РОМАН ТИ ПРИЧАМ - други дио

ВОДA ИЗ БУНАРА

         Човјек и разумије како то теку извори, потоци, ријеке... То што види то се и уклапа у његово поимање кретања, тока воде површином, односно усјецима, увалама, коритом, површином земље.

         Има нешто што никада до краја неће бити јасно – како то да вода тече помеђу два слоја земље на различитим дубинама. Постоје за то научна објашњења, али, свеједно, није то довољно убједљиво да би обичан човјек одмах разумио и прихватио.

         То питање постало је све присутније након што смо на десетак метара подно куће на Дријенку ископали бунар. Вода тече на тринаестом метру! Како – остало је питање које чека прихватљив одговор посебно за лаике који виде воду као нешто живо и у сталном покрету.

         За мене, брата и сестре било је на почетку енигма како на површини земље избацити воду након што на десетине покушаја уградње ручне пумпе мајсторима то није пошло за руком.

         Није се дуго чекало на решење.

         „Лако ћемо то. Не брините. Ево сам купио конопац од 15 метара и ову канту са којом се вода вади без проблема“, каже нам отац.

         „Како кантом и конопом да вадимо са толике дубине“, питамо оца.

         „Полако, не морате пуну и пазите да вас коноп у бунар не повуче“, појасни нам.

         Видим да то и није и јесте лако. Признајем, било ме страх погледати у дно бунара у које си се могао огледати, ако воду нечим не би заталасао.

          Бунар је био ђедов, очев и мајчин додатни понос. Нешто што другима није пошло за руком. Али, мајци је дубина бунара и потребна количина воде која се сваког дана из њега морала извадити додатно оптеретила и онако скрхано здравље.

         Вода се вадила, осим за пиће, и за напајањљ стоке, али ништа мање и за прање робе.

         Гледам, по ко зна који пут, како мајка испира веш подно бунара. Вадим јој покоју канту док она с времена на вријеме дува у руке и вели:

         „Вала ми кости премрзнуше. Боже, хладна ли је. Најхладнија је сада у љето. Не знам који је ово враг. Ово се не може издржати...“

         Ништа не говорим. Ћутим и гледам како мајци све више и више руке модре од хладноће, како се канта са водом из бунара магли и бивам љут што никако не успјесмо да инсталирамо пумпу којом би много лакше долазили до воде.

         „Мајко, а што не би ову воду мало угријали...“, и хтједох још да јој кажем како ме кичма боли да више не могу вући канту са водом из бунара кад ме она прекину:

         „Е, моје дијете, немам када ни ово овако испрати а камоли да ложим ватру и воду гријем. Немам, не! Још ме чека сто послова...“

         А колико смо се као дјеца радовали бунару, толико смо касније, посебно у вријеме прољећа и љета, били често љути што уопште постоји. Није било дана, а да неко од комшија и гостију не затражи:

         „Вала, када би неко од ове дјеце извадио мало оне муње из бунара. Ма само сам због тог лијека свратио. Овакве воде и лијека нема ниђе под капом небеском...“

         Док они то изговараху, неко од дјеце већ би добило миг од оца или мајке и кофа би већ звецкала ударајући у зидине док је спуштасмо удно како би воду захватили и извадили на површину.

         „Ух, зуби трну. Нема је 'ваке. Ко попије цијелу чашу воде на искап тај је јунак. Мало је таквих“, говораху жедни гости.

         Док он и они други који свраћаху у нашу кућу тако говораху, ја сам само стрепио да опет неко не затражи „мало врешке воде из бунара“ и да исту ту канту од пет литара пуну воде морам са тринаестог метра конопом извлачити на површину. Уз све то, мајка је обавезно тражила да се вода, чим се извади из бунара, сипа у бокал и тако даје гостима.

         Можда неко и помисли како је то било лако и једноставно. Можда јесте за оне који никада нијесу били у прилици да извуку са дубине од тринаест метара стотине литара воде кантицом од пет литара. Знам, и сад као да бол осјећам, како су леђа пуцала када сам мајци, за прања и разне потрепштине, вадио велике количине воде. Свака нова канта воде, и она за госте, била је некако најтежа јер би  подсјећала да ћете то, већ сјутра, поново морати да радите.

         Некада и подсјећање на оно што не волите да радите буде теже од најтежег посла. Кротити воде, мијењати нихов ток, вадити је из дубина, можда је једино било мјерљиво мајчиним помодрелим рукама док је испирала рубље подно бунара.

ЗЕКУШИНЕ ПОСЛЕДЊЕ НОТЕ

         Некада се добро кљусе дуже памтило у нашем крају него ли покоји шпијунчић УДБЕ, лажов, преварант или она врста живог створа за коју се некада није говорило ни живо биће, ни не дај боже човјек, већ исан. А исан је био нико и од никога. Такви су још за живота били мртви. Свугдје и на сваком мјесту били су сјенке. И једино си их могао уочити иза другог човјека, иза дрвета, жбуна, плотине, у сјенци друге сјенке, само не међу добрим људима и тамо гдје се добром дарива, гдје се мобом жури да кућа комшији што прије буде завршена, покошено и покупљено сијено, посијан усјев, опрашен кромпир, пожњевено жито, исцијепана дрва...

         А наша Зекуша нема гдје своја плећа није потурила. Стизала је до Вратла, одакле је пренијела све подлачке, и даску за покривање цркве на Блатину до Мрчаве, Вучја, Сињавине, и бремена сијена са Бјеласице пренијела је до наше куће у Дријенку.

         Колико је тек њива узорала, стајника извукла, жита овијала, балвана испод Јаблан баре до пред кућу свукла, бремена жита и брашна донијела и каце сира и кајмака са планине сагнала, воде на малој вагонети из Плашнице извукла, кола земље и камења насипајући пут разасула... наша кобила Зекуша.

         Зекуша није била непослушница, бахата и пакосна животиња, али је вољела и она да поједе и љепше од понуђеног. Тако је једном Зекуша извадила колац за који би привезана повише њиве засађење кукурузом и поче редом да тамани тек заметнуле кукурузне кипове. Најстарија сестра Душица, када видје да кобила прави штету, отрча да је истјера из кукурузишта. Потегну конопац, некако је потјера из њиве, и док јој поново побадаше метални колац у земљу, Зекуша се прикраде, зубну и начини мању посекотину на глави. Онако уплакана трчи ка кући док јој низ лице, као да неко сипа из чаше, лије крв.

         Од тог догађаја прође пар година када се Зекуша разбоље. Сви око ње трче, чак и неки сељани. Жао им је. Свакоме је притекла у помоћ. Стиже и ветеринар Златко. Цријево од скоро два метра угура јој кроз уста, „мора све до желуца“, говораше. Кроз њега јој сасу поприлично неке зелене течности.

          „Биће јој боље“, каза и оде.

         Оцу се та метода лијечења није свидјела.

         „Ма не знам шта јој ово сипа. Како да оздрави када јој у стомак толико цријева утјера. Јесте ли чули, јечи ка' рањеник“, говораше отац. „Не свиђа ми се ово. Неће Зекуша зору ишчекати...“

         Наредног јутра Зекуша лежи и не помјера се. С времена на вријеме отвори очи. Ни репом да махне и одагна муве. У једном тренутку подиже главу, отвори очи, њихну једанпут као да каже збогом, истанчано као да диктираше ноте за неку симфонију. Да сваки тон боље упамтимо или да дуже траје. Можда да нас дуже боли. Потом спусти главу и заспа.

         Цио дан копана је рака гдје је сахранисмо. Како доликује створу који је у најтежим пословима увијек помогао човјеку и никада га не изда.

          И данас је најстарији памте и помињу. Оне пожмирепе, исане, нико да помене. Чини се да су умрли даном рођења.

ВУЊЕНИ ЂАЦИ У СИНГАВИМ ОДИЈЕЛИМА

         Кад би главу провирио испод јоргана које је мајка сашила од домаће вуне, прво бих погледао пут прозора. У почетку је то потреба, а временом постане и навика. И ниједно јутро не личи на претходно. Свако свитање има неку посебну боју. Јутра и миришу другачије. И није се једнако разданило ако је јутро свануло. Све има своју таму, помрачину, сјенку, нијансе...

         Да, јутра знају најбоље када каква треба да буду. И само она. Ја памтим, испод јоргана тог јутра видим напољу бијесни права олуја. Дувао је јак вјетар који је наизмјенично мијењао мелодију да ни они са најпрефињенијим слухом не би у оригиналу успјели исписати њене ноте. Олуја је дуго трајала, а на моменте се чинило као да ће однијети, не само околно дрвеће, већ и кућу. Тешко је било разлучити да ли пахуљице падају ка земљи или вјетар оне са површине земље покушава вратити небу. У том рату пахуља, снијежној мећави, требало је напустити топли кревет и ону чудну милину која те нечим посебним тјера да му се враћаш као мајчином загрљају.

         За разлику од снијежне олује, која је сама одлучивала када ће да крене у походе и када ће њена снажна вијавица престати, није било у нашој моћи да одлучујемо хоћемо ли тога дана ићи у школу или не. Једино нас је тешка болест могла спријечити да и по великим олујама не кренемо у школу.

         У зимској униформи, претежно оној које је наша мајка сплела од вуне, чарапе, дуге доње свитице за коју је вуну плела тако танко да би је јачи вјетар у сто дјелова прекинуо, капе, капуљаче, претече познатих фантомки, шалеве, рукавице, џемпере и јакне од дебеле вуне, најчешће сингаве (тако зваху сиву боју) да се што мање прљају. Тако опремљени одлазили бисмо у школу. 

         Тај квалитет и избор материјала од којих је била исплетена наша гардероба најбоље су нас штитили од мразева и дугих и хладних зима какве су шездесетих година бивале у Колашину.

         Осим што би пртине биле завијане па се изнова газило и преко кољена, снијег је ношен вјетром у сметовима знао да буде и преко наших глава, нас дјечака – ђака првих разреда основне школе. И док смо као „вуњени ђаци“ успјешно савладивали све снијежне изазове, понајтеже је било на уласку у град Колашин, на мјесту Бабља греда гдје је вјетар највише лудовао. Безброј пута ми се чинило да ће ме угушити снијежне пахуље које су немилосрдно шибале наша лица. Било је тренутака када сам безуспјешно покушавао да дођем до даха а пред очима су се смјењивали тама и бескрајно бјелило.

         Бабља греда за мене је била Сибирска и увијек мјесто од којег се нешто очекује, одакле се негдје креће, ту се укрштаху путеви, климе, вјетрови, људи... Покрај и подно ње ђаци грабе да што безбједније и прије стигну до школе и у повратку до куће.

         Када би стигли у школу, наша сингава одијела била су потпуно бијела. Чим би ставио књиге у клупу пришао бих фуруни која је загријавала нашу учионицу. Са мене би све испаравало, неријетко се чинило да ми гори нешто од одјеће. Градски ђаци би то с чуђењем гледали. Нијесу разумјели зашто носим такву одјећу, као што нијесам ни ја  разумио зашто они често бијаху прехлађени, кашљаху, кијаху, блиједи у лицу, мршави као неухрањени...

         Ми, „сингави ђаци“ из околних села, здрави као дријен, румени као јабука, брзи као срна, свему вични и даровити, као да је за све то заслужан ваздух, оштрина, мраз, роса, први сунчани зраци... Увијек је у нашим пртинама било и оних малених, промрзлих врапчића, најљепших на свијету, ђака летача, ђака пјевача...

         Слика нас дјеце обучене претежно у вуненим униформама чини ме поносним јер је све то била наша одјећа, наша и од нашег – родитељског рада. И не покушавам да је упоредим са било којом другом. Она је у историји постојања и опстанка човјека имала веома важну улогу, па се стога није могла назвати било којим именом јер је без изузетка и данас у основи сваког парчета гардеробе. То није бренд наших старих јер се људско наслеђе његово потомство, не брендира, већ оплемењује, надограђује, спознаје и открива оне вриједности од јуче зарад оних сјутра.

ГОЛМАН ЗА БАТИНЕ

         Ко није, бар као дјечак, волио да игра фудбал. Већина дјечака мог узраста, другари из Основне школе „Ристо Манојловић“, Колашин, маштали су да буду велики фудбалери, као они што на стадиону у Луговима, подно хотела „Бјеласица“, играху за „Горштак“. Они који су међу првима у граду на Тари имали телевизор узор им и није био фудбалски клуб „Горштак“, већ „Црвена звезда“, „Партизан“...

         Нијесам имао посебног талента за фудбал, али сам успјешно на голу бранио мрежу мог тима.

         Наше одјељење имало је доста добрих и даровитих фудбалера који су у многим утакмицама побјеђивали и другаре из старијих разреда. Те побједе донијеле су нам и неки нови статус као да смо постали наједанпут нешто важни, значајнији од других, или ми се то само тако чинило.

         Те побједе имале су посебног жара и када смо играли по блату, на терену који је био више поплочан бубуљима него испуњен ситном земљом. Није било утакмице послије које нијесмо кући одлазили поцијепаних панталона, џемпера, кошуља, разбијених и окрвављених кољена као да смо се са бојног поља враћали, а не из школе.

         Нико у тој ватреној борби, окршају, као да је било питање живота, није помишљао на последице а ни на вријеме, да би нас ноћ могла затећи на путу између полигона за мали фудбал и наших кућа.

         Ђачко доба, средине шездесетих двадесетог вијека, нијесу, бар у мом случају, знале за другарство из интереса. Била је то нека чудна храна, у учионици, у кухињи за вријеме ужине, на улици, излету, све је на другарство мирисало. Просто се то удисало на сваком мјесту.

         А кући није било другарства. Било је поштовања, љубави и одговорности за све што није било по родитељској „дневној заповијести“. Поцијепане панталоне за мајку би биле повод да „платим“ све опроштене непослушности, а ријечи које је задуго, као из рафала, сипала теже су ми падале него да ме одмах добро истукла.

         То што су ми кољена у крви био је скоро само мој проблем. Једино би баба потајно одмах понудила мелем за рану, жалећи претпљену бол.

         Отац би непоштовање његове забране играња фудбала послије завршетка часова оштро кажњавао. Највише због школе, да се не попусти у учењу. Ни данас, када зна да се за поједине фудбалере у свијету даје и на десетине милиона долара, отац не би промијенио мишљење о фудбалу. За њега је, без расправе, памет увијек у глави а не у ногама.

КРЕЧАНА И ДАВАЊА

         Отац је купио имање у Дријенку које некада би Јована Пипера, а потом Ђурковића. Дуго је било без домаћина. Кад отац њим загосподари, није знао одакле прије да крене, шта прво да уради. Одлучи са оцем Ником да најприје копа темеље за кућу и сагради, потом сазида и изгоре кречану од девет лаката, и тако редом.

