Књига Новице Ђурића "Косово мајко" промовисана у Требињу

Књига "Косово мајко" књижевника Новице Ђурића промовисана је у Градској библиотеци у Требињу. О књизи су говорили пјесникиња Милица Бакрач, Новица Телебак, Радослав Милошевић и Рајко Танасијевић. Књигу је издала издавачка кућа "Партенон" из Београда, а промоцију је организовала "Просвјета" из Требиња, Српско удружење "Ћирилица" из Требиња и Народна библиотека.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ЗАВИЧАЈНА МОЛИТВА ТАНАСИЈЕВИЋА

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Рајко Танасијевић, „Небеске двери“, „Дис-Компани“ 2015. /

            Завичај је сваки цвијет, шум, цвркут, невидио, небеса, бескрајно плаветило, све што дише, сања и сањари. Завичај је наша црквица – она тако малена, а моћна и  неизбрисива и наших живота.

            Завичај је молитва да дуго трајемо и да поново, за здравље наших најмилијих и покој душе оних који тихују у царству небеском, зажижемо свијеће гдје год да смо.

            Завичај су све ријечи, реченице, стихови, пјесме, пјесничке књиге, романи, приповијетке... којима обнављамо и освјежавамо Његов изглед.

            Завичај је кад помислимо и ногом крочимо. Ето, Требиње, Бањалука, Београд, Грачаница, Кордун, Москва, Дријенак... када год им бијах у походе срце ми проговара, не заборави на завичај.

            „Знаш и сам, овдје ти се представља завичај, овдје си код себе, прах и свјетлост завичаја су увијек с тобом“, казује ми се.

            Нијесам могао другачије да почнем скромни запис о пјесничкој књизи „Небеске двери“, пјесника Рајка Танасијевића, но на овај начин. Опет се питам – зашто?

            Није једноставно одговорити на такво питање, наизглед лако.

            Није.

            Можда у пјесничким рукотворинама бљесне понеки стих, цијеле књиге попут непоновљивог пјесника-завичајца Добрице Ерића, с којом се исповиједамо завичају не бисмо ли се бар исповијешћу одужили.

Небеске двери (насловна)

 А завичај је докле наш поглед досеже, па не без разлога пјесник Рајко Танасијевић своју пјесничку књигу крсти „Небеске двери“.

            А испод тог завичајног свода су у стиховима Танасијевића „проговорили“ Свети Сава, Његош..., засјали олтари Острога и Херцеговачке Грачанице.

            Аутор је пажљиво, не само одлучивао о коме ће исклесати молитвену пјесму, већ и како организовати књигу одлучивши се да двадесет и осам пјесама буду подијељене у четири циклуса које именује као: Коријени, Озебло сунце, Сјај звијезда и Небеса зоре уз посебно поглавље Изводи из рецензија. Књигу је издала издавачка кућа „Дис-Компани“ са Пала.

            Називи поглавља су свједоци да је Танасијевићу Завичај у коријенима, да је он тек један од изданака снажног коријења његових предака и да он, као што су и они прије њега, „камен за под главу стављали, камен иза главе побадали како би остајали над коријенима“. Стога се и разумије његова „Питалица“ и „Ода о камењу“ јер се пјесник пита „Гдје је моја дједовина“ и као да се присјећа и препознаје да су камени – кров, прозор, праг, међа, па све до камених брда и свега што је дисало људска пакост претвори у леденике, леднице и камене јаменице-прождрлице. Пјесник с тога пјева „Не дамо ово што сунце грије“, „Овдје су гробља наших предака“ /песма Овдје/ да би се настанио у топли дом, Завичај, гдје ће му нестати „камена са срца“.

            Није дуго трајала пјесникова нада јер га у селу дочекује студен, гробна тишина „село нијемо и пусто“ и види, па и пјева „Све изгледа к'о гробница“ /Нијемо и пусто/, па се сада с водопојница наших старина напијају звијери.

            И не би завичај био увијек топао да се искра у старом упрету на огњишту сама не распири када се угарцима вратимо. Пјесник се вратио на огњиште и на њему поново руке угријао. Није га морао ни зажињати, огниште у завичају увијек топло грије, а то се испјевава „Добро вече доме стари“, На огњишту руке гријем“ / Доме стари/.

