понедељак, 25. јануар 2016.

ВИДЕО: Ђурић: Формирати одјељење за заштиту новинара и слободу јавне ријечи

Новица Ђурић, ПР-Пресс центар


Подгорица, ПР прес сервис – У Црној Гори би требало формирати одјељење за заштиту новинара и слободу јавне ријечи, оцијенио је предсједник Удружења новинара Црне Горе (УНЦГ) Новица Ђурић, наводећи да је новинарска професија прије 20 година била у значајнијој мјери поштована.
Он је, у интервјуу за ПР Центар поводом Дана новинара Црне Горе 23. јануара, казао да постоји много проблема са којима се црногорски новинари суочавају – од неријешеног здравственог осигурања, уговора о раду до физичких напада.
„Новинаре у Црној Гори бију и пребијају и на томе се није стало. У Црној Гори би требало да се формира једно одјељење за заштиту новинара и слободу јавне ријечи. Све друго у Црној Гори може да се заштити“, рекао је Ђурић.
Ниједна информација, како је истакао, не може да буде на вријеме обезбијеђена уколико ПР менаџери не изађу у сусрет новинарима.
„Да бисте тражили једну информацију из неког Минстарства, пошаљете захтјев, и након тога се чека када министар има времена да одговори, а новинар не може да чека на то кад је неки министар или његов чиновник расположен да одговори на постављена питања“, навео је Ђурић.
То, како је рекао, није познавало новинарство уназад десетак, 15 и 20 година.
„Тада су новинари били јако уважени, поштовани, али су и новинари поштовали саговорнике, чињенице и догађаје“, казао је Ђурић.
Како је додао, власничка структура у новинарству се промијенила.
„Данас су скоро све телевизије и новинске куће приватне, други су интереси, живи се од дохотка. Раније је држава претежно финансирала новинаре и новинске куће, али без обзира на то новинари нису били слуге режима“, навео је Ђурић.
Он сматра да су данашње новинарство и новинарство од прије 20 година два свијета.
„У данашњем статусу, наше колеге новинари су носачи диктафона и микрофона, којима власници кад год пожеле узму то средство за рад и пошаљу их кући“, рекао је Ђурић.
Новинарство у Црној Гори се, како је оцијенио, у значајној мјери претворило у „договорно новинарство“.
Упитан на који начин црногорски новинари могу да се изборе за своја права, а да не буду санкционисани, Ђурић је казао да би новинари требало да се придржавају Кодекса новинара, али да га се они „придржавају по потреби“.
„Ако једна држава има легалне институције, новинарска удружења као струковне организације, ако је ефикасно судство, онда су то неке институције које озбиљно могу да се баве свим оним што није поштовање закона, части и достојанства сваког човјека“, казао је он.
Говорећи о активностима УНЦГ, Ђурић је казао да та струковна организација 23. јануара слави 70 година постојања, и сваке године поводом тог датума распише кокурс за додјелу новинарских награда.
„УНЦГ од државе није добило ниједан цент. Удружење ове године треба да додијели награде, све то чланови те организације финансирају из својих чланарина“, указао је он.
Ђурић је казао да је жири Удружења новинара за додјелу новинарских награда у саставу Горица Милошевић, Љиљана Минић и Горан Ћетковић донио одлуку да награда за животно дјело ове године буде додијељена Веселину Ђокићу, новинару и уреднику репортаже у Франкфуртским вијестима.
Награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала је новинарки Дан-а Сузани Радевић.
„Прву годишњу награду УНЦГ добио је новинар Независног дневника Вијести Милорад Милошевић, друга годишња награда припала је новинарки Дан-а Љиљани Раденовић, док је добитник треће награде новинарка Српске телевизије Снежана Минић“, навео је Ђурић.  .
Награде ће бити додијељене сјутра, у просторијама УНЦГ.


четвртак, 14. јануар 2016.

Обраћање Новице Ђурића на дан Св. Мардарија - Љешанска нахија

Светом архијерејском литургијом у светитељевом родном селу Корнет у Љешанској нахији данас је обављено прво литургијско прослављење Светог Мардарија љешанско-либертвилског и свеамериканског.
Предсједник Удружења новинара Црне Горе, Новица Ђурић обратио се владикама, свештенству и бројним гостима.
o. Милун Фемић, Ранко Јововић, Новица Ђурић и о. Предраг Шћепановић

Фемић и Ђурић

Милун Фемић, Ранко Јововић и Новица Ђурић

o. Милун Фемић, Ранко Јововић, Новица Ђурић и о. Предраг Шћепановић, септембар 2015.године


о.Фемић и Ђурић

Ранко Јововић и Новица Ђурић

“Полимске књижевне стазе” - 2015.


Будимир Дубак, Ранко Јововић, Мила Дубак, Радомир Стојановић и Новица Ђурић
Новица Ђурић и Будимир Дубак
Новица Ђурић
Центар за културу Беране организовао је “Полимске књижевне стазе” које су биле посвећене Ратку Делетићу. Књижевно вече је одржано 27. новембра 2015.године у у галерији Полимског музеја. Стихове су казивали : Будимир Дубак, Ранко Јововић, Новица Ђурић, Мишко Милошевић и Тодор Живаљевић Велички.