         Дође ред и на ливаде којима већ деценијама бијаху загосподариле лијеске, грабови, трн, и друга растиња. Мјесецима је сјекиром и косијером са ливада сасјекао толико дрва да је од ње сагорио кречану из које је креч коришћен за зидање колашинске  поште.

         До скоро је ту испред куће, гдје је сада велика јабука под којом се љети окупља и одмара наша породица, дочекују рођаци, комшије и пријатељи, био велики круг с благим удубљењем, налик на оне за које говоре да је отисак нечесових летећих тањира. Овај подно наше куће био је од кречане гдје се земља у њеном удубљењу слегла, а њеним оборима често смо, као дјеца играјући се, ископавали груменчиће креча.

         Није било лако горети кречану са побраним танким лесковачама, грабовачама, трновачама, јововачама... За такву грађевину увијек су се спремали балвани, цјепанице, како би се камен згријао и прегорио у креч. Да би се то десило, требало је онај дио велике јаме, широке четири метра, издићи високо изнад земље, озидати каменом, уоколо исплести плот, а затим између њега и камена насути земљу и добро утабати да дим гдје не нађе даха.

         А камен се лако не претвара, ни ватри се лако не предаје, као да нерадо хоће да буде креч. Девет дана и толико ноћи без престанка морала се ложити ватра истим интензитетом како би се камен преобразио у креч. Живи огањ (неподношљива температура) једино га у прах претвараше.

         Није се ни отац предавао. Ту испред врата од кречане, без пауза, убацаше убрану шипраж која свуда наоколо кречане, чинило ми се до неба, бијаше посложена. А вратима од кречане нијесу ми дали прићи ни на два корака јер је висока температура пржила лице.

         Ни други, они старији, нијесу издржали као ложачи кречане. Оца би замијенили колико би попио ракију. Једне прилике, чини ми се након пет полудневница (једном полудневницом се сматрало вријеме од 24 часа непрекидног ложења у кречану), оцу је од великог премора и исцрпљености све чешће на нос текла крв и просто га присилише да мало трене, како говораху – за који минут сна.

         Ево га опет пред врата кречане, као да крикну када виђе да му се кречана хлади. Не знам одакле му толика снага, као да у једном наручју подиже пола дрва, и за трен ока их убаци кроз врата у ложиште кречане.

         И прође девет дана и девет ноћи. Затворише се врата. Кречана тада гасне. Догоријева од сопствене топлоте. Тако ћути, чека. Ћути и отац, и чека. Гледа у небо, чека кишу. Кише ниоткуда. Живи креч је требало загасити. Могло је једино уз помоћ велике воде. Обилна киша била би спас. Како не би спаса, отац и ђед одоше у Кривачу и малим јазицама, метар по метар, тако неколико стотина метара, воде – усмјеравају воду ка кречани. Гдје земљом не може, букову и јовову кору савијају, корито праве и тако премоштавају од једног до другог мјеста како би вода несметано текла.

         И водом се могло управљати. Оним капима што бијаху на земљи. Оним из небеса Бог је једино управљао. Онако, Божји, кад процијени, да не погријеши. И да утули кад затреба. И живи креч да загаси када то Он оцијени да треба. А Господу се не жури као човјеку. Не жури па не гријеши.

СИН НИЈЕ ИЗНЕВЈЕРИО МАЈЧИНУ ЗАКЛЕТВУ

         На примјерима добрих људи и њихових племенитих дјела отац и мајка настојали су да нам укажу на племените људе и догађаје, али и на оне од којих би требали бјежати као ђаво од крста. Чињаху то увијек као доказ о ономе што су нам прије тога говорили, указивали, савјетовали, упозоравали...

         У нашем крају било је много добрих људи и њихових чињења. О многима се говорило прије, за вријеме и након упокојења наших родитеља, па је тако ред да један од тих казивања, из очеве и мајчине приче, али и из казивања безброј Колашинаца, преселим на странице ове књиге.

         Био је висок, бијелог лица „као фој хартије“, рекла би мајка, црне праве косе на десно зачешљане, мало јачег и оштријег носа кроз који, када говораше, ријечима је давао једно насвакидашњу боју, да не кажем посебну звучност.

         Био је господин са увијек лијепим и најчешће тегет одијелом, с краватом, подразумијева се.

         Био је на послу у бијелом мантилу, са слушалицама око врата.

         Био је страствен пушач, увијек с цигаретом с невероватним умјећем „окачене“ накрај доње десне усне.

         Био је срдачан, гостољубив, упитљив, стрпљив и увијек у доброј кондицији да друге саслуша, па и онада када су те приче биле далеко од његове струке а неријетко и доброг укуса.

         Био је господин у најширем и најдубљем значењу те ријечи.

         Био је доктор у Колашину, граду који је изњедрио многе интелектуалце с којима би се Париз, Москва или Беч дичили.

         Био је народни човјек.

         Један детаљ из живота овог господина отац нам је уцртао у памћење као громаду испред чијег имена марширају његове племените особине и дјела, како је важно бити скроман, вриједан и никада се не радовати немаштини других, већ увијек човјека добром даривати, макар у датом тренутку само као дар имали добру ријеч.

         „Након што је родила сина, нашег доктора, његова мајка убрзо је остала без мужа, а он без оца. Била су то тешка и сиромашна времена. Живјело се од капљице млијека. Требало је не само преживјети већ и дјецу школовати. Многи због немаштине дјецу и нијесу слали у школу. Остајали би, онако бистри, за овцама. Иако није имала помоћи ниоткуда, сама, ова племенита жена није дозволила да јој син остане нешколован и одлучила се да свој живот савије под свако бреме само да би он завршио велике школе“, причао нам је отац.

         Није било прилике када се говорило о поштењу, да наш отац и мајка нијесу као примјер наводили „оличење поштења, доктора који се повиновао мајчином завештању“.

         А отац  је причајући о докторовој мајци обавезно устајао иза стола и као да оштрим гласом хоће да не само истакне важност тог тренутка и ријечима које ће изговорити, већ и о онима о којима ће говорити.

         „Доктор никада није изневјерио мајчину заклетву“, настављао би отац своје казивање. „Када је завршио за љекара и мајци рекао да ће за који дан почети да ради, та племенита жена устаде и рече сину: 'Сине, с муком сам те подигла и ишколовала. Били смо сиротиња. Зато, сине, хоћу данас да те закунем у ову дојку која те исхранила да никада ником љекарске услуге не наплатиш, а ако би се то догодило, Боже те губало моје млијеко’“, као да препричаваше отац неку причу из античких времена.

         Слушамо, и по ко зна који пут мајка и отац као у глас да изговараху:

         „Видите, дјецо, то је доктор Милисав - Мишо Ђуровић и он је послушао своју мајку и био је најчеститији човјек којег су овај срез и комуна дали нашем народу. Био је људска душа која је своје пацијенте ословљавала „Сунце“, а старијима се обраћао ријечима: „Шта вас боли мајко, односно ђеде...“.

         Ето, то је човјек, доктор Ђуровић из Колашина, кога још зваху „Колашински“, који никада није ни кап воде узео од својих пацијената, али је зато сваког болесног обилазио без обзира да ли је доба цветања или дугих и снеговитих зима, без обзира да ли варошанин или је на десетине километара ван града Колашина.

         И ова прича је свједок да оно што је топло и што човјек за живота учини, живи и траје. А како да не траје неко ко је у човјека видио свјетлост и именовао га – „Сунце“. Како да не живи душа која је дала наду сваком срцу и могу ли се заборавити  Ђуровићеве дароруке, једнако топле као ријеч.

СУЗОМ САЧУВАЛА БРАТА

         Не памти дјетињство само прве играчке, први колач, прву јабуку, прве батине, неке друге ситнице или догађаје, већ и она лица која су сијала доброту и руке које су увијек даривале. Памте се лица са којима нијесте ни у каквој крвној вези, а радосно дариваху.

         Моје дјетињство више памти но што се може записати, али и казује да је било добрих људи, пријатеља, комшија, познаника, који, након што чују одговор на питање, „чи си ти мали“, дариваху нас прво осмијехом, миловањем, погледом и жаљењем што њихова рука, у том тренутку, нема шта да нам подари или им се учини малим то што даваху.

         А рука која је увијек даривала, као руке наших баба – Благе и Данице, скоро су биле руке наше комшинице из села, Љубице Радовић.

         Када је наш отац из Брскута доселио у Дријенак, поред мајчиног рода, наше ујчевине Шуковића, Љубица је била човјек који је с радошћу прихватила новајлију. Да, новајлију, иако је мајка била из сусједног села, јер је човјек увијек новајлија када се дође на нови посјед па макар се он међашио са имањем одакле се пресели.

         Мајка и отац су знали да цијене све што је Љубица за њих урадила, а изнад свега њену њежност према нама – дјеци. Међусобно уважавање и повјерење које се свакодневно потврђивало није се дало лако открити нити олако дефинисати. Тако то увијек изгледа када људе веже тајна.

         Љубица је у срцу носила и неизрециву тајну и неизрециви бол. Прво је вјешто скривала, а о другом ником није говорила. Сада, када провирим у сјећање, поново видим ту слику – у оку јој туга, а накрај суза скамењена и тешко да примијетиш ако јој се у очи не загледаш. Руке јој подрхтаваху док савијаше котробан, жут као восак. Тихо говори, да је чују само они који је воле и до којих јој је стало. На уснама јој се увијек осмјех назире. Благ, онако потајан као да само она зна зашто је увијек ту и зашто се често не покаже. Осмјех – тајна... А ако човјека не издају очи, одаће га, прије или касније, усне.

         Могао бих се заклети да је само у једној прилици нијесам такву упамтио. Би то у њеној маленој кући када је оцу и мајци нешто шапутала покрај шпорета „босанца“ док сам срамежљиво врелим уснима топио шећер у коцке које ми даде чим пређох преко њеног прага.

Усне као да јој се једва помјераху док казива нешто веома важно окрећући се око себе као да се бојаше да ко не бане. Очи јој се зацаклиле. Као да сијају. Мајка и отац поблиједјели, као да не дишу, очи пустише по коју сузу. Низ Љубичине образе лију. Мишљах, на добро не слути.

          Тек коју деценију касније, нешто о том шапутању и сазнах, и да те сузе нису биле зла слутња, већ добра вијест коју им повјери Љубица. За оца и није била вијест јер је ту вијест из далеког свијета, прије но што је стигла до Љубице, срео подно њене Ђуроваче, ливаде на пар стотина метара од нашег имања. Радујем се што тада то би суза радосница која од завршетка Другог свјетског рата (1945. године) из њеног ока није канула. Није око стијена па да се не промијени.

          Око је бисер из којег само капну бистрице када спознају, посвједоче, дозову и приведу срцу братско срце.

         А Љубица је имала срце, бистроока старица којој је на крају и срце заиграло. Такву радост сам осјећао и код наших родитеља.

         Знала је да подијели то што има. Да дарива, па нек' она нема. Да посавјетује оне који су вјеровали да умије... Ко би посумњао, заборављао би да је Љубица била из лозе гдје су им мушке главе имале оку памети. Њена браћа са дипломама са Сорбоне! У оно доба. Само су ријетки били Сорбонци.

         Касније ни то није имало цијену. Како свако вријеме има и свој поредак, комунистима и није било најважније јеси ли са дипломом, већ да ли си партијац. Као и данас, мада и горе. Џаба и тада и сада да си Сорбонац. Узалуд признања.

         А шта није узалуд?

         Сестринска суза. Љубичина.

         Није узалуд имати пријатеље, даривати, праштати и сјећати се добрих људи. Љубице Радовић. Сестре чија је црнина скривала и скрила истину. Црнина која је након три деценије Љубичином оку вратила сјај.

          Љубица – дјевојка која је руке браћи подарила, а много понуђено вјереничко прстење одбила.

         Љубица – човјек који је заборављен јер се упокоји као добар човјек. Нека, на заборав никада Љубица није мислила. Нићи ће то, знала је, прије или касније. Казаће се само. Казивање, ово моје.

МИ И ТУРЦИ

         Узалудно су отац и ђед сјекли огромну шуму са нашег имања. Нова је ницала, брже расла, ширила коријење и пријетила да за пар година заузме цијелу ливаду и претвори у лужину. Засијецање, посебно лијеске, није дало никакве резултате. Једино решење било је крчење – вађење лијеске и другог растиња са коријењем. Но, за такав посао требало је много времена, труда и снаге. Извадити све коријене лијеске, грабове, букве, трње, јове, наш отац није могао сам, без ичије помоћи.

         Не знам како и одакле бануше, али једно јутро подно куће, ту гдје је некада сагорена кречана, бануше неки бркати људи, снажни, црне косе и очију као зифт, са торбацима, крампама...

         „Турци су то, сине“, вели баба Блага.

         „Шта... Турци... Како? Одакле они...? Шта ће ту...?“, више сам замуцкивао него што сам питао баку, преплашен од тих бркајлија са опасним оштрим погледима.

         Баба ми објасни да су дошли да крче имање и да ће код нас бити док растиње не уклоне са некадашњих родних њива, ораница и ливада које се скоро сто година прије тога нијесу обрађивале. Тако изгледају сва имања од којих човјек дигне руку – нападне га дивљина и пороби.

          Наредног дана са свитањем на горњој Широкој њиви могли су се чути само ударци крампова, трнокопа и покоји глас, „аа-јах, аа-јах“, којим копачи коријена испраћају своје ударце као да их оснажују док покушаваху да изваде дубоко и дебело коријење.

         На шпорету освану велики котао. Видим у њему нешто више модре него румене боје. Питам мајку шта је то, а она вели:

         „То не дирај, ни оне шоље тамо, то је чај ових људи. Они пију чај као ми воду. Кажу да им овај руски чај даје снагу. Тако некако, не знам шта све говоре јер само један боље зна нашки, српски“, каза ми мајка.

         Потом мајка окупи нас дјецу и жестоко нам припријети:

         „Ови људи не једу ништа што је на и од масти. Немојте да дирате њихово посуђе нити било шта у њих да стављате. Радије бих руку дала него да их омрсим. То је највиши гријех и добро пазите, а ако неко парче свињетине нехотице ставите на њихов тањир одма да ми кажете како бих га опарила. Дјецо, гријех је и да посумњају, а тек да нам не вјерују“, одлучно нам у даху каза мајка.