            У циклусу слиједе и пјесме „Ријека Моја“, „Отаџбина“ и као завјетна пјесма „Бранимо Ово“ којом оставља у аманет нараштајима да и завичају, односно отаџбини бране све што је вјековима било њихова светиња, од травчице до пчелице, или како пјева песник, „Крст, манастир, цркву и гроб / Да не буде туђин роб“/.

            И када осјети „мирис туге“, „нове облаке“, кад га сколају „бол и патња“, када „одлази“, када је у туђини, када му врелу главу расхладе „младе кише“, када му душа бива „горка рана“ Танасијевић се враћа завичају, остави све по страни и буде му лакше, „стрепње престану“.

            У „Сјају звијезда“, претпоследњем циклусу у књизи „Небеске двери“, пјесник се сели на пјену од мора и ту се баш најбоље и не сналази, јер схвата да је он тај који у „рибарској мрежи“ као „лов светлуца“.

            Пјесник не жели да губи наду, јер корача и „Небеском гласу ипак се нада“, /Ипак се надам/.

            Међу пјесмама свакако да „светлуца“ и „трепери“ пјесма „Очи“ које због свега што се десило завичају, а засигурно и њеном аутору, „прашину црну грле, љубе“ јер, како пјесник пјева, „Кад их погледаш ужас и страва“ и кроз плач признаје да „Оне нису земаљска гробница плава“.

            У последњем циклусу Танасијевић плете вијенац опомена, завјета Светог Саве, Његоша с погледом на светиње Острог и Херцеговачку Грачаницу.

            Да је пјесник на овој рукописној књизи поезије пажљивије одабирао, односно уримљавао стихове, било би још звучнијег пјевања. Лијепа рука, свему, посебно пјесми, увијек је она која се задња пита.

ЦРНОГОРСКО - КОСОВСКИ КЊИЖЕВНИК НОВИЦА ЂУРИЋ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ

Новица Ђурић, предсједник удружења књижевника и новинара Црне Горе, представио се синоћ требињској читлачкој публици збирком поезије „Косово мајко“.

Ђурићева поприлично емотивна поезија изазвала је емоције требињске публике окупљене у Народној библиотеци Требиње, гдје је и сам аутор истакао изузетну емотивну везаност за ову књигу.
 „Сама чињеница да је моја мајка Косовка и да је Косово наше највеће богатство  довољна је била да ме натјера да напишем ову књигу, гдје сам пренио тачну исповијест  моје мајке која је често одлазила на Косово и пред саму смрт ме је питала „Шта то има још на Косову?“, рекао је Ђурић.

Истичући да је ова збирка, у ствари поема са много стихова о Косову, Ђурић додаје да сваки стих пјесма за себе и истина за себе.
 Он истиче да је важно да сваки Србин мора да напише пјесму о Косову јер је то српско насљеђе које се мора памтити и у коме Срби трају, а да при том не заборављају да је Косово само српско, да не смију признати да оно није наше, јер, како каже, то ни Бог не признаје.

"Косово нам мора бити свето као што нам је света Србија, Република Српска и Црна Гора", додао је Ђурић.
  Радослав Милошевић, Рајко Танасијевић и Наташа Станић, а учествовали су и гуслари Рајко Милојевић и Југослав Илић...
О његовој књизи и о својим стиховима су говорили и пјесникиња са Косова Милица Бакрач, као и требињски пјесници

САРАНСАК

http://www.saransak.com/Vijest/55fa994395e6911630891560/crnogorsko-kosovski-knjizevnik-novica-duric-u-narodnoj-biblioteci

КОСОВО МАЈКО Представљена књига српских рана и љубави

Градска библиотека у Требињу била је мјесто гдје је вечерас промовисана књига „Косово мајко“ Новице Ђурића, који је предсједник Удружења књижевника и Удружења новинара Црне Горе.

Новица Телебак, Милица Бакрач и Новица Ђурић

Ђурић каже да је књига изашла прије неколико мјесеци, те да говори о Косову – симболу српских рана, љубави и вјечној кући свих српских душа.

„Косово је почивалиште и духовно обданиште свих нас и то је љубав свих љубави“, казао је Ђурић.

О књизи, чије је представљање организовала „Просвјета“ из Требиња, Српско удружење „Ћирилица“ и Народна библиотека, говорила је и пјесник Милица Бакрач.

