НОВИЦА
ЂУРИЋ
БОЖЈА
ДЈЕЦА
ПЈЕСМЕ
(1973 – 1996)
ОБОДСКО
СЛОВО
Ријека Црнојевића, 1996.
Библиотека
МИРОВИ
Уредник
Илија Лакушић
НОВИЦА ЂУРИЋ
БОЖЈА ДЈЕЦА
Ријека Црнојевића,
1996.
ПРЕДГОВОР
ПЈЕСНИЧКО
СВЈЕДОЧАНСТВО КОЈЕ НЕ ВАРА
Божја Дјеца су страшна поема о Нама.
Страшна ура. У страшном свијету – најстрашнијем и
најусамљенијем од свих свјетова који су постојали. У елегантној, боље рећи у
добро скројеној форми, језиком брђанске, српске несанице, премора, прекора и
покоре... и све тако и у том правцу и смислу, без правца, и Боже мој, без
смисла. Оволико пусте невоље у једној души, у једној Пјесми.
Можда ће Молитвама, дугим, стољећима... бити очишћен,
или бар, дјелимично очишћен овај наш Човјек – Народ.
Не миришу више багремови, ако су икада и мирисали,
цвјетају наше ране, тако некако размишља Новица Ђурић, пјесник колективног
удеса, човјек и пјесник и хришћанска душа која горке сузе лије. И моли.
У овој Поеми још пише, да нема пјесме коју би сви
пјевали. Нема. Нема гдје зрачка љубави. И када би се појавио тај зрачак, то би
било чудо, приказаније, нешто невјероватно у доба мржње, раскола, колективног
лавежа.
И анђели су, Боже нам опрости, продане душе. Страх је
и помислити колико се овај пјесник усуђује да говори о себи – О НАМА.
Све страда, Пропада. Има ли дна пропадању Човјековом.
Чини се, чини се још једанпут, да кажем; да само они
преци наши имаху етику. Али та етика бијаше Исусовом крвљу окупана, Исусовим
Мукама стечена.
Без велике лике муке Човјек се не рађа, нако овакав,
богохулник, отпадник, неслободан.
Новица Ђурић је исписао једну Књигу о општем болу,
несналажењу, ужасу. Оно о чему многи, или скоро сви причају – Ђурић је поезијом
саопштио врхове те несреће, бола, патње и непогоде.
Један, наш српски инферно на земљи, овај пјесник је
доживио тако дубоко, да сузе лијући, Бога моли, и муку мучи, не би ли се, макар
једног дана, макар један дан, разданило и нама.
Можда ћемо једног дана изаћи из овог пакла. Боже.
Ђурићева књига је пјесничко свједочанство које не вара. Говори истину, коју
Поезија говори. У томе је вриједност пјесничког језика, који је највиталнији од
свих других, многобројних, језика на овоме свијету.
Ранко Јововић
ПЈЕСМЕ
(1973 – 1996)
Кћерки МИЛИЦИ
ЦРНИ ПЕТАК
ЦРНИ ПЕТАК
овога љета
долазе црни људи
долазе бијели коњи
крећу безглаво
тамо гдје нас обесправише
и гдје нам је сваки дан
црни петак
крећу моја браћа
у неку будућност
изнанада
издвојени у сумрак
по судбинама
све је одавно договорено
све је то смишљени час
браћа браћи раскубају тијело
напуштају садашњи мрак
и крећу у крваву будућност
сви као да питају
чија је то мисао
има ли ово вријеме своју пјесму
НЕИЗРЕЦИВА ЈЕ
БУДУЋНОСТ
почеци
све сами почеци
зачињах
погледом ријечју руком
и у пјесми
једино успијевах
градих за себе
а зазидах се
и постах
роб
нама су други градили
чак и будућност
отимали из наших књига
прекопавали наше прагове и оборе
незнајући тајну неизрецивости
осуђен на вјечну робију
умирујем себе
не би ли се пробудили и они
не би ли проговорили
УМЈЕСТО ГОВОРА
ријеч племениту нико више не изговара
можда је оплођавају за неко ново доба
или само тако мислим
уистину чујем само вику
урлање
као да се не говори
тресе се ногама
маше рукама
клима главама
праве шлаг мождани
тако се споразумијевају
и очито разумију
нико више не разговара
ријечи одлазе у празно
умјесто говора говнамо се
пријетимо прстом
фотељом
полицијом
а богме и државом
пљујемо
обарамо велике мисли
чујемо само најгласније,
и зато нам глупости најдуже живе
завјет је не говорити
памтиће вас