Миодраг Милошевић. Тодор Живаљевић, Ранко Јововић, Влајко Ћулафић и Новица Ђурић



 


среда, 13. јануар 2016.

„Сво­бо­ди­ја­да” у Никшићу


Пр­ва три­би­на „Сво­бо­ди­ја­да” у ор­га­ни­за­ци­ји Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре одр­жа­на 25.10.2015. у са­ли Дру­штва цр­но­гор­ско-ру­ског при­ја­тељ­ства „Све­ти Ђор­ђе” у Ник­ши­ћу. 
Јанко Јелић и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Милица Бакрач и Милица Краљ

Његошеви дани - Никшић 2015.

Зоран Костић, Будимир Дубак, Благоје Баковић, Веселин Матовић, Новица Ђурић, проф. др Лидија Томић, Ранко Јововић и Илија Лакушић

Новица Ђурић

Новица Ђурић, проф. др Лидија Томић и Ранко Јововић

субота, 2. јануар 2016.

Ранко Башановић – човјек и мученик



Ко је био Ранко Башановић?
За живота тешко да се дâ казати ко је тај и тај, али када се упокоји и оде Богу на Дар онда се само каже.
            Ето, и мени који је преко три деценије друговао, сарађивао, муке мучио у животу свом и његовом – увијек по нашој грбачи, скоро свекодневно се шапуће:
            „Ранко је отац двије ћерке. Син Ђока и Савке. Брат. Брат братски. Пријатељ. Боем. Шармер. Велико и особено фото-око. Мученик на свој рачун. Ником ни воду да натруни. Човек из свих прича. Актер у свим догађајима...“
             Када се догоди народ, а то је ријеткост у зазиданој Његошевој Црној Гори, Ранко је оком камере биљежио јединствене догађаје. На хиљаде фото-филмова је урадио и ријетко је који похранио. Несебично је све поклањао, даривао, да од најближе руке дар добра и не доби. Бољело га је то. Свакодневно мљело до бола. Бјежао је од тог бола, а није имао куд. Истина, ни томе није умио да замјери, да дуго у љутњи траје, већ је све онако мушки у себи слагао – ред добра, па редови неспоразума, и тако док једног дана није јавио:
            „Тражи мелеме овај Шпиц велемајстор“, како је и у тешким тренуцима волио да се нашали на свој рачун, „нешто тешко говорим, а ни пиво ти више не могу“.
            И мелем стиже, пристизали су и остали... Притицали су пријатељи у помоћ. Нико није жалио да принесе оно Божје зрно соли не би ли му бар који дан продужио дисање, јер човјек и није жив ако му бијела постеља замијени ону хајдучку. А он није могао бити на једном мјесту одакле се само види смрт. Знам да ју је видио и није јој ни вјеровао да је то Она.
            Није на Њу ни оком погледао, као да је покрај њега прошло страшило. Није му ни срце заиграло како се то увијек дешавало човјеку кога су вољеле жене, оне лијепе, не само телом већ и чињењем. Зато је неријетко, или скоро увијек када је одлазио на редакцијски задатак, осим сјаних фотографија са догађаја доносио и по десетак снимака лијепих дама које су измамиле његово фото-око. Јер, да кажем да је Башо, односно Шкљоцо, како смо га звали у редакцијама гдје смо заједно радили – „Вечерње новости“, „Омладински покрет“, „Покрет“, „Глас Црногорца“, „Дан“, магазин и портал „Српске новине“..., биљежио само на „задате теме“ не би овај кроки запис одисао његовим духом.
На Газиместану - Будимир Дубак, Новица Ђ
урић, Милош Вељић и Ранко Башановић
  
А о њему нијесу само чули они иза кућног прага, у братству или племену, о Башу се знало и у оној вељој Југославији и ван ње. Тај неуморни путник стизао је на разне стране, у многе европске државе и градове, и отуда долазио надахнут живјећи у тим причама и доживљајима до наредног путовања. С пута би стизао са његовим највећим богатством – с омаленом торбицом у којој би био фотоапарат од кога се никада није одвајао, чак ни у дане када је смрти најавио долазак.

            А када нама, његовим пријатељима, би јављено да је Башо склопио очи и да у вјечност одлази почело је изнова премотавање вишедеценијског снимка – сада је Башо, кажем у себи, све стало у оно зрно соли.
            У Српску, последњој станици неуморног путника, стигао је Ранко Ђоков Башановић. Уморан одмара. Одлази. Они који га воле, сестре, браћа и њихова дјеца, рођаци, пријатељи, испраћају га без ријечи. Тихо, да га не пробуде. Још тише, да га не повриједе. Једино о њему, с радошћу што су били његови пријатељи, везу причу сјећања – Новица, Будо, Милош, Горан. Момчило, Баћко, Сергеј...
            И сада, док приводим крају први запис о Башу, чини ми се да се јави – ево ме, небесам.
            Не мирује. Нека, таквог га једино и знам.

                                                                                                Новица Ђурић