ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ - Жена која је само вољела

Савремена српска књижевност у Црној Гори

Библиотека ПРОЗА

НОВИЦА ЂУРИЋ

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Жена која је само волела

Рецензенти:

    Милован Витезовић

    Драгомир Брајковић

           

Издавач:

    Књижевна задруга Српског народног вијећа

Лектор:

    Милица Брујић

Корице:

    Новица Ђурић

Припрема за штампу:

    Борис Шундић

Штампа:

    “Графокартон”, Пријепоље

Тираж:

    500

E-mail: snvcg@cg.yu

НОВИЦА ЂУРИЋ

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

ЖЕНА КОЈА ЈЕ САМО ВОЛЕЛА

Подгорица

2008.

Милици, Стефану, Јелени и Марку Ђурићу

Ако сте своју децу научили да воле и она ће

тим богатством даривати друге.

ПРЕДГОВОР

 

Ђурићева поема у прози
о песникињи љубави

Десанка Максимовић је песмама учинила да верујемо како она и није проговорила, ни као испод чекала, ни као ношена врећа речи, како нам деца проговарају, већ да је једноставно пропевала као самим Богом надарена.

Имала је божански дар песника и имала је људски дар да остане обична.

Таква је учинила да све око ње буде песма. Све обично, а није. А опет ни да се у највећој слави не понесе и не узвилени, него да остане као у народној песми српска девојка која не збија облаке и гледа преда се.

Није тражила тајни мимо тајни свога народа, које је, живећи их, познавала. И њена и песничка и животна тајна је можда у она два народна стиха:

“Ој, љубави, најмилије пиће,

Док је тебе и живота биће.”

И њен дуг живот, коме ови народни стихови могу бити мото (што сугерише и Новица Ђурић насловом ове књиге), био је само песма. А и шта би више. И само га је она таквим могла издржати. Благослов или проклетство? Велики благослов или велико проклетство? Или велико благословено проклетство! Српски живот – српска песникиња! Песма јој је живот продужила и у вечност је превела.

Она је, дакле, своју вечност испевала.

Сва њена слова су слова љубве:

За земљу,

За слово љубве,

Поезију љубавну њену,

За мадригале воденог цвета,

За свадбену песму белог грања,

За јулског неба збирке сонета,

За песника који воли да сања,

За коса, за славуја,

За њега, за свакога

који је пао у немилост –

Помиловања!

(Тражим помиловање – За песникињу земљу старинску)

Укупно певање Десанке Максимовић је њена аутобиографија, у детињству, у љубави и у српском народу, у народној слави, завету и страдању.

Од првих песама знала је где је.

“Ја сам Вам колега у сукњи.” – рекла је, после Првог светског рата и прве збирке, као студенткиња књижевности, ставши пред дрчног студента песника Милоша Црњанског.

Таква је била у првом реду српског песништва двадесетог века. Не узмичући ни онда кад су многи морали да узмакну, из не песничких, него политичких разлога. Тај наш век је својим животом оличавала. Ништа је у томе веку није мимоишло, као и њен народ.

“Ако њен живот није успео да намири цео један век, њено песничко дело ће сигурно испунити векове.” – промовисао је песник Љубомир Симовић Десанкин прелазак у вечност фебруара 1993. године.

Тада смо појмили да се међу српским песникињама остварило велико тројство: Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић) – Милица Стојадиновић Српкиња – Десанка Максимовић.

Основа за рукопис ове књиге Новице Ђурића постављена је коју годину раније, на измаку осме деценије века.

Она је Новичино виђење Десанке и њеног дела и Десанкино сведочење о људима и догађајима свога живота и века. О опаким људима, понетим у моћи, и страдалницима од те моћи и личним тешким животним тренуцима, од којих је и песме сачувала, препуштајући им радосне тренутке.

Ово је Новичина, али у исти мах и Десанкина књига, Новичиним посредством. Новичина о Десанки. Десанкина о себи, у бесудном времену безбожника, кад се као тешка изопштавајућа осуда изрицала тврдња да је она православна песникиња и њоме ниподаштавало целокупно њено песништво и порицала свака вредност најлепших збирки песника нашег језика, а најпре збирци Тражим помиловање.

Сам Новица Ђурић пише апотеозу о Десанки Максимовић, са бираним дивљењем. И, ако би се издвојила Десанкина сведочења и његово новинарско навођење на њих, оно што би преостало била би једна целовита Ђурићева поема у прози о песникињи љубави. Ту није казано много новог, али је казано на нов, узвишен начин, пун искреног дивљења. Он Десанку види у венцу словенских песникиња века, у коме су Марина Цветајева, Ана Ахматова и Јелисавета Багријана. Придодајмо и Виславу Шимборску.

Ова књига није унапред смишљана. Њен настанак је непосредан. Ту је њена основна чар. Ту су и извесне мањкавости, али је прве врсте неочекиваност која је у њој.

Новица Ђурић каже да је сусрет са Десанком Максимовић увек празник. Ово је књига о два Новичина празника.

Први празник ове књиге збио се августа 1987. године, у време великог слављења српског језика у виду слављења два века Вука. У Пиви, колевци српског језика, на Пивским књижевним сусретима, на које је Десанка Максимовић дошла овенчана Његошевом наградом, највећом тадашњом књижевном наградом у Југославији. Та награда јој је измицала две и по деценије, а могла ју је добити прва по књижевној правди за Тражим помиловање, да није дисквалификована због православља и српства. Десанка је у Пиву дошла и са ожиљцима на души, јер су је у поводу Његошеве награде, са старим етикетама, напали они што су унели деобе у Његошев народ, што су мисао о разбраћењу  претворили у државну идеологију (који ће двадесет година касније братство изнети на међународну пијацу и на берзанске лицитације). Нападали су је у Побједи да као добитник срамоти Његоша, не схватајући да је баш она песничко оличење сестре Батрићеве и да, нападајући њу, нападају и Његоша. Или баш схватајући да је то оличење. Овенчану, а рањену, срео ју је Новица Ђурић и она је баш њему отворила душу.

У њеној исповести избила су сва сећања на све неправде које је преживела, које су јој срачунато наношене.

Знали смо да је прошла време идеолошке острашћености, време прописивања осећања, али нисмо слутили да је пролазила и тешку шикану и комунистички садизам.

“Пратили су ме, саслушавали... Кад сиђем са аутобуса, тражили су ми легитимацију, нису они мене јавно малтретирали, јер ја сам већ била довољно познат песник у свету. У поноћ су ме звали телефоном и питали да ли је то болница у Ваљеву, јер су знали да у тој болници смртно болестан лежи мој брат. Спусте слушалицу. Е, то су фукаре биле. Или поново зову и кажу како сте ви осетљиве душице, одговорим им – боље него неосетљиве. После сам је дознала ко ми је све то радио... Ја се никоме нисам светила...”

И кад се овако исповеда, Десанка Максимовић показује колико је лепог и племенитог карактера. Труди се да на показане мржње не узврати ни бесом, а камоли мржњом. Чак се и стиди за поступке оних који су јој болове и увреде наносили.

Новица Ђурић се показао добар, стрпљив, па и провокативан (са мером) саговорник. Навео је Десанку да му бар повери оно и што својим песмама није поверила о опакостима једног времена, о односу власти и писаца, о писцима на власти и у комитетима, о менама према периодима, од осионе власти показиване силом до закулисних политичких игри.

“Осетио сам у том тренутку како јој Оскар Давичо негде чучи у ружном сећању.” – каже Новица.

Заиста, Давичо је био такав да у сећању може само да чучи, али Десанка се и од његовог зла брани:

“Ја не мрзим ни Оскара Давича. Ја мрзим кад он нешто блесаво и дрско учини, кад чујем да је некоме зло учинио, кад ми причају да ако је неко његову песму напао, он због тога иде код политичара, па му преко политичара службу одузме... Нисам ја позвана да о томе говорим, нека мене Бог спасе од тога. Не, не... Довољно сам рекла.”

Као што је велику песникињу тешко навео да нешто каже о Давичу, који јој је пуно зла учинио, почев од из књижевног живота искључујуће одреднице православна песникиња, Новица Ђурић ју је навео и на разговор о Радовану Зоговићу, који је после 1948. године преживео тешко време комунистичке одбачености и дводеценијског искључења из јавног живота, кога су оставили другови и пријатељи, а једино није оставила Десанка Максимовић, иако призивана на комитетске и удбовске разговоре. Остала му је у сукњи колега кад нису смели они у панталонама, са изузетком Михаила Лалића. О том пријатељству је говорила са усхићењем, са којим га је сачувала.

Десанкина топла прича о пријатељству и одбрани пријатељства са Радованом Зоговићем ублажила је и њено сведочење о Мирославу Крлежи, иако се он у више наврата идеолошки качио и тако флоскулама оцењивао њено песништво као врховни пресудитељ. Чак му је, чини се, и све опростила, захвална што је Зоговића као песника рехабилитовао, објављујући му песме у загребачкој Републици. Узгред буди речено, у предлозима Зоговићеве Књажеве канцеларије за Његошеву награду, био је и Десанкин предлог. Једно пријатељство за сва времена сачувано је и у овој књизи.

После празника у Пиви, Новица Ђурић је септембра у Столиву на мору имао други сусрет са Десанком Максимовић. Желео је да настави разговор са њом и условно договорио још у Пиви. Желела је разговор са њим и Десанка Максимовић, јер се, дошавши у Столив, прва она јавила. Из овога се слути да јој је током разговора у Пиви уливао поверење, да ју је чак питао највише од оног о чему је хтела да је пита и да је хтела да му се још повери у мери у којој буде она хтела и сматрала да треба.

 У Столиву му је Десанка Максимовић прво поверила своју велику љубав за Русију, и муж јој је био Рус, због којих је позивана на разговоре у службу коју је опевао Давичо (ОЗНА све дозна), а богме једном и пред самог Александра Ранковића, код кога је био и Милован Ђилас.

Обрачун модерниста и реалиста и у Десанкиној верзији био је жесток и скоро ждановистички искључив, само што су ждановисти били модернисти, јер су имали власт и били државно етаблирани. То је сасвим ново виђење, јер Десанка указује на модернисте као на претходницу глобализма, тада американизма.

Говорећи о студенстким демонстрацијама 1968. године као о једној великој генерацији наде, која није добила прилике, Десанка је дословце поновила оно што је пре 21 годину рекла студентима у Капетан-Мишином здању. Каква меморија!

У Столивском Десанкином сећању Новица Ђурић је записао неколико њених драгоцених споменарских анегдота са Јосипом Брозом и краљем Белгије (где је био “и онај Дража” – ни презиме му није хтела да помене), са Ивом Андрићем и поред његове закопчаности, ведрих са Црњанским у младости, боемских уз Драинца. Изузетно је непристрасно њено указивање на Миру Алечковић, иако би се баш ту пристрасност очекивала. Пристрасно је више њено дивљење за Даринку Јеврић и њена забринутост за Миодрага Булатовића, кад на односу према Булатовићу у Савезу књижевника слути страшну судбину земље. Са њеним мислима о Косову, које је губљено деценијама и које се нагло и убрзано губи, завршава се ова књига.

Да ли је Десанка Максимовић још нешто хтела да у Столиву повери Новици Ђурићу можемо нагађати, што није никад захвално. Будимо зато веома захвални за ово што смо добили.

Новица Ђурић је, пошавши у Столив на сусрет са Десанком Максимовић, повео и свог пријатеља сликара портретисту Мишка Мрдака, који је током разговора направио више цртежа. Судбина тих цртежа је непозната – према овом рукопису. Новица Ђурић је успут, веома уверљиво, описао како је Десанка Максимовић примила ово портретисање и свој изглед на цртежима. Жене су сујетне на свој изглед, па ако су и песникиње.

 Постоје веома добре монографске и биографске књиге о Десанки Максимовић које су настајале и у сарадњи са њом (Милорад Блечић, Драгомир Брајковић, Радован Поповић). Писане су с љубављу и утисак је да је у њима песникиња штићена и могућег непријатног податка. Овде се сама Десанка није штитила.

Милован Витезовић

 .........................

Био је август 1987. године. Доба у коме су још увек песници нешто значили на просторима оне велике Југославије, од Триглава до Ђевђелије.

Тога лета ми бејасмо ту негде, између – на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије. Цела Пива тих дана живела је некако другачије. Као некада, када је Пивско око било бистро и када се свака кап придошле воде и сузе чобанице у њеном водотоку могла осетити. Потом замутише Пиви око, потопише целу Пиву и на обронцима сада великог језера саградише малени град Плужине.

Управо ту, у спомен потопљеној реци, граду, крстачама, вековима, кућним праговима, успоменама, песници су сваке године на окупу. Да Пиви врате душу. Да души дају одушка.

А на том песничком збору окупљали су се годинама ретки песници.

Пива и њене вечери поезије лета 1987. задуго ће памтити легенду југословенског песништва – Десанку Максимовић, која је размакла границе свог монументалног опуса.

Мира Алечковић и Десанка Максимовић

са групом писаца у Плужинама

А сусрет са Десанком увек је празник за оне који су волели одабрану, лепу и нежну реч. Она је и самом својом судбином оличење поезије. Она је вечна свежина света. Бар тако сам у неколико дружења доживео Десанку Максимовић. Нисам за поделе на жене песнике и мушкарце песнике, то јест на женску и мушку поезију. Али и нехотице нам се мора наметнути поређење Максимовићеве са великим светским песникињама оног века, међу којима јој припада изузетно место. То је време пре свега великих словенских песникиња, и у том добу и у сваком наредном, остаће крај Марине Цветајеве и Ане Ахматове, а заједно са Јелисаветом Баргијаном. Зар оне не представљају вечни празник велике „женске“ поезије оног и овог доба.