ако нема ријечи не лудуј
срећни су они што никада не проговорише
ОТВОРЕНЕ РАНЕ
и чије срце
да стане толико крви
одавно рањени
неизлечиви крваримо
наше душе отворене ране
проговарају
крв нам запекла плућа
гребе у грлу
мирише
крв нам је храна
једина сигурна будућност
крвљу купани
и њом задојени
крв вадимо из наших јама
свјетлуцају капљице невине
и прогоне нас
испод сваке травке капилари
пуцају од непрестаног терора
и под нашом кожом се умножавају
и отичу
убоден у срцу
видим њихове преклане вратове
смрвљене главе
уста пуна неизговорених ријечи
крви
ожиљак преко ожиљка пуца
расцјетале наше ране
умјесто багрема
поново рањени васкрсавамо
надолази наша крв
ми мучки више не гинемо
ми се међусобно
достојанство убијамо
каквог ли проклетства
поново рањени крваримо
боже
у чије срце да стане
толико братске крви
КАЗНА – КОРАК
господине видиш ли
како овај народ бауља
зар се тако корача
корачај
усправи се
ходај ногу пред ногу
заборави стопу за стопом
све је млитаво
без наде
без живота
хајде мрдај
помјери се
чини то неопажено
прикрадај се
да нико не види и не чује
постани невидљив
тихо стани
да те ни земља не осјети
нико више не корача
корачај стигла те казна
божја је
ОЧИ – УГАШЕНО
ОГЊИШТЕ
често пожелим очи које зраче
слуте говоре осјећају
које те прате у безнађа
очи које сретају
жале
срећно и испраћају
очи које желе
дочекују
тражим те очи
тај поглед
очи свуда уоколо
ужасне крваве
крволочне празне
вјечно прождрљиве
све те очи
вире их других очију
око у око не вјерује
ископане зраче
очи – угашено огњиште
ГЛАС ИСПОД ГЛАСА
има у твом гласу
нешто што ужасава
као да не говори човјек
двосмислено стосмислено
злобносмишљено
кроз зубе шикће
нема искреног казивања
умјесто гласа виде се зуби
куда се обестрви
глас који сигурност доноси
зрачи
зар да ћутимо
како то да нам ћутање љепше дјелује
достојанственије
чему глас испод гласа
САМО ДА НЕ ЗАКУЦА
НА
МОЈА ВРАТА
ми мислимо да постојимо
а нас нема
живот умакао
не постоји
ни добро јутро
ни добар дан
како тек
постојимо ми
тек сада видите
ми нијесмо имали пријатеља
скоро се и не сјећамо
кад вам довикну
добро јутро пријатељу
ми служимо другоме
из наших грла проговара кукавица
свикли на њене море
очекујемо црни петак
само да не закуца на моја врата
СУДБИНА
бојим се
(ко се не би бојао)
да било шта дотакнем
склањам се
у мрак
лебдим док прође
и непознат и драг
ја ником не смијем да причам
изван говора отварам се
у истом кругу пјесник и стражар
пјевају
иста смо судбина
не смијем дјетињство да поновим
ОТОЊА УРА
од чега побјећи
ако не од смрти
смрт нас тјера
размислимо
да ли нас земља прима
мртве нам земља уњедри
а мало им вјеровасмо
они су умирањем
постојали неко
за живота бијаху
нико и ништа
једино Раде Томов
васкрснуо је
потоњом уром
умримо
ВЈЕРОВАТИ У ЧУДА
љубав је одиста важна
да би од година градили бедеме
лук и стријелу
праћку
обликовали каменчиће
и тако љубав претварали у ствар
ствари су
мимо наше воље
постојале љубав
људи вјерују
што руком додирују
а вјровати у љубав
је и вјеровати у чуда
љубав је невидљива
невидљив је и бог
љубав и будућност
варљиве су
непредвидљиве
ако се догоди чудо
догодиће нам се и љубав
хоће ли то поново
бити свакодневница
КОЛЕКТИВНИ ИДИОТ
ОСМОТРИ ОВАЈ НАРОД
гледај
али од њих не тражи
хљеба
загледај се
осмотри овај народ
који они воде
који не личи на себе
размисли добро
јеси ли имао шта да им кажеш
ако јеси
не ћути
реци им
саспи у лице
покажи им да знаш да живиш
да имаш
живот више од њих
и све ударце
да подносиш
они су немоћни
било шта да ураде
РАЗБИЈАЊЕ ТЕРЕТА
(Секи у аманет)
1.