„Свака пјесничка књига има неко своје Тројство, а то у овој поеми – вјечити симбол православних хришћана, аутор смјешта у мајчине руке. То су крст дечански, тамјан и мало соли. Крст дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба – парче погаче, јер га доноси мајчина рука“, казала је Бакрач.

Књигу је издао ‘Партенон’ из Београда.

У програму су учествовали и пјесници Наташа Станић, Новица Телебак, Радослав Милошевић и Рајко Танасијевић, као и народни гуслари Рајко Милојевић и Југослав Илић.

Детаљ са промоције

Аутор: ТребињеЛиве Фото: ТребињеЛиве

16. 09. 2015. - 19:40 х

  http://trebinjelive.info/2015/09/16/kosovo-majko-predstavljena-knjiga-srpskih-rana-i-ljubavi/

СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА О ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ "КОСОВО МАЈКО"

Детаљ са портала

Плакат који је објавио портал СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

http://www.herceg.tv/video/p/481/glas-hercegovine-17-09-2015-

Обавезни смо да славимо два велика јубилеја

Култура 

 СУСРЕТ СА НОВИЦОМ ЂУРИЋЕМ, ПРЕДСЈЕДНИКОМ УКЦГ, ПОВОДОМ ОБИЉЕЖАВАЊА 70 ГОДИНА УДРУЖЕЊА И ЧАСОПИСА „СТВАРАЊЕ”

