РОМАН ТИ ПРИЧАМ - први дио

НОВИЦА ЂУРИЋ

РОМАН ТИ ПРИЧАМ

Подгорица,

2013.

Новица Ђурић

РОМАН ТИ ПРИЧАМ

Издавач

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

Београд, Краља Милана 19

Управник

Нина Новићевић

Главни уредник

Драган Лакићевић

Корице

Бранислав Степанов

Технички уредник

Пера Станисављев Бура

Штампа

БУДУЋНОСТ

Нови Сад

ISBN 978-86-379-----

             Тираж

                500

Када ова књига буде објављена више нећу бити дијете.

Признајем, нерадо.

                           Аутор

ЧОВЕК ЈЕ ОНО ШТО ПАМТИ

         Човек је оно што памти. То је истина о сваком смртнику, а поготово песнику.Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било.То је једна од тајни нашег идентитета.

         Оно што песник не може да заборави постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи.

Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио Причам ти роман.

         Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога.

         Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и поверебни хартији, добијају нови, виши смисао.

         Тако се песник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу.

         Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је реч о песмама, а и без тога видно је да су то својеврсне песме у прози.

         Поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избегава.

         У време у којем се говори о крају књиге,кад се више гледа и слуша него чита, кад језик није ни „кућа бића“ ни „кућа народа“, него само средство комуникације, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове песника који су му претходили остајући непоколебљиви верник поезије, одан песничком братству и позвању и то у часу и баш тамо где се чини да је народ ту кућу раскућио и из куће прешао у кућару.

         Упркос томе још увек „оно што остаје утврђују песници.“

         А вера у поезију је већ победа поезије и поезија сама по себи.

Матија БЕЋКОВИЋ

ПОРОДИЧНА ЉУБАВ

         Кућу на имању Широка њива у Дријенку, првом селу у Липовској долини коју је постопао Свети Сава, саградише родитељи 1953. године. Та камена кула, са четири собе и ходником, а коју деценију касније шпајзом и купатилом, уњедрила је нашу породицу.

         Све је у њој функционисало у најбољем реду. Врховно је било поштовање родитеља и нашег ђеда Ника и бабе Благе. Поштовању је била подређена и љубав.

         Та гордост родитеља, та непрестана брига и одбрана унучади, без обзира колико су криви и колики је њихов „гријех“ у забрањеним радњама, рађала је и похрањивала једну посебну, јединствену љубав – породичну љубав на селу.

         То не бих умио боље да објасним. Једино се то роди у сеоској породици која има више генерација, носи се са собом, чини вас посебним, узвишеним, снажним...

         Као да сте се узвисили изнад других, оних који су градом пратили возила и с прозора сањали да полете, нјих који су умјесто мудрих савјета слушали буку аутомобила.

         А ми смо летјели у наручју наших родитеља, у једној соби у којој су сви спавали. Ослушкивали како ко дише. Да коме није тешко. Да се ко није прехладио. Кашље ли неко. А ако се то догоди, били би сви на ногама.

         Да помогну, па помазе, послије родитеља пољубе, брата или сестру...

         Тако смо се, не само вољели, већ и лијечили.

         Љубав је лијек. Тајна успјеха сложне породице. Та љубав са села, дах из наше собе, нераскидива је ма где год били.

ТАКО ЈЕ ПОЧЕО ЖИВОТ

         Чекала је наша кућа на мушко дијете. Мајка је прво родила старију Душицу и млађу Душанку, па би јој рођење треће ћерке умногоме донијело нове бриге. По казивањима мајке, то нијесу негирали ни отац ни њена свекрва Блага, наша баба.

         „Бòгме, често би говорила Блага, без мушког ђетета мало је која усрећила дом. Нема без сина радости... А, ни у ову кућу Милоша Никова тешко да ће моћи без мушке главе...“

         О томе мајка причаше без оптерећења или било какве љутње, збивала је око тога шалу како јој је наша баба приговарала:

         „Анÿ де, оли ти више рађати. Шта чекаш? Пролази вријеме и кућни праг се, као и брак, чува мушком главом... Рађај, не чекај.“

         Мајка је већ била трудна, али ништа није говорила. И нијесу престајала гатања шта ли ће родити – ћерку или сина. Једни су говорили биће трећа ћерка, други – као да гледамо, мушко је, док су они трећи сумњичаво вртјели главом и као да нијесу вјеровали да је трудна.

         Само је мајка била спокојна. Сјећам се њених ријечи, како је била убијеђена да носи мушко дијете.

          Била је, кажу сви, лијепа, бијелог лица, вриједна, поносна, зорна... Чекала је само тај дан када ће се породити и подарити себи и мужу прво мушко дијете.

         И подари га 10. октобра 1956. године. Испод Кршија одјекивали су пуцњи. Највише су пуцали отац и ђед. Радовали су се мушкој глави. Били радосни, а да би се радост даље чула ваљало је то огласити пуцњем из неког оружја.

         Отац је након вишеминутне грмљавине у одређеним интервалима одложио двије пушке „талијанке“. Бојећи се да ће неко од шпијуна пријавити полицији да је отац пуцао, да има двије пушке без дозволе, отац одлучи да их у великом љесковом растињу сакрије који дан док опасност не прође.

         Када је прошло неко вријеме, извесни Мујо, али није онај поштени Мујо габељ, муж лијепе Софије, берући љешнике пронађе очеве пушке и украде их.

         Отац је то знао. Никада му то није рекао. Да га је цијенио можда и би. Знао је да Мују неће ваљати. А оцу су биле златне. Годинама му по Вучју, Дријенским и липовским шумама па и Сињавином до Комова није могла умаћи ни једна звјерка, како је звао дивљач. Том једном „Талијанком“ никада по други пут није гађао звјерку. Имао је мирну руку и око соколово.

         А онај ко их је украо имао је само два мртва предмета као застиђе, умјесто да му буду, као нашем оцу, понос.

         Сретао сам тог Муја и много пута долазио у искушење да му макар кажем да знамо да нам је украо пушке и да од стида нигдје не смије да их изнесе и појави. Да га ослободим тог терета. Нијесам. И не жалим. Мада ми је жао што су га без испаљеног метка „Талијанке“ сахраниле.

МОГЛО ЈЕ БИТИ И ДРУГАЧИЈЕ

         Живот је буре барута. Увијек. Једино безбрижно постојиш док си у мајчиној утроби. Све остало је питање трена – када ће и шта експлодирати, кренути добру или се злу намјерити.

         Тако, вјероватно, почиње сваки живот. Тако је почео и мој живот.

         На радост мајке Даринке – Даре и оца Милоша, на овај свијет сам ипак стигао.

         Могло је бити и другачије.

         Само мјесец прије порођаја мајка је са тек насложених дасака по гредама куће у изградњи пала у подрум. Висина опасна за свакога, скоро два метра, а тек за њу.

         „Помислих, готово је. Нијесам ни закукала. Би ме страх. Касније сам била радосна што гласа не пуштих. Кајала бих се цијелог живота како куках, а мушку главу носих. Сина од радости. Наследника. Боже, сине како сам те само подизала. Гледала у тебе као у очињи вид. Поносна сам на то, као што сам данас срећна са мојим породом“, једне вечери док отац спава на кревету покрај шпорета говори ми, више као да шапуће, мајка.

         „Падосмо ли овдје гдје сада сједимо“, припитах је.

         Не би јој тешко, мајка устаде и показа гдје су биле те даске и рече:

         „Било је у овој соби тамо гдје је некада био трап за кромпир. Нагазих је у журби да што више послова позавршавам... Е, тешки су то били дани и године... Кућа се правила... Кућило се...“

         Тако се прије првог плача, свијету најавих падом.

         Бог је хтио и би тако. Скоро без повреда. Божјом вољом, мјесец дана затим, октобра мјесеца 1956. године заплакао сам. У Дријенку, на стопу до Колашина.

         Мајка каже, породи је бабица Мара. Вели, имала је лаку руку.

         А глас о мом рођењу брзо се пронио до очевих Братоножића и његовог родног Брскута. Плакали су од среће – ђед Нико, баба Блага, сестре Душица и Душанка. Отац је био поносан. Тек, како ми се мајка обрадовала.

         Касније су ми причали, понешто и измишљали како би све било са више љубави, да су у мене гледали као у радост, наду, срећу и прије свега свог наследника. Оцу је то било најважније.

         На моју и њихову срећу, терет јединца са мојих малених леђа спаде када мајка роди ми брата Мијајла.

         Многи ће рећи да и није тако. Ја најбоље знам да јесте.

         Осјетио сам то.

ДЈЕЦА ДА ЈЕДУ

         Скоро да не вјерујем да су било чија дјеца гладна. Да су жељна много чега, то да. То вјерујем. То знам.

         Можда су дјеца средњег узраста жељна много чега. Тек кад стасају, њихове жеље бивају веће. И опасније.

         А како да вјерујем да су дјеца гладна ако су сви родитељи, а вјерујем да јесу, и свој залогај давали дјеци.

         Такви су били и наши родитељи.

         Мајка би увијек нешто кувала, мијесила разне пите, пекла разне хлебове, (пшеничне, кукурузне)... Све за дјецу.

         За столом није било приче. Отац је, учећи школу у Београду још 1960. године научио и много тога о лијепом понашању, правилном јелу, одијевању, ходању..., из онога како се то касније, а можда и тада, звало – бон-тон.

         Отац је често понављао како се правилно сједи док се једе, како се држи прибор за јело, узима хлеб и да за столом, док једемо, лактови нијесу „за бодење онога до тебе, већ да буду уз тијело прибијени“... Није праштао ако не држимо у лијевој руци виљушку а у десној нож, и тако то.

          Када би мајка поставила јело, за столом би сви сјели. Јели смо само ми – дјеца. Отац би говорио „нека, нек они једу, а ја ћу послије њих“. Мајка би га нагонила да с нама једе, али он није хтио. Тако је било, док се не запослисмо. И данас, након толико деценија, када му је 83 године, чини ми се да лагано једе и крајичком ока мотри има ли ли довољно хране, не више само за нас, већ за нашу дјецу, негову унучад.

         Мајка, увијек спреми толико да више нема гдје на столу да стане.

         Знам одакле јој то данас, али никада ми није било јасно одакле јој то док бијасмо дјеца. Одакле то вади. Гдје је то похрањивала прије него би га нама принијела на сто.

         С годинама се то дјеци сâмо покаже. Згучила, наша мајка. За нас, дјецу своју.

         Мајчин завежљај увијек је препун. И када испружи руке празне да помилује по коси и то је дар руку које су све створиле и све несебично подариле дјеци својој. Зато је увијек имала, јер  Бог дарује руке које дају, да би увијек и имале.

НИЈЕ БИЛО ЗА БАЦАЊЕ

         Мајка је била чаробњак за разна јела, супе, чорбе... да испече најљепшу питу на свијету, од јабука, „штрудлу“, питу од сира, „суканицу“...

          Највише смо, чини ми се, вољели домаћи пасуљ „шарени“, кувани ориз на варенику, такозвани „суклијаш“, паприкаш, вариво – готовац, смочани качамак... Укус тих јела ни данас не блиједи.

         Истина, није се имало свега у изобиљу. И то чега је било доживљавали смо као да није. Јер није било добро, за васпитанје, да вјерују да нечега има за бацање.

         Тако, када би за вечеру, уз кувани кромпир, суво месо, пршуту или печеницу, био постављен сир, знало се да су ту и мрвице важне.

         Од малена смо научили да са мало „зачинимо“ оно веће, или, како су то тада говорили родитељи – „смочите, дјецо“. У преводу, то је значило – по мало, да би било и за сјутра, не просипај јер нема више, чувај јер нема другог, научи да се и од мало  осјећаш сито.

         И заиста, били смо сити.

         Од мрвица су најслађе погаче.

         Не искушавај.

         Вјеруј ми.

МАЈКА ЈЕ ТО

         Зиме су биле дуге, хладне, али би нама, дјеци, донијеле и пуно радости.

         Не знам чему се мајка више радовала – када је зима снијежна и мразовита, или када замирише прољеће.

         Али, скоро да сам сигуран, радовала се највише љету, када јој дјеца и унучад поново дођу, разгаламе се собама, њивама, воћњацима, пашњацима... док је све остало било прилагођавање ономе што донесу прољеће, љето, јесен и зима.

         Осјећала је и све мјесечеве мијене.

         Годишња доба дођу и прођу, а нашој мајци послови су били увијек исти и све обимнији. Како је расла породица, тако је расло и бреме терета на њеним плећима.

         Увијек је имала много посла. Неодложног. Тешког. Најтежег.

         Измијенио је тај тешки живот и примјетно је то било на њеним рукама, на лицу ... док јој у очима то било скоро немогуће примијетити. Можда је то вјешто скривала, а можда и природом тако би одређено. Ипак, има оно што никада није пролазило. Није се дало скрити, ни времену ни очима.

         Пуно је препознатљивих црта, биљега, свједочења....

         Свједоче људи, познаници. Фотографије.

         Била је тако лијепа када је испросио наш отац.

         Упамтио сам мајчино лице бијело као снег, косу подвијену и укроћену фркаделама, бијеле дуге прсте, танане као у пијанисткиње, права као свијећа.

         Кад корача, као да ти у дуго ишчекивани загрљај лети.

         Зуби бјељи од бисера полагано су тамњели и нестајали како је у коју трудноћу улазила. И није их жалила.

          „Шта је то, при дјеци“, говорила је.

         Висока, али не превисока. Онако, као да је за двор рођена.

         Очи плаве и увијек радосне. И туга када је обузме. И смрт најближих када је сломи. Очи, бескрајно топле, плавље од неба, умириле би се, загледане у нас децу, да што мање њене боли осјетимо.