         Турци су били мајстори за ископавање дрвећа са комплетним коријењем. Познавали су душу коријења, а то се дало видјети не само током копања и његовог вађења, већ по процјени коју прављаху прије но што ће крамп забости покрај коријена. Оно дрво на које је био ред Турци би прво добро осмотрили, погледали у стабло, крошњу, а онда у лист. На основу тога су утврђивали која је врста дрвета, колики би могао бити коријен по дебљини стабла и висини крошње, да ли је ријеч о дебелом – кратком коријењу или тањем а много дубље укопаном у земљу. Онда би нешто неразумљиво прозборили, пљунули у шаке, стегли крампове и поново би се чули само ударци крампа и „аа-јах, аа-јах!!“...

         Након сваког јела Турци би пили чај. Пијаху и у паузама, када одмараху. Нијесу хтјели кашике. Првог дана из џепа извадише чакије (мале ножиће на преклоп са дрвеном дршком) и од просувих грана граба направише мале кашикице, метнуше их у шоље и тако док год бијаху код нас.

         Дуго су нашом Широком њивом копали, сјекли, откопавали и вадили коријење. Скоро да се ливада није видјела од извађеног коријења.

         Како се послу крај примицао, Широком њивом су с првим зрацима сунца светлуцали крампови, сјекире... Све мање се чуло „аа-јах“.

         Када се вратише са пољане, Турци посиједаше у круг подно јабуке, а мајка донесе котао са чајем. Наливају Турци. Наливају и радосно испијају. Отац им наздрави и захвали. И они благосиљају, понајвише бабу и мајку што их испоштоваше, што одржаше ријеч, што их не омрсише, што поново вјерују...

         „Са мало“, није узалуд говорила наша мајка, „може се бити добар човјек“.

          То мало Турцима је било довољно да, након што их отац исплати и добро части, узвикнуше „аферим, аферим“ и домаћицама се до земље поклонише.

         И одоше Турци...

САМО ЈЕ ХТИО ДА БУДЕ ЗЕЦ

         Зима. Снијег бијаше нападао преко пола метра. Као увијек у то доба, високи снијежни покривач приморавао је људе на селу да прво лопатама пробију пут онолико широк колико да се њиме може стићи до дрвљаника, штале, бунара, кужине...

         По први пут, те зиме, кроз прозор од кухиње видим како мајка и њен најмлађи брат Будимир – Будо стопу по стопу газе снијег како би направили круг – снијежно гувно гдје ће метнути сијено овцама. Када завршише табање гувна, донијеше неколико нарамака сијена и подијелише га на мање гомилице. Из штале потјераше овце, али им снијег није дозвољавао да направе више од два до три скока. Остадоше заробљене испред штале, онако у буљуку.

         Ујак Будо узе лопату, стопу по стопу уклањаше снијег док га овце гуркаху као да га пожуриваху да што прије стигну до сијена. Када се заврши пробијање тог путељка, стадо оваца, би привикло на одређена правила – једна до друге су у савршеном реду около ужурбано јеле сијено, главу не дижу као да су им се у снијег заглавиле, као да их је страх уоколо да погледају.

         Осим бјелине ништа се друго и није могло видјети. И стогови сијена били су бијели. Бијели се башта, ливада, оранице, шума, планина, дрвара, колиба, кућа наша – и она је бијела. Небо бијело.Бијели дан.

         Само мајка у црнини промиче пртинама, путељцима од штале до сијена, од куће до кужине и ујак који с дугим капутом стоји и посматра овце како једу.

         Отворих прозор, и када хтједох да га питам хоће ли ми направити замку за хватање врабаца, он лагано скиде капут, рашири га, и с њим полеће међу овце. Овце поскакаше, а на снијегу, односно капуту, лежаше ујак.

         „Мој си, мој си, зекане“, викаше он док испод капута завлачаше руку како би дохватио зеца који се прикрао  да са овцама поједе који залогај сијена.

         Ухвати га за ноге, подиже увис и каже ми:

         „Видиш ли ко је најбржи. Није зец, већ ја...“, поносан је био ујак на вјештину и брзину. На улов.

         А зеца није лако ухватити. Није га једноставно ни припитомити. Све има свој дамар, животиње посебан. Хранисмо га док се ливаде не зазелењеше. Чим се дохватио слободе, врло се мало нас сјећао. Само смо га у пар навата видјели. А он је дао себи за право да буде то што јесте – зец.

ДИЈЕТЕ ЈЕ ЧОВЈЕК И ПО

         Није се лако носити ни са дјечачком памећу. Та прва степеница са које почињемо удисати живот зна да буде веома провокативна, непредвидљива, можда и са последицама које и не слутимо, само зато што смо дјеца, непромишљена и пуна поноса на који старији заборављају и немилосрдно га газе.

         Тај понос, једне прилике, умало није донио трагичан крај.

         Бијаше то вријеме када је покрај Колашина била у току изградња асвалтне џаде, Јадранске магистрале, која је пресјекла кањон Платије. Од Грла Дријенка, одакле почиње наше село или гдје се ка њему скреће, до Бабље греде на уласку у град били су булдожери, камиони, бројни радници који засијецаху брдо и земљу уриваху ка ријеци Тари.

         Управо ту испред Бабље греде, по повратку из школе, сретох дјечака који је био старији од мене. Гледамо се, ни да трепнемо. Он тражи да му се помјерим са узаног насипа за нови пут, охрабрен јер му је кућа одмах ту, на који метар, изнад будуће магистрале.

         Била је то за њега прилика да надокнади оно што изгуби прије неколико дана у школи када решавасмо неке ситне неспоразуме. Није се то тицало ни домаће ни свјетске политике, ни фирмиране гардеробе ни марке аута, како је то данас уобичајено, већ бијаше умислио да је велеградски мангуп са руба града, снажан...

         Нијесам много држао до тих његових наводних предности и одлучих да одмјеримо снаге. Потурих торбу и чекам. Он се залеће, а ја се благим помјерањем намјестих тако да од мог првог ударца пободе нос у једну локву. Пустим га да се дигне и онда се порвасмо. Чини ми се да се за трен ока нађе у густом растињу, помеђу двије јове низ насип, на пола метра од надошле ријеке Таре.

         Само неколико тренутака након обрачуна чујем неко виче. Видим од куће трчи му отац. Као стријела, баш онако како се сину иде у помоћ.

         Он силази лагано низ насип пут ријеке, не пријети ми, само дозива сина.

         Узех торбу и горњим путем, преко брда које је тањио булдожер, хитро одох пут куће.

         Кући ништа не причам.

         Негдје око четири сата долази отац са посла. Видим није невесео, као да је заборавио да уклони осмијех са лица.

         „Чуо сам шта је било. Не било те дирати. Када те већ дира онда нека и плати. Немој да се бијеш са дјецом, осим ако те нападну, тада се брани, али гледај да их много не повређујеш или, не дај Боже, бацаш у ријеку. Шта би било да је онај мали улетио у набујалу Тару. То да се не понови, а он те више неће дирати“, каза отац.

         Заиста, више ме није ни дирао. Не само он. Нико. Да буде тако потрудио сам се пар дана касније када сам све другове из разреда насложио на једну гомилу. Било је то другарско одмјеравање снага.

         Одбранити се мора и дијете. Никада не помисли – напао сам дијете, већ човјека. Поносног и одлучног.

         Човјек је дијете, а дијете је човјек и по. Када се одбрани главом, онда је човјек.

ЛИШЊАК ЗА ОВЦЕ НА БРОЈУ

         Велика улагања у имање из године у годину тањили су наш сточни фонд. Док су наши родитељи држали значајан број оваца и крава, било је више и рада, али чини ми се и радости, а једна од њих били су мали јагањци, велика игра, радост, хватање и ваљање у снијегу...

         За тако пуно стоке требало је обезбиједити довољно хране, понајвише сијена, а од Божје воље је зависило колико ће га бити. Они који нијесу имали довољно ливада нијесу могли имати ни довољно хране. Велике суше би у свему упола смањиле приносе, па и у сијену. А када сијена не би, старине су се, у та доба и прије њих, досјетили да беру лист.

         Лист се брао скраја љета. У вријеме прије него ће лист почети да се суши и опада.

         Те године била је велика суша и ливаде добро не родише. Трава оста мала, брзо поче да се суши, па када се све покоси и сађену, једва да има сијена за стоку до пола  зиме.

         Отац није оклијевао нити желио да гата када ће пасти снијег и окопнити да би овце и краве могле ићи у испашу. Знао је да су у Колашину зиме непредвидљиве и да нема одакле купити стог сијена већ одлучи да у нашим урвинама (шумната улегнућа скраја од ливаде) бере лист.

         Најквалитетнији је био од јасена или трешње, али у нашем имању скоро да их није ни било. Отац је уз помоћ нашег ујака и нас дјеце сјекао гране, не предебеле, али ни претанке, већ осредње. Дужине око метар и по. Они би сјекли, ми износили на ливаду, ређали, слагали у круг, како би се, када се мало просуше, лакше сађенуо стог.

         Дође вријеме да се лист сађене – насложи око стожине налик на сијено. Ископасмо дубоку рупу и ту забодосмо и учврстисмо букову стожину високу скоро четири метра.

         Просушену јововину додавали смо оцу, а он би пут стожине окретао врхове од грана, и тако метар по метар, док га к врху не поче сужавати, јер га је требало укупити као стог сијена. На врх лисњака прво стави гране од лијеске јер су јој листови били велики, потом двије до три виле сијена и све то некако увеза да не би вода продрла. Да снажни вјетрови капу од листа не однесу.

         Би заиста како је отац и очекивао, те године рано је пао снијег. Мрка капа за све сточаре који су имали пуно стоке а мало сијена. Оцу је дјелимично било лакнуло што је добро процијенио и лист сасјекао за зиму.

         „Нема варкања са природом и њеним ћудима. Њено је да одреди када ће шта на земљу пасти и до када. На човјеку је да разумије природу и њену ћуд и томе се прилагоди. Једино тако човјек може лакше да живи и преживи“, док кроз прозор гледаше како пласа снијег, говораше отац.

         Понекада би ми се чинило да обнавља градиво, али и да нама то намјерно понавља како би то добро запамтили и природи се прилагодили.

         Снијег брзо напада преко пола метра. Он дуго не чека да лисњак разврши и почне метати стаду. У круг упрти снијег, уоколо рашири лист и пусти овце. Оне у трку за трен ока, у савршеном реду брсте, одламају врхове грана са лишћем. Ниједан лист на снијегу не остављају.

         Глад их приморала да једу што има. Гледао сам, у многим другим приликама, када би сијена у изобиљу, овце га на метишту остављаху. На солила ни да се окрену. Сите. Да, сите овце никада нијесу на броју.

ТЕЛЕВИЗОРИ И СИНОВИ ОЧЕВА

         Био је обичан дан, као сваки други, све док у Основној школи „Ристо Манојловић“ у Колашину није у учионицу ушао учитељ Часлав Илинчић и рекао:

         „Дјецо, вечерас у осам сати у фискултурној сали биће постављен велики телевизор. Видјећете како људи гутају ватру, шетају по конопцу... и многе невјероватне ствари. Реците то вашим родитељима и нека вас пусте да видите ту представу...“

         Када се за ручак окуписмо, причамо родитељима и стрепимо хоће ли нас пустити. Скоро да смо били сигурни да неће. Али када нас отац упита како ћемо сами навече да се враћамо из школе, ми му казасмо да иде наша сестра од тетке Вера и њена млађа браћа Љубо и Владо. Мало заста, па рече:

         „Добро. Хладно је и добро се обуците. Немој да ми неко каже да сте било шта лоше урадили...“

         Мени посебно скрену пажњу да слушам сестре, јер је знао да сам склон тучи.

         Након његових ријечи чинило ми се да ћу пут од куће до школе од неколико километра прелетјети за трен. Сви смо били радосни. Када би вријеме за полазак, окупи се мала Дријенска чета – Вера, Душица, Душанка, Љубо, Владо и ја. Како смо пролазили кроз село увећавала се наша дружина.

         Сала бијаше мала да прими све ђаке који су ту ноћ дошли да први пут виде телевизор, односно да виде како живи људи играју у нечесовој кутији.

         Када се пред нама на екрану појавио човјек који говори, у сали сви занијемише. Затим почеше, за нас и то доба, чуда невиђена – лете кругови негдје у васионе и поново се враћају, људи шетају по ужету, носе змије, љубе лавове, милују медведе, појахали слонове, дувају живи огањ, гутају кашике, лете сјекире тик поред глава, забадају ножеве око руку, ни педу до срца... У сали као да је страх ушао у наша тијела и блокирао сваки дамар. Као да нико не дише. Крв се следила у венама. Мислим, ако ноћас одавде живу главу изнесем, никада ме нико више неће ни пушком натјерати да гледам телевизор.

         Када се „вељи“ догађај заврши кренусмо кући. Идемо и задуго ријетко што причамо. На излазак из вароши, испред Бабље греде, нападоше нас варошани потпомогнути неким доварошанима са Бабљака, те ту наста туча. Када се сукоб уозбиљи, и једни и други потегнусмо за стратешким оружјем – каменицама. Лете бубуљи на све стране. Прави ватромет. На крају, резултати за нас бијаху добри – без повреда. Они други, никада нас више нијесу дирали. Тек након овог обрачуна, ја сам схватио да се нијесам био са варошанима, већ са страхом који се из оне телевизијске кутије уселио у наше главе.

         Почетком шездесетих година двадесетог вијека, нова техничко-технолошка достигнућа најприје су стизала у оне домове чији су домаћини били на високим положајима, директори у предузећима, имали добре плате, али ништа мање и у домове оних који су били вјешти при бројању пара. Тако некако, јер средњи слој који се није претјерано жалио на услове живота и које је двадесет први вијек потјерао у сиротињу, није имао новца да купи прве фотоапарате, телефоне, телевизоре, моторе, луксузна аута...

         Они који су све то имали, били су сити и пресити. Нијесу се бринули имају ли им дјеца сјутра ручак, већ гледају ли телевизор...

         Фотографисали су себе у свим приликама вјерујући да је то дио историје, али у породичним албумима нијесу преживјели ни код своје дјеце. Дјеца су научила да цијене што и очеви, паре, само паре, богатство.... а фотографије – какву оне тек имају цијену?

ЗАХВАЉУЈУЋИ БОЖЈОЈ И ОЧЕВОЈ РУЦИ

         Дође та ура када човјек не повјерује да је то Он, да Он то може, да то Он уради без обзира да ли је прије тога то било признато човјеку да може. А човјек и не би био Божји угодник, а Бог не био Бог, да човјеку не подари када се најмање нада, када остане без даха, када повјерова готово је, када осјети да је крај и тек што ће отац рећи: „Боже, гдје си...“, кад схвати да га никада није ни напустио.

         Да је, без претјеривања, тако, свједочимо мој отац и ја. Божје слуге.