У врлети Пиве Десанка је стигла као хајдучица, иако у поодмаклим годинама. Обилазила је школе, радничке хале и катуне на околним пивским планинама. Ако бих је упитао за умор скоро да би се наљутила говорећи – навикла сам на овакве пределе и волим сву лепоту коју је подарио Бог природи а она нама. Док смо говорили поезију у пивским врлетима, где год бисмо стали, потомци пивских хајдука утркивали су се ко ће пре припремити и боље дочекати икону српског песништва. Никада се не може заборавити сцена у пивском катуну где осамдесетогодишњи старац у знак поштовања и части што туда ходи Десанка Максимовић пред њом скида капу. Десанка ме у том тренутку пита је л’ то обичај, шта то значи. Рекох јој да је реч о неизмерној срећи ових горштака и хајдука и да јој на тај начин указују бескрајно гостопримство. Она рече – Боже, јесам ли то заслужила.

Црна је Гора увек радо дочекивала Десанку Максимовић, или сам можда ја познавао само оне који је воле. Она није скривала да посебно воли лепоте црногорских предела.

„Дивни су црногорски предели. Видела сам језеро најлепше од свих, а то је Црно језеро на Дурмитору. Дивно је Биоградско и Скадарско језеро.“  

Као да је у глави на тренутак прелистала сећања на Црну Гору. Помислих, у Пиви смо, и упитах је – а Око пивско.

„Волим и ово Пивско језеро, али не тако више као некада реку Пиву. Јер, подавили су дивне реке. Видела сам Пиву, ту дивну реку, како јој грло секу и ваде око. Лепо ми је овде, али ми је онда било све некако, ближе. Признајем да је и сад лепо. Ништа се овде у Црној Гори није покварило. Знам све ваше вароши. Више пута сам била у дивном Колашину. Навраћала сам у Даниловград, Беране... Стизала сам, чак, и на коњу на Комове са једном екскурзијом ђака и ту боравила под шаторима.“

                    Навикла сам да мислим да су вековима заједно били Црногорци и Срби

Народ је, Десанка, овде гостољубив. Воли да му дође човек. Да му укаже поштовање и да га испрати како би се сећао где и код кога би.

„Да, много волим овај народ, мој народ. Овај народ је добар, али има вас двоструких. Има доста добрих људи и мојих изврсних пријатеља. Ја волим вашу чврстину, витештво и јунаштво. Неко вас кори како нисте вредни. Ја знам, ако немате њиву не можете орати пут којим смо ходили. Вас је природа научила да размишљате, ви сте предодређени за то. Навикла сам да мислим да су вековима заједно били Црногорци и Срби, и ја у то верујем. Ако је највећа династија Немањића потицала из Црне Горе, шта онда рећи ко је ко?! Ја знам да мора бити љубоморе, али ми није јасно зашто је ту дошло до подвојености и мислим да је то дошло од политичара. Чим политика умеша шапе, неминовна је подвојеност. Видим, сретам и чујем многе Црногорце који мрзе Србе. То сам осетила приликом добијања Његошеве награде, кад је било доста протеста, али ја ничим нисам, и нећу осрамотити Његоша. Била сам тада у Центру за рехабилитацију у Игалу и удар је дошао из црногорског листа Побједа који је изразио своју несугласицу и мржњу према једној српској песникињи. Ја то нисам била ни прочитала, већ су ми то рекли неки моји пријатељи кад су ме посетили говорећи: ‘Немојте читати Побједу да вас то не би потресло...’ и слично, али ја сам рекла: ‘Зашто да не, јер ме то неће ражалостити’. Сва та мржња према мени била је дело оних који не воле ни себе ни мене. Не волим никога ко мрзи мој народ, али не волим ни оне који мрзе друге народе. Ја сам за љубав свих људи и свих народа.“

Заиста, није било пријатно и једноставно слушати како су ове речи о нападима на добитницу Његошеве награде болно изговорене дрхтавим гласом песникиње. Имао сам осећај да је у њеним очима покоја кап сузе одражавала бол коју је још осећала због оних који су из незнања, злурадости покушали да оспоре дело песникиње којој би, да је жив, и Његош доделио награду. Али ноћ је већ била затрпала брда око Плужина.

Свако се својој соби дао, на починак. Заиста, какви смо то ми. Има ли дилеме у Десанкиној реченици – За љубав сам свих људи и свих народа.

Јутро је у хотелу „Пива“ у Плужинама освануло пуно жагора, пуно радости. Пред ресторан у ком већ седе песници Драгомир Брајковић, Спасоје Пајо Благојевић, Мира Алечковић, Душан Костић, Чедо Вуковић, Рајко Петров Ного, Даринка Јеврић, Јанко Брајковић, Вељко Милатовић, Исмет Реброња, Милан Ненадић, Моша Одаловић, Франци Загоричник, Анте Поповски, Милика Павловић, Тито Билопавловић, Сретен Перовић, Неза Маурер, Евтин Манев, Жељко Иванковић, Загорка Калезић, Војислав Максимовић, Слободан Вујачић, Јован Чађеновић, Томислав Томо Павићевић, Слободан Калезић, Франц Задравец, Светозар Пилетић, Франчек Боханец, Јоже Погашник, Рајко Џаковић, Али Подримја, Хусеин Башић, Решад Хадровић и Добрило Павић, као да су стигла сва деца из Пиве и њихови родитељи да виде песникињу. Нас остале као да и не примећују. Низ степенице, као сенка, силази Десанка, очито зачуђена, сасвим спонтано, као да крикну – Одакле ви, враголчићи, овде. Деца уз пљесак појурише да је изљубе. Након доручка у краткој шетњи замолих је да ми појасни зашто је скоро никада нема на књижевним симпозијумима.

 Деци у част: Десанка у Дому ЈНА у Херцег Новом 1981.

„Да, да. Ја не волим да седим на тим симпозијумима. На таквим и сличним скуповима ја се осећам као неки стари намештај. Можда се стидим што не идем на те симпозијуме и разговоре о поезији, али, заиста, ја то не могу. То је за политичаре.“

Зар један песник не би имао шта да каже о свом стваралаштву и стваралаштву других? Ето мене би занимао Ваш став о поезији, а вероватно би то и другима било интересантно.

„Ја знам да пишем поезију, али о њој не знам да говорим. Шта је и како је не знам, али знам да је то занос, врховни занос. Песма је увек најпреча. Не бих могла да се ни на тренутак одвојим од песме кад пишем, па чак нисам могла ни онда као девојка, да бих видела неке црне очи, или чак кад би ме тамо сви богови чекали. Ја са поезијом живим.“

Током разговора нешто бележим, а нешто снимам. Десанка вели: „Кад већ бележиш ово што разговарамо, онда одабери и запиши оно што више личи на мене, само немој рећи нешто паметније него што сам ја“.

Новица Ђурић, Коста Радовић, (...), Вељко Милатовић, Десанка, Сретен Перовић,

 иза Душан Костић,Вукман Оташевић и Чедо Вуковић...

Осетих да је тренутак да монахињу поезије скоро стидљиво, да кроз зубе процедим, упитам – А Ваша љубав, шта је то. Не би јој мрско што сам је то питао.

„Их, па љубави. За мене је љубав чекање љубави, и чежња за њом. Јер кад љубав пређе у друге категорије, онда то није моја љубав.“

Можда то само зна и осећа жена која је вечно само волела.

Са белим шеширом и крупним ђерданом од ћилибара око врта, сва у белом, Десанка је с нестрпљењем очекивала да своје стихове, негде око подне, са још неколико песника казује радницима пивске Фабрике електрода на Горанском. Радничко клицање двема тада највећим живим српским песникињама – Десанки Максимовић и Мири Алечковић као да је отклонило студен ледене хале. Намеравала је да чита неке нове песме, онда је у последњем тренутку одлучила и у даху изговорила - „Тражим помиловање“. Нешто се десило у тренутку - при њеним првим речима поздрава сви у хали су занемели. Након песничких казивања одлучили смо да ручамо у ресторану на Горанском. Био је то тренутак када сам желео проверити оно што се полугласно још увек у амбијету комунистичког доба говоркало. Радован Зоговић је незаобилазан. Знао сам да је Десанка била његов велики пријатељ.

„Да ми је заиста био велики пријатељ, доказао је једним изузетним потезом који је мени, и тада а и касније, много значио. Било је то време рата. Било је то тешко време са доста јада и туге. Последице после свега остају, као и после мене. Дуго су ти прогони трајали. Онда ме Зоговић на књижевној вечери, на Правном факултету у Београду, позвао да читам и рекао: ‘Десанка Максимовић није била у партизанима али њена поезија је наша. То што пише љубавну поезију то је нормално и то је њено, а пише и социјалну поезију. Она је човек и песници нису бесполна бића...’ (Мајаковски) - Тада је из публике Михиз упитао да ли би Десанка поново написала ‘Отићи ћу у пастире’, а ја сам му рекла - не да бих је поново написала, већ бих радо отишла у пастире. Но, како се времена мењају и Радован је доживео своје болне тренутке. Тада сам га обилазила, дружила се с њим, хтела сам да му вратим пријатељство. Остала сам до краја живота са Зоговићем пријатељ.“

 Крлежа ме је пецкао - Како си ти Српкињице

Очито да је Радован био Ваш пријатељ, као и многих других писаца, новинара... Као и сваки човек, неке људе је поштовао, неке није примећивао. Међутим, да ли сте у друговањима са Радованом успели да разоткријете тајну неспоразума, боље рећи нескривену нетрпељивост Крлеже према њему?

„Није њега Крлежа мрзео. Да га је мрзео, не би му помогао да из мрчила изиђе на видело. Крлежа је долазио код Радована. Волео је он Радована. Полемисали су они, оно познато Јован - ован, то не треба урачунавати, то су политичке смицалице. Овај је био опак и гадан, али је и Радован био зубат и такође паметан, и умео је да одговори. Али кад се тицало литературе, Крлежа је знао ко је Радован. Први Радован је прешао преко тога. А Јован је Поповић био један анђео од човека. А Крлежа је, знаш, као што је видео муве у Гробљанској улици, поганог језика, и пас и човек, што би рекао народ.“

У причи о Радовану ипак ми је нешто фалило. Упитах је да ли је тачно да је доживљавала разне репресије од тадашње полиције и власти. Био је то тренутак у ком је показала да се ни након четрдесетак година није нит разљутила, нит им је опростила. Као да виче, наставила је: „Пратили су ме, саслушавали... Када сиђем из аутобуса, тражили су ми легитимацију, нису они мене јавно малтретирали, јер ја сам била већ довољно познат песник у свету. У поноћ су ме звали телефоном и питали да ли је то болница у Ваљеву, јер су знали да у тој болници самртно болестан лежи мој брат. Спусте слушалицу. Е, то су фукаре биле. Или, поново зову и кажу како сте ви осетљиве душице, одговорим им – боље него неосетљиве. После сам ја дознала ко ми је то све радио. Ја се нисам никоме светила, ни пријатеље оговарала, не, не, не.“

Одиста, Десанка није знала да мрзи. Тешко би са ким говорила о пакостим које су јој људи причинили. Посебно је избегавала да говори о другим писцима. Понекад се човеку отме и да каже. Вероватно да човек све до краја не може да одболује и опрости. Увек је волела песму као такву, па макар песнике и не волела. Осетио сам у том тренутку како јој Оскар Давичо негде чучи у ружном сећању.

„Ја не мрзим ни Оскара Давича. Ја мрзим кад он нешто блесаво и дрско учини, кад чујем да је некоме зло учинио, кад ми причају да ако је неко његову песму напао због тога иде код политичара, па му преко политичара службу одузме... Нисам ја позвана да о томе говорим, нека мене Бог спасе од тога. Не, не... Довољно сам рекла.“ 

Као да се поречкасмо што још доста тога задржа, не изговори. Није хтела. Она увек зна зашто.