         Мајка је то, може само њу да боли. Дјецу никада.

ЗЛАТНЕ РУКЕ

         Мајка је имала златне руке. Златорука је била и у позним годинама. Није се предавала годинама. Није се дала тешким временима. Побјеђивала је све, иако се стално жалила – боли је ово, боли је оно.

         А када би позавршавала послове за тај дан, посебно зими, нахранила коке, покупила јаја, помузла краве док отац пуни јасле сијеном, ушла би у кућу, сјела и много пута хукнула. Чинило ми се да ће тог тренутка пасти, у најбољем случају, на кревет и заспати.

         Чинило ми се, али се то није дешавало.

         Једноставно, она би коју ријеч сама са собом прозборила, тихо, да само она чује, да друге не узнемири, или да посао који она намјерава не би неко од нас урадио.

         Ако би је умор толико савладао, заспала би у столици, чини ми се не дуже но колико је од једног до другог откуцаја срца. Онда би се тргла, опет нешто себе прекорила, а најчешће је знала да каже: „А што се не дижеш...“.

         Гледала би шта то сада има у кући да поспреми иако све цакли од чистоће.

         Она је увијек имала око чега руке да савије. Тако, донесе сву робу и веш које смо носили у школи и кући. Одвајала, преслагала, а потом би се хватала игле и прошивала поцијепано, дугмад учвршћивала, отпала другим замјењивала, подрубљивала панталоне подеране надно ногавица јер за њу није било посебно важно јесу ли мало краће, али да су чисте, е, то је било најважније.

         Тек што би то завршила, донијела би једну кесу са предивом и настављала са плетом гдје је прошле ноћи стала. Требало је оплести пуно пуловера, чарапа бијелих и сигавих, наглавака, капуљача, шалова...

         Био је то вез наше златоруке мајке. Сва плетива бијаху као једна цјелина, једнако мекана а довољно чврста и дебела да ни када се температура спусти двадесет испод нуле не осјетиш студен. Није било шаре коју није не само осмислила, већ и исплела. Било је то с мјером и никада близу кича. Била је умјетник-плетиља. Тај дар донијела је од своје мајке Данице која бјеше чистуница и рукотворница.

         Златорука мајка никада није заборављала да на вријеме исплете све потребно за дјецу, као што никада није у предиву испустила ниједну нит. Од нити је ткала наше здравље, љубав, слогу..., нашу будућност.

         А мајчина нит је нераскидива гдје год били.

ОЧЕВА РИЈЕЧ

         Отац је држао ријеч. Чак и када није у праву. Није волио да попушта. Пала је ријеч и није јој било исправке.

         Скоро и да се не сјећам да ли се икада нашалио. Не зато што тога није било у њему, већ просто зато што за то није имао времена. Дан му је увијек био кратак. Остаде му незавршено оно, па оно... и тако редом.

         Нестрпљиво је слушао друге док говоре. Увијек је имао своју визију. Она је била његова водиља, а приче о томе су бивале само узалуд потрошене ријечи.

         Чинио је то увијек достојанствено. У селу, граду, гдје год је допро знали су да држи ријеч и да се у њу могу заклети. Да је постојана, стамена, и нема јој назад.

         Много је примјера за то. На стотине.

         У вријеме дјетињства увијек се буниш против тога. Вјерујеш како отац никада није у праву.

         Онда дође вријеме када схватиш како је отац право говорио. Како је добро говорио. Како би и ми требали. Али, опет ти, ни у позним годинама, дјечији понос не да да признаш како је у свему био у праву. Ама баш у свему.

         Отац је увијек у праву. А и када није, његов статус оца даје му за право да га саслушаш и послушаш.

         Ето, схваташ, опет је отац у праву.

         Увијек!

ЋУТИМ И СЛУШАМ

         Скоро да је било напорно и заморно свакодневно слушати како отац говори да се морају поштовати старији, вољети ближњи и најближи и да је равно смрти узети нешто што није твоје, макар га нашао на путу и потом закопао у девет јама.

         „Знаће људи да си ти то узео. Има неко ко све види са неба“, говорио је свакодневно отац.

         Ћутим и слушам. Мислим, о чему ово прича отац, како то види, ко види...?! А он наставља свој савјетодавни спјев.

         Каже о Русији да ћутимо, али да је потајно највише волимо. И Црну Гору.

         Говорио је гласом да се и крв у жилама следи. Све би могао да нама дјеци опрости, али крађу и лаж... е, то би било неопростиво!

         „Ако лажете онда најприје себе варате, онда своје родитеље, браћу, сестре. Лаж је болест. Исто је и са онима који краду. Такви људи отимају туђи рад, залогај из уста нечије дјеце и то доноси само несрећу, јер Бог је велики“, појашњавао би нам отац.

         Ето то нисмо били у прилици да спознамо, јер су крађа и лаж за нас били друга планета, нешто у шта се никада нијесмо упустили.

         Сада се каже да смо тако васпитани, али мени се чини све је у крви. Наследно. Гени су то. То што родитељи никада не чињаху, ни дјеца неће. Е, то је тако. То смо доказали и о томе нема спорења.

         Још само и наша дјеца на вријеме то да спознају.

Да нас не застиде.

ЧИСТОТА ЗА ПАМЋЕЊЕ, А НЕ ОДИЈЕЛО

         Као да је знала, никад је нисам питао о томе, мајка је скривала од нас дјеце очеву и њену робу у једном великом трокрилном шифоњеру.

         Било је у томе неке мистике.

         Сјећам се да су, одлазећи у куповину на „пазарни дан“ – понедељком, на славе, свадбе или сахране, увијек били лијепи и чисти.

         Не знам да ли су биле нове, али је ивица на очевим панталонама увијек стајала као сјечиво од ножа, кошуља чиста и бијела као снијег, сако са дворедним дугмадима, дуги црни мантил...

         Оцу би се лице цаклило од помаде коју је много волио да нанесе и утрља послије бријања.

         Мајка би бљеснула у бијелој кошуљи и тегет одијелу, са сукњом педу преко кољена. Коса чиста и дан прије свечаности уредно навитлана.

         Наш отац је увијек журио и непрестано пожуривао мајку гдје год да су кренули. Није никада разумио зашто је више времена потребно жени да се спреми како би изгледала пристојно за излазак у народ.

         Мајци је најприје било најважније да јој је муж уредан и да му нема замјерке због неке фалинке, још њеном грешком.

         Вољела је да буду уредни и када подуго носаху иста одијела.

         Да их чистота овјери, препоручи, а не неки неважни детаљи.

         Знала је шта народ памти и шта дуже од одијела траје.

ЂЕДОВА РАНА И МЕДАЉА

         Наш ђед Нико Радојев Ђурић (1886-1961) рођен је у Брскуту, чувеном племену Братоножићи, одакле се 1953. године пресели у Дријенак надомак Колашина гдје се изнова кућио и са сином Милошем нови кров над главом подизао.

         Памтим, обично је сједио иза шпорета, ослоњен с обје руке на штап, а црногорску капу са четири слова “С” би ставио на кољено. Извадио би „ћесу“ и савијао дуван. Никоме није дао руку на мене да дигне. Одмах би подигао штап и припријетио. Мало смо се дружили, али је та љубав у мени неизбрисиво урезала његов лик. Доброта и њежност изгледа да се саме не дају избрисати, да не блиједе и заувијек живе.

         Није нигдје журио, па ни у послу. Волио је све лагано и темељно да уради. Зидање му је посебно ишло од руке. Последице од рањавања нијесу му дозвољавале да  подигне већи терет.

         Како су чудни путеви Господњи, и судбина нашег ђеда била је чудна, а људске судбине никада ничим једна другој не личе осим по тузи, бризи, патњи...

         Као учесник рата 1912. године, ђед је био рањен, а у Другом свјетском рату и заробљен са групом Братоножића и Куча на Медуну. Медун је, уз Фундину, за њега био мјесто гдје се у два наврата одлучивало о његовом „животу или смрти“.

         Остало је прећутано, као много тога о мирним и скромним људима, да је Нико био живи свједок убиства војсковође, јунака са Вучјег дола, команданта Друге дивизије црногорске војске и команданта Зетског одреда – Блажа Бошковића.

         Познато је да је Блажо, и не само он, запао у немилост књаза Николе Петровића о чему свједочи историјски податак да је, и поред тога што га је Ратни савјет 1912. године именовао за команданта Зетског одреда, књаз Никола поништио ову одлуку и на то мјесто поставио свог сина.

         У разним књигама се наводи да је Блажо Бошковић „погинуо под недовољно разјашњеним околностима, првих дана по објави рата Турској, на фронту према Скадру“.

         А о погибији Блажовој за живота је Нико испричао рођацима и наследницима да је „то била страшна ноћ, догађај који сам цијелог живота носио у глави, тежи од задобијене ране”.

         „Био сам на стражи. Војска ологорила. Ноћ, не види се прст пред оком. Чини ми се био је октобар. Блажо са командирима у штабу. Чујем неко се полагано примиче мом положају. Притајим се, ослушнем – сигуран сам да неко иде. Када се примакоше ја виках – стој!“

         „Тише”, проговори неко. „Ми смо књажеви перјаници. Носимо поруку команданту од књаза”.

         „Блажо је спавао. Они прођоше. Један уљеже и чу се пушка. Ја потрчах, они двојица запуцаше. Погоди ме метак и разнесе дио рамена и лијеве руке. Викнуше: „Без панике, издао је књаза!“, причао је Нико о том догађају.

         Након неког времена Нику је стигла Медаља са ликом Милоша Обилића. Није је држао у бауну као вриједну ствар. Обилића или Медаља за храброст! Није је ни погледао. Дао је дјеци да се играју. Играла се .... И нико не жали нити јој трага'. Била је Медаља.

ОТАЦ ЈЕ СТВОРИО РАД

         Отац је створио рад. Нико то није прије њега. То сам мислио као дјечак, то мислим и сада као средњовјечни раб Божји.

         Можда неком засметају ове претходне двије реченице и помисле како сам приписао само нашем оцу оно што припада човјеку откада се на свијет појавио.

         Мислиће, какву глупост написах.

         Мислиће, много шта.

         Знам то могу да помисле само они који га нијесу добро познавали и они који никада нијесу са њим косили хектаре ливада, копали и окопавали кукуруз и кромпир, орали, пластили цијела пространства покошеног сијена, ђенули по десетак стогова сијена а неријетко и по три дневно, сјекли балване и ручно их у два наврата стурали како би их коњима могли до куће повући, ограђивали имање, вадили шикаре са коријењем, зидали, камен ломили, воду са ријеке у бурад догонили, коње поткивали, коњским колима управљали, стоку хранили, ђубриво односили, снијег чистили, куће зидали, подизали бројне сувоте, канале за воду копали, изворе каптирали, рукама леденицу кротили, сметове по Сињавини покривали, дивљаке калемили, борове, смрче и јеле садили, воћке садили, окопавали и ђубрили, даску петицу ручно блањали и шиповали, греде и рогове брали и тесали, кућу даском и тиглом покривали, бунар копали, бетон мијешали, бетонске плоче изливали, косу откивали, лужину крчили, ријеку кротили и одвртали, ливаду и поље тријебили, кречану о девет лаката зготовили и сагорели, живи креч гасили, километре пута насипали, трговином се бавили....

         Ово је само дјелић онога што је деценијама, чак и у позним годинама, радио наш отац Милош.

         Не мало тога, радили смо и ми.

         Радили вољно, с првим годинама и невољно. Тек када схватиш да тиме помажеш својим родитељима, више не радиш то невољно, већ с много љубави, највише што си у могућности како би оцу и мајци остало што мање да ураде.

         Радили смо како смо стасавали – сестре, па ми браћа. И ту није било неке видљивије протекције. Једноставно, знало се ко ће посао да ради уз оца, а ко са мајком.

         Старија сестра Душица и ја знали смо да прашимо кромпир и кукуруз, што није ишло од руке млађој сестри Душанки и брату Мијајлу. Истина, ни отац није инсистирао да то науче.

         А када кукуруз у трећем листу израста, отац би изнио мотике и рано јутром почињали би копање. Увијек је ту био неко од мајкиног рода, комшије и нас четворо дјеце. Од зрака до мрака копали смо. У почетку било је ријечи и шале, али како је сунце замицало за Вучјем, једино што се чуло били су уморни уздисаји и звекет мотика.

         Све се дало поднијети – и врело сунце, и прашина, и непрестана жега, али то што смо морали боси да копамо излуђивало ме. Али, отац је слиједио правила његових родитеља да увијек у прашеку (отклањање старе и наношење нове земље око биљке) са првим копом ноге морамо затрпати земљом како не би остао видан отисак од стопала! Чини ми се да сам копајући покупио сву влагу која је била у њивама због чега данас осјећам неку чудну костобољу.

         А отац, окопао би увијек више од свих. Знао је како се ради, сазнао све тајне. Радио је са осмијехом. Радовао се учињеном послу.

         Увијек прије изласка сунца, започињао би са радом. Као да је желио да све што уради сунчевим зрацима изнесе на крштење.

         И увијек је тако радио.

         Насмијан.

         Срећан што ради.

УСТАЈТЕ, МРЧЕ

         Очева мајка била је од Томовића са Матешева. Много је држала до свога рода. Поносила се када би јој рекли: „Добар дан, васојевко“. Иако у деведесетој години, хитро би скочила са столице, руковала се и узвратила: „Бòгме васојевка, из поносног и  племена и братства“.

