асоцијација на чијем је челу слави 69.рођендан.

Он је рекао да чланови УН ЦГ достојно бране част и углед новинарске професије, додајући да је је и поред тешких услова у којима егзистира њему за кратко вријеме приступило четрдесетак младих и талентованих новинара.

 „Сви који су некад цензурисали новинарство данас су макар савјетници у влади или министарствима, и ја сам поносан што у УН ЦГ таквих нема, нити их је било, као што нема ни новинара који су наши чланови а на било који начин су пристајали на објављивање цензурисаних прилога са својим потписом“ – казао је Ђурић, апелујући на стварање амбијента који гарантује пуну слободу новинара и њихових редакција.

Ђурић је подсјетио да још увијек нијесу откривени организатори односно наручиоци и они који су извршили убиство главног и одговорног уредника дневног листа „Дан“ Душка Јовановића, као ни виновници бројних других напада на медијске раднике, оцијенивши то недопустивим.

Одлуке о додјели награда најбољим новинарима у прошлој години образложио је предсједник жирија Гојко Кнежевић.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ Зашто је Варнава заноћио у пјесмама

Нове књиге

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ СИН УТЈЕХЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ, пјесме о патријарху Варнави, изабрао и приредио - Добрило Аранитовић,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица и Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, 2014. године  /

Када сте Божји изасланик, радите и творите по Његовој вољи, љубите и сабирате браћу своју, чините добра дјела, крепите немоћне и даривате осиромашене, односно увијек свим својим дјеловањем народу сте од користи, онда један такав божији угодник какав је патријарх Варнава, родом из Пљеваља, постао је инспирација пјесницима, односно писцима тога доба. А у овој књизи, „Син утјехе српске цркве“ – пјесме о патријарху Варнави, то је записано.

            А како је био поштован и удостојен међу свештенством, паством, послужићу се једним цитатом из рецензије академика Љубомира Зуковића, који пише:

            „...Није случајно што готово сви који, одушевљено, понекад и загрцнуто, настоје да својим стиховима изразе дивљење његовој личности и захвалност за све оно што за цркву и народ чини то испољавају тако што га упоређују са највећим српским светитељем и првим архијепископом независне српске цркве, Светим Савом...“

            А када се пажљиво прочитају пјесме посвећене Варнави онда се стиче утисак да су, ако не цијеле пјесме, онда бар поједини стихови настајали, исписивани онако како су настајале све народне пјесме – наши вјечни видокази.

            И пјесници који су исписивали пјесме о патријарху Варнави, као и он сам, пјевали су о слози међу српском браћом, оној која је увијек на ивици ножа, и никако да склизне и умирови се као вјечна слога. А да је било слоге докле је допирала ријеч и тамњаница патријарха Варнаве записао је народ сузом и тугом на његовом упокојењу. Ево како то опјева Павле Милошевић у пјесми „Патријарх Варнава“.

            „...Тужан народ плаче, сузе лије око

                 Скамењени уздах рони се дубоко.

                 -----------------------------------------

                 Сиротиња худа Патријарха хвали,

                 И смирена лица воштанице пали.

                 -----------------------------------------

                 Поздрављају плачем мученичку главу,

                 Поборника смјелог, Великог Варнаву...“

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31275-novica-djuric-dobrilo-aranitovic-sin-utjehe-srpske-crkve

У памет се коме је до памети

Црна Гора мора да призна да ово није њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали Америци на позивима против било кога као недавно против

Русије... 