„Ти се не слажеш. Шта хоћеш још? Ти си мушко, ти си милитантан, али то је мој начин. Нећу да му дам више важности. Мислим, те ствари које су мени политичари чинили, оне су подмукле и непознате свету. То само ја знам, и они. То је оно што нико не зна, а ја нећу ићи као пиљарица и причати то, а споља изгледа да ме јако чествују. А наша држава шаље песнике, свакога свуда, а ја сам само ишла на позив Руса. Мене моји нису слали, где год сам ишла ишла сам на позив, осим првих дана после ослобођења када је једна делегација ишла у Пољску, док је још било партизанско расположење, док се Југославија није окренула Западу.“

Млада јагњетина са куваним кромпиром и пивским кајмаком на нашем столу као да је чекала друге госте. Ни ја ни Десанка нисмо приметили да се јело већ охладило. И није нам било до њега. Као да сам развезао њен чвор тајни, отворио њену исповедничку кутију. Крлежа ми се врзмао кроз главу и онако узгред упитах је да ли је контактирала са Мирославом Крлежом. Без двоумљења рече: „Јесам, како да не. Па није он мој непријатељ. Волео је да ме пецка, говорећи: ‘Како си, Српкињице’, а ја бих му одговорила: ‘Како Ваша Српкињица’, јер његова жена је била Српкиња, ‘питајте њу како се нас две осећамо, ми имамо заједничка осећања’. Шале су биле пријатељске. Он је био, како то народ вели, ‘и пас и човек’. Он је тај који је из недостојног људског понашања према Зоговићу, учинио да мора да испашта један песник који је само изговорио – како ћемо ми без Руса. А ја бих то могла три пута да вичем на Теразијама, и ништа. Онда је Крлежа, пошто се препао, код Тита - јер су Хрвати обојица, извојевао да је Зоговић могао и даље да штампа. Крлежа је могао да буде и врло благ и заједљив човек. Некад је казао да је Гробљанска улица београдска, која води на гробље, пуна мува. Мада је и та замерка долазила од његовог темперамента, а не од мишљења. Једном је такође, кад смо Стаљина срушили, кад су модернисти почели певати ‘благо нама птицама сад ћемо са Американцима’, писао како је страшна та поезија, естрадна, патриотска поезија после рата. Међу њима је било и моје име. После две године ја сам била све заборавила. Схватам ја: то су темпераментни људи, он је то рекао а сутра можда није ни знао, и иде он у сусрет мени, а ја се збиља нисам ни сетила те његове изјаве, пружила сам руку и рекла: ‘О, Крлежа, како сте’. Пружио ми је руку и верујте - био је тада црвенији од три мака. А мени је то било јасно, другачији су Срби, а другачији Хрвати. Мени је слобода једно а њима друго, мада га ја врло ценим. То је био тренутак када је признао себи да се покајао због својих речи. А мени је то било јасно. Кад измерим колико је Срба и Црногораца погинуло, онда ипак ја имам мало више право на то. Али, ја то њему не замерам, он је другог типа. Он је Глембајев, он је богатији. Васпитавала га је Марија Терезија.“

Као да је после ових речи Десанка тражила сама за себе помиловање и рече: „Срце моје, то не личи на мене, а можда би мој суд о њему требало да буде још опакији“. Ако је ручак одложен за неку другу прилику, за Столив, на Црногорском приморју, где договарамо поновни сусрет, кафу коју уз наклон приноси конобар полако испијамо.

Десанка је желела да ме увери како је волела многе хрватске песнике попут Антуна Густава Матоша, кога није никада лично упознала али га је волела. Жалила је што није имала прилику да се с њим сусретне.

 Војислав Максимовић, Спасоје Пајо Благојевић, Десанка Максимовић, Даринка Јеврић, Мошо Одаловић, Загорка Калезић, Новица Ђурић...

„Живели смо далеко. Он је изванредно писао о мени и то је прва хрватска критика. Ја сам мало путовала, била сам мали сиромашни песник. Нисам га познавала, али сам га волела.“ 

Време је за велику песничку ноћ на обали језера и за песничко бдење испред манастира Пива. Десанка је очито волела да је увек и у свакој прилици лепа. Одлази у собу да промени гардеробу и обавезно шешир. На обали језера испред бине са које су песници говорили своје стихове, чекао је огромни свет. Онда се као светлост из мрака појавила, поново у белом оделу, песничка легенда која хода. Говорила је стихове. Чини ми се као да је то дуго трајало. Као да су говорила брда, шуме, као да је језером био разастрт тепих од Десанкиних стихова. Цела ноћ била је ведра, као њена поезија.

Поново, можда је за њу то већ било заморно, у хотелу настављамо до касно у ноћ нашу причу. Стално је копкало како то да је не воле Црногорци и како то да Црногорци и Срби и Срби и Црногорци нису једнородна браћа. Ко је то смислио, знала је и говорила – то је недело политике, ако се оплоди у народу у Црној Гори, биће то вештачка оплодња осиромашеног народа. „Знаш, Новице, на сиротињу се свашта прима. Сиротиња је нејач. Нејаком није лако да се одупре. Искрено верујем - кад омоћа опет ће бити оно што зна да је.“

А народу је оставила следеће речи: Да народ буде мирољубив и да пази на своју част, а да се чак и по цену части наш народ мора борити. Можда би наш народ могао мало више и да ради.

Болела ју је неимаштина других и тежак живот пивских сељака. Скоро да је била изненађена да најсиромашнији, ипак, само раде у фабрикама и на пољима.

„Да, само народ ради. А шта раде они који управљају нашом земљом? Ево, видите, овде усред Пиве - Фабрика електрода. Чему та фабрика овде ако нема сировина за њу. Зашто нема у овом сточарском крају фабрика за прераду млека и млечних производа, па да будемо у свету чувени по неком сиру. Е ово је политичка фабрика и ја хоћу да кажем да су за то криви они. Хоћу! Нек знају и нек се зна.“

 Даринка Јеврић, Новица Ђурић и Десанка Максимовић

Загледана у своје дуге и беле прсте на руци, прошарне јаким венама, као да је схватала да је све мање времена. А човек, био бистар или не, увек је намеран и смрти. И као да јој се оте, онако као за себе, као да не бејах ту: „Мрети се мора. Међутим, страшно је гледати умирућег пријатеља. Тим поводом кажем Зоговићу: ‘Страшно је умирати’, а он мени каже: ‘Па добро, Десанка, је ли умро Достојевски, Толстој...’. Ја кажем да, а он мени опет вели: ‘Па што смо ми то важнији од Достојевског’. Ја му кажем: ‘Па нисмо ми важнији, али ипак ми је жао’. “

Као да по први пут схватих да скоро и нема човека коме није жао умрети. И кад кажу да није, вероватно је то рефлекс поноса, гордости. Моје речи да су нестајања неминовна и како нам је много шта узалудно, Десанка прекину и као да се исповеда настави: „Та мисао о нестајањима ме пратила од моје пете године. Верник није само онај који каже да верује у Бога и да он негде горе постоји. Верник је и онај који се сваке ноћи и сваког јутра пита: шта после.“

Десанка, како шта после, зар после човека нешто не остане. Шта је то што човека напусти кад одлази у вечност. Одлази то негде, атмосфера је сабирни центар наших душа.

„Да. Ја се питам где су мисли човека који одлази. Јер сигурно је да нема постојања без свести о постојању.“

За песме и ходања, за добре људе и пријатељства - Новица Ђурић и Десанка Максимовић

Касно је. Ујутро нам ваља рано устати, а и до Ваше Бранковине дуг је пут. Уместо поздрава до нашег поновног сусрета у Столиву, реците ми, за шта још времена има Десанка Максимовић.

„За песме и ходање, за добре људе и пријатељства.“

Сванула је у Плужинама тишина. Као да су сви жалили због одласка Десанке. Једино се чује цвркут птица. Пива се ујезерила помеђу околних брда, снажно као што се у мојој глави неизбрисиво уцртала свака Десанкина реч.

„Лепо је бити човек, и у Црној Гори увек је било лепих људи. Али ево, ја сам у својој Бранковини, и ту је увек најлепше. Хвала за незаборав који сте ми приредили у вашој и мојој прелепој Црној Гори“, био је то Десанкин одговор у телефонском разговору, дан након нашег растанка.

По повратку у Подгорицу задуго сам сваки дан живео са Десанкиним речима, као да је била ту. Причао сам драгим пријатељима и колегама о том шта ми је све говорила песникиња. Више сам желео да им дочарам ту жену која говори језиком душе, која зна да части речју, ту даму која у позним годинама има глас девојчице... А опет нисам у томе успевао. Како дочарати нешто што је нестварно, а она је одиста била јединствена. Дуго сам преслишавао себе, проверавао записе, слушао њен глас са траке и покушавао да разумем зашто је неке ствари прећутала или зашто је многе само најавила... Као да је тражила да то други кажу.

Иако је био септембар, у Подгорици је била неподношљива врућина. Склоњен у хладу скоро да сам се једва одлучио да подигнем слушалицу телефона који је дуго звонио. „Десанка овде“. Ето празника. Знао сам да је то позив за наш поновни сусрет и брзо смо се договорили. Ја ћу к њој, у Столив.

О договору са Десанком јавих мом пријатељу академском сликару Доброславу Мишку Мрдаку. О томе не хтесмо телефоном. Уз кафу велим да ли би био распопложен да идемо код Десанке, на шта он одговори да би желео да направи портрет те велике српске песникиње.

Хвала за незаборав који сте ми приредили

у вашој и мојој Црној Гори

Кад једној таквој дами одлазите у сусрет, онда није довољно да човек понесе само себе. Танана је то душа. Помислих, да јој понесем и своје две књиге „Мој разговор с њима“ и „Узалудна врата“, и још понешто. Помислих, обрадоваће се. Мрдак са собом понео прибор за цртање и успут разговарамо, а он упорно покушава да јој се боље присети лика као да неће бити у прилици да је ускоро сретне, просто као да се овај особени цртач плашио да портрет не буде примерен величини песникиње. Пут од Подгорице до Каменара и одмах затим до Столива, прође за трен. Двадесетак метара од улице до спрата куће у којој се налазила Десанка са својом родицом као да беше дужи од оног који превалисмо. Ни тада ни сада не знам зашто. На вратима ништа не пише. Куцамо а врата се не отварају. Опет куцамо. Потом помислим - а шта би човеку било на уму кад га пријатељ позове а кући га ни. Испред куће питамо једну госпођу да ли можда зна је ли ту и ако јесте где је песникиња Максимовић. Као да се чудила што је то питамо, јер како не би знала, сви знају да је она ту. Показа нам одмах испод место на обали где Десанка радо борави. Мрдак кроз смех процеди, па где би друго била до на плажи, и ми свашта питамо.

С ногама у мору, на плавом пешкиру, под шареним сунцобраном и сламеним шеширом на глави, лицем окренута према невести Јадрана, седела је Десанка Максимовић. 

„О, па то си ти, бога ти“, хитро се усправи Десанка, „Нисам те очекивала тако рано. А ко је ово момче с тобом?“

„Ово је академски сликар Доброслав Мишко Мрдак, сјајан сликар, особен портретиста“, рекох јој, „Уз Ваше допуштење радо би Вам нацртао портрет.“

Она мало застаде, погледа у њега и потом рече:“Неће то бити лако. Морам да будем лепа. И други су покушавали да ме сликају и мени се то није свидело, а богами, ни њима. Но идемо кући“.

Лагано, док ме је држала испод руке, пели смо се уз степениште муа. Помислих можда би данас требало да је ослободим „шкакљивих тема“. Нити су то и не смем ни једну да повредим. Стигосмо у малени стан, одвећ скроман за једног песничког великана, песникињу која је себи за живота поезијом саградила споменик. Омалена собица, кревет, сто и две столице, нешто старих новина и књига, стона лампа и личне ствари, све је од њеног „покућства“.

„Ево, седите. Ми ћемо на каучу. Ено погледај, видиш, до пола сам прочитала твоју књигу. Волим да читам поезију“, каже.

Књиге поезије за Десанку

Мрдак проверава погледом да ли је то заиста моја књига на њеном јастуку. Јесте, моја књига „Страх од сличности“, напола отворена.

Кажем јој да сам радостан што је и моја песничка реч допрла до ње. С прозора њене гарсоњере поглед допире до врата Бококоторског залива. А Десанкина мисао је увек допирала даље. До Русије. Докле су сви велики песници волели да допре њихова реч. Знао сам да јој је Русија најближа, земља где је по први пут оставила срце. Па ако је већ тако, много се не двоумих, започињем причу о земљама у којима је била и зашто је најчешће у Русију одлазила.

„Ишла сам у многе земље као песник. У Русију сам ишла скоро сваке године. Ја сам, иначе, била удата за Руса, а у Русији је живела тетка мог мужа. Видела сам читаву Русију, а из Москве видела сам читави свет. Питали су ме зашто често долазим у Русију. Ја сам рекла да идем из земље коју волим у земљу коју исто толико волим. Ишла сам у друге земље, као на пример: Америку, Канаду, Француску, Италију, Чехословачку, Бугарску, Грчку... Моја је туга што нисам била у Африци. Нисам била ни у Кини, јер кад је требало да одем сломила сам ногу.“

Један београдски писац ми је причао да сте због претеране љубави према Русији били под будним оком ондашње Озне и Удбе. Је ли то било само због тога што Вам је и муж био Рус? Уосталом, једне прилике сте, док је био на власти, посетили и Милована Ђиласа.

 Десанка: Бог ми је дао чврстину...

„У оно време позвао ме Ђилас. Тамо беше и Александар Ранковић. И, дете моје, Ђилас ми је тада рекао да неће мога мужа протеривати из Југославије, као што се чинило са многим другим Русима. На то сам му одговорила, једини разлог за то би могао бити што је по народности Рус, али он је наш поданик, затим превео је око десетак књига са руског језика на наш језик и, напослетку - он је мој муж. Они рекоше, па преводе и други. Рекла сам му, буде ли потребно да се он прогони, онда и ја одлазим са њим из ове ваше земље. Па хоћете ли ви то да немате и тако дивне и честите људе који као мој Рус могу и хоће да дају све од срца нашој култури и нашем добру. То сад све изгледа много благоглагољиво, само сам се на други начин, мало дрскије са њима свађала. Зна он да ти објасни. Јер ја сам много о томе причала и мени је душа тога била пуна, и успомене. Наравно, можда је то било и непотребно говорити, јер Ђилас и они који о томе одлучују нису, зацело нису имали намере да га прогоне, као што још неке нису.“

Из разговора Десанка је схватила да ценим Ђиласа, посебно оно што је написао. Чинило ми се да је имала осећај да сам посумњао у њену причу о односу Ђиласа према њој и њеном супругу, и онако мало жустрије, стежући ме за руку, рече: „Све ово што сам ти рекла, истина је. Али ти то питаш зато што се човек пита шта ја радим са тим“.