         Онако срећна што се има и по коме казати, озарена, лијепог бијелог лица које до самртног часа руменило није напуштало, баба Блага је плела чарапе или, како их она зваше „назубице“, наглавке, а посебно на исплетеним и извезеним јастуцима могле су јој позавидјети многе познате преље и везиље. Осим што је брзо хеклала као да је била у „цвијету младости“, она је то чинила без грешке. Понекад би је задиркивали и говорили:

         „Ево си овдје прескочила, замијенила си боје...“, а она би на то само махнула руком и рекла: „Некате, ђецо моја, ја сам у годинама па и ако погријешим неће ме мајка грдит“.

         А ни Блага није грдила своју унучад. Знала је да припријети како ће нас за разне непослушности и дјечије несташлуке рећи родитељима, али то скоро да никада није урадила.

         Вољела је, да у пољу и на имању буде све на вријеме урађено. Када би којем послу стизало вријеме – косидба, пластидба, огртање или вађење кромпира и тако редом, баба би устајала рано – да испрати ноћ, а дочека дан. Тек се разданило. Недуго затим, будила би оца и мајку ријечима:

         „Бòгме, мрче, мислите ли устајати. Анÿ де, дижите се!“

         Устали би и ми, а сат би показивао једва око шест изјутра. Ни росу сунце не бијаше ни огрануло, а камоли покупило.

         И заиста, касно сване ономе ко се на вријеме не пробуди. Други му у посао гледају – у њиве, воћњаке, штале, сјенике, амбаре, качаре, сушаре...

ОЧЕВА КРБУРА КАО НЕВЈЕСТА

         Не би било краја причама о пчелама и много бих морао да напишем страна и изразим тај чудни осјећај пажње према пчелама. О томе се и не пише. Једноставно, не да се то ни исказати.То је ипак, љубав.

         Ово што слиједи је у мом крају, вјероватно, и први примјер проналаска и пресељења пчелињег друштва, што увијек није лако чинити, чак ни кад имате добру кошницу коју са сигурношћу можете обезбиједити да приликом транспорта малене муве – пчелице не изађу.

         Било је то 1958. године, доба када се зими и њеном снијежном огртачу није одлазило а прољеће га је са ливада, пропланака сунчевим зрацима потискивало према шумама, висоравнима и планинама. Вријеме изванредно да наш отац, добри и страствени ловац, који је постопао цијела Кршија, Лакомице, Рујевик, Криваче, Јаблан бару, Рватске ливаде, област Вучје, а није му била далека ни Сињавина, и тога прољећњег дана пође у лов. На једном извору, гдје је увијек чекао да му керови натјерају неку дивљач, слетјела је пчела. Једна, па друга. Одмах је знао, да то може бити само из неке букве гдје се пчела уселила. Када одлетјеше, види наш отац да је то отприлике двије до три букве од мјеста гдје бијаше залегао чекајући да макар лисица налети.

         Када је утврдио из које то букве излијећу пчелице, отац је забиљежи и врати се кући. Наредног јутра зарани, узе сјекиру, тестеру, димилицу, конопе и са ујаком Лакићом Шуковићем, зетом Јовом Лазовићем, комшијом Драгом Радовићем и још неким комшијама, оде уз  Кршија, пењући се дуго уз непрестану стрмину. Али, то није било толико важно колико да је пронашао пчелу која је по вјеровању Божји дар – благослов за уљаник.

         Након неколико сати пажљивог засијецања огромног буковог стабла, које једва два човјека рукама могу опасати, нова пчела, како је отац назва „Крбура“, била је спремна за нови дом.

         Након вишечасовне „вожње“ стрминама, Крбура је стигла у наш дом. Отац ју је највише волио и њој посвећивао посебну пажњу. Говорио би:

         „Ово је срећна пчела. Талична ми је. Она мора да буде жива и за моје унуке...“

          И јесте. И ми се тако односимо према њој. Пред њу се сједи. С њом се разговара. Она се објашњава. Она се роји. На десетине је нових ројева изројила. Она је увијек била пчеларски понос нашег оца. И сада је пази и дотјерује. Као лијепу дјевојку, невјесту за удају.

        

СРЕЋНА ЈЕ ТО ПЧЕЛА

         Све је у нашој кући, док је био жив ђед Нико, а прије његов отац Радоје, и даље, до нас – његових унука, могло да нестане и сачека, осим пчела у нашим угљеницима. Пчеле су биле наследна љубав која се неизлечиво преносила с кољена на кољено.

         Отац нас је од малена водио у пчелињак и показивао како у њему радити, откривао нам тајне, упорно понављао неке детаље за које је сматрао да су од пресудног значаја да пчелиња друштва буду јака, опстану, донесу доста меда, да се роје или да се не роје, како пазити матицу, замијенити је, побољшати друго пчелиње друштво медом, мувама или леглом.

         Посебно је сматрао великим гријехом и оставио нам у аманет да у мед не стављамо било какве састојке, као и да никада никоме мед за лијек не наплатимо.

         „То су поштовали мој отац, његови преци, то сам поштовао и ја, то мора бити и од вас испоштовано“, подсјећао би нас отац приликом сваког вађења меда.

         Први уљаник, који памтим, био је уз листру од куће, с јужне стране и тај простор смо звали пчелињак. У два реда, негдје око тридесетак кошница, које су се тада звале дубине. Правио их је наш отац, а неке су биле и старије, још од ђеда. Било их је различитих облика и величина – четвртастих од јеловине, округлих издубљених од липовог дебла, понека од старог бурила за воду...

         Прије одласка на спавање, отац је подсјећао да, док он не дође са посла, пазимо пчеле јер је вријеме ројења.

         Једног дана, негдје око подне, у кратком шорцу, без мајице, сједио сам на свега три до четири метра испред уљаника. У једном тренутку осјетио сам да ми леђа хлади неки вјетрић, а одмах затим све јаче и јаче зујање. Нијесам устајао. Ни помјерао се. Не смијем рећи да нијесам ни дисао али можда само на ноздрве.

         По цијелом тијелу почеле су да слијећу пчеле. Мировао сам док су ми покривале цијело тело. Након неколико минута дотрчао је отац и видио несвакидашњи призор.

         Био је присебан. Мени је само понављао:

         „Мируј сине, мируј. Не бој се, мируј. Брзо ће она у своју кућу. Мируј сине, мируј – срећна је то пчела...“.

         Отац узе дубину, измаза је миришљавом љубичицом и медом, принесе при мојој глави и лагано као да им шапуће изговара:

         „У кућицу благе, у кућицу благе...“.

         Заиста, благе и преблаге, без иједног убода на мом тијелу, преселиле су се у њихов нови дом. Отац ме дуго љубио. Био је то за њега неки посебан знак. Никада о томе нијесмо причали. Само би се сјећали те сцене.

         А причу о овом пчелињем роју завршићу вјеровањем да мед увијек прво припада обољелима па тек оним другима.

         Пчела га и сакупља за обољеле и нејаке.

         Да лијечи.

Да вида, након што бехаре обљуби.

ЈЕДНИМ МЕТКОМ ТРИ ОВЦЕ

         Није отац у лов ишао само из љубави, иако је то било првенствено, већ му је лов доносио и извјесне приходе који никада нијесу били занемарљиви када је немаштина, оскудица и беспарица, али ловом је штитио мал од звјери. А било је доба када се изнова кућио, вријеме немаштине и, још увијек, мирис паљевине Другог Вељег рата.

         Чим би први снијег тек покрио земљу, онако мекано, да се, не само види, већ и препозна траг свакој звјерци, отац би обукао топлу одјећу, метнуо за појас ловачки нож а преко рамена пушку ловачку, руску „блокерицу“, једноцијевку.

         Увијек је првим метком убијао звијер коју нанишани. Због пушке једноцијевке, а не двоцијевке, коју је имала већина ловаца, често би га питали, шта ако првим пуцњем не убије вука, а он би им одговарао:

         „Ко првим метком не обори вука, за други му је касно. Мојем је оку довољан само један хитац, а ви га ни са двоцијевком не смијете погледати, а камоли пуцати“.

         Ове његове ријечи нијесу биле оне „ловачке“ већ истините и то су знали сви с којима је деценијама одлазио у лов Комовима, Планиницом, Платијама, Вучјем, Сињавином...

         Из лова је доносио зечеве, лисице, кунице, јазавце, вукове, дивље свиње, орлове...

         На унапријед припремљеним, лијепо заобљеним и изглачаним даскама отац је разапињао крзна уловљене дивљачи и сушио их. Обожавао сам да их гледам, додирујем а посебно ме чинило срећним када се крзно осуши и ставим га око врата и осјетим како ме њежно и умиљато милује. Тако!

         Педесетих година двадесетог вијека, када је мој отац био страх и трепет за дивљач по колашинским ловиштима, крзно је било скупље него ли данас во. Отац је за крзно од кунице – златке, које је носио и продавао у Београду, могао да купи три овце. Многа је крзна продао, од куница, лисица, вукова... Биле су то, како би отац рекао, „премрзле, али лијепе паре с којима сам умногоме успио да одржим породицу и понешто закућим“.

         Крзна су почела да губе цијену, а отац је полагано губио вољу за ловом. Више није ни ловачке керове држао. Жалио је што крзна више нико код нас не цијени. Што губи цијену све што је вјековима било вриједно. Што и човјек одлази ка бесцијењу.

ТУШИРАЊЕ У КОПАЊИ

         Лако је било купати се љети, па и јесени, али како је тек било задовољство окупати се зими, када су температуре биле од 10 до 25 испод нуле. Било је то, неријетко у нашој кући, по оној народној „добровољно – мора се“.

         Није било купатила нити свих оних порцуланских направа које је једино тада имао најчувени угоститељски објекат какав је у то вријеме био хотел Бјеласица. Имали су их и неки богати Колашинци.

         А купање је било обавезно сваке суботе, најкасније у недељу навече. Велики казан на шпорету пуњен је водом и загријаван да би каснијим расхлађивањем било довољно воде за купање нас четворо дјеце.

         У кухињи, покрај шпорета на дрва, мајка би донијела велико метално текме, како су звали бањицу, сјела, поквасила водом, сапуњала и трљала... чинило ми се како ми кожу дере. Вољела је да јој дјеци одјећа буде чиста, миришљава и испеглана тешком пеглом на жару.

         Сапун је раздирао очи, а плакати није било паметно. Сузе, ако би се разумјеле као отпор купању, могле би измамити батине.

         Ћутимо и трпимо. Онако мало уздрхтимо, навучемо пиџаме и скоро да главе ставимо у пекару или поврх ужарене плоче шпорета. Тако смо „фенирали“ косу и намјештали фризуру. Чистоћа је била једино до чега је било стало нашој мајци када је ријеч о моди.

         Неко би могао да помисли да шездесетих година прошлог вијека и није било моде. Било је, и те како. Њен процват. Али је комунизам на то гледао као на буржоаску подвалу, као нешто што ће да унакази младе, а можда и није било тако. И није, јер су само буржујска дјеца и дјеца мангупа комунизма имала пара да купе модерне ствари, да често мијењају гардеробу...

         А ми, дјеца радника, имали смо једва по једну пресвлаку. Једну. Лијепу, на коју смо и данас поносни. Која је била само наша. Купљена жуљевима наших родитеља, прана, пеглана, гланцана поштењем и њиховим поносом. Она су и данас наша главна гардероба. Не да се подерати, памти се и поштује.Обнавлјамо, а не мијењамо. Крпице су једино наше, на све остало и други имају право.

ОД ИГРЕ ДО ОЧЕВЕ БРИГЕ

         Поврх наше куће у Кршијама вјековима стражаре три крша – Мали, одмах повише куће, Средњи, мало даље и Највећи је најудаљенији, али све је то на око двеста метара од нашег кућног прага.

         Увијек су нас та три, за нас горостаса, мамила. До Великог тешко да смо могли стићи јер је требало више времена, а када се родитељима искрадете то је морало бити врло кратко. Средњи је, по причама родитеља, био веома опасан јер се одроњава и бројне су громаде у покрету, само што се нису обурдале. Мали крш био је наше највеће узлетиште – изазов.

         Са горње стране би се без напора успели и као птичице скривени иза његових пукотина и грабове шуме осматрали смо наше имање, ријеку, куће комшија... Но, нијесмо се само због тога на њега пели. Он је био наша осматрачница. Увијек би неко од нас био на осматрачници док би се други играли и поред родитељске забране.

         Стражар би, чим угледа родитеље, дао сигнал, игра би престајала, свако би био на свом задатом мјесту, без вике, тишина...

         Но, не би увијек тако. Стражарећи једне прилике, кад угледах да улицом на бициклу стиже отац, пожурих да прије њега уђем у кућу. Оклизах се, поцијепаше се панталоне, кољено прокрвари.

         Ништа ме не боли. Страх од очевог реаговања био је јачи од боли. Стигосмо у исти трен испред куће и он ме пита:

         „Шта ти се то десило, гдје си био... Видиш ли да ти кољена крваре. Улази брзо у кућу да ти мајка то испере ракијом...!“

          Некако, једва да сабрах коју ријеч, почех објашњавати оцу, али ме он прекиде и уђосмо у кућу.

         А унутра у једном гласу, као у хору, повикаше:

         „Шта си то урадио, гдје паде...“.

         Само мајка пита: „Боли ли те, сине?“

         „Није му ништа“, рече отац, „но му са мало ракије оперите те огреботине“.

         Није више о томе било говора, нити ме он критиковао.

         Опрости ми, не зато што повјерова у оно што му намјеравах рећи, већ зато што имаше разлог за радост. Као изванредан радник унапријеђен је у служби.

         Помислих, како би било добро да је увијек насмијан. Добро дарива добро. А отац је вазда свако добро с нама дијелио.