         Скоро да ће крај прољећу кад са оцем пођох изнад куће Савете Мрдеље Радовић, да у повозу стурамо дрва како бисмо касније могли коњем вући кући.

         Повећа падина била је прекривена огромним балванима, без икаквог реда, онако како су из сусједних локација након брања ту довлачени и сурвани. Такав хаос био је веома критичан за било какав транспорт, јер су балвани морали бити тако подешени да извлачење првог не покреће орушавање свих осталих. Управо због тога смо, дошли отац и ја.

         Почели смо преслагање балвана. Отац бијаше неких четири до пет корака од мене. Помјера балване и сваког трена говори, „не тамо, дођи овамо, бјежи, помјери се, пази јер, ако балван крене, бјежи лијево или десно...“.

         Све је било у савршеном реду. Било је напорно, посебно оцу који је подизао и по неколико метара спуштао балване или их заносио лијево, односно десно, све како би били подешени за несметану и безбједну вучу. Таман када помјерасмо последње балване, сунце скоро да бијаше зашло пут Вучја, што је говорило да се ближи 18 сати, када полагано покрај балвана кренух на другу страну зачу се бука балвана. Грунуше балвани, јека, као да небом грми....Чини ми се да ми кораци бијаху дужи но икада, али ме балвани сустигоше, оборише и приковаше уз једну букву. Чујем како један у други ударају док пригњечен лежим помеђу првих и свих осталих балвана који се прикиваху у моја леђа.

         Чујем отац зове. За трен би код мене. Узе један букови живац – млади букови израстак стар можда пар година, виче:

         „Дишеш ли? Јеси ли жив... Сад ћу да подигнем, ти ако можеш, само се извуци. Не брини за мене“.

         Отац наслони на раме живац подвучен испод балвана, ухвати га са обје руке и викну:

         “Помози Боже. Помозиииииииии“, и скоро пола метра уназад врати силу балвана, а потом као да крикну:

         „Можеш ли? Ајдеее сад! Бјежиииии!“

         Помјерих се, боље рећи отпузах. Из уста ми крв потече. Отац ме вјешто извуче из замке, подиже ме, и снажно стисну испод пазуха. Прво осјетих бол, а потом се чу као да нешто пуче.

         Понесе ме десетак метара, и ту остасмо скоро пола сата, након чега полако стигосмо кући, а потом код љекара. Доктор сними и не вјерује, само нагњечење ребара а кичма нетакнута.

         „Хвала ти, Боже“, би једино што изговори отац.

         „Боже, хвала ти што твојом руком бивах спашен, хвала ти што ми подари  живот, и дарива још један оцу и мајци“, непрестано од тада понављам.

         Рука судбине те или помази, или сахрани. Мој живот спасиле су - очева и рука судбине. Носим их на раменима. Снаже ме, прате, уздишу и не дају да клонем - рука судбине и очева рука.

        

ЗА БЛАГЕ ДАНЕ

         Само се мајка Божја загријала на ватри коју подарише храстове, односно дубове гране. Од тада се ми, рабови Божји, на Божјој ватри гријемо како би разумјели зашто је тај пламен вјечан и неугасив.

         Ложећи бадњаке сви приносимо по искру у ланцу свјетлости којом на путу ка Господу шаљемо молитве да нам Син Божји опрости све оно што урадисмо, а знасмо да не треба и оно што треба, а погрешно чинисмо. Молимо на дан његовог рођења када се Свет препороди, када наш предак клекну и рече:

         „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног и нек воља твоја на мене крст положи....“

         Би Господ милостан и крсти га.

         Од нашег претка па до мене, сви смо крштени. Божјих заповијести држао се како је коме одговарало. Готово сви Црногорци, односно већина њих, једино су признавали ону вјеру коју су они обликовали и прилагодили својим ћудима и прохтјевима. Стога скоро да никада нијесам чуо Црногорца, који ми каза како се Богу исповиједао.

         „Коме да се ја исповиједам, када га никада нико није ни виђео. Веле, вала, да је неђе далеко па како да ме чује, јад га не видио. Шта ћу му зборит кад веле да све зна. Е, није се тај родио коме ћу се ја изјадат'­, па макар он био и Бог...“, ријечи су које сам много пута чуо од мојих Црногораца.

         Слушајући ове ријечи, питао сам се да ли је могуће да је човјек тако убједљиво поразио свој ум и одбацио, из њему познатих разлога, вјеру у постојање Бога, односно, како се често тада због партијских прислуша говорило „Силу небеску“. Чини ми се да сам за такво њихово размишљање разлоге налазио у наметању друговјерности, у страху од робијања уколико јавно исповиједају вјеровање, јер се то кршило са комунистичким манифестом који је у Црној Гори преко пет деценија био буквар, односно књига над књигама. У то доба, као и ово данашње, партије су могле протјерати Христа једино из партијских докумената, али не и из човјековог срца, главе која је кадра да мисли, породице која зна ко је и од кога, из молитве, мириса тамјана, свијећа...

         Тако је било и у нашој породици. Мајка је била главни породични парох. Знала је све православне обичаје, свечеве које је од једног до другог светог дана по недељама знала када су и колико трају. Томе је научила наша баба, а њена свекрва Блага. Отац је знао основно и увијек су мајка и баба биле вјесници светих дана којима отац никада није дозвољавао било шта да се ради.

         За те дане, свете, отац је говорио:

         „Нећемо ни да Бог радит на свети дан. Није то чинио нико наш, па нећемо ни ми. Има дана за умор, а Бог је свете дане оставио да човјека одмори, да му олакша, да удахне мало снаге и започето заврши. Да му Бог подари добро и породици напредак. Ако је Онај одозго реко светкуј, шта ми има да мислимо, премишљамо, премигујемо осим да клекнемо...“

ТАЈНА НИКОЉДАНСКОГ ГУБЕРА

         Бадњи дан и Божић били су празници са највише радости. Уз кућу би осванули бадњаци које је отац на раздањивање брао и приносио дому своме. Пост је био обавезан, а за Божић би било печенице, пршуте, сира, кајмака, пите, колача, љешника... Било је свега, а за госте се увијек најљепше скрајњивало. Трпеза је и за нашу крсну славу Светог Николу била тако богата.

         Дуго нијесам знао зашто се за Бадњи дан не ставља губер на прозор а за Никољдан увијек. Задуго нам родитељи нијесу хтјели ни рећи. Ми смо вјеровали да је губер на прозору детаљ из славског обреда. Разумјели смо тек касније, како се бадњаци и нису дали скрити а ни губер – густо и дебело ткање, о два клина изнад прозора у кухињи, није качен.

         Мистерија око Никољданског губера ријешена је родитељском причом када завршисмо основну школу и бијаху увјерени да то што ће нам рећи нећемо другима причати.

         То вријеме губера звало се – доба комунизма. А они летачи по сеоским кућама и около њих зваху се, као вазда, сеоски кодоши, односно шпијунчићи. Удба, ондашња милиција, имала је за свако село најмање једног кодоша, а неријетко и само за једну кућу. Тај сеоски жбир, како моји зваху кодоше, имао је задатак да региструје сваког доносиоца бадњака и оне који славе крсне славе а уз то пале славску свијећу и моле се Богу.

         Пробисвијет би обилазио куће у вријеме слава, гледао да ли горе свијеће, ко се крсти, ко долази, колико се задржава, о чему се прича, куди ли ко Тита и партију, или, не дај Боже, неког из локалне власти и све тако до танчина би „снимио“ и односио у Колашинску Удбу.

         Да би онемогућили сеоским кодошима да несметано и без муке имају увид у породичну славу, губер је био непрозирна брана, па су били приморани да повише куће у снијегу с ноге на ногу скакућу, зубима цвокоћу, не би ли бар видјели ко ће доћи и када ће поћи, и слично.

         То што је нешто мирисало личило им је на мирис печења, а не тамјан којим је мајка увијек кадила цијелу кућу. Да су препознали мирис вјероватно би и тамјан био пријављен полицијској испостави.

         Како свему дође вријеме, неки чудни повјетарац шапну ми да дојављивачи Удби нијесу била Дјеца комунизма, већ неки покајници који су жељели да исправе поједине пасусе из својих ратних биографија. Тако су били ревносни да је један у жару доказивања пријавио свог оца да слави славу и свијећу пали. Имао је узалуд на прозору губер, али је заборавио да нема сина.

         По први пут сам схватио да није само дијете сироче, већ како је страшно када родитељ бива сироче. „Дјецу“ издатог оца наша мајка називаше „Ниједна вјера“.

ЧЕКАМ ДА СЕ ЈАВЕ

         Родитељи су седамдесетих година прошлог вијека с посебном радошћу и љубављу дочекивали Радоша и Марију Дедић и њихову дјецу Секу и Бранка из Београда. Били су то дани за које су се посебно спремали, да соба буде бијела као снијег, да постељина мирише на ливадско цвијеће, да је бокал увијек пун хладне воде из бунара...

         „Господа је то. Свијет обишли...“, говораху нам родитељи.

         Јесу господа. Господа у ријечи, дјелу, понашању, љубављу и бризи према другима, некој чудној пажњи и према домаћим животињама, сваком цвијету, травчици...

         На Дријенак су долазили преко десет година. За њих смо ослобађали посебну, гостињску собу. Иако радознали као сва дјеца, никада у ту собу нијесмо улазили.

         Њихов дан био је посвећен дјеци, књизи, шетњи, молитвама... Нијесу много марили за сељане који „са њих нијесу скидали очи“. Шта су тек о њима мислили док су прије оброка изговарали молитве. Никада у молитвама нијесу заборавили да се захвале нашој кући на доброчинству, посебно нашој мајци на њеној дивној пити, хљебу, приганицама, крофнама... Благосиљали су, то се није могло одглумјети, онако од срца и братски.

         Благодариваху што поштовасмо и њихову свету суботу. Очева браћа од тетке Радош и Радомир своју вољу, као сироти дечаци, подарили су увјерењима Адвентистичке цркве. Овдје их зваху Суботари.

         У то вријеме, а Бога ми и данас, много тога се од њих могло научити и дознати. Они су били „бјелосвјетски путници“. Они су били цивилизација и за Београд, а не за мој Дријенак уњедреном и изњиханом подно Лакомица, Кршија и Вучја.

         Са породицом Дедић били смо род. Не тако близак колико смо били блиски, уважавали, поштовали и вољели једни друге. А њих и нијеси могао да не волиш. Како да не волиш људе који се моле за твоју срећу, који зраче љубав, који грле сваки твој корак, који се диве свему што сваког дана урадиш, који призивају добро, који лијепим и племенитим ријечима дарују сваког човјека... Који и када дођу и када од нас одлазаху и сузама заливаху и жаљаху што морају да се врате својим обавезама.

         А њихове обавезе биле су у сталним молитвама. Гдје год да су. Али има мјеста гдје у одређене дане морају бити. Божја је служба неизбјежна.

         На Дријенак осамдесетих година прошлог вијека више нијесу долазили. Ни њихова дјеца откада се по свијету растрчаше. Њиховој вјери да служе. Од њих не би гласа ни у вријеме овог, надам се потоњег рата, при распаду Југославије, када су и незнани питали јесмо ли живи, има ли рана... Поштара не би, нити из далеког свијета да зазвони телефон. Знам да имају преча посла, али знам и да Радош не би остао нијем.

         Ћутим и чекам да се поново појаве. Да се сјете „ближњег свог“. Да се сјете и оног даљег. Јер и ми смо Божје слуге. Као и они. Шта год да су и гдје год да су.

ОД ЖУЉЕВА ТРПЕЗА РАДОСТИ

         Док је било снаге у нашим родитељима било је добро и само добра у нашој кући. Радости је било понајвише. Дочекивали су увијек срећни и весели све пријатеље, комшије, рођаке, али најрадоснији су били ка им дођу дјеца родбине. Тек како су наша срца била пуна среће, оне искрене, дјечје, када су нам годинама,  годинама заредом у вријеме ђачких распуста долазила браћа и сестре по очевој линији.

         Наша кућа са четири собе и пуно кревета била је мала да сву родбину смјести. Стога смо најшчешће, или скоро увијек нас четворо дјеце спавали у два омања кревета, истина понеко и на патосу. И то није било тешко. Напротив, вољели смо да су ту са нама дјеца од татиног брата Илије из Титограда – Даница и њен брат Жарко, као и од татине сестре Ружице удате Обреновић, дјеца: Десанка - Деса, Драгица, Драгољуб, Даница -Лутка и Данило - Дука.

         Љетња кужина била је мјесто гдје смо највише боравили, доручковали, ручали, вечерали... причали, и мајци понешто помагали. Са оброка нико не одсуствује. Правило се поштује када је јело у питању. Да би смо сви јели мајка је ручак сервирала најмање два до три пута, и тако за сваки оброк. Често за другу туру, односно трећу, није било ни довољно посуђа да би остатак породице јео. А у трећи круг били смо обавезно брат, сестре, наши родитељи, баба Блага и ја.

         Мајка је, поред послова у врту, имању, немалих обавеза у штали и око бијелог мрса, морала свакодневно спремати по три оброка. Све је стизала уз осмијех, који притајени хук умора, од када сване до касно навече.

         „Нека се дјеца играју, нека одмарају, не знају она то, не умију, нијесу вична, градска су то дјеца“, говорила би мајка када би баба говорила да би неко од присутних могао да јој помогне.

         Говорила би тако, док по пети хљеб печаше за љетњу велику породицу. Тако много љета, све док дјеца не порастоше, удаше се и поженише, а она поново са дјецом дочекиваше нове и нове госте.

         Вољела је да сретне, дочека, да части, да има, па је увијек негдје са стране знала да склони најбоље парче пршуте, најбољи сир, колач, нешто од воћа... За госта да се нађе како би увијек имала. А посебно је вољела да дочека ђевера Илију. Радовала се његовом доласку. Чим би стигао, на сто би биле постављене најбоље понуде – пршут, сир, ракија... Наредних дана, сваког јутра или навечер, питала би га:

         „Ђевере, шта ћеш да ти сјутра спремим за јело...“

         Стриц није био пробирљив, цијенио је мајкин непроцјењиви рад и рекао би:

         „Код тебе ћу јести готовац, а онда ћу наредни дан код Милице и Јова на качамак. Ајде не брини, можемо и пасуљ... На овом ваздуху, у овој милини све ми прија...“

         „Добро, добро...“, кратко би мајка и то је значило да сјутра једемо вариво јер је то оно што је прво стриц казао.