Пи­ше: НО­ВИ­ЦА ЂУ­РИЋ

Ра­ди­кал­ни ислам нијесам из­ми­слио ја, а ни Ни­ко Ра­до­јев. Зна то Цр­на Го­ра, а ва­ла зна и ци­је­ла Евро­па, да не ка­жем пла­не­та. Исто та­ко, зна ва­се­ље­на да је ја­ча­ње ра­ди­кал­ног исла­ма аме­рич­ки про­је­кат и да је кра­јем се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка Би­је­ла ку­ћа при­ку­пља­ла до­бро­вољ­це ко­ји ће ра­то­ва­ти про­тив со­вјет­ских тру­па у Ав­га­ни­ста­ну. Ри­јеч је о ор­га­ни­за­ци­ји Ал Ка­и­да.
И шта са­да?!
Ро­ђе­но ди­је­те уз­ра­сло, са­зре­ло, ра­зу­мје­ло ка­ко ни­је би­ло ча­сно би­ти сит­ни ка­ли­бар у оруж­ју САД, па се ус­про­ти­ви­ло, осна­жи­ло и по­ста­ло про­блем. Као сва­ко ди­је­те ко­је се сту­ца од не­ми­ла до не­дра­га. Упра­во та „дје­ца за јед­но­крат­ну упо­тре­бу” освједочила су на­мје­ре њи­хо­вих ста­ра­те­ља и фи­нан­си­је­ра у Егип­ту, Си­ри­ји, Ира­ку, Ира­ну, па све до Укра­ји­не.
Не­ма ри­је­чи ко­ји­ма се мо­же из­ло­жи­ти онај ма­са­кр на Бо­жић у Па­ри­зу, ка­да су те­ро­ри­сти упа­ли у ре­дак­ци­ју ча­со­пи­са „Шар­ли ебдо” и уби­ја­ли чла­но­ве ре­дак­ци­је. Зло­чин су по­чи­ни­ла бра­ћа Са­ид и Ше­риф Ку­а­ши, по­врат­ни­ци из Си­ри­је. Том зло­чи­ну не­ма ни оправ­да­ња. Те­ро­ри­зму је­ди­но и при­ли­чи да се та­ко и кр­сти. Сву­гдје и у сва­кој при­ли­ци. Али, мо­жда у све­му тре­ба тра­жи­ти и оно дру­го – из че­га су из­ра­сли та­кви мо­ти­ви и да ли је то од­бра­на про­ро­ка Му­ха­ме­да или је по сри­је­ди вјер­ски–ислам­ски фа­на­ти­зам по­је­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја ко­је су се уда­љи­ле од из­вор­них при­по­ви­је­ди Му­ха­ме­да, од­но­сно Ку­ра­на.
Ни­је за­хвал­но „чач­ка­ти” у ову те­му ко­ја са­да као ба­ук исла­ма кру­жи Евро­пом. Ма ка­кав ба­ук, ка­кав ђа­во, ми смо (Цр­на Го­ра) са­мо на­љеп­ни­ца на ре­ве­ри­ма САД, Ње­мач­ке, Фран­цу­ске, Ен­гле­ске.., свих оних ко­ји су осје­ти­ли би­јес, гњев „дје­це за јед­но­крат­ну упо­тре­бу”. Ипак, тре­ба из­ни­је­ти на увид и став нас ко­ји ни­гдје и ни о че­му не од­лу­чу­је­мо. Као у сва­кој јед­но­пар­тиј­ској др­жа­ви, од­но­сно Евро­пи.
Кр­ва­ви пир ра­ди­кал­них исла­ми­ста је­сте „ку­ка­вич­ки чин” и „пу­цањ у по­сла­ни­ка Му­ха­ме­да”, ка­ко је то ре­као ре­ис Ислам­ске за­јед­ни­це Цр­не Го­ре Ри­фат Феј­зић, као и да то што се де­си­ло не­ма ве­зе са из­вор­ним прин­ци­пи­ма исла­ма, ни­ти ће на би­ло ко­ји на­чин по­мо­ћи му­сли­ман­ској по­пу­ла­ци­ји. Ово је оцје­на с ко­јом ће се сло­жи­ти сва­ко ра­зу­ман.
Но, да ли је у овом тре­нут­ку до­вољ­но ра­зу­ма код оних ко­ји на­ја­вљу­ју кр­ва­ву осве­ту по­пут на­ја­ва Мар­ти­на Шул­ца и Фран­соа Олан­да, ко­ји су по­ру­чи­ли да пред­сто­ји „оштра бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”. Да ли и ко­га за­бри­ња­ва ова на­ја­ва ми­мо оних ко­ји ни­је­су му­ха­ме­дан­ске вје­ре, од­но­сно ра­ди­кал­ног екс­тре­ми­стич­ког кри­ла исла­ма.
Пре­ма до­са­да­шњим ре­ак­ци­ја­ма у Цр­ној Го­ри, и не са­мо њој већ и окру­же­њу, је­ди­но су би­ли за­бри­ну­ти да ли ће им се ли­де­ри, од­но­сно ше­фо­ви ди­пло­ма­ти­ја, по­пут на­шег Иго­ра Лук­ши­ћа вра­ти­ти са Мар­ша со­ли­дар­но­сти у Па­ри­зу.
Не ми­је­ша­ћи се у спољ­ну по­ли­ти­ку Цр­не Го­ре ко­ју за­сту­па ми­ни­стар Лук­шић, са­вјест ме при­си­ли­ла да по­ди­је­лим са не­ким осје­ћај да ме тај оправ­да­ни марш про­те­ста под­сје­ћао на ан­ти­му­сли­ман­ску хи­сте­ри­ју на­лик на ону с кра­ја про­шлог ви­је­ка – све­оп­шту ан­ти­срп­ску хи­сте­ри­ју. Исти­на без мар­ша, али здру­же­ну у еска­дри­ла­ма смр­ти ко­је су та­да не­ма­ло шти­ти­ле и оне му­џе­ха­дин­це ко­ји су се на­сред Са­ра­је­ва игра­ли фуд­ба­ла са од­сје­че­ним срп­ским гла­ва­ма.