ЦЕНТАР СВИЈЕТА

         Једне прилике, рекоше да сам имао четири године, постао сам центар свијета, оне малене планете зване Дријенак, или прецизније Кршија.

         А та Кршија, у подножју којих је наша кућа и имање које излази на десну обалу Плашнице, највеће притоке ријеке Таре, и данас су остала без рендгенског снимка нас дјеце, јер су, наводно била сувише висока, стрмена и опасна за дјецу.

         Морао сам да појасним ово у вези Кршија јер је то још увијек непознат Центар свијета.

         А у центар пажње доспио сам када ме у кревет обори висока температура или нека од дјечјих болести, више се и не сјећам.

         Лежао сам на родитељском брачном кревету, у то доба можда најмодернијем у тим крајевима. Око мене су данима сви – мајка, отац, баба, сестре, ближа и даља родбина... Видим да сам нешто постао значајан и мило ми што се сада око мене сви савили, и они који су ме грдили, корили и били. Мило ми, нека се мало препану и да знају да више не треба да ме угрожавају.

         Тако дан за даном, док једног дана на врата са мајком није ушла учитељица Зора Шуковић, мајчина најближа рођака.

         Осредње висока, у одијелу као зеленкасто изблијеђеле боје, косе кратке, лијепо андулиране, бијелих зуба, усана црвених као крв... Приђе кревету, сједе и помази ме и из црне ташне извади и даде ми два округла бијела хљеба – погаче које су се могле купити само у колашинској пекари. И поморанџе ми даде.

         „Такав момак и још болестан. Ма ти си се размазио и помало плашиш родитеље. Волиш да те сви мазе и да су ту покрај тебе. Када поједеш ове погаче бићеш здрав“, након што ме пољуби, рече ми Зора.

         Нешто сам, чини ми се и ја рекао, али то није имало значаја, јер мајка пожури да подржи рођакине ријечи:

         „У праву си, Зоро, он се размазио и хоће да сам ја стално покрај њега... Бих ја... но бреме послова ме чека“.

         Тог тренутка учинило ми се да сам здрав и да могу истрчати на врх Кршија.  Након неуспјелог покушаја да устанем, замолио сам мајку да ми бијеле погачице стави изнад чивилука да их гледам јер још нијесам могао тврду храну да гутам.

         Није то био прави разлог, већ сам се бојао да ће ми их неко украсти. Нијесам престајао да их гледам. Нијесам могао да спавам. Сваког трена чинило ми се неко их однесе. Ни сестрама их нисам давао.

         Присјећајући се ових тренутака, овјеравам сазнања која ми потврђују увјерење да дјеца никада нијесу гладна, само жељна много чега. Управо та жеља код дјеце зна да изроди себичност. Можда сам временом могао и да заборавим мирис прве бијеле погаче, али никада то да их сестрама не дадох.

         Тај детаљ из дјетињства увијек ме тјера да купим хљеб у колашинској пекари, најљепши на свијету, најтоплији...

         Вјерујем да је и сада привилегија окусити колашински хљеб, као што је била  привилегија у моје дјетињство купити га у пекари. Још онај бијели као фој папира.

         Али учитељица Зора, она је могла. Била је учитељица. У доба мог дјетињства сви су се клањали попу и учитељу.

         Први се посветио Богу, а други ђацима.

УМАЛО КОБНО БРАЊЕ ТРЕШАЊА

         Мало је ко у селу имао толико воћака колико их је посадио наш отац. Вадио је код пријатеља самониклице и пресађивао. Највише садница је било шљиве Пожегаче. А зукве, дивље јабуке – дивљаке калемио је гдје год да су никле. Ријетко му се догађало да неки калем не буде успјешно накалемљен.

         Хтјело му се.

         У воћњаку није било трешања, иако је на нашем имању и у околним лужинама било поприлично „плантажа“ трешања – гркача.

         Добро је било познато да су само три трешње биле лијепе, крупне и изванредног укуса.

         Било је то велико стабло подно пута на нашој Широкој њиви и друга два на крају Миличиног имања, односно у потоку који је са Вучја с јесени до прољећа носио дрвље и камење.

         Брање трешања било нам је строго забрањено јер су биле високе, крте и веома опасне. Лакше се на њих било попети него са њих саћи. Знали смо и то, али наша бјелица, тако се називаше ова врста трешања, као да нас је чувала, као да је била радосна што нама дарива плодове. Најели би се лијепих бјелица, а да никада ниједну грану не поломисмо. Чувала је она нас, чували смо ми њу.

         Друге двије трешње не само да су биле тешке за брање и недоступне за пењање, већ би нас одавале да смо их брали мимо знања родитеља. Без обзира на тај ризик, гроздови црних и крупних трешања у њеном самом врху мамили су ме и просто приморавали да их уберем.

         Обилазио сам је са сваке стране, али дебло високо преко два метра није имало ниједне гране. Крошња превисока. Стуба немам, па како се онда испети?! Ту ни мудрост не помаже. Смишљам рјешење. У том тражењу сину ми идеја да се испењем на једно дебло покрај ње па да онда при врху пређем на стабло трешње. И би тако.

         Уз доста муке и не мале вјештине пребацих се на трешњу, ту до гроздова због којих много ризиковах. И таман када почех шакачке брати и јести дуну неки вјетар. Почео је плес страха – са врхом од трешњевог стабла клатим се од једног дебла до другог. Чујем као да нешто крцка. И када бих сигуран да сам дохватио грану од дрвета уз коју сам се успео, схватио сам да сам слетио у жбуње од ламутине, лијеске и црног трња које је у мом случају, касније то схватих, било спасоносно. Само десетак сантиметара испод моје главе било је огромно камење, које с јесени нанесе помахнитали поток.

         Не знам шта ми би теже, да устанем, од страха да нијесам што сломио јер ме око ребара бољаше, или да још неко вријеме ту останем и отрпим бол. Полако се ослободих спасоносног шибља и лагано пробам да помичем стопу по стопу, и тако редом док нијесам био сигуран да ме, осим ребара, ништа друго и не боли. Видим преко цијелог стомака, од лијеве сисе до десног кука, огромна посјекотина.

         „Шта сада, кукала ми мајка“, кажем себи.

         Полагано се прикрадох кући, умих, пресвукох. Боли, али ћутим и трпим. Ником не причам. Боли као да сам сва ребра поломио. Ћутим, а кад ме заболи ни да трепнем. Јер ако отац дозна тек ће да боли.

         Касније ми је „пало“ на памет како сам зарад црних трешања, могао породици да приредим црни петак.

         Тај бол и страх ме натјерао да никада више не погледам те трешње, а камоли да се поново уз њих узверем и берем њихове плодове.

         Неке крупне, најслађе плодове, треба и избјегавати ако је пут до њиховог брања опасан по живот. Јер, има плодова чија се сласт за трен претвори у чемер.

         Има нешто што је ипак доступно само птицама.

         Не покушавај да летиш.  

ЛОВЦИ НА ПТИЦЕ

         За нас дјецу – мене, брата Мијајла - Микија и сестре Душицу и Душанку, све је имало некаквог смисла. Било је и радости. Можда и туге. Дјеца то и не разумију баш тако рано. Све је за њих трен који се прије одболује и још прије заборави. Можда си и зато дијете.

         Али, дјеца знају и да гријеше. Не вјерују у тај гријех. Но, ако си прекршио родитељску заповијест, онда си погријешио. А, гријешио је.

         Чинило ми се тада да је то глупост, и да ме родитељи мање воле но друге, због неколико прутића по ногама јер учињех оно што би изричито забрањено.

         А би недопустиво да дирамо било што осим наших играчака, тако их морам назвати јер се не сјећам које смо то као дјеца имали.

         Мора се признати да смо повремено имали јединствену забаву.

         Сјећам се, како је било лијепо играти се и забављати ловећи малене и премрзле врапчиће.

         Прво би са мајчине или бабине преслице одмотали неколико метара предива, а затим га пробацили кроз мало отворени прозор. Надалеко од прозора би једном гранчицом подигли шерпицу испод које би ставили покоју мрвицу хљеба. Затим би се повлачили у кућу, и дуго покрај прозора чекали да врабац слети, и чим био почео да кљуца, потегли би конопчић и под шерпу заробили птицу.

         Донијели би је у топлу кухињу и ту мазили. Када би се чули кораци родитеља који се приближавају кући на повратку из села, пустили би је и с тугом се опростили од ње.

         Дуго потом би гледали хоће ли се вратити гдје би гост невољни. Чини ми се да су увијек друге птице долазиле. Оне које једном изгубе слободу, а потом се њој врате, тешко бивају поново преварене.

         Слобода је ипак у лету. У крилима. Небесима. Избору.

КАКО СМО КАПИТУЛИРАЛИ

         Није отац много волио играчке које су дјеца на селу смишљала и сама правила. Није, и готово. А теже ми је од тога било што га је мајка и у томе подржавала.

         Никада ничим није показала, не само да подржава очеве ријечи, забране, наређења, захтјеве, већ ниједним гестом на њеном лицу то нијеси могао видјети или макар из очију прочитати.

         Разумјели смо родитеље да су све играчке опасне, па и оне које сеоска дјеца смисле. Једна од њих су били лук и стријела.

         Брали смо, ја и брат Мики, љескове прутове дебљине до два сантиметра, кратили на око два метра, на оба краја зарезивали, канап везали, потом прут лагано у полулуку савијали и за други крај везали љесковак. Тако је настајао лук. Стријеле смо правили дужине до четрдесетак сантиметара, не дебље од пола сантиметра, и по могућности напола суве да би биле лагане и даље досезале.

         Могу да кажем да сам био добар мајстор за лук и стријелу и добар стријелац. Гађали смо с њима постављене и замишљене мете, мјерили чија стријела дуже лети, ловили птице и вјеверице... Ова врста игре није била опасна по нас, а ни по другу дјецу која су се с нама играла, а скоро увијек су ту била наша браћа од очеве сестре Милице -  Љубо и Владо.

         А стријела не би била стријела када би увијек погађала нанишањени циљ. Иако је била од љесковака, носила је опасност за учеснике у игри рата. Била је то игра коју смо најрадије организовали. Скривали би се иза жбуњева, камења, али жеља за побједом у том „великом рату“ једног прољећа умало изазва велике боли. Док сам се скривао од „непријатеља“ долетјела је стријела и погодила ме у близини ока.

         Викнух, рат би завршен.

         Више се у нашем дворишту није ратовало.

         Рат је и даље одјекивао у комшилуку.

         Ми смо, очевом наредбом, извршили разоружање.

         У главама за навијек избрисасмо сваки рат.

         Једино су Божје стријеле крстиле небеса. Од тада непрестано видим божју свјетлост, огњене стријеле... Њима смо се клањали и у вријеме „последњег рата“. Њима смо и данас наклони.

РИЈЕКА КОЈА ЈЕ ПРАЛА РУБЉЕ

         На песто метара од куће, подно наших ливада, тече ријека Плашница. Њеним водотоком од преко десет километара чобани су деценијама напајали овце, јагњад, краве, телад, козе, коње, волове... Била је богата рибом, а мајстори за врше сладили су се пастрмком са црвеним пјегама.

         Плашница је, осим рибарима са вршама, утирала студен у кости и праљама. У тој ледници руке зебу једнако у било које годишње доба.

         А једина проточна веш-машина, испраница веша, понајвише сукненог, нашој мајци и женама из околних села била је то ледена ријека.

         Сјећам се, мајка би нас четворо дјеце „окитила“ прљавим рубљем, и повела на обалу ријеке. Она би упртила на леђа више рубља него нас четворо, а у рукама би носила још толико.

         На облуцима које је ријека својом плахошћу извајала, умила и исполирала, прво би рубље разврстали по финоћи а онда намјестили два велика камена, подигли казан и напунили га водом. Испод би запалили већ припремљена дрва. Свако је у том великом прању имао свој дио посла. За почетак, сакупљао сам дрва и налагао под казан. Мајка је са сестрама потапала веш, вадила из казана, а она би пратљачама – дрвеним лопатицама, тукла по вешу раширеном на једној даски или повећем камену.

         Након што у казану веш провре, још неко вријеме би се откувавао, а онда би га уз помоћ љесковог штапа мајка вадила и снажно рукама трљала, потом у ријеку потапала, све тако док није била увјерена да је чисто и бијело као снијег.

         Не знам да ли су сестре Душица и Душанка више трљале веш или руке које су се од прања у ријеци модреле од хладоће, а прсти задуго остајали укочени.

         Као сваки мушкарац, ни ја ту нијесам био од неке велике користи. Мајка ме више водила јер је знала да обожавам ријеку, али ја мислим да је то чинила да би мотрила на мене јер сам за бабу био неухватљив. Помагао бих им при ширењу испраних крпара, губера, декица, постељине... Ширили смо је по сувом камењу, по гранама врба, јова, трна, жбуња... Када би све изложили сунцу, дрвећа су уоколо била окићена као новогодишње јелке.

         Док би мајка са сестрама сакупљала ствари које смо донијели од куће, ја сам поново покушавао да рукама испод камена изненадим и ухватим неку пастрмку. Нијесам одустајао а крв ми се ледила у венама. Било је узалуд.

          Кући сам одлазио нервозан јер сам знао да до следећег прања нема више ријеке, нема риба и оног јединственог мириса с наше ријеке у ком сам увијек препознаво мирис дивље нане, зове, смреке, врбе, јове, глога...

СРНЕ УТАМНИЧИЛЕ ЛОВЦА

         Неколико дана прије него ће бити отворен Дом револуције у Колашину, отац је са неколико пријатеља кренуо у лов по обронцима планине Сињавине.