         А на мајчин готовац и качамак долази су бројни пријатељи, не само из Црне Горе. Гостили су се њеним „мелемом“, како су називали јело које им је спремала, и гости из иностранства. Јели и дивили се, захваљивали... Мајки би било необично толико лијепих ријечи за „тако мало“. Тек да их је мјесецима и годинама угошћавала, шта би тек говорили. Би ли било ријечи која би исказала њихово дивљење и захвалност.

         Да, мајка је највише била захвална када јој гост „с апетитом поједе“ то што му спреми.

         „Да му добро учини и да им је Богом просто“, благосиљала би мајка.

         Након сваког госта, на жици би гледала како се постељина бијели. Тако ми се тада чињаше, данас вјерујем да је ипак схватала како сиви.    

ЗОРКА О ТОМЕ НИ СЛОВА

         Помеђу великих јела, некако скраја од града, са западне стране, једна велика зграда са много спратова, прозора, балкона, опшивена даском стражарила је над Луговима и ријеком Таром. Још педесетих година двадесетог вијека, ово јединствено архитектонско здање имало је дивне отворене базене које су окруживали борови и јеле. Био је то надалеко позната колашинска вила – хотел „Бјеласица“.

         Са сјеверне стране, подно велелепних, широких степеница које су подсјећале на улаз у неко римско здање, из неколико великих ћупова истицала је пијаћа вода. Ту се повремено инсталирала и љетња башта, зависно ко је био директор и да ли је знао шта је то хотелијерство.

         Но, ова прича није посвећена изгледу хотела, мада је то заслуживао хотел „Бјеласица“, већ онима који су даноноћно радили да би парајлијама угодили, како би им што више новца узели за услуге, и на тај начин обезбиједили радничкој дјеци да нијесу без коре хљеба. И те како се тада водило рачуна о радничкој класи. Држава је стабилно почивала на својим темељима све док је водила бригу о радницима и сељацима. Када су се другови и другарице окренули само себи одразило се то и на хотел.

         Наш отац је пензију зарадио радећи у овом хотелу, односно предузећу које је касније њиме господарило. Био је набављач хране и пића и дужио централни магацин који је многима свезао руке и упутио на робију.

         Отац је увијек учио, просто је упијао знање за које је процјењивао да би било вриједно за наш дом.

         Од многих прича, чини ми се да је најчешће мајци причао о шефици кухиње.

         „Силна је то жена. Људина. Да ми од првог дана није ње, не знам како бих опстао. Одмах ми је рекла како су други страдали и шта не смијем да дозволим. Коме да вјерујем, а коме не. Говорила би ми 'Милоше, ником не вјеруј, не дај никоме кључеве од магацина ни на трен, не издај робу без потписаног налога... Овдје су људи аждаје, и пази да те не прогутају...'“, причао нам је отац.

         „Вјеровао сам јој безгранично. Увијек би сама банула, и у трен рекла би ми шта би могло да ми се деси“, настављао би отац. „Имало јој је по коме доћи да буде човјек-жена, а била је жена чувеног Вука Бећковића из Роваца. Много је била поносна на свог мужа и сина који је у Београду велики човјек.“

         Та велика жена, госпођа из „Бјеласице“, која је готовила јела најчувенијим „буџама“ тога доба, и не само њима, многе је рецепте оцу издиктирала по којима је наша мајка спремала кувана и печена јела, али и разне колаче и торте. Није вољела да дијели рецепте онима за које је знала да руке не савијају за тијестом. Отац је често знао да понавља њене ријечи, како је „добра воља најбољи рецепт за добро јело“.    

         Једне прилике бијах свратио ког оца у магацин. Огромна сала, а у њој свакаквих чуда. Само гледам, а чини ми се да не смијем ни то, а камоли да нешто узмем.

         Видим отац устаје иза стола, а тог тренутка неко ме поглади по глави, пољуби и рече:

         „Узми, сине“, и пружа ми у једном тањирићу два колача. Ја се не помјерам, само гледам шта ли ће рећи отац. Када ми одобри, узех тањир и једва од радости да се и захвалих. Први скоро и да не жваках, већ одједном прогутах. Онај други мало гледам, помало одламам, и тако до сваке трунке шећера једох чини ми се онолико времена колико ми је било потребно да дођем пјешке до куће. Такав колач никада прије нијесам појео.

         Обавеза ме моја захвалност, родитељско васпитање да је најважније да се напише добро о човјеку, па тек онда име. Е, човјек-жена о којој писах је Зорка Бећковић, жена са најљепшим колачем у руци, човјек племените и топле ријечи, шеф кухиње коме се у очево и своје име овим редовима захваљујем, па је и Богу хвалим јер је на испружену људску руку одговорила руком.

 Зорка је све добре ријечи и тајне упритала како би отац у цјелости знао и разумио Вуково четовање. Поносна је била на киљан који ће кроз вјекове да прича, памти и опомиње зашто то и гдје би међа Вука Манитога. Зорка Вука Бећковића била је и сеф свим неправдама које су се десиле у Граду на Тари, около Града, у Граду, покрај Таре, на Брези, Барутани, Луговима... Упијала је доба и догађаје, и само је вољно могла нешто о том рећи. Оцу је много тога повјерила. Рекла је да ником не прича. То се у нашој кући поштује. Зато о томе ни слова.

МИЦАНИНЕ КРУШКЕ ЗАПИРАЧЕ

         Док си дијете, лако биваш плијен знатижеље и свега што та наивност, неискуство, непромишљеност, лаковјерност са собом, у различитим ситуацијама, доноси. А мене од куће испод Кршија, односно са Широке њиве до Основне школе „Ристо Манојловић“ у Колашину, вребале су многе ситнице које су биле у „правилнику“ васпитања наших родитеља строго забрањене.

         Комшије су за наше родитеље биле од посебног поштовања, а међу првим заповијестима била је:

         „Комшије морате посебно поштовати. Одавде па до школе уредни и пристојни да будете, да их с поштовањем поздрављате, у пртини склањате да прођу, помогнете ако нешто носе...“, говораху нам отац и мајка.

         „Добро, добро то знамо, што нам то стално понављате“, испод гласа би питали.

         „Нека, нека, да то добро упамтите, јер, ако нам ко каже да сте се другачије понашали, то вам неће бити опроштено“, потврђивали би своју одлучност родитељи.

         И таман када помислих како је готово са „заповијестима“, мајка се окрену пут мене и онако плавим очима, као да се небо испред мене отвори и на небу изнад наше куће засја звијезда, погледа ме и припријети:

         „Немојте случајно ти, Ноко и Владо да дирате ону Мицанину крушку покрај пута, да вас змија не закоље“!

         „Ма, нећу и не могу да уберем ни једну јер је висока неколико метара... Не брини, и не гледам у њу, па и не знам има ли на њој крушака“, без оклијевања одговорих.

         Но, мајка ме добро познавала и знала је да ће се крушка наћи на удару мога брата од тетке Влада и мене. И тај осјећај је није преварио.

         Би то негдје у поподневним часовима када се ја и Владо враћасмо из школе. Застадосмо испод крушке и снимамо, гледамо, и једва запазисмо да у самом врху стабла има једна повећа крушка. Вјероватно да је ту само зато што је други ђаци или нијесу видјели или се нијесу могли ње домоћи.

         „Вала нећемо ић док је не уберемо“, рече Владо.

         „Како када је небу под облаке. Видиш ли ти гдје је она“, кажем му.

         „Не брини, види сада ово“, рече Владо и узе камен, гађа крушку и промаши.

         Гађем онда ја, па он, и тако много пута. Након што се успјешно  испромашивасмо, он с друге стране крушке, наспрам мене викну:

         „Види сада ово, сад је готова“, и баци камен. Видим погоди крушку, а само трен након тога нешто ме снажно лупи изнад ува.

         Поскочих, викнух, протрљам прстима и видим крв и брата Влада како у руци држи крушку.

         Подијелисмо је и поједосмо. До куће је било можда пола километра, што искористисмо да зауставимо крварење и камуфлирамо повреду, јер би родитељи детаљно истражили на ком бојном пољу зарадих ту рану.

         Кући све прође у најбољем реду. Ћутим и стално мислим да ли нас је неко видио  док смо обарали крушку. Ништа мање не мислим да сам због пар залогаја крушке зеленкоре или запируше, како су је звали, могао да имам трајне последице по слух, да сам за трен заборавио родитељске савјете и упозорења и како сам погазио родитељску ријеч која је, и када је пријекор, најискренија, најтоплија, најдобронамјернија и увијек пријатељска. Када останете без таквих ријечи, када их ваши родитељи више не буду изговарали, тада сте остали без пријатеља, од тог трена сте сироче.

КОШЕВИ ПРЕТЕКЛИ ГОЛОВЕ

         Да је којим случајем Југославија постала свјетски првак у фудбалу ни то не би било довољно да придобије љубав нашег оца. Једноставно, није се одушевљавао том игром, страховао је од великих повреда, посебно ломова на ногама, а највише се грозио ударања лопте главом. Од свих спортова најближи је био кошарци за коју је вјеровао да је „паметна игра“.

         „Нема у кошарци ломљења ногу нити шутева главом јер сваки ударац лопте главом је нека врста потреса мозга“, говорио је отац.

         „Па цио свијет игра фудбал, и није то тако тешко када се фудбал удари главом“, покушавао бих га разувјерити.

         „Нека, немој ти то мени причати. Нијесам ја неписмен и не знам шта је фудбал. Слушам ја фудбалере када говоре за радио и ниједан ђавољу не умије проговорит... Како су они са кошарке паметни... Њима сваки час лопта мозак не потреса...“, била су увјерења очева.

         „Добро, добро“, рекох јер не би друге. „А можемо ли кошарке овдје на ливади играти... Да направимо два коша онамо гдје се врше жито... Ту је најравније... Можемо ли, тата?“, питам.

         „Само када се заврши школа, и тада правите те кошеве. Не знам како ћете да свијете оне обруче. Треба то да буде тврдо да на некога не пане и повриједи га...“

         „Ма, не брини, биће то тврдо, а ујак Лакић ће нам заварити на Импрегнацији два коша... Ми ћемо убрати двије праве јове, направити поље од даске, приковати кошеве и учврстити у земљу стубове у ископане рупе од близу метар...“, износим оцу план изградње првог приватног кошаркашког игралишта не само у Липовском крају, но вјероватно и у цијелом Колашину.

         Брат Мијајло – Мики и ја са браћом од тетке, Владом и Љубом, почесмо да прибављамо потребне елементе за кошаркашко игралиште.

         Прво смо у лугу убрали двије праве јове, затим ископали двије дубоке рупе. Наредних дана прибависмо потребне даске, а у међувремену стигао је и ујак Лакић са кошевима. На крају, донесосмо и џак пилотине са којом ће бити означено игралиште.

         Брат и ја били смо срећни што ће ускоро ту, подно наше куће, бити кошаркашко игралиште.

         Неколико дана након што смо позавршавали обавезе које смо свакодневно имали на селу, градили смо наше игралиште снова. На крају, све је било како смо и замишљали.

         Стигла је и прва лопта. Прво смо почели нас четворица да играмо на један кош, а касније, када су се окупила дјеца за вријеме ферија – ђачког распуста, посебно она која су у село долазила из многих градова Југославије, почињале су велике утакмице.

         Играли смо на два коша. За нашу екипу играли су Мики, Љубо, Владо и ја против екипе Радована – Лалета Радовића у којој играху његова браћа од тетака. Били смо добро уиграни и скоро никада нијесмо губили. Вољели смо да побјеђујемо. Ређале су се разне екипе из других села.

         Жар побједе одзвањао је са нашег имања, Широке њиве испод Кршија. Било је и оних који су, у жељи да буду бољи, иако лоши играчи, повређивали чак и ребра. Да будеш најбољи у младости, макар у кошарци, можда је и вриједјело покојег поломљеног ребра. Ребро брзо и зарасте, а сласт кошаркашких побједа на имању Милоша Ђурића никада не пролази. Траје и живи. Можда се некада за трен учини заборављеним, али убрзо проговори у нама. Не дâ се заборавити оно што у вама стално буди и оживљава сјећања, најљепше успомене из дјетињства.

БОГМЕ ИМ КУПИЛИ ШКОЛУ

         Тих шездесетих година двадесетог вијека, па скоро све до „појаве“ овог двадесет и првог, гдје год да сам се затекао чуо се један те исти савјет – учи да се не мучиш као твоји родитељи, а потом би услиједила прича:

         „Вала смо се ми мучили, ка поједни. Ни ђедови нам нијесу тако. Мним да је њима некако било и лакше. Шта су они и о чему имали да мисле. Доста оваца, крава, коза, огромни мал и бијелог мрса на претек. Пршута и сланине им није фалило. Садили кукуруз и имали урметина – тако зваху кукурузно брашно, кајмака, сира, купуса... Помало саде њиве и баштине, полагано иду те чувају стоку... Дома када се врате, све намирено. Попију по коју шљивку, вечерају, по кило сланине окроје, и уз огањ прикуњају. Заспу покрај наших баба као заклани, без брига. Ето, тако су живјели...“.

         Ту би застали. Испили ракију, загледали се у земљу и као да њој говораху:

         „Много си нам јада дала. Нико га није зарадио са мотике. Што земља дâ то и узме. Животе нам и скрати и узе. Ко нам је крив кад нијесмо хтјели да учимо. Истина, мало је нас и имало услова да се школује. Мало, бôгме. Мало...“

         Овај претходни пасус су ријечи наше бабе Благе која није много ни разумјела ни одобравала одлазак оца на школовање у Биоград. Није, јер јој се чинило да то што остави ситну дјецу, огромну стоку, имање, све може пропасти док се он врати. И, срећом, није била у праву. Али је та дивна, вриједна и племенита старица знала да школа нема замјену, па је и нас унучад подсјећала на тешка времена и да је школа једини спас за људе који се из генерације у генерацију муче на селу. Исто је то жељела својој дјеци од ћерке Милице која са мужем Јовом живљаше покрај нас у Дријенку.

         Једног јутра, након што се врати од тетке Милице, наша баба Блага сједе испод јабуке и дуго ћуташе. Видим да само неким прутићем удара по столу, затим припотегну црну мараму и једанман викну:

         „О Даарооо!“

         „Ево ме“, одазва се мајка из љетње кужине.

         „Анÿ, дођи овамо“, рече баба Блага.

         „Тако ми Бога, Милица и Јово не знају шта раде...“, и у томе мајка прекину бабу рекавши јој:

         „Ада не, како не знају шта раде. Шта то причаш...“

         „Како знају када су оној дјеци купили школу... Е, неће га сада ни мрчити ни учити...“, настави баба.

         „Какву школу... Па они уче... о чему ти причаш?“, мајка не схваташе шта јој баба говораше.