Обавезни смо да славимо два велика јубилеја

Новица Ђурић, предсједник УКЦГ

Удружење старије од ове новије државе за близу 60 година и оно је укњижило све што се седам деценија „латило” пера и мастила. Радује ме што је нови министар културе Павле Горановић препознао значај ових јубилеја и ускоро очекујемо разговор на ту тему Кра­јем ове и то­ком на­ред­не го­ди­не Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре че­ка­ју ве­ли­ки и круп­ни по­ду­хва­ти на по­љу кул­ту­ре. Оби­ље­жи­ће 70 го­ди­на по­сто­ја­ња, а се­дам де­це­ни­ја дру­же­ња са чи­та­о­ци­ма сла­ви­ће и ча­со­пис ,,Ства­ра­ње”. Пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић по­во­дом ових ве­ли­ких ју­би­ле­ја ка­же да су то до­га­ђа­ји за по­нос.
– По­во­дом ова два ве­ли­ка ју­би­ле­ја при­пре­ма­мо ве­о­ма озбиљ­не про­јек­те ка­ко би то би­ло на част сви­ма ко­ји су угра­ди­ли ма­кар и сло­во то­ком по­сто­ја­ња „Ства­ра­ња”, па вје­ру­јем да ће и Цр­на Го­ра ра­зу­мје­ти ка­ко је Удру­же­ње ста­ри­је од ове но­ви­је др­жа­ве за бли­зу 60 го­ди­на и да је оно укњи­жи­ло све што се се­дам де­це­ни­ја ,,ла­ти­ло” пе­ра и ма­сти­ла. Ра­ду­је ме што је но­ви ми­ни­стар кул­ту­ре Па­вле Го­ра­но­вић пре­по­знао зна­чај ових ју­би­ле­ја и уско­ро оче­ку­је­мо раз­го­вор на ту те­му. Оче­ку­јем до­бар до­го­вор на до­бро­бит пи­са­ца Цр­не Го­ре. По­во­дом ових ју­би­ле­ја, пла­ни­ра­не су све­ча­не ака­де­ми­је, по­кре­та­ње ре­дов­ног бро­ја ча­со­пи­са ,,Ства­ра­ње”, ,,Књи­жев­ни за­пис” и ,,Сквер”. Уско­ро оче­ку­је­мо и по­че­так ра­да из­да­вач­ке дје­лат­но­сти ,,Ства­ра­ње”, а осна­жи­ли смо и на­ста­ви­ли са­рад­њу са удру­же­њи­ма у ре­ги­о­ну: УКС, УКРС, КД КиМ. Ово су при­о­ри­те­ти, уз ре­дов­не ак­тив­но­сти, а све у ко­рист кул­ту­ре и за­шти­те на­шег иден­ти­те­та, као и бо­га­ће­ња кул­ту­ре и тра­ди­ци­је – ка­же Ђу­рић.
● Да ли ће оби­ље­жа­ва­ње и овог ју­би­ле­ја би­ти у ду­ху из­ре­ке „ко­ли­ко па­ра то­ли­ко и му­зи­ке”?
– Ако бу­де по кри­ла­ти­ци ,,ко­ли­ко па­ра, то­ли­ко му­зи­ке” не­ће­мо ни ис­ти­ца­ти ,,цр­ни бар­јак”, али не­ће­мо ни ћу­та­ти и ста­ја­ти скр­ште­них ру­ку. Удру­же­ње је ду­жно да на до­сто­јан на­чин оби­ље­жи ова два нај­зна­чај­ни­ја да­ту­ма у по­рат­ној исто­ри­ји Ње­го­шев­ске Цр­не Го­ре, да нас го­сти не за­тек­ну гдје сје­ди­мо и ју­на­чи­мо се, већ да их до­че­ка­мо ка­ко и при­ли­чи Цр­ној Го­ри и ње­ном го­сто­прим­ству. Да ли ће­мо има­ти нов­ца за пла­ка­те, фла­је­ре, по­зив­ни­це, ча­со­пи­се, хра­ну, смје­штај, пре­воз, штам­па­ње лек­си­ко­на УКЦГ, ан­то­ло­ги­ју ,,Мар­ко Ми­ља­нов”, ју­би­лар­ни број ,,Ства­ра­ња” – ви­дје­ће­мо. Ми­шље­ња смо да је др­жа­ва Цр­на Го­ра, чи­ји смо ми гра­ђа­ни, и не сма­тра­мо се­бе гра­ђа­ни­ма дру­гог ре­да, ду­жна да УКЦГ иза­ђе у су­срет и то не са би­ло ко­јим сред­стви­ма. Тра­жи­ће­мо но­вац, сма­тра­ју­ћи да је бу­џет Цр­не Го­ре, бу­џет свих нас, и да на ње­га као пу­но­прав­ни гра­ђа­ни има­мо пра­во.
● Ко­ја је тре­нут­но нај­ве­ћа ,,бољ­ка” УКЦГ?
– По­о­дав­но је Удру­же­ње за­хва­ће­но мно­го­број­ним про­бле­ми­ма. Но­ви Управ­ни од­бор је пред­у­зео низ мје­ра на њи­хо­вом са­ни­ра­њу. Ме­ђу­тим, не­до­ста­так сред­ста­ва, про­сто­ри­ја за рад, аде­кват­них са­ла је про­блем са ко­јим ће­мо се су­о­ча­ва­ти ве­ћи дио ман­да­та. Тре­нут­но по­ку­ша­ва­мо да по­вра­ти­мо имо­ви­ну ко­ју је ди­је­лом на­сил­но др­жа­ва узе­ла, а је­дан дио и Удру­же­ње не­до­ма­ћин­ски рас­крч­ми­ло. На­дам се да ће по­че­ти да се од­мо­та­ва пре­ди­во ко­је су за­мр­си­ли за­штит­ни­ци сво­га ли­ка и дје­ла. Ево, са­да смо по­но­во от­кљу­ча­ли про­сто­ри­је ре­дак­ци­је и за­те­кли ста­ње ко­је зах­ти­је­ва да се у ње­га уло­жи бли­зу 10.000 еура. Ода­кле? За оста­лу имо­ви­ну Удру­же­ња у пре­го­во­ри­ма смо са јед­ном адво­кат­ском кан­це­ла­ри­јом да нас за­сту­па и да ства­ри по­кре­не­мо пред над­ле­жним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Прав­ду ће­мо тра­жи­ти у на­шој др­жа­ви, а ако се она из­ја­сни да је то не за­ни­ма он­да иде­мо да­ље. Јер, не­ко је рас­ку­ћио пи­сце у Цр­ној Го­ри. Сви­дје­ло се то не­ко­ме или не, али имо­ви­на Удру­же­ња ни­је ни­ти ће би­ти би­ло чи­је при­ват­но вла­сни­штво и она ће би­ти по­но­во упи­са­на у Лист не­по­крет­но­сти Удру­же­ња.
● Зна­чи ли то да све оста­ло до­бро фун­ци­о­ни­ше, или ...?
– Не, на­про­тив. Сва­ке не­во­ље чо­вјек је тво­рац. Не­пре­бол­на бољ­ка су ,,љу­ди”, ко­ји на све на­чи­не гле­да­ју да нам до­спу со­ли у ра­не. Ри­јеч је о че­ља­ди­ма ко­ја отво­ре­но, пре­ко при­ват­них сај­то­ва бр­ља­ју чла­но­ве и упра­ву УКЦГ. Њи­хо­во ни­чим иза­зва­но не­за­до­вољ­ство пре­ла­зи у па­кост, мр­жњу, кле­ве­ту, гра­ни­це људ­ског по­на­ша­ња. Ла­ко је би­ти европ­ско по­лу­пи­ска­ра­ло, па из не­ке си­гур­не ја­зби­не бла­ти­ти пи­сце из Цр­не Го­ре. Хва­ла Бо­гу, још има здра­во­ра­зум­ног сви­је­та ко­ји пре­по­зна­је њи­хо­ве ди­јаг­но­зе и ам­би­ци­је. Уто­пље­ни­ци у соп­стве­не су­је­те сик­ћу. Та­ко је од­у­ви­јек би­ло. И би­ће. Но, по­је­ди­ни чла­но­ви Удру­же­ња тра­же да се о та­квим бла­ти­на­ши­ма из­ја­сни и Суд ча­сти. Упра­ва ће про­ци­је­ни­ти шта ва­ља чи­ни­ти. Знам да ће­мо се вла­да­ти пре­ма за­вје­ту Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа: ,,На­ша ве­ра нам за­бра­њу­је да бу­де­мо шпи­ју­ни ту­ђих гре­хо­ва, а на­ла­же да бу­де­мо не­у­мит­не су­ди­је сво­јих”.А.Ћ.