         Ноћ прије, мајка му спреми све, од вуњених чарапа, свитица, до хране, и то говораше да отац одлази негдје даље но што је то прије чинио. Никада није говорио гдје иде у лов. Мајка је ипак знала да то није у Кривачу, Вучје, Јаблан бару, Кршију или Рвацке ливаде, јер када би тамо одлазио, ужину никада није носио.

         Кад свану, мајка зарани да испрати свог ловца и пожели му срећу.

         Цијели дан га ишчекујемо. Неко гледа кроз прозор, неко ишчекује шта ће осматрачи рећи док мајка свако мало иде испред куће. По повратку, рекла би:

         „Још га нема. Бојим се какве муке. Боже, шта ли је...“

         Ноћ је падала а оца није било. Мајка и баба нешто шапућу, а нас дјецу потјераше на спавање. Устанем полако и чујем како мајка каже баби Благи да се боји за тату јер је отишао у лов пут Сињавине, да је велика смрзлица и не зна где ће спавати и како ће се вратити.

         Цијелу ноћ су мајка и баба будне ишчекивале оца. Мајка мужа, баба сина. Више су се молиле него што су разговарале. А ту и није било мјеста за неке друге ријечи, осим за молитву. И вриједјело је.

         Тек што наредни дан поскакасмо из кревета у топлу кухињу, кад, ето, стиже отац.

         Уђе у кућу.  Као снијежни човјек. Човјек иње. Сва роба од вуњеног ткања бијаше на њему бијела и смрзнута.

         Сви скочише. Помогоше да се распреми, трљају му ноге, руке... Крв да му поврате. Он као да му није ништа. Каже добро је, али су неки пријатељи премрзли, и ко зна какве ће последице имати. Пуно је бринуо о њима. Сваки трен би то понављао, да је била таква зима да су пуцала стабла у шуми. Главу склонише у једној колиби од дасака.

         Неке његове другаре из лова по Сињавини последице премрзлости су  приморале да потраже помоћ љекара. Једном, услед премрзлости, и два прста на нози одсјекоше.

         Након неколико сати масаже, утопљавања и испијања топлих напитака, отац је брзо повратио крв, а до тада нестале вене поново су почеле да се појављују као модре нити испод коже на рукама и ногама. Никада прије нијесам видио како полагано импулсира крв, како се помјера, како вене присиљава да се покажу, надођу испод коже. Поново му се осјећао ритам срца. Осјећао му се сваки дамар.

         Тек онда понешто исприча из лова.

         „Падале су срне као покошене. Ја устријелих три. Сви остали једну...“, полагано проговара отац.

          Поносио би се тим уловом, али му брига за премрзле пријатеље није дала мира. У неко доба показа месо које је донио. Није хтио пуно, увијек му је и мало било доста. Лов је овога пута била само његова страст, љубав према лову.

         Можда је та љубав на трен и одредила, посебно његове ловачке саборце, да неопрезно прођу погрешним путем – покрај погрешних људи. Нијесу се крили. Натоварени коњи са уловом и промрзли ловци по бијелом дану прођоше кроз неколико села. Нико ни да их позове да се угрију.

          „Гледају, осматрају кроз прозоре, мало заврнули завјесу тек да им око нешто од носа види и нањуши“, касније се присјећао отац у покушају да открије ко колашинској УДБИ брзо јави за масакар срна и издиктира им комплетан списак људи који су тога дана били у лову.

         И УДБА крену по списку. Не само да хапси већ и пријети, псује, жене и дјецу гурају, куће претресају, разбацају све, чак и бебе из колијевки износе, таване и штале претурају. И у буњиште ришкају.

         Боже, какве то бијаху крвопије. У очима им се види да су спремни у оца да пуцају. Би, да смјеше.

         Оца ухапсише. Утамничише и друге. Нас четворо дјеце остасмо уплакани са мајком и бабом. Баба не плаче. Глава поче да јој тресе. Вели „некате ђецо, брзо ће он“. И не би брзо.

         У подруму станице милиције у Колашину, бијаше мјесто гдје су тамничили све за које су оцијенили да су се нешто огријешили, не само због Тита или Русије, већ и о животиње. А ови са мојим оцем бијаху на сва звона проглашени скоро народним непријатељима. Због таквог страха, пријетњи и разних малтретирања током истраге сви, сем оца Милоша, признаше да су у лову били, срне убијали, чак им и месо дадоше.

         Мајка чује да су друге пустили, те она и татина сестра Милица одоше до затвора, када тамо умало и њих да затворе. Неки силни заштитник власти, јуначина у униформи, извикао им се, припријетио, отјера их уз ријечи:

          „Нећете га гледати док не призна, а ви, ако још једном дођете, и вас ћемо у ћузу....“

         Дођоше мајка и тетка Милица, а баба Блага вели:

„Не пуштише га... Не!“

         Мајка прича како би код оца, и да су му са ципела узели везице и каиш са панталона. Све што су код њега нашли узели му. Узели му чак и кључеве од магацина хотела Бјеласица гдје је отац био запослен. Забранио им да га више посјећују.

         Два дана након тога завика неко испред врата:

         „Је ли ово кућа Милоша Никова из Брскута?!“.

         Мајка каза да јесте и истрча, мисли опет неко из УДБЕ.

         „Познајеш ли ме“, пита изненадни гост.

         Ћути мајка. Ћути, уста јој се свезала. Не може да проговори, а низ образе браздају сузе, теку скоро у млазу. Бол јој паралисао усне.     

          „Зашто плачеш, гдје је Милош? Хоћу са њим да идем на прославу. Данас се отвара...“, и не заврши до краја Љубиша Милачић, Лалићев јунак из „Свадбе“ – Тадија Чемергић, када мајка рече да је у затвору.

         Плану Тадија као жива ватра. Загрмље:

          „Идемо, сада ћу да га доведем. Неће њега нико хапсити...“

         Чини ми се да га је колима довезао његов син Драгослав који је можда и тада, али касније знам да јесте, био новинар дневног листа „Побједа“.

         Кажу људи, а и у затворском ћумезу се чуло, шта је све начелнику рекао Тадија. Не би се то могло баш тако казати прикладније, ни написати, можда би једино било прикладно то о начелнику испљунути.

         Отац је изашао. Кућу обрадовао. Ником ништа није замјерао. Знао је да није свако камен кремен. Знао је и шта све може Тадија Чемеркић. Али, и начелник полиције, касније чистач улица, знао је на шта све је спреман наш отац, и није сумњао у очеве ријечи које му је изговорио када га је утамничио:

         „Слушај, ако ми такнеш породицу или мене док сам у затвору, када одавде изађем мој си! Не пријетим ти, али запамти шта ти рекох...“

          И добро је што овај у то вјерова. Када и зао човјек вјерује, и то може бити велика стварчица. Да би ријеч о човјеку, било би то велико дјело.

         Отац и Љубиша одлазе на прославу. На нашем оцу лијепо и уредно одијело. На Љубишином капуту нема гдје дугме више да стане, све медаља до медаље, орден до одликовања.

КОЛИБА КОЈА ЈЕ ГРЛИЛА СРЕЋУ

         То што смо имали од мала – краве, телад, овце са јагњадима, коње, свиње, ми и наша баба Даница пред зору би окупили и полагано тјерали на издиг у Коврчки катун на планини Сињавини.

         Био је то доста дуг и заморан пут. Напријед би ишли потоварени коњи, а на самарима закачене каце, штругље, каблови, бакарни котлови, канте, лонци и постељина за колибу.

         Све је некако било лако препјешачити, али од Подова па до Лучке горе увијек би ми било најтеже. Велика стрмица, путеви кривудави, мал зна да буде непослушан... Довољно је било да се једно јагње одвоји од стада и ето муке. А када би искочили на врх Ждријела лакше би се дисало, иако одатле до колибе треба још доста препјешачити.

         Лако је било знати да смо на корак до катуна јер би се већ чула вика, дозивање чобана, рика крава...

         Колиба, та „кула“ од дасака, та скорупница, сирница, та усамљеница, као да је једва дочекала наш долазак. Чим бих у њу ушао осјетио бих неку чудну топлину и милину. Волио сам тај осећај. Данас је он један од важних праменова, нерава, мојих чула.

         И након двије деценије када је нађох огољелу, са скоро обурдалим зидинама, опет исти осјећај, али по први пут са примјесом туге, испред колибе у којој смо доста дјетињства провели ја и сестре Душица и Душанка. Брат Мијајло – Мики није дјетињством дотакао тај јединствен доживљај.

         На великим каменим плочама на улазу од врата, као и на неким повећим камењима, још увијек се могу прочитати иницијали – Д.Ђ., Н.Ђ., Д.Ђ.,(Душанка, Новица и Душица Ђурић) и Б.Ш. што је иницијал нашег најмлађег ујака Будимира Шуковића, који оде Богу у тридесет петој години живота. Ту се казују иницијали В.Ш. – Влада Шуковића, другог ујака...

         И док прстима дотичем камење, обнављам иницијале, ређају се слике из дјетињства, најљепшег доба у ком смо сви око бабине погаче били безбрижни и срећни.      Била је то колиба која је грлила сестре, браћу, родитеље, пријатеље... Била је то колиба која је грлила срећу.

         Срећа увијек станује подно крова, иза прага, око огњишта и никада не напушта човјека, већ је човјек напустио колибу.

ЛЕДЕНИЦА НИЗ МАЈЧИНА ЛЕЂА

         Нијесу тек онако, реда ради, Турци негдје покрај Колашина, када шћаху да купе земљу, питали домаћина:

         „Каурине, има ли ова земља душу...?“

         Затечен, домаћин помисли да се овај са њим поспрдује, припита:

         „Беже, питате ли ви то из озбиља?“

         „Него како“, одговори он.

         Заћута домаћин. Ништа не проговара. Не зна шта га пита. Када се бегу досади, помало љутито дрекну:

         „Има ли на овом твом имању воде, иђе извора, потока или рјечице!“

         Тад му мало лакну и вели:

         „Вала нема, не! Е... да има, но нема.“

         Турчин ништа не каза. Одмахну руком и ошину коња.

         Када сам на Сињавини видио да нигдје нема воде и како она једино у млазу тече низ леђа моје мајке схватио сам, временом, Турчинову причу. Скоро да сам повјеровао да је био негдје на Сињавини, водожељници.

         А Сињавина је имала онолико воде колико су њене издиглије успијевале лишћем и шумом у вртачама покрити снијег. У вртачама су бројне падавине и вјетрови нанијели снијег који је, прилично склоњен од сунца, чекао. Отац би са ујацима одлазио и смет лишћем и грањем покрио како би када издигнемо имали довољно снијега за топљење. То је била једина вода за пиће и све остало.

         Са мајком и бабом одлазио бих до смета, открио лишће и помјерио грање са грумена снијега који смо канили сјекиром засјећи. Потом би мајка намјестила коноп и на леђа упртила снијежни грумен који се бијаше уснијежио и претворио у лед. Ишао бих за њом и гледао како низ њена леђа вода прво капа, а потом тече у танком млазу. Пред колибу, спустила би санту леда, и уз помоћ неког од породице ставила је у дрвено корито гдје се отапала. Из тог дрвеног корита пили смо снијежницу од које су зуби трнули.

         Кад год се сјетим тих сметова, мајчиног бремена, воде леденице док гледам остарелу мајку како је мучи костобоља, а како ока ноћи не склапа, не питам, ћутим, знам да је то и од оне леденице из вртача подно Коврчког катуна на Сињавини.

          Знам од чега су јој прсти повијени, што по сву ноћ свија несаницу, што јој неријетко мисли одлутају до снијежнице, што су јој ноћу ноге као из јаме леденице... што јој воде на имању, прво бунар, потом извори, вратише сјај у очима. И данас тим сјајем светлуцају све капи нашим имањем. 

СЛАМЧИЦЕ ЗА КАРЛИЦЕ

         Каце сира и скорупа бијаху једна до друге поређане у дно колибе. Каце се жутијаху као восак, покривене бијелим цједилима, ни да се запаре, ни да сламка падне.

         Повише каца на полицама поређане дрвене посуде – карлице у којима је баба наливала топлу варенику. У њима би остајала до наредног дана када би се са ње скидао скоруп и поново сипала нова топла вареника.

         Само из тих дрвених чинија кајмак је био дебела, жута и јединствено миришљава корица коју је, једну по једну, као листове књиге, бака слагала у каце. Када та смјеса одстоји, сазри, кило тога скорупа-кајмака вриједјело је, како се то овдје говорило, као ока злата.

         Ништа нам од хране у колиби није било забрањено. Могли смо јести колико можемо и шта хоћемо. Хтјели смо, неријетко, и немогуће.

         Мамиле су нас карлице са вареником и кајмаком. Увијек нам је било чудно како се то држи она дебела корица кајмака у карлицама а испод ње је вареника. Да ту тајну откријемо, склописмо договор са ујаком Будом. Душица, Душанка и ја нестрпљиво чекамо да почнемо са експериментом. 

         Операција је почела тако што смо по пољу испред колибе брали дебље сламчице. Када би одабрали оне најдебље, полагано, с краја, пробили би корицу од скорупа и почели да усисавамо - пијемо хладну варенику. Иако је то била операција пуна ризика, нијесмо много марили док се скоруп не би уоколо одвојио и потонуо у дно карлице.

         Онако сити од варенике која се слила у наше стомаке, ручку се не примичемо.  Баба пита:

         „Да нијесте ђецо што бôни...!? Како то да сте сви сити...?“

         „Ма, не... Ето тако... Нешто нам се не једе...Воде смо се препили...“, правдасмо се ми.

         Када дође вријеме за сливање скорупа у каце и одливање варенике у другу посуду, види баба да се нешто чудно десило.