Зар је то био ма­њи по­вод за све­оп­шти марш ми­ра и по­ми­ре­ња?! Ни­је, али то ни­је­су би­ла дје­ца ко­ја су иза­шла из ма­ши­не­ри­је ко­ја си­је смрт гдје год про­ци­је­ни да су угро­же­на људ­ска пра­ва и пра­ва ЛГБТ.
И та­да, и са­да у нај­но­ви­јем Са­до­е­вроп­ском за­стра­ши­ва­њу сви­је­та, сум­њам, ма­да је сум­њу Евро­па про­гла­си­ла је­ре­сом, да је то још је­дан али­би за оно што сли­је­ди. А шта је то, то ће се уско­ро ви­дје­ти, ма­да ти­ме ни­шта не­ће би­ти ри­је­ше­но.
А ка­да јед­на мје­ра не­ма свој по­зи­ти­ван ис­ход он­да се по­ста­вља пи­та­ње – ко је тај ко је по­гре­шно сло­жио мо­за­ик, од­но­сно да ли је то ура­дио с на­мје­ром и оства­рио свој циљ. Би­ло ка­ко би­ло, САД је са­да Евро­пу ста­вио под кри­ла сво­јих моћ­них бом­бар­де­ра, баш као што је то ура­ди­ла у ври­је­ме бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре.
Оно што се за­бо­ра­вља, а што ни­ка­да не би тре­ба­ло да за­не­ма­ри цр­но­гор­ска ди­пло­ма­ти­ја, је­сте са­зна­ње да бом­бе бр­зо екс­пло­ди­ра­ју, од­но­се хи­ља­де жи­во­та, али од­бра­на вје­ре је атом­ска бом­ба ко­ја је нај­по­кре­тљи­ви­ја од свих до­сад про­из­ве­де­них. Та­ква тра­је, пре­но­си се с ко­ље­на на ко­ље­но, и не тре­ба је жи­го­са­ти. На­про­тив, то је ду­хов­на ба­сти­ља јед­не ци­ви­ли­за­ци­је и тре­ба до­бро чи­ни­ти ка­ко би се дви­је ци­ви­ли­за­ци­је, оне ко­ја при­па­да хри­шћа­ни­ма и она дру­га ко­ја сто­лу­је у исла­му, у до­бру су­сре­ле и из бо­гат­ства њи­хо­вих кул­ту­ра јед­ни дру­ге да­ри­ва­ли до­брим дје­ли­ма, без утје­ри­ва­ња стра­ха, ди­је­ље­на ре­це­па­та о сло­бо­ди го­во­ра, из­ра­жа­ва­ња, од­но­сно шта су то људ­ска пра­ва...
Цр­на Го­ра мо­ра да схва­ти, на то је оба­ве­зу­ју исто­риј­ске исти­не, да ни­је зе­мља у ко­јој су му­сли­ма­ни стран­ци, већ да је то на­род ко­ји је, не та­ко дав­но, про­ми­је­нио вје­ру, и да не тре­ба због до­па­дљи­во­сти За­па­ду на­ру­ша­ва­ти ста­ре до­бре од­но­се из­ме­ђу ве­ћин­ског пра­во­слав­ног на­ро­да и му­сли­ман­ске ма­њи­не. Уко­ли­ко се то на ври­је­ме не схва­ти, оно­га ко бу­де са за­ка­шње­њем го­во­рио о де­ста­би­ли­за­ци­ји Цр­не Го­ре тре­ба­ло би про­гла­си­ти ре­ме­ти­лач­ком ис­по­ста­вом САД и по­је­ди­них зе­ма­ља За­па­да.
Цр­на Го­ра мо­ра да на­ста­ви да гра­ди сво­је чој­ство, стр­пљи­во и без ами­но­ва­ња сва­ке глу­по­сти ко­ја јој се ста­ви на пут европ­ског и НА­ТО мо­ља­ка­ња.
Цр­на Го­ра мо­ра да при­зна да ово ни­је њен об­ра­чун са исла­мом, да се не од­ри­че Хри­ста и не не­ги­ра Му­ха­ме­да, да се за­хва­ли Аме­ри­ци на по­зи­ви­ма про­тив би­ло ко­га као не­дав­но про­тив Ру­си­је...
Цр­на Го­ра не сми­је ле­тје­ти на ту­ђе ису­ка­не са­бље јер ће нај­при­је она од ње про­кр­ва­ри­ти, тим при­је што ће се тек на­ред­них го­ди­на ја­сни­је ви­дје­ти шта се кри­ло иза док­три­не „бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”, од­но­сно од­бра­не Са­до­е­вроп­ских ври­јед­но­сти.
И не без раз­ло­га, по­на­вљам да они ко­ји су Цр­ну Го­ру при­сво­ји­ли као сво­је не­до­но­шче, па с њо­ме ма­шу по сви­је­ту, са­ми од­лу­чу­ју, јер су уз њу, од ју­че, би­ли са­мо Они и ни­ко дру­ги, а упра­во Они мо­ра­ју да зна­ју да о Оној ста­рој Цр­ној Го­ри од при­је њих мо­ра да од­лу­чу­је на­род, ду­ша на­ро­да, њи­хо­ва па­мет, а не ни­ка­ко ша­чи­ца узур­па­то­ра др­жа­ве. Јер, у па­мет се ко­ме је до па­ме­ти, ми са­да отва­ра­мо но­ви пут за су­срет на­ше дје­це и ци­ви­ли­за­ци­ја, ни­ка­да не за­бо­ра­вља­ју­ћи да му­сли­ма­ни у Цр­ној Го­ри ни­је­су до­шља­ци са дру­ге пла­не­те већ је­дан од на­ших ко­ри­је­на ко­ји је при­мио ислам. Ко­ли­ко ме па­мет слу­жи, го­во­ри­мо истим је­зи­ком, пи­ше­мо истим пи­смом(има) итд.
Цр­на Го­ра мо­ра да раз­го­ва­ра пр­во са сво­јим су­на­род­ни­ци­ма, па тек он­да са дик­та­то­ри­ма из сви­је­та. За­рад то­га – у па­мет се, Цр­на Го­ро.