Но­ва књи­га од ри­је­чи ко­је тра­ју

● Не­дав­но је из штам­пе иза­шла Ва­ша но­ва књи­га ,,Ко­со­во мај­ко”...
- ,,Оба­ве­за” је сва­ког Цр­но­гор­ца, срп­ског пје­сни­ка да на­пи­ше бар јед­ну пје­сму о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, све­тој зе­мљи и ње­ном вје­ков­ном стра­да­њу и оче­ки­ва­ном вас­кр­се­њу. На­пи­сао сам по­е­му, ,,Ко­со­во, мај­ко” – ту књи­гу је крит­ка већ ,,узе­ла под сво­је”, па је мо­жда нај­бо­ље да са­че­ка­мо суд дру­гих, ка­кав год да је. Пје­сник о сво­јој по­е­зи­ји го­во­ри те­шко и не­ра­до. Ме­ни је дра­го што су мо­је ко­ле­ге при­ми­је­ти­ле де је то искре­на, књи­га за­ви­ча­ја, бо­ли, Ко­сме­та, Ко­ла­ши­на, књи­га на­пи­са­на мо­јим ро­ди­те­љи­ма, мо­јој дје­ци и Ко­сме­ту... Ето, на­пи­сах ни­је­сам се спа­сио. Спа­сио сам ду­шу мо­је мај­ке, мог оца, мог Ко­со­ва, мо­јих и свих нас - му­че­ни­ка по­ко­сов­ских. Ко­со­во је на­ше род­но мје­сто. Ко­со­во је ра­на, сим­бол, бол, љу­бав. вјеч­на ку­ћа свих срп­ских ду­ша. На­ше по­чи­ва­ли­ште и ду­хов­но об­да­ни­ште. Ко­со­во је ри­јеч ко­ја тра­је, ко­ја се не да, ко­ја се гла­сне ка­да се учи­ни да је за­ни­је­мје­ла или да је ви­ше и ни­је... Ко­со­во је љу­бав свих љу­ба­ви- Ко­со­во је пре­те­ча див­них дје­во­ја­ка - ко­сов­ских. Ко­со­во је од­мет­ник у хај­ду­ке, на­ша тра­ва ви­да­ри­ца. Хај­ду­чи­ца.... Ко­со­во је за­мр­кло-зна­чи осва­ну­ће. Вје­руј осва­ну­ће. Ка­да, то не зна ни Бог. Зна то са­мо Ко­со­во. Зна Ла­зе­ре­ва гла­ва. Зна и сва кап ко­сов­ских за­вјет­ни­ка. Зна сва­ка не­ви­на су­за ко­сов­ска... Ето, при­ја­те­љи мо­ји, и ја вам се ја­вих. Ко­со­вом.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=509900&datum=2015-09-13&naslov=Obavezni%20smo%20da%20slavimo%20dva%20velika%20jubileja