         „Заиме од Бога, шта је ово? Ма ђе се ђеде оволика вареника. Ђецо, да мачка није улазила... ма не би она овако... а ни миш“, нагађаше баба онако сама за себе.

         „Е, нећу га сливати у кацу, ко зна шта је ово... Даћу га Шарову. Немојте од овог скорупа узимати, можда га је миш врагу дао...“, наставља баба Даница.

         Нама жао да баци толико скорупа. Гледамо се и без ријечи одлучисмо – открисмо јој тајну. Мало нас изружи.

         У том тренутку као да нас би стид што јој сакрисмо и истину о ономе што урадисмо неколико дана прије овог несташлука.

         Ујак Будо донесе конопац који је ручно од конаца сплела – усукала баба и пребаци га преко дрвене греде од колибе, завеза га и рече:

         „Ево, ово је љуљашка. Сада када ставим удно конопа ову дашчицу онда почињемо са љуљанем. Редом, док се једни љуљају други стражаре да мама не бäнē“.

         Љуљајући се, у једном тренутку ногама порушисмо двије карлице пуне варенике. Баба је повјеровала у нашу причу да су биле ушле мачке и док смо их истјеривали из колибе једна је порушила карлице. Вареника и кајмак били су по креветима, кацама, поду, посуђу...

         На све то она је само рекла: „Опет сте све врагу дали“.

НЕСРЕЋА ЈЕ ВЕЛИКА, СИНЕ МОЈ

         Човјеку се не да заборавити. Сјећања никако да изблиједе. Похрањења у неком скровитом мјесту, прије или касније, као да сама проговоре. Она из дјетињства никада не изблиједе.

         Ето, сада по први пут исписујем призор из дјетињства.

         Можда свјесно нијесам хтио да се присјетим те дјечачке трауме уз загрљену леденицу из бабиног дрвеног корита за воду.

         Чинило ми се да што више устима топим леденицу да ми је некако све топлије. Низ врело грло, груди, отакале су капљице воде из сњежнице. Е, тога сам се често присјећао. А оно зашто се нисам хтио присјетити због чега то чињех, јесте стрепња да поново не уочим тај призор и опет пожелим да топлоту потражим у сњежници из Коврчког катуна, на планини Сињавини.

         Тог љета, крајем маја, тек су пристизали „катуњани“, неко намјешта колибе, неко прекрива сметове, раноизгнаници увелико напасају стада. Ми бијасмо међу првима. И не само ми.

         Тога маја, 1962. године, сунце није кроз врата провиривало у нашу колибу. Умјесто будилника – свјетлосних зрака помеђу дасака на вратима од колибе, звонило је катуном:

         „Леле мене довијека. Куку мене за навијек. Куку, куку....“, одлијегало је, чини ми се, из сваке колибе.

         Истрчим испред колибе и видим све младе жене, старице на земљу клекле, у црно обучене, ни очи им се од мараме не виде, кукају, плачу, шакама у главе ударају, туже и наричу нека имена...

         Гледам около и видим међу њима и моју лијепу и племениту бабу Даницу Радомира Шуковића, родом од Меденица, како плаче, ојка, тужи.

         Онако преплашен, скоро пузећи, допрем до повише наше колибе гдје се у тугу бејаше овила, земљу пригрлила Дара Меденица, коју моја баба покушаваше подићи.

         Једва скупих храброст да је питам:

         „Бако, шта ти је? Зашто плачеш?“

         „Несрећа је велика, сине мој. Пао огромни мост и побио много људи који су га градили. Не зна се ни колико. Бјежи у колибу. Ајде, дијете“, кроз сузе ће баба Даница. И није требало да ме много гони – потјерао ме страх. А у колиби као да се јаче чујаше лелек. Стално неко дозиваше.

         У колиби, покрај огњишта, сестра Душанка и ујак Будимир плачу.

         Сјећам се да су питали са врх главица, издиглије из других катуна, је ли ко жив претекао, ко је погинуо од Меденица, Ракочевића, Булатовића, Шћепановића...

         Одговора из нашег катуна не бјеше. Једино се чуо лелек, а жене у црнини говораху:

         „Куку, кућо ископана.  Куку, сине мој... Куку брате, рано непреболна... надо наша... јеси ли жив земљу дотакао?  Да ли те је ладна и проклета ријека Морача себи привољела, крила твоја млада саломила..., ој, ој, ој...“

         Ни мушкарци, младићи, ни они старији нису тог љета образа сушили. Увијек се сјетим благородног Миша Ракочевића и његове жене Јулке, као и Милице Ракочевић, Госпаве Ракочевић... Боже, како смрт најближих уруши човјека. Нити дише нити хода – бауља, помјера се као сјенка.

         Миша сам посебно волио, па је то вјероватно и разлог што сам га свакодневно, када је након несреће стигао у катун, кришом гледао и питао се куда неста онај његов топли, њежни осмијех са лица. Од тада сам стално очекивао када ће, као увијек прије тога, донијети јабуке петроваче, покоју крушку, шљиву... А он и даље бјеше онако особено лијеп, племенит, тих... Планином хода, ни мрава да не нагази. Чини ми се да се највише сјећам његове црнине и као да сам тада осјетио како је могуће, заиста, боловати туђу бол.

         Прошлог љета био сам на Сињавини у Коврчком катуну. Само зидине од колиба свједоче да су ту некада издизали и своја стада напасали људи из колашинских околних села. Пођем до колибе и сједнем на плочник гдје сам некада године, као дијете, проводио, и чини ми се да повише колибе поново, не само видим, већ и чујем, како тужи Дара Меденица. И не само она.

         Ето, ово је моја мала биљешка - исповједница, за душу оних који су себе уградили у мост и њихове породице којима вријеме вида ране.

         Исповиједам се након толико деценија, иако сам много пута то чинио са мајком Даринком и бабом Даницом. Понављам сцене, причам људима о догађају како ни потомство не би заборавило мјесто гдје се младост уградила у вјечност и непролазност. Да они трају, да их и по писаном трагу памтимо, зашто не и препознамо.

         Да, ако не књигу, онда бар принесемо истини по слово, па ако и из сјећања нешто и изблиједи...! Не замјери, сјећање често није поуздан свједок годинама.

ПРВИ КАЛЕМ

         Нема бескорисне биљке, без обзира у коју би се врсту могла сврстати, без обзира да ли је питома или дивља сорта, говорио је наш отац. За њега нијесу биле од пресудног значаја те подјеле. Једноставно, важно је било да се биљка дâ оплеменити разним мјерама како би била плодоноснија а њени плодови љепши, укуснији...

         Радовао би се отац када би у имању или около њега међу четинарима открио младо стабло дивље јабуке – зукве, крушке, трешње...

         Прво би је ослободио околног растиња, потом пажљиво загледао, побо колчић, завезао да је вјетар или нека животиња не поломи. Бринуо је о њима као дивљакама све док младе саднице нијесу „стасале“ да буду оплемењене. А оплемењивање је значило калемљење.

         А мој први калем је био ту, одмах покрај куће, до љетње кужине. Одгајану зукву након неколико година отац оцијени као приспјелу за калемљење.

         Убра неколико лањских младара са стабла на којем су расле јабуке, које су дуго могле да трају убране, а да не промијене укус. Прије тога донијели смо ручну тестеру, оштар нож, канап, крпе, шибицу и сувих дрвцади, восак...

         Отац показа гдје да одшегам стабло дивљаке, дебљине око десет сантиметара. Онако срећан што са оцем калемим своју прву јабуку, умјесто по стаблу зукве, зупци тестере закачише кажипрст лијеве руке. Ништа не осјетих. Отац ми рече да спустим тестеру, од старог чаршава одсјече парче и замота ми калемарску рану.

         Када смо пресјекли стабло, отац показа како ће прво заоштрити младаре и полагано их подвући испод коре од зукве. Претходно је отац лагано испод коре подвукао спицу – чрвсто дрво дебљине око сантиметар, на врху плосно заоштрено не дебље од два милиметра. Када смо младаре полагано поставили испод коре, загријали смо восак и цијелу површину пресјеченог стабла зукве њиме пресвукли, посебно оне дјелове коре испод којег су били младари. Да би то срасло и постало једна цјелина у доба мрезгања, обавили смо калем крпом и чврсто свезали канапом. На крају, забодосмо један љескови колац, и завезасмо окалемљену воћку да је вјетар не би поломио. Помеђу младара стависмо травнати бусен, да што мање воде продре на мјесто гдје зуква бијаше пресјечена и младари „усађени“, што је уједно и био знак да је крај калемљења.

         „Калемљење није узимање живота једној биљки“, говорио би ми отац. „Калемити значи оплеменити биљку. Калемљенем одређујеш коју би врсту желио са ње да убереш. Не можеш само да береш воће. Мораш да га гајиш, пазиш, храниш и заливаш да би од ње и имао користи....“

         И биљка је, било да је ријеч о дивљаки или питомој, исто као и човјек. Хоће да је пазиш. Храниш. Даће рода ако је родница. Биће пожељна ако није гркача. Зато је и калемимо, оплемењујемо, како би била дар човјеку. Како би и њу човјек пажњом даривао.

НАСТАВНИЦА ЧИЈА ПРТИНА СВЈЕТЛУЦА

         Никада, посебно као дијете, а ни данас, нијесам разумио ону пјесму, „ако је зима није лав, не боји се ко је здрав...“, јер зима је џин који сатре шуме, стијење и камење па шта је тек за њу сламчица какво је људско здравље.

         Зима је једино за мене била када снијег покрије ливаде, плотове, брежуљке, повије шуме и воћњаке, али не и када пада киша или вјетар дува, а бијелог покривача нема.

         Такве зиме памтим у мом Дријенку – гдје је вјетар знао да нанесе снијег у сметове до два метра. Гдје ноћу температуре падну и до 25 степени испод нуле, да стабла поврх куће пуцају као сјекиром расјечена.

         Зима је када се ујутру пробудите и видите како из ваших уста избија пара, као да на пола пута до плафона остаје смрзнута. Била је то за нас најпрецизнија временска прогноза и порука да, када је ноћу температура испод нуле, нема изласка без велике потребе.

         А неодложна потреба је била пет дана у недјељи. Школа је та која није знала за ниске температуре, затрпане путељке и непробијене пртине, којима су ђаци пјешаци свакодневно и по неколико километара путовали до школе и назад.

         Знали су то наши родитељи, а како и не би. Знали!

         Знала је то и наставница Круна Вуковић, која је десетак километара свакодневно пробијала сметове од Горњег Липова до основне школе у центру града. Она је пред ђацима табала снијег, правила пртине како би могли што лакше доћи до школе. Многи ђаци, поготово прваци и они из осталих нижих разреда, не би ни могли прегазити поједине сметове.

         Мала колона, чета основаца, обучена и најразличитија „одијела“ од вуњених рукавица до капуљача и шалова, са торбама и ташнама на леђима, стопу по стопу, промицала је подно села. Скоро да се није чуо ни један глас. Једино би Круна, с времена на вријеме, застала и питала има ли ко да не може даље, а знала је и узети торбу са књигама од најпреморенијег првака.

         Мало је ко од родитеља или родбине дјеци носио торбе. Ни брату Микију нико није носио ташну, осим што би му понекад одмијенили руку. А дешавало се много шта у ђачкој пртини. Тако је, вративши се кући, тежак судар са снијежном олујом Мики овако објаснио:

         „Тата, да не ставих руку на уста снијег би ме угушио. Ух, како је било страшно...“

Отац, тај снијежни вук који је савладао све олује, као да је тек тог тренутка схватио како снијежна мећава може да буде опасна и погубна по дјецу. Од тог тренутка увијек би причао како у Дријенку, односно Колашину, снијег зна да буде опасан не само по дјецу већ и одрасле.

          Дјеца из мог завичаја су с првим књигама већ разумјела да они имају само књиге и књиге њих. Да су зиме дуге и хладне. Да ће их сметови увијек пратити гдје год да били. Да ће једино с књигом утабати најбољу пртину живота. Да је живот вјечна пртина.

          Зато су премрзла дјеца, дјеца пјешаци, дјеца чобани, дјеца сијачи, дјеца орачи, дјеца копачи, дјеца пластиоци, дјеца косци, дјеца чобани, дјеца свирачи, дјеца берачи, сви ти мали људи великих занимања, пртине распртили, сметове отопили и у пртини живота сустигли и престигли учитељицу. Тако сада и њена срећа свјетлуца, јер све што није видио човјек, видио је Бог.

         Бог човјек. Бог живот и Бог здравље. Бог поштење и Бог карактер. Бог знање и Бог памтиша.

Бог богова – другова, ближњих мојих из Дријенске пртине.

ЗОРКИНЕ ПРЕПУНЕ РУКЕ

         Човјека је најлакше раздужити и одужити новцем. Како се одужити човјеку за сва она друга добра које ти за живота подари? Тешко јесте, али када год то уради одужио се себи и поклонио се добру које га на то натјера.

         А добро је и добро памтити.

         Е, зарад тога добра, биљежим ова слова. А добро из ове приче има своје име, мјесто, вријеме, живе свједоке... Има нас – Душанку, Душицу, Микија и мене, који казујемо истину. Када говоримо истину о добру, ваљда ће се у то вјеровати. Све је поробила невјерица па је истини тешко да узлети...

         Једно тако добро за нас дјецу становало је у кући чувеног правника и судије Љубомира Љуба Меденице у колашинској вароши на ћошку од улице која је водила према тадашњој станици милиције. И данас та кућа стражари и гледа на три стране свијета, али не и на четврту – према старој Основној школи „Ристо Мајноловић“ гдје смо ми учили прва слова. Иако на свега стотинак метара бијаше од нашег велепног школског здања, Љубомирова кућа као да је радије гледала на планине Бјеласицу, Комове и Сињавину но на храм знања.