Верујем у сваку Вашу реч и једноставно знам да имате разлоге због којих много тога не желите никоме саопштити, али човек и не би био човек да са собом не похрани највеће тајне. Можда су зато и наша гробља не само наше историјске читанке, већ и хумке највећих тајни. Али слобода из тог времена спрам слободе у овом времену можда се није много променила. Често се у југословенској јавности говорило да, између осталих, ни Зоговић није био наклоњен онима писцима с којима није делио идеолошко мишљење. Или су у јавности политичари манипулисали њиме.

„У време Радована Зоговића никоме није брањено да пише како хоће. Он је само имао своје мишљење о томе и ако му је нешто мрско, јавно је и гласно казао. О тим манипулацијама је и мени говорио. А стваралачка слобода – ваљда се зна какво је моје мишљење о слободи. Када смо раскинули са Русима, онда су се многи јако обрадовали јер су могли да пишу онако како се, рецимо, пише у Америци. Сматрали су да је слобода стваралаштва да се угледају на Америку. А јадна ми је то слобода. Онда су ти модернисти узимали себи слободу да одвратно, јадно нападају све што није онако како они раде, како они пишу. Али видите, Бог ми је дао једну чврстину. Наравно, није ми било мило, али сам то подносила. Нису ме могли померити са мога места. Ја сам радила онако како морам, неће мене учити ни Броз Тито, нити ико како треба да пишем, чак ни цар руски. Свако себи извојује слободу, а неко је насиљем узме. Неко је извојује лепо оним како ради, а неко жели насиљем да је има. Модернисти су насиљем узели себи слободу, зато што смо се морали Американцима удварати. Али ипак, полако се трезне и та сабраћа. Полако се разумеју о чему говоре. Шта је то о чему говоре? Нису то метафоре. Кад је метафора права онда одмах видиш у чему је ствар, кад види и сељак. То је метафора, закукуљење није то. Мораш знати да ја разумем и помицање унапред, уназад, улево, удесно... Жене мењају шешире сваке године и сукње, тако и литература мора. Али мора једна окосница да буде, или окосница мелодије, или окосница мисли... Мени је било нормално да пишем онако како морам. Али исто тако сам поимала да и други морају да пишу онако како им се хоће. Па нека и из моде, они то морају. Некоме се удварају, па они и то морају. То је нека њихова унутрашња потреба. Ја само могу да немам симпатије за то, да дугачије мислим. Слободе? Наравно. Па свак је слободан. Моје мишљење о томе може бити само – хоће ли живети то што сте написали или неће. Има ли то неку будућност. И је ли на послетку важно да то има неку будућност. И то чак ја мислим. Шта? Кад умремо, свеједно - имало, немало. Или ме памте, или ме не памте, па шта ја у земљи имам од тога. Кажите, шта? Ништа, бато! Нисам ја баш тако једноставан створ. Не. Чак сам сама себи загонетка.“

Можда сте увек били и остали загонетка за оне који Вас намерно нису хтели разумети. А обично, најчешће, песника нападају кад не разумеју.

„Није било лако правити дела кад су те с једне стране нападали такозвани модернисти а с друге стране комунисти, а ти стојиш. Мислим, пишите како знате - ја ћу како ја знам. То за жену није било лако, то је било једно време између ратова. А ја сам имала као човек морала, имала сам изнутра један императив. Морала сам да пишем тако како сам писала. Било ми је лепо кад сам писала јер нисам мрзела оне који су ме нападали. Баш ме брига.“

А где је та брига стала? Може ли све песник да поднесе? Да ли је Ваше срце све то могло да преболи?

„Отишла је кроз поезију. Ко хоће свакоме да угоди, тај је глупав. Прво себи угоди. Јер свакоме не можеш. Не мислим само у ружним стварима. ‘Оћеш Петру, Павлу ниси, итд... Ја сам ја. Са својим пријатељима ишла сам у кафану, па шта, али ја сам хтела да видим шта раде ти људи.“

А шта су радили?

„Пили, певали, као обично.“

У тим чувеним београдским кафанама у којима су се окупљали песници и боеми били сте и Ви. Када бисте се појавили у кафани, од хаоса речи и алкохола, гледа ли ико у песникињу.

„Па гледали ме сви изреда, песника сви гледају. Ви знате балкански менталитет. Кад жена пише песме, само отмени знају да она жели само оног кога она хоће, а глупаци мисле, пошто је песникиња, само ли је они пожеле - готово је. Е није тако. Ја не говорим о песникињама него о свим женама.“

Колико ми се чини, осим са Ранковићем, Ђиласом, контактирали сте и са Јосипом Брозом Титом.

Десанка: Песника сви гледају

„Прво и прво, они мене нису тражили а ја сам од њих бежала. Са Брозом сам једном била у његовој кући кад су бугарске песникиње дошле да виде Броза. Онда је Зоговић повео и мене да са њима пођем. А кад смо од Броза изашле, једна од њих каже: ‘Што је горд овај Јосип Броз’, јер није био галантан према њима као према женама, а ја њима кажем: ‘Па шта ви Бугарке хоћете, да један маршал Југославије вама двори. Извините. Он вас може гледати као лепе жене, али комплименти не’. А једном беше дошао (то је била моја анегдота са Брозом) краљ Белгије и његова жена. Када смо се поздрављали при доласку код Тита, морате свакоме да пружите руку. Пружи ми Тито руку званично као да ме и не познаје. На крају личности, са којима сам се морала поздравити, стајала је и Јованка и ја је у шали упитах: ‘Познајете ли ви мене’, а она одговори: ‘Како Вас не бих познавала’. Том приликом се хтело да неки од наших људи ту буду и да се покажемо ствараоци, демократе, да не буду само ратници, генерали него и нека госпођа, рецимо; и сад та госпођа сам случајно била ја. Поред мене седи Брозовица Јованка и онај Дража, и мало сам с Јованком разговарала. Кад год се нешто послужи, Јованка узме и каже: ‘Другарице Десанка, не би требало да узимам али не могу да одолим, зато сам тако велика...’. Тако тече разговор и онда краљ поче да пита свакога ко је ко и онда погледа у мене и пита преводиоца, ко је то?! Ја кажем: ‘Господине, дозволите да ја поразговарам са краљем, говорим француски, вама лакше а мени пријатније’. Онда мене краљ пита: ‘Шта сте ви у последње време написали’. А тада сам баш била написала ‘Немам више времена’.

 Неки пут ме обузме мржња према онима

који мрзе мој народ и прогоне

Он пита: ‘Како је дошло до те теме’. Ја сам му рекла: ‘У годину и по дана изгубила сам мајку, брата и мужа’.

Краљ рече: ‘Госпођо, Ви ћете их видети’.

‘Када, Ваше величанство’, питам ја.

Он каже: ‘На оном свету’.

‘Не, нажалост, не могу да верујем’.

‘Како да не, ја знам да ћу све своје драге видети, на оном свету’ - вели краљ. И онда ме је дуго у то уверавао. Када смо се разилазили госпођа краљица ме је позвала да дођем код њих, рекла је: ‘Биће нам изузетно драго да будете наш гост и видела сам да сте са мојим мужем врло искрено разговарали’. Приликом тог сусрета, на растанку, Тито се са мном врло срдачно поздравио!“

Деца су Десанки била једина Весела бајка

Нисам схватио, да ли сте некада Брозу казивали своје стихове. Је ли разумео, волео, поезију? Како то беше?

„Говорили су, Тито у својој ложи, песници – партизани, а ми остали песници у околним. Сећам се кад је говорила једна песникиња - партизанка из Босне, како се то у оно доба говорило (патриотски и лепо) и ја сам била одушевљена и слушала сам. Тито је, ја сам га вребала, сваки час, имао је ђаволске мачеће очи, бацао поглед на нашу ложу како ми то примамо. И тога се тако сећам. Па то је нормално.“

Многе је своје и туђе неспоразуме, хапшења и смрти одболовала Десанка.

Никако ми није било јасно како је у тако нежно срце могло да стане толико бола. Причала ми је како су је разне политичке мене доводиле скоро до нервног растројства, али је само она то знала, “скривала сам од других и чини ми се да је мало ко то приметио”.

Човек не може да разуме политику у којој човек није најважнији. А политика не познаје човека, сложили смо се у разговору о бројним политичким смицалицама и ликвидацијама за време, пре и после Броза.

Говорила је како ниједна суза детета није вредна било које идеологије или вође.

Лице као да јој се смежурало у тренутку када почесмо подсећати се на студенстске демонстрације у Београду 1968. године. Било је јасно да прелистава секвенце из тог времена, окупљања студената испред Филозофског факултета, колоне студената и професора београдским улицама, ту неизвесност у Студенграду, а при помену надвожњака, судбоносног места за бунтовнике који су обележили то доба и значајно многе ствари променили у време титоизма, лице јој се стегло као у великом болу.

Песникиња је имала много тога да каже, али очито није имала снаге да поново све то оживи и исприча.

“Та дивна деца, та узаврела крв, та истина, та лица која су била сва у покрету, ти покличи правди и жеља за правдом просто су ме шокирали када сам стала пред њих у дворишту Филозофског факултета – присећа се Десанка. – Било је ту, тек ми се сада чини, једино страха код мене, а прелепи млади студенти, једнако са њима и студенткиње, нису осећали страх, јер жеља за остварењем оног због чега су се побунили победила је све. И на крају победили су они. И због тога сам срећна...”

Колико је Десанка осећала, оправдавала и прихватала њихове захтеве имала је снаге, како и сама каже, да окупљеним студентима изговори свега три реченице на протесту 1968. године у дворишту Филозофског факултета у Београду.

Тада сам, колико се сећам, рекла:

“Драга децо, запамтите какви сте данас јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији. Колико се тога будете сећали толико ћете бити добри”.

Застаде на трен. Уздахну. Стегну ме за руку и скоро шапућући каже ми како је то замори, заболе, “увек ме то сећање потресе”, каже ми, “хајде да попијмо нешто да се освежмо, немам више снаге… а све је то чега се желим сетити”.

И би тако. И није лако присећати се ни најлепших тренутака из живота када у позним година и они заболе. Боле а одболовати нема се снаге, јер и за лепе тренутке треба имати живота.

Године су то када се свему радујемо и дивимо издалека. Онако како је то Десанка признала у песми.

За мене је љубав чекање љубави и чежња за њом

Оне вечери у Пиви сам приметио али сам заборавио да Вас питам да ли ме је преварио утисак да Вас је посебно дотакла песма коју је прочитала Даринка Јеврић. Чудна је то песникиња и мушка је то реч од ње.

„Да, да... Даринка је заиста лепа и чаробна песникиња. Какво је то врело, снажан одраз истинског бола онога што она с њеним народом преживљава на Косову, како их је поткресала. Само да је написала ову песму, осигурала је себи место у књижевности. Она је верна себи. Никада није трчала за неким новима стиловима - модом. Она је она. То поштујем.“

Често, кад прочитам неку песму Даринке Јеврић, помислим како је она духовни наследник Ане Ахматове. Ретки су имали срећу да упознају Ахматову, а особени је знају онолико колико су разумели њене стихове.

„Познавала сам, свакако, ту велику песникињу. Ана Ахматова је дивна песникиња и говори мушким стилом. Имала сам задовољство да се видимо у време једног фестивала у Москви. Она је пристала да преводи неке моје песме за Зборник. Седи мирно, достојанствено, не горда - већ достојанствена. Као каква северњачка богиња.“

 Десанка и Мира Алечковић, 1980.

Оно што су Даринка и Ана, засигурно, није песникиња Мира Алечковић. Особен је песник, али се и на свој начин чудно односила према неким људима који пишу поезију. Понекад би јој, можда, и засметале сенке великих песникиња. Чак и ако су јој пријатељи.

„Она има своје гледиште а ја имам своје. Како ме је заволела из младости са првим песмама, она би ме такву и данас желела. Али ја сам као дрво које се развија, једанпут сам само листала, онда цветала... И све то не може у једном да стане. Она је била мој ученик, мој драг и обдарен ученик, и то пријатељство се наставља.“

Знам да сте били посебно везани за српског Мајаковског - Раду Драинца. Када сам Вам причао о мојим сусретима на Драинчевим вечерима поезије и осећају који сам доживео у његовој родној кући, очи као да су Вам утонуле у тугу. Тада ни Ви, ни ја нисмо били кадри да нешто више говоримо о њему. А он је водио по себе опак живот. Мало је ко могао да прати тај темпо. Кажу, виђали су вас у Скадарлији.

„Дружила сам се, али не толико јер нисам могла пити са њим по Скадарлији. Он је био школски друг мога брата и четири су године као прибеглице заједно путовали, били у Француској. Према томе, имала сам једну нежност за њега, посебно када сам брата изгубила. Волела сам да га видим а и он мене је волео и поштовао. Знао је шта он мени значи као добар друг мог брата кога сам изгубила.“

Помало као да ми је засметало Десанкино набрајање друговања са овим, са оним, Зоговићем, Крлежом, Ђиласом, Драинцем, Ахматовом... Упитах је да ли се дружила са Михаилом Лалићем.

„Па знаш како, он је тако тих, повучен човек, као и ја. Наша дружења су најчешће била преко Радована Зоговића. Кад би год био код Радована и ја бих била, кад би год требало да дође, Радован би ме позвао. Шетали смо заједно кад је Радован боловао. Када сам боловала, Лалић је долазио да ме обиђе. Он није човек који се дружио. Не излази по кафанама. Он пише романе.“

А с нобеловцем, Андрићем, припитах.