         „Добро, добро... Знам ја да уче, али по сада ће мање. Купили им оно, оно како се зваше.... Није радио...“

         „Је ли телевизор?“, пита мајка.

         „Телвизор. Е, то. Само сједе и буље у ону кутију...“, појасни бака да је ријеч о телевизору који су купили Лазовићи.

         Дуго је о томе причала. Много је била забринута да се Вера, Љубо и Владо умјесто школи не посвете свакодневном гледању телевизије. Они су ипак успјели да заврше планиране школе и поред телевизијских обавеза. Коју годину касније и Блага је постала поклоник телевизије. Истина, само када не би имала шта друго да ради. И за нас је исто важило, уз напомену да увијек има више у књигама него у телевизијским кашунима.

КАО ДА НИЈЕ МОЈА ГЛАВА

         Увијек дјечаци имају проблема са фризуром чим осјете да их дјевојчице задиркују. Тако је бар било у мом случају. Све до четвртог разреда отац је имао машину за шишање коју је купио када и радио „Никола Тесла“. Била је то мала, колико моћна толико и омражена справица. То, у то вријеме чудо од технике, сређивало је нашу фризуру, чим би почео ђачки распуст ручна машиница би штектала „цака-цака“ преко наше главе. Отац је то радио увјерен да је то за наше добро, јер се коса брже опоравља, бољег је квалитета, гушћа је и не опада. А и да није било тако, опет би било како је наумио.

         Првих година, такав начин „сређивања“ фризуре није ми сметао, али након трећег разреда све је имало неку другу тежину, односно причу. Другови из школе су нас звали „ћелавци“ уз обавезно „миловање“ по потиљку. На срећу, није то дуго трајало и брзо се заборављало, али имало је много непожељних ефеката, чак је и учитељ волио да покоју чвргу удари у „ћелавицу“.

         Шишање на нуларицу, или, како се говорило, „до главе“, била је једне прилике и казна за моје несташлуке. Био сам тада ђак четвртог разреда основне школе.

         Након што је наставник казао оцу да сам попустио у учењу, а и владању, отац одлучи да примијени нови метод кажњавања – шишање до главе.

         „То што си попустио у учењу и некако сам ти могао опростити, али то да си постао немиран на часовима и да ми кажу да те нијесам добро васпитао, е..., то ћеш да ми платиш“, с врата повишеним тоном обрати ми се отац.

         „Тата поправићу се...“, и не би времена да до краја искажем своје обећање кад он рече:

         „Донеси овдје столицу и нека ти мајка дâ бијели чаршаф. Сад ћу ја да ти дам фризуру. Нећеш се ти кићурити и у школу несношљив бити. А да ћеш учити, е... то оћеш и око тога нема ни дискусије ни погодбе...“

         Сједох, а отац ми око врата стави бијели чаршаф. Ћутим и не мрдам. Чини ми се и да не дишем. Сузе ми саме одоше низ образе. Све мислим шта ме сјутра чека у школи. Замишљам та лица, те очи, и знам да ће сви у мене гледати. Да у школу не одем, ту би ми био крај. Избора немам. И скоро да сам престао да осјећам машиницу преко главе, кад отац рече:

         „Устај. Готово је... опери косу“.

         Без ријечи, ни да га погледам, одох и прије прања видим у огледало као да није моја већ нечија друго глава.

         Не би је тешко опрати ни осушити. Тешко је било оно што слиједи. А дјеца често знају бити сурова према другој дјеци иако их ничим нијеси испровоцирао, једноставно, онако, без повода. А моја ћелавица била је повод за подсмијех другара све док не премлатих једног модерњака. Након тога су ми неки чак говорили како ми је то „супер“. Док су то изговарали у њиховим очима читао сам страх. Можда страх и није на цијени само код дјеце. Можда је заиста страх „пасја вјера“.

ПРВО АУТО, ФОЛКСВАГЕН

         Русију су наш отац и стриц Илија вољели скоро као род рођени.

         „Ма нема са њима шале. Баћушка је то. Нико им ништа није могао. Ни Наполеон, ни Хитлер... Сви су оставили кости пред зидинама Москве. Када је цијела земља пливала у крви и Хитлер моћно прегазио пола свијета, Руси су произвели Каћуше које су сломиле Њемце и приморале Хитлера да капитулира. Нема с њима мрдања...“, понављали су наш отац и стриц.

         Њих двојица су посебно цијенили њемачку технику јер је стриц био и у њемачком заробљеништву и знао је шта може тај дисциплиновани човјек са Рајне.

         Када је отац одлучио да купи прво ауто, није било дилеме, „дјецо одлучио сам да купим 'Фолксвагена', то је најбоље њемачко ауто“, рече нам једног дана отац. Чини ми се да то би негдје 1974. године.

         Да је то добар избор потврдио му је његов брат Илија, иако је он обожавао руска аута „Волгу“ и „Запарожца“.

         „То је ауто које има ваздушно хлађење и рођено је за велике колашинске зиме“, додаје отац.

         Више се није причало о ауту. Оно се само с нестрпљењем ишчекивало. Трајало је то тридесетак дана док се једног дана отац са закашњењем није вратио кући, сађе са бицикла, протрља руке, осмијехом најављује нешто лијепо, и рече:

         „Миљан ће сјутра за Сарајево. Јавили су да може да подигне 'Фолксвагена 303 С'. То је најновији модел...“, радосно рече отац.

         Наш отац се опредијелио за ујака Миљана јер је он био изванредан познавалац аута и возач.

         Куповина аута значила је да наш отац ускоро више неће возити бицикло.

         Наредног дана уз ливаду, од пута до куће, водио је поред себе бицикло, а у лијевој руци носаше неку књигу. По ходу си му могао познати каквог је расположења. А и по изразу лица, видјело се да су то за њега лијепи дани.

         „Шта ли то носи тата?“, питам се док вирках иза ћоша од куће.

         Под јабуком сједијаше баба Блага. Када се отац примаче, она уста, као и увијек када би било ко дошао, од малог дјетета до одраслих и старијих. Након што је отац пољуби, она пита:

         „Какве то теке (звала је свеску) носиш?“

         „То је, мама (тако је звао до смрти), књига из које се учи како да возиш кола и...“, у том тренутку га бака прекину ријечима:

         „Вала, могли смо без њих. Бојим се да с њима негдје главу не сломиш. Но, ти шта ој, али немој у њих да ми возиш ову дјецу“, као кроз љутњу нареди му она.

         „Шта то причаш, мама?“, изненађено упита отац док мајка на вратима од љетње кужине као да главом показива своје слагање са свекрвом. „Па, ко ће ову дјецу од мене сигурније да вози. Не брини ти, нећу док не будем сигуран да сам добро научио да возим ауто...“

         У те ауто-тестове добро се разумио наш најмлађи брат Мијајло-Мики који је и био инструктор за тестове тати.

         Било је у савлађивању тестова за полагање возачког разних догодовштина између њих двојице. Мики је био као учитељ све док наш отац није савладао градиво и почео да му контрира.

         У међувремену, ујак је стигао са аутом. Покрај куће у дворишту стиже бијела и лијепа лимузина. Не знам ко је више био срећан – ми дјеца или отац. Мајка се држала бабиног става. Била је то, још увијек, непотребна стварчица за нашу кућу.

         Некако смо одједном сви ускочили у ауто. Гледали, гледали, уздисали од радости... Мислили, како смо и ми сада нешто важни. Ако ме не издаје забиљешка у глави, био сам убијеђен да више нећу ићи пјешке и тако то.

         Ујак објасни основне ствари око аута. Отац гледа, и као да му пријети, „брзо ћу ја за тим воланом тобом управљати...“.

         И било је тако. Увијек је било тако, како би казао наш отац. Никада није варао себе ни друге. Упоредо са учењем тестова обучавао се и за вожњу.

         Када је све научио, отишао је да полаже тестове. Положио их је из првог пута. Тако би са вожњом.

         „Нијесам ја као неки који полагаху по десетак пута. Таквима никада не бих дао дозволу. Треба озбиљно учити, све радити с љубављу и тада се све дâ савладати“, појашњавао је тајну успјеха – полагања возачког из првог пута.

         „Фолцика“, како је отац звао најбоље ауто на свијету, била је заиста најбоље ауто. Скоро да се не сјећам да се оцу покварило. Возио нас је редовно за Подгорицу. Имао је своју филозофију вожње. За све што је радио имао је нешто своје. Некада убеђење, некада искуство, некада тајну, можда и покоји неуспјех, али то се није знало и никада о њима и не би проговорио. И ако би се то десило, све је то похрањивао у филозофију исказану у следећој реченици:

         „Послушајте ме, ђецо моја, имам ја огромно животно искуство...“

         И у мозаику животног искуства додао је и онај камичак опреза у вожњи и на пут којим је чувао свој и животе других.

ПРВЕ БРЕСКВЕ

         Ништа се тако дуго не памти као прва сласт. Чини ми се да то траје цијелог живота. Не гријешим, имам за то много примјера. Али, нијесу све сласти толико интересантне нити тако дуго трају у мом случају као она када сам појео први колач, или је можда још упечатљивији онај када сам у Титоградској пијаци, која сва мирисаше на сир, појео прве брескве.

         Чини ми се да ми тада би шест година. И не знам како сам допро до тадашњег Титограда, сада Подгорице, односно код очевог рођака Мирка Ђурића у Рогамима. Знам да сам доста препјешачио од станице до његове куће, али за то доба мени то и није било тешко, јер као дијете са села био сам кадар стићи гдје год да је требало.

         Мирко је био висок, смеђе косе, плавих очију, благог осмијеха, крупних шака... Виђен је био у сваком смислу, а најбоље су га опажале даме, па је вјероватно и то био један од разлога што се у неколико наврата женио. О женидбама није пуно говорио, осим што би се осмијехнуо и потврђивао да то и није било тако лоше. Напротив.

         Чини ми се да сам у гостима код њега био десетак дана. Незаборавних. Увијек се сјетим тих тренутака.

          Једног дана Мирко каже:

         „Иди умиј се, пресвуци – идемо у град. Брзо док није упекла она муња са неба...“

         Као лијепо васпитано дијете, без поговора сам извршавао наредбе старијих. За пар минута сам се припремио и био испред њега.

         „Браво, брз си. Сада идемо пјешке преко оног моста од Мораче, покрај шина куда пролази воз. Дај ми руку и немој да ми се отимаш јер је прелаз преко моста опасан, а у граду можеш да се загубиш ако се од мене удаљиш...“

         „Добро. Добро, држаћу те за руку и бићу добар“, једва од узбуђења проговорих.

         На мост када дођосмо, погледам и чини ми се да је ријека Морача неколико стотина метара испод нас. Да ли сам добро видио, односно оцијенио, више нијесам имао храбрости да погледам. Не знам, можда сам остатак моста, држећи Мирка чврсто за руку, прешао затворених очију. Прије ће бити да јесам, него да нијесам. Док прелазисмо преко моста, Мирко је неколико пута питао је ли ме страх, а ја бих му одговарао да није и да се не бојим. Срамота ме било рећи истину, јер сам мислио да је показати да ме је страх од нечега, права срамота.

         Успут ми Мирко показује Титоград, посебно Морачке пећине за које прича:

         „Видиш оне пећине са обје обале Мораче, као оне испод наше куће у Рогамима, спасиле су највећи број Подгоричана за вријеме бомбардовања, посебно оног када су нас бомбардовали савезници, највише Енглези и Американци. Ту се народ склонио и мјесецима живио. Ту су спавали и коприве кували. Нијесу имали гдје да се врате. Све им те куље порушиле...“

         Тако прича Мирко, и као да послије сваке изговорене реченице прави подужу паузу. Уздахне и настави, а ја зујим около као свако радосно сељанче. Гледам и дивим се. Много тога не могу ни да схватим. И док тако упијах детаље куда пролазисмо, он рече:

         „Видиш ли ову велику бијелу зграду... То ти је Виша реална подгоричка гимназија. То је најбоља школа у Црној Гори. И најтежа. Тамо иду само одликаши. Када дође вријеме и ти ћеш ту учити...“

         Слушам и не разумијем о чему он то говори.

         „Какав ја...!­ Па ја ћу у Колашин да учим. Ма он је заборавио да ја не живим у Титоград“, онако себи кажем.

         „Нема још много“, тргну ме Мирко. „Ту је, још који метар па смо стигли до пјаце. То је велика пјаца и на њој има свашта. Видјећеш...“

         Огромна бјеше то пјаца и никада више људи на једном мјесту прије тога нијесам  видио као тога дана на пјаци. Данас од ње нема трага, јер се она налазила у строгом центру данашње Подгорице, комплекс око зграде „Бека“.

         Обилазили смо тезге, резгледали, и са не малим бројем људи Мирко се руковао, поздрављао, за здравље питао, итд.

         У једном тренутку заста код једне тезге и упита:

         „Даро, јесу ли ово твоје брескве?“

         „Вала моје, него чије. Ти као да не знаш да их ничим не прскамо, јер једу и наша ђеца...“, узврати Дара.

         „Добро, добро, дај ми једно кило да пробам са овим момчићем“, дода Мирко.

         Узесмо кесу са бресквама и стависмо испод чесме из које је непрестано точила вода. Након пар минута Мирко још једном протрља брескве у кеси са водом.

         „Једи колико можеш! Ово нема код вас у Колашин. Ово је слично јабукама, само мало мекше и сочније...“, говори ми и пружа прву брескву.

         Крупна бјеше, црвена, али не крупнија од наше јабуке која рађаше покрај бунара на Дријенку. Мислим у први мах да не може бити ни љепша. Увијек је за мене све било најљепше на имању родитеља.

         С обје руке држим брескву и почињем јести. При првом гризу као да ми је цијели организам дотакла нека чудна сласт. Чини ми се да сам је осјетио у очима, док је низ руке и лице капљао бресквин сок. Тај први залогај подарио ми неки нови, не само укус, већ и осећај среће да не умијем исказати тренутак у ком сам покушавао да сваку капљицу која покушаваше „утећи“ са мојих усана усисам и вратим уснама, као нешто непроцјењиво и непоновљиво.

         Јео сам то чудно воће, јео сам ни сам не знам колико да сам и заборавио на Мирка који је наспрам мене нешто договарао са једном продавачицом. Колико сам био задивљен укусом тог, до тада мени непознатог воћа, нијесам ни осјетио да ми је сок цијеђећи се низ лактове избраздао мајицу и шорц. По први пут брига за нову одјећу није могла да ми поремети тај јединствен укус, тај незаборавни тренутак среће.

         Од тада до данас прошле су деценије. Ја упорно покушавам да нађем Дарине брескве, или макар сличне. Тражим и не успијевам. Једино неизбрисив остао је, и не мијења се нити блиједи, укус оних брескви које ми купи Мирко.