било шта да се догоди
(ако можда пођем сањив
у непозната пространства)
нек не буде заборављено
то што сада исписујем
нек увијек буду отворена врата
остави покоју прећутану мисао
сачувај се од ријечи
и дознај
шта нијесу сметнули с ума
остави пуну кофу воде
прозор нек је отворен
остави упаљено огњиште
поспи га тамјаном
нек мирише
нек знају да смо ту
и да нас има
не скидај са зида те свијетле лобање
2.
ако дознаш шта смјерају
за собом прсно по земљи
нека ниче трње
можда ће пред нашим прагом
одустати од завјере
сруши мост кад к нама крену
полиј их отровним биљем
не дај нашу несрећу
подигни камен
и спусти га у њихову коб
замахни једном
у ту невјерицу
о љути камен нек одјекне
и шикне крв
окамени њихове намјере
укроти им ријеч зачету
пљуни на такве мртве главе
ниткове
лешинаре
нељуде
3.
подигни моју руку
ни тада не дозволи
да мртвој руку јој пруже
оживи
добрим травама
осмијех ми на устанама
скамени свако проклетство
покрени мој крвоток
у бездан
видиш ли моју крв
не дај да је окусе
избјегни све замке
прогледај у опште сљепило
ужас је на помолу
утријеће све што је ницало са свиле
4.
ништа више није тако живо
мржња се шири
мржња је и кад ћуте
назиру вичу
не милуј његове грехове
подмукло нас уједају
змијски
запни ту отровну стријелу
нишани вјешто
сваку њихову злу намјеру
прикуј
истјерај их из своје коже
нека изађу
видиш ли
о видиш ли
те силне главе
сахрањују нашу садашњост
уједају ме за срце
чујеш ли тај колективни лавеж
псећег предсказања
чујеш ли
5.
зашто ме тако гледају
ко још вјерује
да су икада живјели
што ако толике главе
одједном помру
у невријеме
колико ли ће трајати сахрана
колико ћемо имати тужних дана
дана жалости
која ће то бити силна црнина
хоће ли послије тога кренути
сви мртвачким кораком
сказаљке на сату стаће
биће и плотуна
све то памтиће вријеме
и ми
све им је било узалудно
узалудно
увенуће и незрело жито
чиме ли ћемо прехранити народ
кад они помру
има ли наде
да било шта урадимо
6.
шта ћемо са тим силним
признањима
коме ће припасти
њихове велике пензије
злато дијаманти
црни аутомобили
црна оставштина
шта ћемо
требало би
можда би требало сахранити
та силна одликовања медаље
дипломе признања
спалити обећања
ником не причати
и кренути изнова
7.
послије њихове смрти
шта ће радити многобројни анђели
анђели за државне награде
и докторске дисертације
и награде
за лицемјерство и послушност
ни анђелима се послије њих неће живјети
зато треба сахранити анђеле
наследнике њихове памети
и нек на улазу у гробље пише:
- Они су живјели и умрли на Њих
ово је гробље – Анђела
КОЛЕТИВНИ ИДИОТ
пред народом
сви смо
али сви
не можемо
за говорницом
само сјенке
наша браћа
мермерни споменици
ћуте и непрестано
ублажавају нашу садашњост
народ је усамљен
прелашен разјарен
мржњом затечен
обеспарио
наш народ
боже колико је жилав
врашки
подноси све ударце
снажне подмукле
избезумљен
збуњен је народ
знају ли вјекови
да је икада постојао
такав колективни идиот
каквог ли гробља
грдног ли човјечанства
ту је и пјесник беспомоћан
ИСТОРИЈА БОЛЕСТИ
НЕСАНИЦА
колико пута главу наслоним
на минулу ноћ
и поново у јастук
као перје сакуљам
несаницу
можда се то
прије сваког времена
друговима из несанице
одужујем
то ноћу
обилазим моје пјеснике
подсјећам их на обавезе
сати
минуте
погрешни стих
шта се све у мом поноћном дану
не преврће
ко се то без питања
родио умро
видим зубе човјека
каква је то свјетлост
шта је то што ме
разапиње
шта ме то буди
гдје ли је мјесто
које ме чека да заспим
ДОБРИ ЉУДИ
убијамо се као звјери
јер себе разјаснити не можемо
ми много зијевамо
као се да знамо