„А Андрић? То је такође човек који има затворен живот. Мене није занимало с ким се он дружи. Он се дружио, наравно, с мушкарцима и са женама које ја не знам, нити ме се тицало. Он је према мени био љубазан, гледао је увек да ме нечим обрадује. Није ме само хвалио, ви дивно пишете, него би ми рекао:

“Видите, Десанка, јуче сам срео једног финог господина и рече ми да не дели Ваше мишљење као човека. Он ми је казао да о оној песми, како ће локомотива младости прегазити све оне који сумњају, не мисли као песникиња. Упркос томе, мени се та песма изванредно допада. То ми је једном рекао. Онда ми је једном, када сам издала књигу ‘Немам више времена’, а пошто му је жена два месеца пре тога умрла и био је посебно осетљив према тој теми, казао баш на седници Академије: -Изванредан је онај ваш циклус ‘Земља’. Мислим да никада тако нешто лепо и дубоко није написано.

Ја нећу те комплименте да говорим, јер ме је онда стид.“

Није, Десанка, спорно да је Црњански највећи српски писац, већ су они који су га познавали спорили његов темперамент. Какав је у том смислу на Вас оставио утисак?

„Био је драг. Много сладак човек. Био је добар. Златан је био. Ето на пример, једном се возимо трамвајем - он, ја и једна млада жена са сином. Онда јој он комлиментира и тако даље. А кад она изиђе, он каже - јесте видели, мала, како синови мајке пролепшавају. Рекох му, јесам. Ето, такав отприлике је био Црњански.“

 Понекад се човеку отме и да каже

Потом се Десанка присећа и других дружења са Црњанским. Између осталог, сећа се времена када је била бруцош са неколико њених вршњакиња, а Црњански је тада био на четвртој години. „Пришао би нам и рекао:’Кад будете ишле у Кошутњак, немојте се љубити на трави’. А ми бисмо у глас одговорили: ‘Ми се не љубимо уопште’. ‘Добро, али ако се будете љубили, немојте се љубити на трави, јер можете озебсти’. “

Колико је Десанка поштовала личност и дело Милоша Црњанског уверио сам се у тренутку када је, дуго двоумећи се, одлучила да ми исприча и следеће из њеног дружења са великаном српске књижевности.

„Дао ми је свој ‘Дневник о Чарнојевићу’ и рекао ми - мала, молим Вас носите то кући и обратите пажњу на тачке и запете. Ја за то немам нерава. Ја му кажем - како ћу ја то Вама, јесте ли ви паметни. И урадих ја то.“

У целој причи о Црњанском чини ми се да је Десанка хтела да ми намерно не пренесе њено сећање на повратак Црњанског из Лондона.

„Ти песници који су живели у Војводини пре рата били су жељни слободе и Србије, и они су били националисти. Нису они били ваљда мање племенити него они београдски. Рецимо, Црњански. Он је био такав човек, не што не би био добровољац, добар за каквог партизана или каквога комунисту; не, он је био жељан такве слободе у каквој је уживао београдски песник. Ја сам га таквог познавала и волела“.

Десанка Максимовић је била посебно заинтересована за ондашња дешавања у Савезу писаца Југославије и прилично огорчена што тадашњег кандидата Миодрага Булатовића неки црногорски националисти и сепаратисти оспоравају. Некако је то покушавала и да схвати, али јој је тешко падало што се део црногорских писаца удружио против Булатовића са писцима из Хрватске и Словеније. Знала је да то није од јуче. Била је свесна да је реч о наменским писцима, политичким пратиљама и малим ствараоцима који само у оквиру малих држава значе нешто за ту државу и њену литературу. А она није волела да књижевно дело има границе. Таква узнемиреност на ову тему умногоме је отежала сликару Мрдаку да похвата све карактеристичне црте њеног лица и пар започетих портрета приведе крају. То јој и није било толико важно колико да подсети на прошлост која се поново вратила у односима различитих држава и народа кроз случај Миодрага Булатовића.

„Мили мој, морамо себи признати, ми смо хрватском народу далеки. Он нас не поима. Да кажем не воли, али то је смешно рећи за цео народ. Народ у селу, шта се то њега тиче, он воли. И по школама сам ишла, професори и ђаци воле, знају... Али тако је то, они који се са чежњом сећају Аустрије, они не могу волети једну демократску Србију. Како ће да је воле. Они то само не изговарају, а могли би да кажу – ко вас је звао да гинете да нас ослобађате, нама је добро било. Али то не кажу јер су мудрији. Да, да, драги мој, тако је то... Тако је то.“

Желећи да мало релаксирамо атмосферу и одморимо се од приче о књижевничкој организацији и односима према предлогу за председника писаца, Мрдак приноси портрете Десанки и каже јој да је доста тешко нацртати такво лице и темперамент који никада не мирује.

„Добро, добро... Добар је. Овај ти се, Новице, допада? Али овај, молим Вас, смакните, ту сам антипатична као последња пиљарица на пијаци. Извините, то је цртеж добар, али то нисам ја. Не признајем се.“

Десанка у њеној Бранковини

Стрпљив и са много уважавања Мрдак појашњава како неизбежни шешир са великим ободом “укрива проређену косу, а кокетни гестови јасно указују да се дама у поодмаклим годинама не мири са чињеницама времешности”.

Мрдак песникињи показује шест портрета иако је нацртао седам. На шест песникињу представља знатно млађом, док седми на ком у експресивном набоју хвата рефлексију - психолошку димензију њеног карактера, скрива за себе. 

Десанка брзо одабра цртеж, али примећује да има још један који није видела. На њено инсистирање Мрадак показује „скривени” цртеж.

„Ју! Зар баш тако изгледам?” - реаговала је повређена дамска сујета.

Не двоумећи се Мрдак поцепа цртеж.

Овај чин јако саблазни песникињу:

„Човече, схватате ли шта сте урадили? Управо сте уништили једно уметничко дело!”.

Затим застаде, продорно се загледала у Мрдакове очи тражећи у њима кајање за почињени вандализам. Како га тамо није било, настави:

„Млади човече, задивили сте ме и зато дозволите да Вас пољубим! Ви сте заиста велики каваљер”.

Иако је прихватила онај цртеж који се и мени свидео као најбољи, нешто је говорило да можда и није тако. Припитах је: - Који је по Вама најбољи?

„Па добри су они сви као цртежи. Можда сам то ја, али ако сам то ја, онда себе мрзим. Тешко је мене цртати јер сам сваког тренутка другачија.“

Мрдаков цртеж који је одабрала Десанка

Родица Рада која је на неки начин бринула о Десанки приликом боравка на мору, просто као да је желела да не само процени портрете већ и прекине наш разговор најавом да је време ручку. Нисмо желели да до те мере узурпирамо наше љубазне домаћине. Али Десанка није дозвољавала ни да о томе пуно говоримо, ни да не ручамо. Просто као да нареди: „Ви сте мене хранили, па ћемо и ми вас. А и требало би нешто и да попију ови људи“. Упорно сам одбијао понуђена пића, тражећи хладну воду, јер времена су ионако тешка и мутна, па је бистра вода једино пиће које треба пити.

„Да, да... Заноси су много гадни у ово време. Време је као атмосфера...“

На мору је скупоћа, овде је све скупље него у Вашем Београду или Бранковини. Ваљда од толико објављених књига има и нешто новца. Пристиже ли зарада, чува ли се или троши. Знам, мало је ко од писања зарадио.

„Морате веровати да је мени много важније то што од свога писања имам признање и љубав свога народа него новац који, природно, добијем. Уосталом, тај новац не трошим само ја, него шира моја породица: сестрићи, сестричне и њихова деца а део одлази и у добротворне сврхе. Важно је да за собом остављам песму. Живеће нека прича и понека анегдота о мени. Ако ми на слави завиде, барем да ми на новцу не завиде.“

Мрдак ме подсећа на моје књиге које сам јој у Пиви поклонио – „Страх од сличности“ и „Дрво у тами“, које се налазе на њеном кревету. Ипак је то, мислим, друга поезија. А Десанка је песникиња истанчаног нерва. Па и ако јој се није свидела поезија, и то је вредно сазнање.

„Мислим да сам скоро све прочитала. Свиђа ми се. Блиска ми је Ваша туга. Ви, као и ја, овако мало се смејете споља, а изнутра сте тужан човек. Па песник не може без туге. Песника без туге нема. Весела сам јер волим сунце, није то весела, него – волим сунце. Ако ја волим сунце и ако пишем о покошеној ливади, ја знам да је та трава умрла. За поезију треба имати слуха да се полуди од дивљења, бола, чуђења... Нека бар појме. Је л’ тако...“

Током свих разговора са Десанком и оних у Подгорици и за време њеног школског часа у Барутани, надомак овог града, и свугде где се њен глас чује, и све песме које прочитасмо, нигде да човек осети мржњу.

Десанкин долазак на Барутану надомак Подгорице посебно је обрадовао професора српског језика и књижевности Вукашина Вука Вукчевића, кога генерације његових ђака већ деценијама памте, цитирајући изводе из његових предавања управо о Десанки, Његошу и Вуку.

Вуко је био посебно радостан, као кад би неко од ђака изговорио “антологијску реченицу”, када је договорено да у његову основну школу дође поетеса - Десанка Максимовић.

Десанка, Вуко Вукчевић и Новица Ђурић

„Боже како је и њена крхкост прелепа. Зна она да човек њену душу само може да повреди, зато је њена љубав стрепња, сећање, чежња.... – говори ми Вуко након што смо песникињи „дали реч” да ученицима ове школе говори своје стихове.

Није знала да мрзи. Умела је да воли и чека. Једино није разумела, и то ју је јако болело, или је можда једино мрзела оне који наносе пакост њеном српском народу.

„Неки пут ме обузме мржња према онима што мрзе мој народ и прогоне. Ја сам као лопта. Кад се притисне лопта појави се удубљење а кад скинеш прст оно нестане и ништа се не примећује. Тако сам ја у Удружењу књижевника Србије заједно са осталим писцима била против прогона нашег народа са Косова. Рекла сам тада: да сам мушко, ишла бих да се борим.“

Сложили смо се да то што се на Косову дешава није од јуче. О томе је Десанка имала и честе разговоре са Зоговићем. Знала је да није на Косову тако како је слушала. И она је осећала да је Косово изгубљено.

„Изгубљено, душо моја. Било би барем добро ако та лирика која изникне из тога бола буде велика, добра, онда ће свет који је навијао за Арнауте видети да је погрешио. А Косово нису водили најпаметнији и најсмернији Арнаути.“

Косовска трагедија допрла је у свет захваљујући пре свега писцима и новинарима са чим се Десанка безрезервно слагала.

„Хвала Богу! Па то им је дужност.“

Рекли сте ми једне прилике да су косовски божури нешто што никада неће престати да цвета у вашим сновима а ни на Косову. Ко год да похара Косово одлази и поново долазе они чије оно од вајкада јесте, а божури поново израстају и цветају. Стварно, Десанка, у различитим периодима живота човек вероватно има другачије жеље и увек нешто ново што воли. Ево хоћу да ми признате шта је то лепо што сада највише волите.

„Боже, лепо ли је видети људско лице како се смеје.“

Радовала се нашим сусретима:

Боже, како је лепо видети људско лице како се смеје

А небитне ствари. Да ли њих некад осећамо. Да ли нам оне временом постану важне у животу. Не знам тај одговор.

„Да, свакако. Ушла сам једном у један Гробљански трамвај. У трамвај уђе и једна четица ђака која се враћала из школе. У купеу ја сам била једино старо биће. Посматрам ту децу. Један дечак чачка нокте, један чита књигу, један тапка нервозно ногом, неки јако замишљени. Идем између њих и дођем до средњих врата. Станем ту и прихватим се за шипку. У том тренутку један дечак скочи са столице и рече: ‘Изволите, седите, госпођо’. Ја му кажем да седи јер је он сад из школе и уморан. Али, ипак, не хтеде. Од тог тренутка више нико не чачка нокте, не чита књигу, не куцка нервозно, нико није замишљен - опасност је прошла јер, госпођа је села. То ја говорим за децу а то важи и за одрасле.“

Познато Вам је да у Црној Гори све почиње и завршава Његошем, тим великаном - владаром, владиком и песником. Засијала је на његовој Биљарди једна нова звезда – песникиња Десанка Максимовић. Једина жена стваралац која је добила његову награду. Био је владика. Мислите ли да је то у реду?

„Ја поштујем Његоша. Па има много више безобзирних мушкараца него жена. Могли су ми је мирно доделити по части, по чистоти мишљења и вољења, по односу према небу, према поезији - о томе не говорим. Био је то посебан тренутак у мом животу. Узбуђена, нисам веровала да сам тога достојна. Осећала сам да ако би Његош знао да сам ја добила награду, не би му било криво. Јер, ни о шта се нисам огрешила, о слободу, о Црногорце, о поезију, о свештенство. Све је на свом месту. Једино што ме Бог учинио да нисам мушкарац, јер је мајка погрешила.“

Да није тако, не бисте били тако диван песник.

„Па, можда и не бих.“

Знала је Десанка да ће њене речи из наших разговора бити објављене пре или касније. Зато их је тако цедила и вагала. И онако, као случајно, вели ми: „Јеси ли ти задовољан овим нашим разговорима, јер не треба само ја да будем. Знам ја да ћеш ти то објавити, а наравно да сам ја говорила. Је ли тако, срце моје“.

НА ВЕСТ О ДЕСАНКИНОЈ СМРТИ

Као да је тога јутра зора вест донела, јер ко би други био достојан вести о њеној смрти до свануће.

А где је друго могла да умре најомиљенија песникиња прошлог века Десанка Максимовић до у Улици српских владара. Свему је била кадра и надна. И смрти се удостојила.