         Нема више ни поменуте пјаце. Ни Мирка. Преживио је и увијек ће оживљавати сваким читањем ове приче.

 То што траје записано је, само треба скинути прашину са корица књига и трагати, читати – не страну по страну, већ слово по слово, јер слова су потка нашег живота.

ПУТОВАЊЕ ДО ВЕЉЕ ВОДЕ

         Није ми било лако да са сестрама кренем на море након онога шта сам све о њему, у дугим зимским ноћима, слушао од пријатеља, комшија...

         Говорили су како је море веља вода, да му ни дубини ни ширини нема краја, да нико не зна гдје се завршава, да та вода није плава ни зелена, већ модра као џигерица, да у њој живе рибе које бродове преврћу и људе прождиру, да је вода слана да би од ње цркао и коњ Мишко...

         На сиње море у Бијелу код ујака Милете и ујне Мирјане већ су биле сестре Душица и Душанка, и њиховој радости није било краја. Сваки одлазак на море за њих је био јединствен догађај, бескрајна срећа. А ја?

         Ја сам се чудом чудио како то да су до Бијеле, гдје је кућа нашег ујака, стигле преко веље воде некаквим џиновским чамцима који са једне на другу обалу пренесу аутобус „Таре“, како су се могле купати у тако сланој и модрој води, гдје је та грдосија која гута људе и потапа велике бродове... С тим мукама кренух ка сињем мору.

         Некако савладах онај змијски пут преко Ријеке Црнојевића и Котора, веле да их зову серпентине. Биће да су им име дали Латини, јер говораху стари приморци: „Нијесу, не, то Црногорци смислили,  јер се код њих то другачије ваби!“.

         Како год да се зваху, највише муке задаваху сестри Душици која просто гуташе очима док ја и Душанка једемо колаче које нам за далек пут спреми мајка, јер је вожњу тешко подносила и јело није долазило у обзир.

         Када се намолисмо над Ријеком Црнојевића, видим велика вода, мислим море, али сестра каже да је то Скадарско језеро а да до мора има још подоста да се возимо. Гледам и питам се колико ли је тек то море. Мислим, можда је управо оно што моји сељани о њему говораху.

         Више нијесам ни гледао када ћу видјети то чудо од воде. У неко доба сестра каза: „Погледај, ено море...“.

         Нијесам му се обрадовао, не престајем у себи да понављам реченице мојих паметних сељана.

Ћутим и као да ми је криво што је море мене видјело. Да није, можда бих му се и сакрио... побјегао, и срећан ноге умочио у моју ледену Плашницу... Можда ме прогута она огромна риба... Можда.

         Након путовања које је по мени трајало неописиво дуго, загрлих ујну и ујака који су се искрено радовали нашем доласку. Као дјеци својој.

         Мору се и не окрећем, иако је кућа на пар метара од обале.

         Пажљиво сам се примицао мору... прво до чланака, кољена, док на крају и не запливах... Мој страх је препливао вељу воду, припитомио морског џина, а приче из мог краја премјестио у докона нагађања. Наредних година, увијек сам тамо радо одлазио.

         Мој страх је имао и ону другу – спознајну страну, како су воде увијек помамне ако их покушамо укротити и њима владати. Оне увијек негдје процуре, тамо гдје се најмање надамо. Надођу и крену. Ријеке и мора не узнемиравај, буди само сидро у тој највећој барци. Једино ћеш тако спознати све обале. Једино тако.

ПРЕМРЗЛЕ ТИГЛЕ ЗА ТОПЛИ ДОМ

         Цијела наша породица гријала је рукама замрзнуте опеке. Покушавали смо да одвојимо као ексером за земљу заковане половице од опека на Циглани у селу Блатина. Од Циглане се даље ишло пут Липова, Вратла, преко Сињајевине до Боана и Шавника. И даље, и још даље, све докле човјекова нога хоће и може.

         Од овог некада чувеног пекача добрих опека и цријепа за зидање кућа и њихово покривање бијаше остао димњак, онако висок као да врхом дотицаше облаке.

         Отац је за нешто пара, не много, купио неколико повећих гомила поломљених опека, оних неправилног облика које се нијесу могле сврстати ни у једну категорију, како би од њих сазидао кућу у Подгорици. За ту трговину сазнасмо тек када је отац обезбиједио камион за њен транспорт.

         „Вечерас легните раније јер сјутра, зором, имамо један важан посао од којег зависи даља судбина наше породице, мислим ваше дјецо“, поче отац. „Ујутру на Циглану идемо да товаримо опеке. Обезбиједио сам једва камион 'Прагу' да нам комплет цигле превезе за Подгорицу, на плац у Маслинама. Неће је бити лако товарити јер су то половине од опека, неке су и на три дијела изломљене, многе и ван стандарда, али уз добар малтер, јаку арматуру и добре мајсторе биће то чврст зид...“

         „Па шта ће нам тај отпад“, као да у хору упитасмо.

         „Нека, није то ваша брига. Не разумијете се у то. Ништа ви не брините, важно је да сјутра као соколови то натоваримо“, дода отац.

         Рано доручковасмо и пјешке се упутисмо, мајка, Душанка, Душица, Мијајло -Мики и ја, док отац оста покрај цесте да сачека камион „Прагу“.

         Не стигосмо ни до пола пута, а прсти као да су се у лед претворили. Мислим, како ћу да товарим опеку. „Бар да је здрава, но неки отпад“, као да себи кажем.

         На Циглану снијег бијаше прекрио велике гомиле опеке. Испред једне хале  чекаху нас ујак и ујна, Лакић и Радмила Шуковић, који су нам у скоро свим пословима несебично помагали. Вољели смо да су са нама.

         Стиже камион. Отац нас распореди и поче утовар.

         Не знам шта је било теже, опеке оковане ледом убацивати на камион или оне приковане за земљу као и смрзле једна за другу одвајати и по неколико њих, као један комад, на камион убацати.

         Након неколико сати утоварисмо први камион. Патоси од каросерије само што не бјеху легли на гуме. Док још убацасмо по који комад, возач упали камион. Узалудно је додавао гас, све се више укопавао у блато.

         „Ајмо да погурамо. Крећи! Дај гас!“, викну отац.

         Возач као да се збунио или је хтио да надмудри велико блато, уз повећи гас крену уназад.

         „Ааууу, Мики! Станииииии!“, као да прије пролеће отац него што викну, подижући Микија који бијаше, скоро до пола, испод камионске каросерије.

         Мики ништа не говори. Онако уморан као и да није осјетио пад који је услиједио након што га камион гурну.

         Добро познајем оца, видим крв му ударила у главу, поцрвенио, чекам када ће шоферовом грлу да се примакне.

         „Добро је, добро, Бог нам га спаси“, кроз сузе проговара мајка.

         „Добро је“, проговори отац и гледа како возач камиона непомично стоји, без иједне гримасе, а камоли ријечи. Скаменио се. Следио. Поглед му цакли као лед са опеке.

         Без ријечи отац гледа, гледа прво у Микија па возача, и тако задуго. Разумије возач шта му нијем говори. Схватио отац како возач себе казни.

         „Пењите се на камион“, би једино што рече отац.

         Наредних дана још десетак камиона натоварисмо. Сваки је кретао тек када би провјерили да иза њега нема никога од нас.

         С нама су са Циглане нестали последњи комади опеке, премрзле, ледене, препечене и једва печене, трошне и претврде... за коју су људи изреда говорили „чему тај отпад“. Нијесу знали, нијесу вјеровали да су руке, добре руке, умјешне руке, спретне руке, руке које вијенце плету, кадре сазидати кулу чврсту као бедем.

         И саградили су ти комади опеке од Микијевих стопа са Циглане до куће у Маслинама пут који Бог благослови.

Изнова кућаху родитељи. Сакупљаху мрвице, латице, пчелице, травчице... Милош и Даринка, тако се казује наше добро. Наше богатство.

ОДЛАЗАК ЗА ТИТОГРАД, ПЛАЧ ПОКРАЈ БУНАРА

         Сеобе, те проклете сеобе. Цијели живот у сеобама. Сеобе тијела, сеобе душе. Сеобе.

         Тек када схватих да сеоба тијела и није ништа све док твоја мисао и дух остану ту гдје твоје срце воли.

         Неријетко срце не одлучује да ли ћеш се негдје одселити или не. Ни твоја глава. О томе, док си дијете, одлучују други. Родитељи.

         Отац нам откри како је купио парче земље и бараку у Титограду, како се тада звала садашња Подгорица, и одлучио да ту нас четворо дјеце пресели, јер у Колашину није било без два разреда Гимназије. Када сам чуо шта смјера проклињао сам све који нијесу отворили гимназију у четворогодишњем трајању, вјеровао да ће се ипак то догодити прије него нас отац одведе у Подгорицу.

         Била је то за мене велика траума. Осјећао сам неки чудан бол у грудима, потом вртоглавицу, мјесецима сам имао неподношљиву главобољу, нијесам могао да оставим дјетињство и помирим се са очевом одлуком о пресељењу.

         Никада се и нијесам одселио. Гдје год да сам био, одлазио, живио, увијек сам био на мојој Широкој њиви, испод Кршија, покрај Плашнице, у свакој травчици, цвијету, цвркуту птица...

         Како све то да даље живи, дише, расте, а мене није ту. Мислим, како је то немогуће и њима и мени. Како да се радујеш цвијету, пјесми, трави и шуми док зелени, ако нијесу ту они који их воле и који са њима расту. Мислио сам много шта, и тај сан дјечака преко ноћи потонуо је у мрак из којег се може вратити само дио њега, детаљ по сјећању. Шта друго? Како? Зашто ја сан изневјерих, а не он мене.

         И није сан само илузија, неостварена жеља, недовршена прича, повратна тајна жеља... сан је велика кућа коју градимо од рођења до потоње уре. Сан је живот, а живот није могућ без снова. А снови су једино тајно мјесто у које за живота једино ми провирујемо. Снови су човјекове једине скривене тајне.

         Дуго сам размишљао како да оца питам зашто сви идемо за Титоград, и једне прилике, задовољног након што бијасмо покупили сијено, питах га:

         „Тата, идемо ли ми то најесен за Титоград?“

         „Да, да. Једно десетак дана прије почетка школе. Бараку сам већ поставио, купићемо најосновније, онолико колико можемо... Само да ви учите, а остало је наша брига....“

         „Па, знаш тата, ја и брат би могли још овдје па нека сестре иду...“, и  не успјех да завршим реченицу кад ме отац прекину:

         „Не, то никако. Нећете се раздвајати. Идете сви, и о томе нема дискусије. Колашин још нема перспективе, ни цијелу гимназију, осим два разреда, ни факултета...“

         „Али, тата...“, покушах поново када он повишеним тоном рече:

         „Заборавио си да са мном нема расправе. Иди донеси ми хладну воду из бунара. Види ти њега...“

         Нијесам много оклијевао. Понесе ме к бунару више бијес него страх. Донијех му воду и вратих се код бунара. Ту сам остао неко вријеме, не сјећам се колико, али знам да нијесам сушио образа прелиставајући тренутке и слике до тога дана и присјећао се снова у којима похраних све мале и велике планове.

         Размишљао сам и да тој очевој ријешености за нашом селидбом дам отпор, али нијесам знао какав ће по мене бити крај ако не успијем, а било је извјесно да нећу, која је цијена тога и да ли могу поднијети оно што би услиједило као очев одговор. Као сваки мали херој, признах себи да сам недорастао за ту битку и предах се онако без нових ријечи.

         Очева одлучност да наставимо школовање, брат Мијајло, сестре Душанка и Душица и ја, била је веома мудра и с погледом у будућност, али његова највећа, односно најмудрија одлука, била је у реченици коју је увијек изговарао: „Нећете се раздвајати“.

         То је порука ове приче из живота једног маленог дјечака. Велика истина како дјецу – браћу и сестре, не треба раздвајати. Како одрасту тако ће и старати. Као браћа и сестре и у добру и у злу.

ГОСТ СА ОЖИЉКОМ

         Дуге зиме, често предуге, само пар година нијесу замрцале са нашим родитељим под Кршија, на Дријенку – Капијом од Липовске долине.

         Брига за нама – дјецом у Подгорици, просто их је приморала да три до четири мјесеца током зиме дођу код нас у Маслине, гдје је отац саградио кућу.

         Иако смо доласком њих и бабе Благе постали седмочлана породица, није било појединачног господарења собама, мада их толико и нема, већ се живот одвијао у три омање просторије.

         Остали дио куће издавали смо породицама, које нијесу имале кров над главом. Отац је за то одређивао малу надокнаду и ријетко је подизао кирију.

         У вријеме њиховог боравка, у тадашњи Титоград (садашњу Подгорицу) дошао је у госте постанарки Ђуки средњовјечни човјек, средњег раста, мршав као прут.

         Све што знали у том тренутку, након што се са њим у ходнику поздрависмо, је да је из Куча од браства Милачића и да је Ђукин ближњи рођак. 

         Мајка стаде, узаслони се уз зид и неочекивано знатижељно гледа у госта.

         Као да јој пред очима Бог обнови догађај, поврати слику, види да би то могао бити он и лагано проговори:

         „Извини, хтјела бих да те нешто питам... Опрости... Знаш....”

         „Питај шта те год интересује”, вели јој постанаркин гост.

         „А да можда ти нијеси онај дјечак што је дигао складиште муниције на Вукићевцу, овдје између Дријенка и Блатине на неколико стотина метара...”, поче мајка и застаде као да за други дио питања скупљаше снагу.

         „Чини ми се“, настави она, „да си ти онај који трчаше крвав, са пушком поврх мојег села... Па, ја и мајка Даница смо те превиле... Да нијеси можда ти онај који не дâ да ти добро увежемо завој јер си журио да стигнеш чету која је узмицала уз Липово пут Вратла. Ма, јеси ли ти то...?“

         Незнани гост, још увијек безимени, као да дрхти... У оку му суза. Проговара:

         „Је ли могуће...? Је ли... Да, да, ја сам Пујо Милачић!“

         Загрли он мајку као сестру и говори:

         „Јесам, ја сам тај. Како ме позна. Значи, ти си ми ране превила. Знам да су ме неке двије жене превијале, али нијесам знао ко су.“

         Мајка кроз сузе рече:

         „Био си исто тако висок и мршав. Низ образ лила ти је крв. Сав си био у крви. Опрала сам ти лице и добро запамтила велику посјекотину и тај сада ожиљак на лицу ти је од те ране... Никада то не могу да заборавим. У једној руци си носио пушку а у другој опанак. Скоро километар си трчао без њега... Моја мајка Даница те молила да останеш, а када нијеси хтио дала ти је хљеба и сира... Хвала, би све што си рекао... и одјурио си да стигнеш своје другове који су одмицали пут Вратла...”