         И ја сам радије одлазио у приземље те куће гдје су живјели мајчин брат Миљан и његова жена Зора него у школу.

         У вријеме великих сњегова, када до Дријенка и горостаси једва успијеваху одпјешачити, ујна Зора није нашем оцу дозвољавала да се из школе враћамо по кијамету (неописиво великом невремену) кући на Дријенак.

         „Неће они нигдје одавде. Топло им је, неће бити гладни, школа им близу, а ти Милоше иди гдје си кренуо... Нека, немој да се убјеђујемо, знам ја то најбоље...“, говорила би наша добра и племенита ујна.

         Била је упорна да останемо јер је знала да отац нерадо нас оставља како јој не би били на досади. Ипак, некако је Зори попуштао. Цијенио је, посебно што нас је пазила и вољела као своју дјецу.

         Полети кад дођемо, осмјех на лицу и Зорине раширене руке, говорили су с колико љубави нас је дочекивала и сваки пут би се изнова на исти начин радовала.

         „Је ли вам зима, јесте ли гладни?“, сваки трен питала би.

         Увијек би одговорили „не, не“, тако наши родитељи учаху. Знала је Зора да, и да смо гладни, не би рекли и одмах би напунила сто храном, а од свега ја сам највише волио надалеко чувени колашински хљеб који би ујак Миљан увијек дуплирао када би код њих остајали.

         И сада осјећам доброту и топлоту с којом нас је дочекивала и чувала Зора Миљанова Шуковић.

 То што живот затвори једну књигу и отвори ново поглавље криви смо ми што ишчитавамо и пишемо своје животе. Сусретима, причама, препричавањем, порукама, поздравима и на крају сви стигнемо на опрост.

         На опрост пред човјеком.

         За опроштај од Господа.

         За добро, за увијек пуне и препуне Зорине руке која нас дарива као дјецу своју.

Ето, понешто и дјеца запамте. Касније када одрастемо треба па причамо, да живи.

ЖИВА ОГРАДА НАШИХ РУКУ

         Наше имање спада међу најљепшим у мом крају, бар тако кажу сви који дођу и обиђу га. Није ваљда да сви говоре неистину. Како год они говорили, имање које су деценијама оплемењивали наши родитељи за мене је бескрајно лијепо, звијезда која ме обасјава гдје год да сам, трпеза најљепше хране...

         У том бескрају све има и свој крај. Све је некако мјерљиво. А немјерљиво бива оно када ти из жуљева на рукама потекне крв. Е, то је тек најбоље извагано. Сваки педаљ. Баш тако, сваки педаљ наши родитељи, мајка Даринка и отац Милош, налили су знојем, рукама које знаваху само за жуљеве, оне отврднуле и оне који увијек изнова прокрваре од тешких послова, оних од којих кости пуцају.

         Радили су они и ми са њима што други не рађаху. И треба тако. Тек након неколико година то се да извагати. Што човјек створи сâмо проговори. Тако је било и са садњом живе ограде покрај пута који води пут Горњег Липова.

         Отац је деценијама покрај пута који раздваја наше имање на два дијела, Доњу и Горњу Широку њиву, плео плотове у дужини од неколико стотина метара. Био је то тежак посао и није се дао завршити ни за мјесец дана. Само у земљу побости неколико стотина колаца био је напоран и огроман посао, а тек како је било тешко убрати их, заоштрити, убрати гомиле и гомиле врбовог прућа, и све то саплести помеђу колаца.

         Многи говораху: „Ово може само Милош... О'кле му толика снага, воља...?“

         Е, то су радиле руке нашег оца. Помагасмо му колико су биле кадре наше малене руке.

         Тако више није хтио да ради, јер су ти плотови трајали само коју годину и поново би морали да се плету. Зато отац одлучи да са обје стране улице, нашим имањем, посади живу ограду.

         Данима смо копали канал куда је некада плетен плот. На неколико мјеста дотјерасмо стајњак. И све је то било некако лакше до када се са крамповима не упутисмо у лугове и тамо започесмо „бербу“ трња. И то не било каквог, већ оног црног трна који, када се заори у тијело, заболи као да ти је дотакао срце.

         Трње је требало вадити са што више жила-коријења да би се лакше примило. За будућу живу ограду, како се овдје каже за ограду од трња или врбе, од неколико стотина метара, требало је из луга истјерати десетине двоколица убраног врбовог прућа. Товарили смо их увис и по два метра.

         Свако је вукао на своју страну, а на крају, као у оној причи „Дјед и репа“ – Милош, Дара, Душица, Душанка, Новица, Мики, Будо, Владо, Лакић... повуци, потегни, натовари, понеси, постави, нађубри и затрпај, и ограда би готова.

         Од тада непрестано расте, обнавља се, обрезује и чува. Чува и одолијева. Пролазницима и провалницима. Оних што говоре и оних других.

ДО ШКОЛЕ СА БРОНЗИНОМ МЛИЈЕКА

         Кућише родитељи како им је Бог и вријеме диктирало. Ко се са ледине кућио као они, тај се својим испосничким животом најближе Господу примакао. До шљемена и гоништа у то доба и условима које имаху морало се најприје од уста одвајати.

          Много тога у кућу родитељи скућише, од варенике и киселог млијека, кајмака, сира... Није то била тако велика и значајна пара, али довољна за породицу која је знала колико има, колико може да заради, да мање мора да потроши, да нико нема да јој поклони ни један оброк, да...

         Још као дјеца осјетили смо филозофију кућења, а тиме и разумјели. Мјерљиво је само оно што очима можеш да одмјериш и рукама да дотакнеш и похраниш за нешто прече и значајније. Тако је бивало док као малени оброковасмо за столом. Током недеље, мајка би, као и увијек, спремала најљепша и најукуснија јела, али како сам одрастао схватао сам да је често на столу било мање млијека и млијечних производа. Знао сам и зашто. Нијесам ни питао, јер сам разумио шта све доноси уштеђена кила сира или која литра млијека.

         Тако би оно што мајка уштеди, згучи за шест дана, седми дан, било понуђено на продају. Пазарни дан у Колашину био је понедељак. Тог дана мајка би нас раније пробудила, нахранила и спремила за школу. При изласку из куће дијелила нам је, према узрасту, шта ће ко да носи до колашинске тржнице, гдје се све могло купити и понешто продати. Након што су ђачке торбе добро укрућене на леђа, сестре и ја бисмо узимали обично лонце са млијеком.

         Лако је то било носити када су путеви копни, али је било право мајсторство на тржницу га донијети по снијегу од пола метра. Није се смјело десити да буде просуто ни по цијену живота. Није мајка толерисала ни да се млијеко, она његова корица, макар мало промућка. Све је морало, када се стави на банак тржнице, да буде беспрекорно у сваком погледу.

         Носити лонац од три литра са киселим млијеком преко два километра могло се када је било топло, сунчано, без кише и снијега.

         Неподношљиво је било у данима великих смрзлица, посебно је тешко када за метално вријесло, како се звала метална ручка од лонца, прсти остану као да су срасли. Ниске температуре и до двадесет испод нуле скоро да су укочиле зглобове на руци. У тим тренуцима помислиш како прсти никада неће моћи ни да се одвоје од вријесла.

         „Ево тржнице, рекла би мајка.“ Сада полагано ставите на банак лонце, дуните мало у руке како би их лакше одвојили од вријесла... Је ли вам било тешко? Да вас пољубим и полагано до школе дувајте у шаке...“

         Мајка остаје на пијаци – тржници да продаје, а сестре и ја путем до школе дувамо у руке. Трљам их и мислим хоће ли мајка све продати или ћемо поново то морати кући враћати.

         Тржница је институција. Могло би се рећи сељачки колеџ. На тржници се најбоље карактери препознају. Није мало људи са два карактера. До једног држе кући, други на тржници препродају. Мајка је таквима продавала по дупло већој цијени. Препознавала је многе, а немали број њих још на брабоњке мирише. Узјогуниле се, нафрискале, накарминисале, уштиклиле, па хоће прст у лонац да ставе како би оцијенили каквог је квалитета. То моја није старица дозвољавала.

         Пијацу су редовно, пазарним даном, посјећивале оне праве даме, отмене, образоване, достојанствене, и мајка их је све по имену знала. Радија је била њима неки од производа и поклонити него трпјети примитивизам премигуша док носове у лонце убадаху, кроз прсте сир пршљаху и трун у јају тражаху. И у одјељење када уђем препознајем неке моје другаре по мајкама са тржнице.

         И обично тако бива, људи који живе у духовном блату излаз траже у снобизму. Њихов трун је увијек у туђем тањиру.

РИБЕ У РУКАМА И ОПАНКУ

         Нешто се у мени увијек противило родитељским забранима, па чак и када су стопостотно у праву. Природно је то за дјечака који расте и васпитава се горштачки.

         Наши родитељи строго су били забранили да одлазимо на ријеку Плашницу која је имала и у најсушнијим периодима доста вирова и до два метра дубине и који би могли бити кобни по нас. Знали смо то, посебно да је Пешов вир нешто чему се не смијемо ни на два метра примаћи.

         Нијесмо се примицали том виру о ком су испредане бројне „бабске“ приче, од којих смо били препанути. Плашница километрима љети тече, тек да не пресуши. Бистра као суза. Увијек хладна, руке леди.

         Ако се у нашем крају по кући и имању знало ко је и какав домаћин, и у ријеци се по камену знало гдје се и колика риба крије. Знало се то по камену плоснатом, или повећем облутку каква се испод њих скрива пастрва.

         Када сунце бијаше тек зашло иза Рвацких ливада, вријеме за полагано окупљање стоке и тјерање пут куће из лужине подно наших ливада куда протиче Плашница, одлучих да под камен потражим и уловим коју рибу.

         Једини прибор су ми биле руке и опанци на голим ногама. Скидох опанке, заврнух ногавице, и кренух у чудан риболов. Полагано прилазим камењу, завлачим руке, пипам, покушавам да откријем под који то камен рибе ћуте. У неколико наврата успијевао сам да их пронађем, али би оне са друге стране камена, као какви криминалци, на споредна врата бјежале. Иако су ми ноге након извјесног времена биле скоро премрзле, сјетих се опанака и могућности да са њима будем успјешнији у лову. 

         Осматрам камене плоче, размишљам под коју би могла бити пастрва и када је маркирах, полагано, скоро без шума, ноге вучем дном ријеке. Прво са супротне стране поставих оба опанка с отвором пут плоче, а са супротне стране лагано почињем претрагу и потрагу за пастрвом. У једном тренутку као да ми нешто исклизну из руке. Преврну се опанак. Муњевито га вадим из воде док се риба копрца. И не мала. Нијесам смио ни да је такнем. Бацих је са опанком скоро два метра од обале. Истрчим. Видим да је скоро као опанак и умјесто да је ухватим и поломим шкрге одлучим да јој каменом скратим живот. Након тог јуначког чина, на врбову розгицу је окачих, окупих краве и кренух кући.

         Носим је и дивим се. Када изађох из луга и ливадом кренух пут куће, схватих да је кући не смијем носити. Шта да кажем одакле ми? Да сам је уловио – не смијем. Да сам је од неког добио – неће вјеровати. А да сам је ја рукама ухватио испод плоче – е, то ће повјеровати. Та истина донијела би ми много батина.

         Примичући се кући, донијех одлуку да је бацим псу. И би тако. Он се сладио, радовао... Ја ћутао и туговао. Више и не лових. А ријеци је највећа корист када јој не дираш њене станаре, слатке њене црвене пјегуше – рибе пастрве, по љепоти свијетом се прочуше.

МАЈКИНЕ МЕДНЕ РАНЕ

         Уљаник у два реда са око педесетак кошница био је ослоњен једним редом на зид од куће са источне стране. Иако су већ скоро четири деценије премјештене на другу локацију, и данас то мјесто зовемо пчеларник.

         Више је разлога што ово мјесто сви памтимо. Поред велике љубави према најгенијалнијим бићима које познаје наш свијет, памтимо га и по једном догађају који је дубоко урезан у сјећање наше породице.

         Негдје пред Светог Николу, нашу славу, ђед Нико, баба Блага и мајка Даринка договорише се да двије кошнице меда „уберу“ из уљаника.

         Ђед је негдје око подне полагано подизао кошнице, и на крају одредио двије-три најтеже из којих ће бити извађен мед. Све до тренутка када је ископао рупе ширине и дубине једне капе, нијесам знао ни чему служе, ни да ће муве из кошница ту бити спаљене.

         Мајка и баба донијеше посуђе – шерпе, ножеве, сâнове, а ђед, када би готово са њиховим поспремањем, рече мајки да донесе и ону кесу са барутом. Видим да је у кеси неки црни прах који ђед узима и ставља на дно ископаних рупица. Нас склонише са стране, а мајка стаде између двије рупе јер ђед треба да донесе уљиште да га тресне како би муве пале у рупу у којој би одмах морао бити потпаљен барут.

         Донесе ђед дубину и снажно је тресну о земљу, мајка муњевито кресну шибицом и још је и не принесе земљи, у трен се цијела претвори у ватру. Све гори – опанци, чарапе, руке... Бабу је такође био ухватио барут који се приликом доношења неопажено просипао из кесе, понајвише по мајчиној роби и тијелу, али и мјесту гдје је стајала да запали барут у рупи. Гасе јој ватру рукама, марамама...

         У пчеларнику наста права пометња. Не знам ко не кука. Ми дјеца не сушимо образа. Мајка говори да не плачемо и да ће јој бити добро.