Вест се брзо пронела. Био је то дан за плакање и понос за све који су волели и познавали Десанку.

Десаникин гроб у Бранковини коју је највише волела

И да нисам могао, као што нисам, а опет трже ме из постеље неки зов – песма човека, и онако скрхан и изнемогао одвезох себе у Бранковину.

Тамо као да је време стало Десанкиним рођењем. Шљивик. Малена чакмењача. Бела. Лепа. Брвнара упила и запечатила деценије.

Цео свет као да се Бранковини до земље сагнуо. Десанки.

Српска господа на окупу. Није било незваних. Било је много знаних.

Цео хор – ходајућа антологија српског песништва.

Антоније Исаковић и Добрица Ћосић пожелеше песникињи „лаку ноћ”.

Ништа мање не би и завештање које дадох себи да ћу објавити речи које сам уредно и прецизно похрањивао за време и након дружења са Десанком.

Онако како је говорила.

Како је само она умела.

Истини на част.

Народу српском на дар.

И свима другима који су волели њењу поезију.

Чекање, стрепњу, чежњу, патњу...

И за живота понешто сам објавио из разговора са Десанком. Ценила је то. Ценила, јер је било онако како је казивала.

Било јој је стало да и ја будем задовољан оним што је она изговарала. Зато ме је питала:

„Јеси ли ти задовољан овим нашим разговорима, јер не треба само ја да будем. Знам ја да ћеш ти то објавити, а наравно да сам ја говорила. Је ли тако, срце моје“.

Пала је реч и ево књиге.

Књига о Десанки Максимовић – жени која је само волела.

„…ЛАКА ТИ НОЋ, ДЕСАНКА!”

Када сам завршавао рукопис ове књиге о богињи српског песништва Десанки Максимовић схватио сам да немам њену адекватну фотографију која би красила корице ове књиге. У потрази, скоро случајно, на Интернету отворио ми се сајт Десанке, и уместо фотографије блеснула је њена биографија.

Гле чуда, рекох себи. Питам се шта је по среди. Није биографија. Пре би се могло рећи да је њен аутор Радован Поповић, можда несвесно исписао роман о поетеси откада свет угледа, како га протка кроз године живљења и стварања до њене потоње уре.

Роман Поповића је исписан у седамдесет и једном поглављу у форми минијатура, али опет цели Рат и мир Десанке Максимовић.

Није ту реч о годинама. Оне ништа не значе саме по себи. Ове су се године и век у ком су затечене ипак „имале рашта родити”, јер их је издвојила и од заборава отргнула Десанка - жена која је само волела.

Ништа мање за поетесу и године које је омеђила није урадио и Радован Поповић који је много тога знао о њој, али себичности се није дао и подарио нам Родослов настајања - рађања, стасавања, доба зрења и смрти Десанке Максимовић, којој се клањам и ја док исписујем још један редак, можда непознат, из њене биографије:

1898.

16. маја, у селу Рабровици код Ваљева, рођена је потоња песникиња Десанка Максимовић, од оца Михаила, учитеља рабровичке основне школе, и мајке Драгиње, кћерке свештеника бранковинског.

1905-1909.

Основну школу учи у Бранковини, а потом у Ваљеву, где ће наставити школовање у гимназији. Први светски рат прекинуће школовање.

1919.

После матурирања у Ваљевској гимназији, уписује студије упоредне књижевности, опште историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду. (Заједно с песником Милошем Црњанским слуша предавања из историје, књижевности и уметности.)

1920.

Крајем претходне године у Београду је почео да излази књижевно-политички часопис Мисао (петнаестодневно), а већ почетком ове године уредници Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић Масука објављују прву песму Десанке Максимовић Једна смрт и Питање. Касније ће постати стални сарадник Мисли, а захваљујући тој сарадњи упознаће највиђенија имена наше литературе тога доба, као што су Исидора Секулић, Густав Крклец, али и сараднике Српског књижевног гласника, међу којима и Богдана Поповића, а потом Винавера, Растка Петровић а и друге представнике модерних струјања у књижевности.

1921.

Улази у прву антологију песама - песник Сима Пандуровић узима једанаест песама Десанке Максимовић за овај избор часописа Мисли. Објављује прву песму у Српском књижевном гласнику.

1922.

Приводи крају студије - прихвата се привремено рада у приватној гимназији у Обреновцу (предаје историју, књижевност и цртање). Мирко Деановић и Анте Петровић уносе три њене песме у Антологију савремене југословенске лирике, Сплит.

1923.

Дипломира на Филозофском факултету у Београду - постављена је за суплента у Трећој женској гимназији.

Сарадник је Венца, Женског покрета, Раскрснице и Српског књижевног гласника.

1924.

Светислав Б. Цвијановић, књижар и издавач на гласу, објављује прву књигу песама младе песникиње Песме (насловну страну урадио је Пјер Крижанић). Илустровани лист је излазак ове књиге пропратио као значајан догађај у култури, јер - „издавши збирку ових заиста женских песма, којих је код нас очајно мало, г. Цвијановић је учинио један леп издавачки гест“.

Крајем септембра изабрана је за питомицу француског Министарства иностраних дела. Средином октобра допутовала је у Париз.

Први пут четири њене песме излазе на једном страном језику - на немачки их преводи Златко Горјан и објављује у листу Belgrader Zeitung.

1925.

У јесен се враћа из Париза, после једногодишњих студија.

Добија први орден у животу - Орден св. Саве.

Постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику.

Штампа прву песму у Летопису Матице српске.

Премештена је за професора Прве женске гимназије у Београду.

1927.

Мисао штампа прву књигу песама за децу Десанке Максимовић Врт детињства.

У ускршњем броју Политике објављује прву песму у овом листу, чији ће редовни сарадник бити наредних деценија.

Божидар Ковачевић уноси три њене песме у Антологију љубавне лирике (Стрепња, На бури и Девојачка молба), а Летопис Матице српске, у јубиларној свесци, поводом стогодишњице излажења, објављује њену прозу Директорове гуске.

1930.

Мисао објављује књигу песама Зелени витез (насловни лист нацртао је Пјер Крижанић).

1931.

Српска књижевна задруга објављује у својој библиотеци Савременик њену прву књигу приповедака Лудило срца.

За песму Умор добија награду Цвијета Зузорић.

1932.

Објављује књигу песама у прози Гозба на ливади, издање часописа Мисао, решење насловне стране урадио је Пјер Крижанић.

Активна је међу члановима београдског Пен клуба.

1933.

Објављује књигу за децу Срце лутке спаваљке, у издању најпознатијег и најмоћнијег београдског књижара и издавача Геце Кона (илустрације Владимир Жедрински).

Народна просвета штампа две књиге Достојевског, а међу преводиоцима с руског је и Десанка Максимовић (уредник је Исидора Секулић).

Упознаје Сергеја Сластикова, глумца и песника, и удаје се за њега.

Савез руских писаца и новинара у Југославији објављује Антологију нове југословенске лирике (песме су на руски превели и књигу саставили И. Голенишчев Кутузов, А. Дураков и Е. Таубер, а изабрани су стихови једанаест писаца, међу којима и пет песама Десанке Максимовић).

Крајем маја учествује у Дубровнику на XI међународном конгресу Пен клуба.

1935.

Посебно је запажена њена сарадња у подлистку Политике за децу; један је од најревноснијих њених сарадника.

Геца Кон објављује њену другу књигу приповедака Како они живе.

Преводи с бугарског језика песму Л. Станчева.

За песнички рад добија награду Седам уметности.

1936.

Српска књижевна задруга објављује Нове песме Десанке Максимовић (библиотека Савременик).

Преводи с бугарског Јордана Стубела, дечје песме.

1937.

Почетком децембра потписује писмо о потреби оснивања Удружења уметника, научника и писаца.

1938.

Геца Кон штампа Распеване приче, библиотека Златна књига.

1939-1940.

Сарађује у Српском књижевном гласнику, Политици, часопису Наша стварност, Годишњаку Матице српске; преводи са словеначког. Њене песме објављује словеначки часопис Уметност (преводилац Миха Малеш). Преводи Чеховљеве приче с руског.

Геца Кон штампа позоришни комад за децу Дечја соба, у библиотеци Родино позориште.

1941.

Пише у Политици, Српском књижевном гласнику.

Пензионисана.

Погођена стрељањем ђака у Крагујевцу пише прву верзију поеме.

1942.

Ипроз објављује књигу Дечја соба и остале приче, а Југоисток - Загонетке лаке за прваке ђаке Јованке Хрваћанин и Десанке Максимовић.

1943.

Ипроз објављује Паукову љуљашку и Шарену торбицу, а Југоисток - Срце лутке спаваљке и друге приче за децу.

1944.

Активирана је, одмах после ослобођења Београда, и враћена на рад у Учитељску школу.

1945.

Штампа поему Ослобођење Цвете Андрић, издавач Народни фронт Југославије (издање АФЖ Југославије), преводи с руског, сарађује у Пиониру и Дуги.

1946.

Просвета издаје збирку песама Песник и завичај Десанке Максимовић у пролеће, а тих дана у Београду је почео да излази и први књижевни часопис после ослобођења Наша књижевност, а у уредништву су били: Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Божидар Ковачевић, Десанка Максимовић и Чедомир Миндеровић.

У Бугарској излази из штампе антологија српских песника, међу којима су и стихови Десанке Максимовић.

1947.

Преводи с руског. Одлази на омладинску пругу Шамац- Сарајево.

1948.

Добија награду Савета за просвету и културу за поему Река помоћница.

1949.

Потписује одговор југословенских књижевника совјетским књижевницима Ф. Глаткову и Н. Тихонову и другима, а поводом кампање око Резолуције Информбироа.

Накладни завод Хрватске објављује плакету Отаџбина у првомајској поворци.

1950.

Загребачка Зора објављује Изабране песме (поговор Новак Симић), а Ново поколење у Београду штампа поему за децу Река помоћница (“ради се о ступању једне породице, једног имања, у сеоску радну задругу”).

Члан је управе Удружења књижевника Србије. Преводи Достојевског (приповетке). Добија награду владе НР Србије за Реку помоћницу.

1951.

Просвета објављује књигу Отаџбино, ту сам.

1952.

У новопокренутом књижевном гласнику Млада култура говори о свом професорском раду. (...)

1953.

Као професор Прве женске гимназије у Београду пензионисана је.

1954.

Минерва штампа први роман Десанке Максимовић Отворен прозор, приповетке Страшна игра објављује Просвета. Запажени је сарадник Књижевних новина, Борбе, Политике и Полетарца.

Један је од потписника Новосадског договора о језику и правопису.

1955.

Преводи са словеначког и њу преводе на словеначки.

У новопокренутом часопису Савременик, уредници Велибор Глигорић и Душан Костић, објављене су три песме Десанке Максимовић.

Просвета штампа збирку песама Мирис земље.

1956.

У августу учествује на Плитвицама на првом фестивалу југословенске поезије.

1957.

Поезија јој је заступљена у антологији југословенских песника објављеној у Прагу. Сарајевска Свјетлост објављује Бајку о кратковечној. (За ово дело добија награду за дечју књижевност Свјетлости у износу од 150.000 динара.)

1958.

Један је од најобјављиванијих писаца у нас. Загребачка Школска књига објављује Изабране пјесме.

Преводи књигу Витомила Зупана Путовање у хиљадита места (издавач Космос).

За целокупан књижевни рад добија награду Младо поколење.

Одликована Орденом заслуга за народ I реда.

1959.

27. јануара Десанки Максимовић је, на свечаној седници Матице српске, уручена Змајева награда за 1958. годину - за књигу Мирис земље.

Младо поколење објављује књигу прича Ако је веровати мојој баки.

Изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности.

1960.

Свјетлост штампа Шумску љуљашку. Минерва издаје роман Бунтовни разред. У Москви излази Мирис земље, у издању Државног издања лепе књижевности, луксузно опремљена, с предговором Вере Инбер, а међу преводиоцима су А. Ахматова, В. Виноградов, Л. Мартинова и други.

Свјетлост објављује Изабране приче Бранка Ћопића с предговором Десанке Максимовић Сетни дечак и човекољубиви писац.

1961.

У Књижевности са одушевљењем пише о Грузији, као завичају Љермонтовљева Демона и Пушкиновог Кавкаског заробљеника.

1962.

У Лондону излази антологија модерне југословенске поезије (преводиоци Јанко Лаврин и Алојз Ленарич) с песмама Десанке Максимовић.

1963.

У Књижевности штампа одломак „из лирске дискусије с Душановим закоником” - Тражим помиловање.

На Змајевим дечјим играма, чији је редовни учесник, говори о теми Нелогичности дефинисања.

Десанка у Бранковини, са Слободаном Ђукићем, председником Скупштине општине Ваљево, Миром Алечковић, Танасијем Младеновићем и Бранковчанима Добија Октобарску награду града Крагујевца за поему Крвава бајка.

Мирис земље излази на бугарском, у Софији. Песме, у избору Стевана Раичковића, штампа Просвета.

Добија бугарски орден Кирил и Методиј I реда.

1964.

Матица српска објављује збирку песама Тражим помиловање.

Добија Седмојулску награду, за осведочене уметничке резултате.

1965.

На Змајевим дечјим играма у Новом Саду говори о литератури за децу, као интегралном делу књижевности.

Изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности (на основу реферата Велибора Глигорића и Драгољуба Павловића).

1966.

Тражим помиловање излази у Љубљани и Скопљу. По оцени критике ова књига је песнички врхунац Десанке Максимовић.