(Аутор је књи­жев­ник и но­ви­нар)

ДАН, 15.01.2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&clanak=471482&datum=2015-01-15&naslov=%A9arli

http://www.in4s.net/index.php/u-pamet-se-kome-je-pameti/
http://srpskenovinecg.com/stav/31176-novica-djuric

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Пером сјекао и просијецао табуе

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Академик Зоран Лакић, ИЗ ДАНА У ДАН - ГОДИНА,  Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица /

            Да ништа није од јуче када је ријеч о бројним историјским драмама свједочи и академик Зоран Лакић књигом „Из дана у дан – година“ која је подијељена, рекло би се, у четири дијела, мада скоро сваки дио има од два до три одељка. Наизглед, они који је само прелиставају, а код нас је све више прелистача него читача, можда и помисле како је сваки од четири дијела књиге посебна цјелина. Можда то и може бити тачно све док се она темељно не прочита након чега се недвосмислено дâ закључити да је Лакић саградио јединствену тврђаву која се ничим не дâ урушити. 

            Да је на темељима својих ранијих расправа, саопштења, спорења и бројних књига назидао ову тврђаву од непобитних историјских чињеница говори сваки редак ове обимне књиге од око 450 страна. И није ријеч о сувопарном и тешко читљивом штиву, већ напротив – то је ријека која лагано тече, обликује сваки тренутак, догађај, вријеме, године, главне јунаке и оне часне споредне издиже изнад самопрокламованих вођа... и тако све тече као пјесма. И не треба сумњати да је он, како је неко већ записао, „пјесник међу историчарима“.

            Но, за Лакића се међу признатим интелектуалцима оне Веље Југославије говорило да је међу најхрабрим „провокаторима“ умировљених интелектуалаца и оних којима „закон лежи у топузу“. Стога и не чуди да је он један од ријетких, а у неким ситуацијама, био јединка која се није дала повити како власт „дува“, односно њени западни савезници, већ је пером сјекао и просијецао све табу теме времена у ком живи и ствара.

            У првом дијелу књиге академик Лакић на око 135 страна салива слова од боја на Царевом лазу (1712 - 2012) до слободарских идеала односно писаца који су на крилима, зашто не рећи комунизма, прво постајали водећи писци у ондашној Федеративној Народној Републици Југославији до „планетарних дисидената“.

            Рецензирајући ову књигу проф. др Јелена Попов примећује да Лакић и овом као и претходном књигом предњачи у својој научној критици за коју Попов каже да је „потребно имати знања, искуства, а више мање Бога ми и личне храбрости“.

            И док су бројни академици не само у Црној Гори ћутали о судбоносним дешавањима протеклих деценија по народе у Црној Гори, Лакић је грмио текстовима провокативних наслова од којих наводимо само неке: Ко се често клања кичма му се повија, Потомци предака или ратни злочинци, Домовински рат или етничко чишћење, Да ли Црна Гора улази у НАТО - или НАТО у Црну Гору, Прекомпозиција Балкана, Уједињење или анексија, лажна дилема...

            И заиста, док се чита књига „Из дана у дан – година“ академика Зорана Лакића, не може се а да се много тога и не забиљежи. И над овом књигом кажем себи: „Запиши док читаш“.

            И, ево, ово је дио тих малих забиљешки.

http://srpskenovinecg.com/kultura/kultura/knjizevnost/31054-novica-djuric-zoran-lakic-iz-dana-u-dan-godina