         Мајка је била поносна не само што је рањеном дјечаку помогла у вријеме Другог свјетског рата, већ и што је ни сјећање није напустило, и што се и рањени борац свега присјетио.

         Понекад туђе ране дуже живе него своје. Тињају и јаве се у прави тренутак. Тек да свједоче.

ЛОПТА КОЈА ПЈЕВА РАДОСТ И СРЕЋУ

         Кошарка је била моја потајна љубав, неостварена жеља, или боље рећи мој покушај који није добио шансу у кућном баскету. Добијао сам бројне утакмице играјући са другарима, посебно на игралишту иза подгоричке Гимназије „Слободан Шкеровић“ .

         Од школе испод Горице до наше куће у Маслинама било је подуго, и замарајуће пјешачити два пута у оба смјера око петнаестак километара, али ја томе нијесам придавао важност.

         Жеља да тренирам кошарку као да ми је давала додатну снагу да никад не осјетим умор.

         Почео је први тренинг у Кошаркашком клубу „Будућност“ на игралишту у Његошевом парку, наспрам Црногорског народног позоришта, на пар корака од Висећег моста који је спајао обале ријеке Мораче. На терену није било пуно новајлија. Сјећам се, на трибинама, оним бетонским, сједјели су Кале, Поп, Веско, Лате... Било их је из клуба вјероватно још, али сам ја препознао само њих.

         Поче тест – покажи шта знаш, затим потези по захтјеву тренера и истовремено исправке наших погрешки, упорна понављања и тако редом.

         Али, отац је био селектор репрезентације наше породице чије ученичке критеријуме не задовољих, а то је било полазиште сваке тактике те ме избаци из тима. Каријеру ми запечати, када је видио да су у дневнику почеле да падају пете личне грешке, а он није праштао ни једну.

         Без лажне скромности, није ми ишло лоше. По први пут као да видим и неку своју шансу. Али, шанса се појави, укаже као у сну, и ако је не искористиш, пробудио си се не знајући шта си сањао. Тако је често живот „санак пусти“, па опет санак, и на крају кајање.

         Но, кајање има трајање уколико то не прерасте у разочарање. На срећу, ја сам се на пола сна тргнуо, пробудио, и више ме сан није хватао. Сада с пуним правом кажем да наћи смисао у неком послу значи ући у његове тајне и играти по осјећају, нитима које трепере и не пуцају, већ пјевају радост и срећу.

Тако сам разумио тада, и данас разумијем, звук лопте док лети од коша до коша, или од гола до гола. Свеједно. Једнако пјева.

ШАМПИТЕ ЗА ПОБЈЕДЕ

         Много се вјекова смијени за вријеме дјетињства а да не говоримо колико их пролети кроз човјеков вијек, без обзира био он кратак или дуг. Некада је једна ситница вијек, некада један трен, некада ишчекивање... Године проведене у Гимназији биле су вјекови који се неће повратити. Сваки час, дан, одисаху неким чудним немиром који није стварао осјећај нестрпљења, депресије, очајања, већ одисао неким лијепим, скоро неописивим осјећајем жаљења да ће проћи то доба, ђачко доба у ком смо поштовали професоре, а неријетки су чак више поштовали нас.

         Једна од коцкица, наизглед безначајна у гимназијском мозаику, било је играње баскета на игралишту иза школе. Скоро сваки слободни час или након њих играли смо кошарке сваки пут као да је ријеч о финалу свјетског купа, а не о баскету који је скоро у истом саставу играло пар екипа.

         Разумије се, свака побједа је имала своју драж и сласт. Након три добијене партије баскета, екипа која изгуби плаћала је шампите у посластичарници „Корзо“ гдје је све било најбоље у граду – буреци, баклаве, пите, торте, падобранци, ситни колачи, лимунада, боза, и без премца, шампита.

         Један од власника о свему је био обавијештен јер смо најмање три пута у недељи долазили као слављеници или поражени да једемо шампите. Плаћала је, наравно, поражена екипа.

         Једне прилике, нека три дјечака са кошаркашком лоптом дошла су и сјела у угао десно од врата гдје смо увијек ми сиједали након побједе или пораза. Власник их уз осмијех пита:

         „Јесте ли ви напокон побиједили“, и када доби потврдан одговор он им донесе три шампите.

         „А гдје су они што се често сладе... Нека, ред је да плате“, понавља ми ријечи које је тога дана побједницима саопштио власник сластичаре.

         „Они ниште не говоре, сем што један вели да су вас растурили. Мени то би мало чудно, али, кажем, нова екипа па можда добро, и боље од вас, игра кошарку. Одоше, а ја чекам вас да платите. Видим да вас нема“.

         Ово ми у даху саопшти наш вишегодишњи чича када дођосмо дан након што су се на наш рачун частили они са којима никада нијесмо ни играли, али то Ранка Цавнића и мене није омело да прославимо, ко зна коју по реду, баскет побједу. Можда је од Ранка могло бити бољег кошаркаша, али засигурно тешко да је било бољег друга од њега.

         Ова прича је посвећена управо њему, нашим побједама, гимназијским данима, чичи који је повјеровао да су нас неке новајлије у првом окршају „растуриле“, за једно доба у ком ми један дан није био сличан другом, и на крају, себи што памтим и најмање добро што га увеличава, и од мрвица мијесим и печем погачу.

СЕЛА СУ НАШЕ АКАДЕМИЈЕ

         Дјеца рођена, подигнута и одрасла на селу, не окрећу леђа родитељима. Мало сам спознао примјера да одлазећи у друге градове ради запослења, прије тога школовања, сеоска дјеца забораве на родитеље, своју породицу, завичај и дјетињство проведено у њему.

         Нијесам их пуно упознао, вјероватно сам их одмах препознавао, али понајприје оне којима су кућни праг, завичај, родитељи, браћа, сестре, ближњи род били полазна станица на путу ка успјеху, а, Бог ми је свједок, најчешће на путу ка неуспјеху.

         А неуспјех је најчешће био отрежњење. Поновни прасак свјетлости над затамњеном стварношћу.

         Једино што им је преостало било је да се сјете одакле одоше, кога оставише, и да умију да се врате огњишту, ливадама, травама, пчелама... Да пољубе руку која их храни и затраже опрост.

         Највише сам познавао оних који су захваљујући том чаробном узгоју и васпитању, љубави на селу, успјели, ма гдје год да су пошли – ван свога града, државе или у Бијели свијет.

         Није им засметало да се са бројним звањима и признањима казују по родитељима и завичају.

         Разумјели су, образовани су, сој од соја су, зато су знали колико је важно да се представе ко су и од кога су. Да подсјећају себе и друге како су до полетишта у свијет умјетности, науке и технологије основне вриједности прво стекли гријући се и учећи прва слова око огњишта у нашим селима.

         Села су наша обданишта, основне и средње школе.

         Наши факултети. Академије наше.

         Села су наша безгрешна дјетињства.

БОЖЈЕ СУЗЕ

         Знао сам још као дијете да нешто није у реду са добрим вилама и чаробним штапићем. Неко је, ко зна ко, када и зашто, смислио ту подвалу дјечјој машти.

          Много пута у дјетињству кроз сузе молили смо добре виле да нас даривају, али нити су се одазивале нити су нам поклоне слале. Када од њих не би вајде, вјеровали смо да негдје ипак постоји чаробни штапић који ће нам помоћи у разним приликама и ријешити многе наше проблеме. Ни од њега нигдје трага. Нико није видио добре виле ни чаробни штапић. Можда они и постоје, али се од дјеце скривају. 

         Још увијек се питам је ли њихова постојаност можда у тој невидљивости. Дјеца и треба да одрастају у машти, радости, смијеху, обећањима, лијепим ријечима, њежности, пажњи, понајвише ономе што могу сами да осјете.

         Дјечја чула и јесу најтананије нити, када би их било могуће материјализовати, голим оком се не би ни могле видјети, јер су то нити које трепере при сваком погледу, изговореној ријечи... Затрепере и прије него искажу своје неслагање, а затим све то овјере сузама.

         А када дјечја суза непажњом других кане, гријех је то. Опроста нема. Молбе су беспомоћне. Кајања увредљива. Обећања понижавајућа. Заклетве презирљиве. Покајања неувјерљива. Све нејако у односу на дјечју сузу. Ни добре виле, ни чаробни штапићи.

         Ако си као дијете увријеђен заплакао, разумио си зашто је та суза неумољива.

           Приклони се молитви, можда је она миропомази, јер је свако дијете божја суза.

НЕМА ВИШЕ...

         Нема више оне старе малене кућице покрај моје Основне школе „Ристо Манојловић“ у Колашину. Чини ми се да та приземљуша бјеше некако ужа а шира. Редовно споља кречена бијелом бојом, покривена даском тако широко да су испод ње видљиви били подлачци, одолијевала је времену – колашинским хладним и дугим зимама.

         Не знам да ли је ту била само ђачка кухиња и уз њу радионица за предмет Опште техничко образовање и васпитање или не, али знам да смо ту сваког дана, на велики одмор чекали са осталим ђацима свих одељења ђачки доручак, односно ужину.

         Волио сам тај мирис врућег хлеба, бијелог као снијег, ту топлину кухиње, то чекање и неизвјесност шта ли је тога јутра од јела за доручак.

         Обично смо за доручак добијали парче хлеба, коцку мармеладе која је била тако тврда да је ножем резана, шољу бијеле кафе, ријетко сир, а понекад нам је дијељен хлеб намазан џемом од шљива који захватаху из повећих дрвених каца, налик онима у које је моја златорука мајка скупљала сир и скоруп.

         Први у реду за доручак били су прваци, а онда узрасти до осмог разреда. Док стојим у реду, могло се чути разних дјечачких прча које су биле толико неважне и просто изнуђене дугим стајањем у реду да их нико с пажњом није ни слушао. Ја бих обично ћутао. Можда сам и имао шта испричати али нијесам био сигуран да је то добро, занимљиво, а било ме страх да ли ће то моји другови из одељења прихватити са одушевљењем или подсмијехом.

         Тако, у ишчекивању и дилеми да ли шта причати или не, чу се глас:

         „Ајде узимај ово, шта си застао!“

         Био је то глас сервирке која је у једној испруженој руци држала парче хлеба и мармеладе, а у другој шољу бијеле кафе која још пушаше и на какао мирисаше.

         „Хвала“, рекох и продужих како не бих сметао другим ђацима.

         Обично бих стао покрај зида и прво загризао хлеб, затим малкице мармеладу и све то „частио“ бијелом кафом која је и у то вријеме, како сам касније сазнао, прављена од млијека у праху. Није ми било јасно зашто од тог млијека када је Колашински срез имао пуно крава и оваца.

         Сада ми је то дијелом и јасно, јер сам безброј пута слушао како родитељи говоре дјеци:

         „Учи ако нећеш да се мучиш ка’ ти родитељи и цијелог живота чуваш овце...“

         Изгледало ми је то тада као да је ријеч о некој срамоти, а не само као о тешком послу. Више срамота, него напоран живот.

         И тако, то вријеме бијелог хлеба, мармеладе и млијека у праху скоро да су и нестали. Има и сада још бјељег хлеба, миришљавије мармеладе, можда и правог слатког млијека – варенике, али нема оне сласти, оне топлине, мириса, жали да што дуже доручак траје...

         Нема ни оних малених зградица, кухиње, радионице, ни учитеља Часлава Илинчића који нас учаше реду и столарским вјештинама.

         Нема ни учитеља Драгоја Драшковића, ни Маце Меденице, ни Предрага – Прешка Меденице, ни шармантног особењака професора Алексеја Шашина, ни бритког на ријечима а благог на дјелу Лакића Влаховића, ни Стануше Ракочевић...

         Нема ни нашег „стадиона“ за мали фудбал на којем скоро да нема дјечака а да није задобио ударац, масницу коју је дуго носио као биљег неког од фудбалских финала „Лиге шампиона“ више него аматера фудбала.

         Нема ни оног лијепог васпитања када смо се клањали свему чему су нас учили наши родитељи...

         А моји су увијек говорили да су мрвице највеће и најслађе парче хлеба. Зато се оне скупљају, сабирају, умножавају, надолазе поново, и тако увијек изнова мијесе у нови хлеб, погачу којом се храни душа.

         Нема више ни наших родитеља, Даринке и Милоша. Бог је тако хтио. Божјој једино Бог суди.

Биље­шка о пи­сцу

Но­ви­ца Ђу­рић, ро­ђен 1956. го­ди­не у Ко­ла­ши­ну.

Об­ја­вио је

Књиге пје­са­ма:

Тра­гом жи­во­та (1973.)

Уза­луд­на вра­та (1980.)

Др­во у та­ми (1986.)

Страх од слич­но­сти (1986.) и дру­го из­да­ње (1987.)

Кућ­ни там­ни­чар (1990.)

Бож­ја дје­ца (1996.)

Ја­ви ми да сам жив (2009.) за ко­ју је 2010. го­ди­не до­био на­гра­ду „Злат­но пе­ро Ру­си­је 2010. го­ди­не“.

Невјерно срце (2013.)  и

Ми­ли­ца сло­ва­ри­ца (1999.) књи­га по­е­зи­је за дје­цу

Књи­ге про­зе:

Све­тлост и сен­ке под Лов­ће­ном (2008.)

Де­сан­ка Мак­си­мо­вић - Же­на ко­ја је са­мо во­ле­ла (2008.)

Са­ви­ним сто­па­ма Ле­леј­ском Го­ром (2011.) за ко­ју је 2012. го­ди­не до­био Унирексову на­гра­ду за прозу „Душан Костић“.

При­ре­дио књи­ге:

Ву­ко – Мит ко­ји се сам уз­ди­гао (2008.), књи­га о Ву­ка­ши­ну Ву­ку Вук­че­ви­ћу,

Од обе­ћа­ња до ис­пу­ње­ња (2010.) 

Књи­ге ин­тер­вјуа:

Мој раз­го­вор с њи­ма (1990.)

       Роман ти причам је ње­го­ва шеснаеста књи­га.

За­сту­пљен је у не­ко­ли­ко ан­то­ло­ги­ја. Пре­во­ђен на ита­ли­јан­ски, ру­ски, бу­гар­ски и ма­ке­дон­ски је­зик.

До­бит­ник је не­ко­ли­ко на­гра­да за књи­жев­ни и но­ви­нар­ски рад.

Жи­ви у Под­го­ри­ци, но­ви­нар је „По­ли­ти­ке“.