1967.

Бунтовни разред излази у Јеревану, и у Вилнусу (СССР). 21. септембра говори на Трибини Културног центра Београда поводом смрти Вељка Петровића.

1968.

Маја месеца у Ваљеву и Бранковини свечано је прослављена педесетогодишњица рада и седамдесетогодишњица живота Десанке Максимовић под називом Песничко пролеће Десанке Максимовић. (Прослави су присуствовали, поред осталих, и њој драга два писца - Густав Крклец и Бранко Ћопић.) Президијум Врховног совјета СССР одликовао ју је Орденом части.

У време „јунских гибања“ на Београдском универзитету посећује Филозофски факултет, и пре него што је прочитала своје песме, запитала је: „Децо, хоћете ли и кроз пет, кроз десет, кроз педесет година веровати у све ово у шта у овом тренутку верујете? “

Путује у Париз.

Казује своје стихове на првим Дучићевим вечерима поезије у Требињу.

1969.

Нолит штампа Сабрана дела у седам књига.

У новембру, приликом боравка у Будимпешти, посећује Сент Андреју. (На књизи Нове песме, СКЗ, 1936, записује: “Сентандрејској библиотеци посвећујем из ове књиге песме Блаженство, Савин монолог, Глас монахиња... А на књизи Нове песме бележи: „Сентандрејској библиотеци узбуђена доласком, тешком даљином свога надања...“).

Минерва објављује роман Не заборавити.

1970.

У Београду умире Сергије Сластиков, муж Десанкин, с којим је преводила на бугарски, на руски, или, пак, с руског.

Добија награду АВНОЈ.

1971.

У Паризу, на француском језику, излазе Изабране песме Десанке Максимовић, у преводу Дивне Денковић-Братић. (Преводилац је послао ову књигу једној од највећих жена писаца овога века - Маргарит Јурсенар. Позната списатељица јој је, захваљујући се на дару, написала: „Примите сву моју захвалност за ваше жеље и за стихове Десанке Максимовић, чији сте превод били љубазни да ми пошаљете у лепом издању упоредних језика. Неке од тих песама веома су лепе, нарочито оне везане за земљу, за моћно тло ваше земље „Сељакова смрт, Воћњаци, За земљу где војска пролази“, или оне које израж авају смисао једне природне античке законитости „Човек са Балкана“, или још у којима је неизмерне самилости за људе уопште „за оне који посрћу... “. Хвала на послатој збирци.“)

Завршава књигу путописа Празници путовања и предаје је Слову Љубве (изаћи ће из штампе наредне године).

1972.

Тражим помиловање излази у Варшави, а потом у Риги.

Нишка Градина објављује њену антологију бугарских песникиња, њих 15, од Доре Габе и Јелисавете Багрјану, до Људмиле Исајеве и Вање Петков.

У мају је у Паризу, на Сорбони, одржана недеља југословенске културе, у оквиру које је посебно било представљено песништво Десанке Максимовић.

У новембру на Филолошком факултету у Београду Љубица Ђорђевић брани докторску дисертацију на тему Песничко дело Десанке Максимовић (комисију су сачињавали: Велибор Глигорић, Димитрије Вученов и Слободан Ж. Марковић).

1973.

Најпознатија српска песникиња објављује нову књигу стихова Немам више времена (Матица српска, Нови Сад): Немам више времена за ситнице сад треба мислити на вечно и необухватно...

Ђацима-првацима упућује поруку: “Са поверењем и радошћу отворите врата школе као што се отвара лепа нова књига. Све што желите сазнати, у школи ће вас научити. У њој ће вам испричати велику причу о животу и свету око вас. Створиће пред вама ковчежић знања. Немојте крај њега проћи не узевши драго камење које вам нуди...”

1974.

Савременик објављује низ прилога о делу Десанке Максимовић (прилози Велибора Глигорића, Драгана М. Јеремића, Николе Милошевића, Ивана Шопа, Александра Пејовића).

Трећи програм Радио Београда објављује расправу Радомира Константиновића Десанка Максимовић између наивности и самилости.

Добија Змајеву награду Матице српске за 1973. годину за књигу Немам више времена (по други пут добија ово признање). Добија и Вукову награду.

1975.

Добија Специјалну Вукову награду (ово признање пре ње добио је 1971. године Иво Андрић, а после ње, 1984. године, Павле Савић).

1976.

Песме Десанке Максимовић штампа Нолит двојезично - на српскохрватском и шпанском језику (избор су сачиниле и превеле на шпански језик Загорка Лилић и Нада Салас-Божић, укупно 1.430 стихова).

Изабрана је у Одбор за обележавање 150-годишњице оснивања Матице српске у Новом Саду.

У Торонту излази збирка њених старих и нових песама - двојезично (на енглеском и српскохрватском) Поздрави из старог краја (уредио и предговор написао Милан Сурдучки).

У Београду излазе две нове књиге - Песме из Норвешке и Летопис Перунових потомака.

1977.

Изабране песме излазе у Москви, а потом Зелени витез.

Посебно задовољство су јој путовања - последњих година била је у Америци, онда у Канади, Норвешкој, Совјетском Савезу (обишла је скоро целу земљу).

1978.

Крајем фебруара путује у Аустралију, на фестивал уметности у главни град Јужне Аустралије - Аделаиди. Пригодно је обележена 80-годишњица Десанке Максимовић.

1979.

Њене песме објављене су у тротомном избору Поезија Европе објављеном у Москви.

Из штампе излази књига Ничија земља.

1980.

Српска књижевна задруга објављује Песме Десанке Максимовић.

Приче за децу објављене су у Букурешту, Изабране песме у Будимпешти, а Успаванка у Хамбургу.

На Националној конвенцији Америчке асоцијације за унапређење славистичких студија у новембру је у Филаделфији одржана панел дискусија о делу Десанке Максимовић (скупу је присуствовала и сама песникиња, којом приликом је посетила и наше исељенике и казивала им своје стихове).

Графичко-издавачка радна организација Милић Ракић у Ваљеву покреће библиотеку Песниковом руком писано и прву свеску посвећује Десанки Максимовић. (“Данас су ми ове песме најближе. Можда сутра не бих исте изабрала.”)

1981.

У сарајевском Одјеку новинару Љубисаву Андрићу изјављује: „Где год станем, тражим сличности са завичајем, да бих се могла брже прилагодити... У Ваљеву смо становали у кући која се налазила на углу бивше Панчићеве и Душанове улице. Та кућа још постоји...“

У Букурешту излази књига Песник и пролеће, а у Хамбургу Мали пас.

Добија диплому почасног члана Матице српске - за рад у Управном одбору Матице и дугогодишњу сарадњу у Летопису и за изванредно књижевно стваралаштво. (У спомен-књигу је написала: „У Новом Саду ме дочекују пажња, радост, признање, пуно драгих пријатеља који се заједно са мном томе радују. “)

1982.

Књижевне новине објављују зборник Критичари о песништву Десанке Максимовић (приредили Милорад Р. Блечић и Виктор Шећеровски).

У Берлину излазе Изабране песме. У октобру учествује на песничким сусретима Лазар Вучковић у Приштини, којом приликом говори своје стихове.

У Народном позоришту у Београду 5. децембра одржан је књижевни матине посвећен стваралаштву Десанке Максимовић под називом Песникиња, земља старинска.

1983.

У Немачкој Демократској Републици излазе изабране песме Десанке Максимовић, с предговором Манфреда Јанихена.

Учествује на Горановом пролећу, а потом казује своје стихове у више места хрватског Загорја.

У Културном центру Београда вајар Зденко Павић излаже скулптуре инспирисане стиховима Десанке Максимовић Тражим помиловање.

Пригодним написима у јавности је обележена 85-годишњица рођења Десанке Максимовић. У Ваљеву присуствује отварању нове књижаре БИГЗ-а.

Путује у Кину, као шеф делегације југословенских писаца, на позив Министарства културе НР Кине.

Српска књижевна задруга штампа Слово о љубави.

14. новембра у великој дворани Коларчевог народног универзитета, поводом 150-годишњице рођења Јована Јовановића Змаја, говори о Змајевом делу.

1984.

Удружење књижевника Србије предлаже је за Нобелову награду.

26. марта умире Бранко Ћопић. (У изјави, тим поводом, она каже: „...Не могу да замислим да, када се вратим кући, да га више нећу на степеницама срести, нити на седницама на којима смо се заједно налазили. Није ми замисливо да Бранка нема. Неки други човек, другачији, могла бих да појмим, али да њега нема, то ми је готово немогуће.“)

У априлу одлази у Велику Британију, где је посетила лондонски универзитет, затим Оксфорд.

За збирку Слово о љубави добија Његошеву награду. Удружење књижевника Србије додељује јој награду за животно дело - једногласно.

Турски књижевни часопис Денем (Раздобље) у Измиру објављује песме наше песникиње. Московска Правда објављује опширан текст о њеном стваралаштву и разговор.

У оквиру Октобарског сусрета писаца одржан је округли сто о делу Десанке Максимовић.

1985.

Упућује поруку IX конгресу књижевника Југославије у Новом Саду: „...Прва моја жеља, драги другови, јесте да се сложите, да се не свађате. Народу је теже чути да се књижевници гложе него политичари... “

28. априла на Цетињу јој је уручена Његошева награда, у свечаној сали Владичанског дома. (Песникиња је дошла из Игала, где је боравила на лечењу прелома кука. Рекла је: „Опростите што сам због дуге болести тек данас у стању да вам овде, у Његошевом завичају, изразим захвалност за додељену ми награду, која носи име највећег југословенског песника...“) У јулу је, у оквиру књижевног сусрета Пјесничка ријеч на извору Пиве, одржан скуп о делу Десанке Максимовић.

15. септембра отворена је „Десанкина школа“ у Бранковини. (Зграда је подигнута 1892. године, а песникиња је поклонила своје књиге, затим породичне и личне фотографије, разна документа, признања, уметничке слике, међу којима и портрет који је 1940. године радила Лиза Крижанић, а који је након четири деценије, случајно, пронађен у Коцељеви.) На свечаној седници Скупштине општине Ваљево Десанки Максимовић уручена је Златна плакета општине.

1986.

У преводу Маргарите Алигер јулски број Иностране литературе, месечника Савеза писаца Совјетског Савеза, објављује десет песама Десанке Максимовић из књиге Слово о љубави.

Књижевност објављује циклус песама Десанке Максимовић, међу којима и Бранковинско гробље.

1987.

Штампа две нове књиге лирике: Сајам речи и Михољско лето.

22. октобра у Ваљеву је одржано међународно књижевно вече Песници словенских језика Десанки у част - учествовали су писци из Совјетског Савеза, Пољске, Чехословачке, Аустрије и Југославије, а у организацији града Ваљева и Удружења књижевника Србије.

1988.

Председништво СФРЈ одликовало је Десанку Максимовић Орденом југословенске заставе са лентом, а на предлог Културно- просветне заједнице Србије - за седам деценија преданог књижевног рада. (Вест о додели овог признања, у септембру, песникињу је затекла у Совјетском Савезу.)

Крајем октобра Десанка Максимовић отвара Међународни сајам књига у Београду.

Издавачка кућа Нолит објављује Сабране песме Десанке Максимовић у четири књиге.

1989.

У Књижевним новинама изјављује: „Обично пишем што морам...“

У Ваљеву је одлучено да се највећој југословенској песникињи за живота подигне споменик. Тим поводом Десанка Максимовић с нелагодом изјављује: „Мило ми је што мој завичајни град, у коме сам провела најлепше године живота, жели да ми подигне споменик. Али, ја сам помало старинска жена и није ми особито пријатно што се то ради за мог живота. Ја сада замишљам да морам умрети. Захвална сам, наравно, али имам једну нелагодност. То изгледа као да изазиваш природне силе да те смакну. Ипак, не могу да увредим своје земљаке и да њихову намеру спречим. Верујем у вајара (Александра Зарина) који је направио споменик Бранку Радичевићу, на Калемегдану, један од најлепших који сам видела. Бранко изгледа тамо као поета који чека да се стиша бура па да запише стихове...“

28. јуна присуствује свечаној прослави шест векова од Косовског боја, у Приштини - на Гази Местану и у манастиру Грачаница.

У октобру, дочекује воз „Братство-јединство“ из Словеније у Србију.

На вечери Песници словенских језика Десанки Максимовић у Ваљеву између осталих учествовао је и Владимир Војинович, један од најпознатијих руских писаца дисидената који живи у СР Немачкој.

У Политици, почетком децембра, изјављује: „Моја земља пропасти неће... “

1990.

У Италији је објављена антологија најлепших љубавних песама од антике до данас (Luna d’amore - Месец љубави, а састављач је Лучиано Луизи, песник и публициста) - Десанка Максимовић је у друштву Елијара, Шелија, Китса, Бајрона, Јесењина, Цветајеве, Тагоре, Блока и других.

Почетком априла присуствује прослави 175-годишњице Другог српског устанка у Такову.

Члан је Одбора за подизање Спомен-музеја песнику Слободану Марковићу.

У јуну је добила награду за животно дело, коју јој је доделила новоустановљена манифестација Песнички сусрет на Косову Видовданско песничко причешће, а признање је названо „Златни крст кнеза Лазара“ и предато је песникињи у Грачаници.

Изабрана је у Одбор за подизање спомен-обележја Јовану Дучићу и пренос песникових посмртних остатака из Америке у завичај.

27. октобра у Ваљеву је, у присуству великог броја угледних личности из нашег јавног и културног живота, откривен споменик песништву - у лику Десанке Максимовић, а говорио је песник Матија Бећковић.