         Успјела је да утрчи у кућу, поскида са себе сагорелу робу, и клону на кревет, једва се одржава у свијести.

         У том тренутку створиле су се очеве двије сестре Милица Лазовић и Ружица Обреновић. Кукају, гора одлијеже. На бабу скоро и да су заборавиле. Тетка Ружа спира све са њеног тијела. На ногама и рукама до лаката све плих до плиха. Мајка с времена на вријеме јекне. Када тетка узе пинцету и поче да јој пробија плихове, мајка стискаше зубе и показује руком да склоне нас дјецу. Не обраћаше Ружица много на то пажњу, но кад заврши са плиховима, извади неку маст, мислим да се звала јекодерм, и лагано поче да јој маже ноге, руке до лаката, очи и лице, за које смо највише страховали да на њима не остану трајне последице.

         Мајка, иако њежна, није много марила за ране. Само о нама мишљаше. Ми се савили око ње. Ћутимо и плачемо. Данима тако. Баба је брзо санирала ране и то је био спас за нас дјецу и за велики мал (краве, овце, свиње, кокошке...) који је требало најмање два пута дневно хранити, мусти... А отац није ту. У Београду је. Не зна шта се догодило.

         Знао је да ће бити меда за славу. Није знао да ће Бог милошћу својом тога дана у пчеларнику спасити мајку, бабу и ђеда од већих последица које су могле проузрокавати и њихову смрт. Вјерујем да је милост Божја у том тренутку као свјетлуцава магла пала на нашу кућу и дунула у њихову душу.

         Да извида ране. Пчеле разроји. Да меднице медом занесу. Даривају. Да човјек схвати како се мед не отима већ иште. Ко га тражи и сладиће се. Подржи пчелу како би увијек имао. Када не буде имала пчела, ни човјеку се добро не пише. Чиме ће залити душу.

КАКО ЈЕ У НАШУ КУЋУ СТИГАО НИКОЛА ТЕСЛА

         Још нијесам био дорастао ни за ђака првака, када наш отац одлучи да оде за Београд на дошколовање.

         Није разумио зашто неко неће да учи. Није, и готово.

         „Како да разумијем да дјеца неће да се образују, да уче. Па ако не учи, цијелог живота биће нечији слуга. Нема ништа без школе и знања. Знање никада не пропада. То је једино што тешко може да изневјери човјека. Зато морате учити како би знали јер и други уче... Ви немате у врховима рођаке, пријатеље, већ на том путу једино вас може одвести знање. Све друго баците, само књигу у шаке држите...“, понављао нам је отац у свакој прилици.

          За само пар дана, одмах покрај куће, озидао је и покрио љетњу кужину и порадио још неке тешке послове. Не дуго затим дође и дан када ће поћи у „бијели свијет“.

         Навече изљуби нас дјецу и каза нам да добро слушамо мајку и бабу. У један мали кофер мајка му поспреми неке ситнице и нешто хране.

         Зором крену за Београд обучен у оно мало чуване гардеробе.

         Није се дао ничему, никоме, а посебно не сиромаштву. Бити сиротиња тада је била увреда јер је то значило да си нерадник. А када је рад у питању, наш отац није имао премца.

         Скућити се, купити ново имање, саградити кућу, добро хранити породицу само снагом и умјећем својих руку, није било ни лако ни довољно. Жеља да породици буде боље натјерала га је да пође на школовање.

         У Биоград, како је баба тада звала Београд, отац се надао да ће код једне ближње бабине рођаке на неко вријеме моћи главу да склони. Када зазвони на њена врата, „онако преко зуба“, позва га на кафу. Схвати отац да она његовој мајци можда и јесте неки род, али њему није ама баш нико.

         Није било много избора. Врати се на жељезничку станицу. Оближњи парк му је био најкомотнија соба. До школе је преко дана пјешке одлазио и враћао се до жељезничке. Ту би се пар минута одморио ако би било слободне клупе, и одлазио на посао. Добро су му леђа премјерила београдске теретне вагоне.

         „То су можда били за мене најтежи тренуци, не због тешких послова, напорног учења и спавања по парковима... Не због тога, већ што сам непрестално мислио шта се дешава на Дријенку. Како сте ви дјеца, мајка, болесни отац... Нијесам могао да спавам при помисли имате ли шта да једете... Јесте ли гладни легли... Јесте ли сви здрави...Тек након тога би се присјетио да ли се уради оно или ово...“, тако је говорио отац о тим мучним београдским данима.

         Када би први „ђачки распуст“ отац крену из Београда за Колашин. Путовао је два дана. Мало камионима, мало пјешке... Ноћу ни да трене, да му који камион не умакне, а када га и приме, да онај завежљај што згучи одвајајући од својих уста не украду. Тако, негдје на пола очевог школовања, у нашу кућу стигао је Никола Тесла. Нијесам ни знао ни ко је то, ни шта је то, али сам га загрлио и нијесам се од њега ни за трен одвојио.

         Лежао је ту покрај мене на кревету. Никола Тесла. Најбољи и најљепши радио на свијету.

         Дуго смо се канили да га укључимо у струју. Кад то учинисмо, као да одједном проговори хиљаду људи. Без антене није могао ухватити ни једну радио станицу. Када се отац вратио са дипломом најбољег у класи, донио је око тридесетак метара, можда и много више, танке жице коју смо инсталирали до крова а одатле на Мали крш.

         Са Малог крша хватале су се све станице. Оцу је најважније било да чује Подгорицу, Београд и Москву. Када би се са радија чуо снажни мушки глас: „Гаварит Масква“, сви у кући су од тог тренутка морали да ћуте. Москва говори, а то је не само за нашу кућу, већ и за братство, било најважније.

         Захваљујући Николи Тесли, у наш дом грмјела је Москва. Чуле су се гусле. Три велике задужбине – Тесла, Москва и Гусле. Све је то и данас Наше.

БАЛВАНИ ЗА ДУГЕ ЗИМЕ

         Када су падале букве, земља се у Кршија тресла. Нијесу су се испод облака земљи приклониле вољом, већ их на то примора наш ујак Лакић Шуковић, мајстор за сјечу шуме моторном шегом.

         Зиме су у Колашину дуге и хладне. Скоро да трају пет мјесеци, а неријетко и који дан дуже. За тако дуге мрзлице ваља се и добро припремити. Прави домаћини су куповали, у већем обиму, брашно, маст, шећер, уље, кафу..., али свакако најважнија су била дрва. Снијег се могао разгазити до продавнице и најосновније намирнице купити. Али, дрва су ипак нешто што се једино по лијепом времену спрема за кишне и снијежне дане.

         Тако се и наш отац спремао за зиме. Одлазили би иза Кршија и брали огромне букве које је прије тога шумар одобрио за сјечу.

         Када би та огромна букова стабла била „приземљена“ шегала би се на дужину коју је коњ могао одвући до куће, не дуже од три метра. Након што би стабло било поткресано – ослобођено од грања, отац би једну страну од балвана, ону дебљу, коју окрећемо у правцу вуче, потклисивао – рубио ивице, да се не би у земљу забадао, земљу ровио и коњу било тешко за вучу.

         Балване смо два пута морали вући и ручно стурати јер терен није дозвољавао да их коњ без прекида вуче. Једноставно, балван би прво довукли до првог мјеста где смо их све обурдавали, а одатле поново до другог. Када би се прешле ове двије препреке, са мјеста за њихово сабирање одвозили би их кући.

         Био је то тежак посао. Са сестрама сам тјерао дрва. У оба правца пјешке је требало ићи за педесетак балвана. У сваки балван требало је закуцати гафу, прикачити вагијер, и тако опремљен на амове коњу дати команду да крене. А Мишко, та грдосија од коња, могао је да потегне што ниједно кљусе није. Управо зато што је био тако снажан знао је да нагло тргне, извади гафу (метал савијен у облику латиничног слова „У“) и одјури до куће. Много пута је то урадио. А онда поново, без балвана, пјешке до куће.

         Много је вјештине требало за овај посао. Отац нас је у почетку обучавао, показивао, савјетовао и увијек понављао оно у шта је био увјерен – да би непоштовање његовог савјета могло да буде кобно по наше животе. Да не би његових савјета и практичне „наставе“, не би, вјероватно, само пролазили с понеком огреботином или пребијеног нокта. То зна добро да заболи.

         Када зими напољу пада снијег, а у шпорету ватра пуцкета, заборавите на рвање са балванима, бјежање коња, зној и разбијена кољена, покоју огреботину... Можда поново себе само преслишавате би ли оно четрдесет пет или педесет балвана. Увијек изнова обећавах – следећег љета бројаћу боље.

БУНАР КОЈИ ЈЕ ПОЗЛАТИО ЧАШЕ

         Наше имање, и поред ријеке, било је безводно. Није се имало тако моћних пумпи које би воду са ријеке догурале до њива, воћњака, ливада за кошење... Није на њему било ни извора, што би му се једино дало замјерити. Није било цијеви а ни пара да се из планине неколико километара спроведе вода. Вода за пиће доносила се са Мариног извора неколико стотина метара удаљеног од куће.

         Да би скратио нимало лак посао доношења воде са извора, отац одлучи да на двадесетак метара испод куће започне копање бунара. Када је обзнанио такву идеју мало је било присталица. Највећи дио сељана вјеровао је да је то лудост и да ту никада вода неће потећи.

         Отац се није освртао на те приче и којекаква друга нагађања. Вјеровао је једном инжењеру, Њемцу који је дошао код наше куће са чудном направом.

         „Питам га 'шта ти је то' а он вели 'ово је справа за откривање воде'. 'Па, када је то тако, би ли ми погледао има ли гдје овдје на овој ливади какве воде јер немамо одакле пити'“, понављао је много пута отац ову причу као једну од најзначајних у његовом кућењу.

         Отац показа Њемцу гдје да провјери има ли воде. Он узе справу у облику сата, пречника око десетак сантиметара, испружи руку и полако крену у потрагу.

         „Идем покрај њега и гледам у ту справу. На ћôш од врата подрума, каже он, да се ту појављује једна, не баш велика водена жила. Настависмо даље, и на двадесетак метара од куће видим да муњевито почеше да се окрећу двије казаљке, супротно једна другој“, сјећа се наш отац.

         „Стан’! Ту вода! Стан’, стан’! Дај дрво! Ту куцај! Вода - ту на једанаестом метру! Сигурно! Вјеруј ми“!, узвикнуо је Њемац са радошћу што је пронашао снажну изворску жилу у дубини земље.

         Отац је забо једну велику јелову летву. Али пониже тог биљега Њемац је пронашао још једно мјесто гдје је рекао да се може доћи до воде. И ту је отац ставио дрвени биљег. Сјећам се да смо оба биљега пазили да не помјеримо, а чим би струнули, мијењали би новим. Тако је било све док отац не поче да копа бунар.

         Јутро је, подно куће чујем неку вику. Пођох тамо. Видим, отац, ђед, ујак Лакић, тетак Јово и тетка Милица Лазовић, Радојица Обреновић, и неки човјек кога су звали Валентин, и још неколико људи из села окупили се око једне рупе, која већ бијаше дубине једног, а пречника метар и по, као да нешто вијећаху. Иза њих двоколица са земљом са којом је на други крај имања тјерана извађена земља.

         Пошто је рупа бивала све дубља и кад се из ње земља није могла лопатом избацати, над њом укрстише неколико дебелих греда и на њима утврдише чекрк, справу преко које је пролазио конопац за који је била везана повећа посуда – метална  канта у коју је Валентин сипао земљу, а остали извлачили и сипали у двоколица. Како су дани одмицали, сељани су све мање вјеровали да ће код Милоша Никова Ђурића икада бити бунарске воде за пиће.

         Отац се није обазирао на те приче. Имао је већих проблема јер се земља почела обрушавати, па су морали да праве кругове од даске и тако обезбиједе да земља не затрпа оне који су били у ископу дубоком пет метара. Из дана у дан копало се од зоре до мрака. Највјештији у копању био је тај Валентин за којег сам касније сазнао да је био Њемац који је након Другог свјетског рата остао у селу до нашег гдје се оженио, створио породицу и ту и умро.

         За потребе бунара, прво као потпоре да се не руши, отац је купио пун камион јелове даске која је нестајала како је бунар бивао све дубљи. Након двадесетак дана копања стигло се скоро до једанаестог метра а воде није било, осим што се већ пар метара појавио чисти шљунак па се могло закључити да је туда некада текла јака подземна вода. Покрај бунара бијаше таман завршен доручак и полагано низ чекрк спуштаху Валентина. Ђед Нико се навио и гледа удно, па вели Валентину:

         „Анÿ де, узми ту ћускију и помјери тај повећи облутак што штрчи из шљунка!“

         Чини ми се само што је то рекао, кад Валентин викну:

          „Вода! Људи, вода, вода...!“

         Радосну вијест јависмо стрицу Илији у Титограду који одмах дође. Остао је све док нијесмо извадили још два метра и ослободили да вода несметано извире. Хтјели смо још копати али врело то није допустило. Од дна бунар један метар каменом озидасмо, затим полако, на тај зид, спустисмо први кружни шалунг, около бетон и камен стављасмо, све тако док преосталих дванаест метара у кругу  не избетонирасмо.

         Први бунар у тим крајевима и његова вода брзо су се прочули.

         Носили су је сви који су хтјели да утоле жеђ. Зидари, тесари, пластиоци, орачи, копачи, косачи, обољели од стомачних болести... Вода је увијек исте температуре. Нико наискап није могао из њега попити већу чашу воде. Колико год да је била хладна, никада „за грло није хватала“, чак ни на гладан стомак није „падала“. За нас је била спас и понос, дар, мелем и лијек. Част.