1992.

16. маја у Атријуму Народног музеја у Београду пригодно је обележен рођендан Десанке Максимовић: био је то концерт у њену част.

Месец дана у лето 1992. провела је у Бранковини, у завичају за који је била исконски везана.

У децембру је присуствовала свечаној прослави 100-годишњице Српске књижевне задруге - том приликом патријарх српски Павле уручио јој је Орден Светог Саве, а академик Радован Самарџић, председник СКЗ, награду Српске књижевне задруге за животно дело.

Задруга је објавила и последњу књигу Десанке Максимовић (књига 564 у Колу) Зовина свирала.

1993.

Једна основна школа у Београду добила је њено име. Присуствовала је у Библиотеци града Београда представљању своје књиге Зовина свирала.

Била је и на светосавској прослави.

Почетком фебруара осетила је прве знаке прехладе. Најомиљенији српски писац друге половине XX века Десанка Максимовић умрла је у своме дому (Улица српских владара 23, пети спрат) у четвртак, 11. фебруара. Једноставно се угасила.

Патријарх Павле испратио је њене земне остатке 13. фебруара, из капеле на Новом гробљу у Београду. Говорили су још Матија Бећковић, Јован Христић и градоначелник др Слободанка Груден. Ваљевци су се од своје песникиње опростили на Тргу, у центру града, поред споменика који су њој за живота подигли.

Сахрањена је у Бранковини, по лепом сунчаном дану, у суботу нешто после 14 сати, а служило је више владика, док су говорили академик Антоније Исаковић, председник ваљевске општине Милорад Илић, а последњи се од Десанке Максимовић опростио академик Добрица Ћосић, председник Републике Југославије:

“...Лака Ти земља твоје Бранковине! Лака Ти ноћ, Десанка!”

БЕСЕДА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
НАКОН УРУЧИВАЊА ЊЕГОШЕВЕ
НАГРАДЕ, 1985. ГОДИНЕ НА ЦЕТИЊУ

Опростите што сам због дуге болести тек данас у стању да вам овде, у Његошевом завичају, изразим захвалност за додељену ми награду, која носи име највећег југословенског песника.

Пре педесет година жена није могла бити одликована од једног високог свештеног лица, те овом приликом ваља одати признање и законицима наше земље који су и њој широко отворили вратнице до почасти и звања, раније доступних махом само мушком роду.

Кад сам у болници сазнала одлуку комисије и кад је до мене допрло одобравање и радост народа и из Црне Горе и из Србије због ове одлуке, питала сам се да ли су моје особине, песника и човека, достојне ове почасти. Знала сам, додуше, да их добијају најпре они који могу сваког часа бити позвани „оном који небом тресе”, што је рекао Мажуранић у свом спеву.

Чедо Ђурановић предаје Његошеву награду Десанки Максимовић, Цетиње 29.05.1985. године

Сличне недоумице смирила ми је мисао да, можда, Његошу не би било криво кад би могао знати да је ове године мени указана част да постанем добитник награде која носи његово име. Јер, мислим и уверена сам да га ничим нисам изневерила, да смо и једно и друго волели свој народ и били му одани и да моје песме, мада, не достижу ниво његове поезије, говоре језиком који народ разуме, говоре о стварима које су му блиске и изражавају осећања такође блиска свим људима, јер су окренуте небу колико и земљи.

Његош је и онда кад га давно већ није било међу живима био са својим народом у сваком његовом тешком и победоносном часу. Зар га наши бојовници и слободари нису призивали кад им је било најтеже, кад су јуришали тако рећи на небо, на силнике којих је било и по десетине на једнога, па се могло малодушном учинити да су очајнички покушаји да се заметне „борба непре-стана» исто што и оно давнашње Боливарово „орање мора”?! Његошева мудра мисао их је соколила да истрају. Разуме се, да није било „срца у јунака”, било би претешко, али је свакако важно да је Његош и тада био са својим слободарским народом.

Његошева поезија прати кроз живот не само народ већ и појединца, и то од његове младости па до гроба. Додуше, тек кад човек изађе из зачараног круга свог срца, тек у својој зрелости може да потпуно схвати дубину дела овог великог песника. У младости га прво очара лепота, богатство језика, поетских фигура, а тек у зрелости схвати све оне стихове који су постали крилатице, због надања која буде и због горчине што их собом носе. Тада тек појме како нико није срећан а нико довољан, нико миран а нико спокојан. Тек под старост приметимо да је „небо над нама затворено”, да нам „не слуша плача ни молитве”. Тек биће које је дубоко патило појми стихове као што су: „Чаша жучи иште чашу меда” и да се патње животне могу подносити, јер иза њих сине понекад и зрак радости.

Боравећи ових месеци у Боки Которској, сећала сам се свега што сам лепо и узбудљиво доживела у Његошевој Црној Гори. Сећала се пешачења из Котора, пречицама преко врлети, до Цетиња и Ловћена, до гроба Владике Рада. Нама, младима, тада сви пути били су отворени, и није нас могла зауставити ни припека ни врлети високе планине. Навирале су ми стално пред очи лепоте ове кршевите и водоносне земље; слика Скадарског језера као огромног разбијеног огледала посутог звездама и облацима, па тишине Црног језера, и оног у гнезду шума где се напајају срне и јелени и Плавског, чија је боја упила у себе боје небеса. У мислима сам поново путовала стравичним путем преко Чакора. Крај мора сам чезнула за црногорским рекама у тесном загрљају стења, чезнула да још једном боравим са ученицима на Комовима и Бјеласици.

И мислим како из те лепоте песнику тешко изић није, као ни лаву „из грмена великога”. Није тешко Његошу било са крша на коме је живео опазити све те лепоте земље и небеса. Није му тешко било поверовати да је неки велики творац морао бити и сам песник да би све то створио.

Песник је у лепоти налазио утехе у свом тешком задатку владара Црне Горе у оном времену. Лепота је зацело била и извориште његове религиозности. Она га је нагонила да решава тајну постанка света. Знање природних наука није у њему пресекло антене окренуте вишим световима, није зауставило његову ни песничку ни свештеничку радозналост. Његошева религиозност била је дубља, духовнија од оног стања душе, готово спокојног, које зовемо побожношћу - кад човек верује да бог постоји и о томе више ништа не размишља. У ствари, његова религиозност њега је више мучила него што је тешила, а осећање народности било му је изнад вере.

Обично песници, обузети мишљу о стварању света, смртности, вечности, не бивају и јунаци. Његош, владика, био је, међутим, и јунак и ценио јунаштво. Мада владика, продуховљени песник, он ће као какав храбри војсковођа, написати стихове:

„
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може?”

Или:

„
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва!”

Кад је најбоље Његошево дело „Горски вијенац” угледало светло дана 1847. године, да својим мудростима засја далеко у будућност, на просторима данашње наше домовине збили су се и други крупни догађаји, због чега и кажемо да је 1847. веома значајна за историју наше културе.

Вук са успехом оконча своју претешку борбу за народни језик и правопис;

те године појавише се и Бранкове „Песме” да покажу неповерљивом свету како се и лепа књижевност даде писати народним језиком;

Ђура Даничић исте године својим „Ратом за српски језик и правопис” потпомаже Вука да надјача своје противнике, да победе његове напредне идеје;

за нашу културу од особите је важносги и појава Новог завета у преводу Вука Караџића, опет те исте године;

а само годину дана пре Иван Мажуранић објавио је свој спев „Смрт Смаил-аге Ченгића”.

И све то на овим нашим просторима у сам освит године која ће узбуркати Европу.

Поменућу још једну Његоше-ву песму, малену, али мени драгу, и, верујем, значајну, насталу такође 1847. То је „Поздрав роду на ново љето”. Помињем је да подсетим како далеко досеже Његошева мисао, све до данашњих дана, а и даље ће. „Не пита се ко се како крсти” -  вели Његош - „но чија му грије крвца душу, чије га је мл’јеко задојило”.

Па затим:

„
Липо, лјепо, лепо и лијепо,
било, бјело, бело и бијело –
листићи су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали. ”

Ето како је Његош говорио о јединству српскохрватског језика далеке 1847. године! Рекла бих да овој његовој мисли, као и многим другим које је изрекао о братству наших народа, ни данас нема мане.

Ниједно људско осећање Његошу није било страно. Био је и јуначан и нежан, и религиозан и имао смисла за стварност; гледао у небеса, а видео јасно и све на земљи.

„
Ко на брдо ак’ и мало стоји,
више види но онај под брдом”.

Његош се за живота успео високо, небу под облаке и као великан срастао са Ловћеном, исто тако снажним горостасом, коме никад ништа нису могле буре и олује. И данас и у будуће та два горостаса заједно ће вековати.

Народ Црне Горе подигао је свом песнику диван споменик, мада га је и сам Његош себи својим делом високо уздигао, обасјан вечном лучом, као што и руски песник Пушкин у песми „Памјатњик” вели да је сам себи својим делом подигао споменик нерукотворени.

Овај стуб где је записано већ десетину имена југословенских књижевника такође је споменик који им Црна Гора подиже.

Нека се множе људска дела и нека би овај стуб дорастао до висина библијских кула!

 

ПОГОВОР

Љубав је друго име
за Десанкин живот 

Стеван Раичевић, и сам апсолутни песник, рекао је да је име Десанке Максимовић синонимног значења са појмом песник. Одиста, и сад кад се помене њено име прва помисао је поезија, а при помену поезије, пред нас се, у магновењу, сатвори крхка фигура благородног лика и погледа отеловљена у лику Десанке Максимовић. То није случајно и није без разлога. Срце, главни јунак своје поезије, Десанка је, као сама стихом каже, нештедимице давала свима. Од тог вишедеценијског давања кроз певање (или певањем, свеједно је) то срце се није празнило, није се смањивало, није се трошило и нестајало већ се пунило лепотама сваковрсним и красотама света, проширивало се топлинама и нежностима својственим само оним који љубе друге и другост, а повећавало и постојало пространије јер је у њем било места за све: за прокажене и потказане, уцвељене и усамљене, за неистомишљенике и истомишљенике....

За свога, на срећу стваралаштва, дугог и садржајног живота (градајски и књижевно часног) Десанка Максимовић је стизала свуда доносећи радост живљења. Била је покретни празник поезије а тамо где она није стизала досезала је њена песма да одобри, осоколи, подстрекне, понекад прекори, али да увек са љубављу каже реч, да буде потпора и сабеседник, да помогне и примогне да се пут од срца до срца, од душе до душе, нађе што пре и што лакше. Да се сроди још више сроде и да се облагороде.

Иако пре свега песник Десанка Максимовић је била предани прегалац у бројним културним пословима. Њена реч казана новинарима или у разговору са љубитељима књижевности имала је, као и њена песма, магичну и лековиту моћ.

Била је лековита и поучна, мудра, отмена и одмерена, снажна и подстицајна а, кад је за то било потребе, блага и окрепљујућа. Није избегавала разговоре и новинаре али није ни жудела за јефтином дневном славом. Казивала је колико је било нужно, никад тек да се каже.

Увек је имала јасан став, бистру и одрешиту реч, језгровиту мисао. Своје мисли није увијала у трице и кучине. Њени разговори расути по новинама нису доступни у целини, а да јесу, видело би се колико је она била у свему постојана, доследна, мудра, храбра и проницљива.

Новица Ђурић (и сам песник) сусретао се и разговарао са Десанком Максимовић више пута. Пажљиво је и брижљиво записивао и слагао разговоре са њом и мудре опсервације ове велике песникиње на разне теме и различитим поводима. Сада је те белешке и већ објављиване разговоре са Десанком Максимовић сложио у књигу једноставног али прецизног и тачног наслова, наслова који одређује позицију наше знамените песникиње у времену и простору у животу и литератури. Одиста, она је била човек који је волео. Који воли и то свим срцем. Волела је свој народ, свој језик, своје ближње, волела је правдољубиве и истинољубиве, волела је слободаре и песнике. Љубав је друго име за њен живот и њено дело.

Десанка Максимовић нема друге биографије сем књижевне, ни другог порода сем песама. Тим песмама је овековечила и своје постојање, подигла је, пушкиновски речено, нерукотворени споменик себи, чинећи част језику на коме је певала.

Новица Ђурић кроз ове разговоре подсећа на њену књижевну и људску величину али и на њену ширину и отвореност према свету. Волела је људе и поштовала оне који су даровити, радни, одани свом народу. Није се устезала да каже и критичну реч али је све то код ње било одмерено, одвагано, сваком по заслугама.

На њене велике заслуге подсећа нас ова књига. Она ће помоћи да се боље и потпуније разуме њено књижевно дело али и време у коме је часно живела, умно размишљала и беседила, незаборавно и неупоредиво са било ким певала, неумрла Десанка Максимовић.

Београд, јуна 2008. год.

Драгомир Брајковић

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Колашину. Објавио књиге песама: Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986) и друго издање (1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), књигу поезије за децу Милица словарица (1999); књиге прозе: Мој разговор с њима (1990), Светлост и сенке под Ловћеном (2008). Приредио књигу сећања на проф. Вукашина Вукчевића - Вуко, мит који се сам уздигао (2008).

Књига Десанка Максимовић - Жена која је само волела је његова дванаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

САДРЖАЈ

Предговор

    Милован Витезовић

    Ђурићева поема у прози
    о песникињи љубави...................................... 9

Десанка Максимовић
Жена која је само волела................................. 21

Поговор

    Драгомир Брајковић

    Љубав је друго име за Десанкин живот.... 115

БЕЛЕШКА О писцу................................... 119