и огољело камење спуштамо низ тијело
и опет човјека умјесто камена
уграђујемо у темељ
ово је бол
ја га храним гајим
ја се трудим
као гробови и студен
они су препуни воље
добри људи
још само кад зијевају
нек ставе руку
РИЈЕЧ КАО СТРИЈЕЛУ
мени се гади
на овај хљеб
који једем
ја мрзим све вас
који једете месо
МЕСО
храна је ваша језива
вама је вазда мало
крви
и мога мира
заборављате на ријеч
сваки тренутак је
запиње као
стријелу
а ноћи су црне и невидљиве
свака наредна ријеч
ћутљива је и мрачнија
вас ће сачувати војска
мени је свакако стало
да сакупим слова
НЕ ОТВАРАЈ
не отварај уста душу
ни срце
никада не отварај
када ти пси
закуцају на врата
не бирају они
ни пашу ни траву
осјети их кад ожедне
они нијесу више потајни
они врве
општа је пљувачина и гадлук
из уста залогај коме остављаш
тутни га псима
и њихов лавеж је гладан
ПРЕД ИЗЛОГОМ
испред робне куће
унесрећен сједим
зачудо
нико не види
ту живу лутку
испред излога
пролазе мирно
без окрета
пролазе покрај
они који спознају
страхоте
осјећају његов ожиљак
послије њега
ни излози неће остати
НОВИНЕ СВАШТА ПИШУ
новине јављају
поново се пуца
рањава
нестају људи
тону бродови
градови
ватра је
сагоријевају јауци мајки
преживи ли ико
шта га сјутра чека
данас ко сјутра
пљуну ти у лице
опсују оца мајку жену
испишу књигу етикета
донесу одлуку
о искључењу из живота
чему толика пуцњава
што ако метак залута
у забран
убије јелена
у кога да пуца онај
који га одавно чека
ВЕЛИКИ РАЧУН
као да је осјећаш
прилагођаваш се и ти
некој новој слободи
и стежеш се из нехата
то су
наши чувари
велики сумрак
пред нашом кућом
узалудно нас уљуљкују
на истом смо конаку
и очекујемо
велики рачун и велики списак
невоља
БОСОНОГО ВЈЕРОВАЊЕ
треба вјеровати
птици
камену
болу
коњу и керу
има нас
у клетви
када тражимо
смисао
да свијет
на свијету почива
и у то
треба вјеровати
и у комунизам
ако будући роботи
буду послушнији
треба
памтити памтити
босоног
и храбар
ПОРИЈЕКЛО – ЗЕБЊА
прећутим оно
што сви знају
покушавам
да докажем остало
најважније је
имати неизвјесности
и кидисати
још увијек
изговарамо неједнакост
не слажу нам се
апетити
потајно су нам
жеље
сличне као
амебе
сваки опстанак
има поријекло –
зебњу
САМО ЈОШ ВОДЕ
неки чудни људи
у мој мрак залазе
у његову свјетлост
као да сумњају
били смо мудри
великог оца
исписујемо
историју болести
само још воде
да провјеримо
ПЈЕСМО ПОМИЛУЈ
морам да напишем пјесму
да спасим пријатеље
и дођем у мрак
као смрт
пјесмо помилуј
мој будући народ
људе и нељуде
овај свијетли мрак
залијечи моје обољеле пјеснике
подај им вина
соли
принеси цигарету
обећај подари
мелем од којега се лакше умире
помилуј сваку добру ријеч
сачувај сваку велику мисао
подари мало љепоте
(пјесници су ружни чак и у сну)
пјеснике мрзе прогоне затварају
њих лове као опасне звјери
они су најљепша пјесма
а ко још добру пјесму воли
како пјесму завршити
она зри жути
чиме нахранити несрећне
ако не пјесмом
ИЗВОРИ ИЗНОВА
ТРАГОВИ КРВИ
покрај наших међа
трагови крви
чекају божанске капи
за нашим потиљком
с мјесечином долазе
помјерају међе
и гасе огњишта
кренимо трагом
на траг им ударимо
умјесто повратка
хоћемо ли дотаћи будућност
ЗМИЈСКИ
сретнемо се
змија и ја
испод камена је вадим
у њедрима питомим
ледимо се
осјетих топлину у очима
њежно их усисава
искапи
и остаје скамењена
за тренутак одлази
и опет ми се врати
змијски
ГРОБЉЕ ЗА МИРАН САН
нијесам умицао смрти
смрт ме није хтјела
ноћу копам раке
и укопавам се
остављах ријечи
бојах изговориће се
у гробу за миран сан
живим
ЧОВЈЕК И СМРТИ
да ли знаш
то што нас стално иште
без ријечи и јаука
мирна и лукавија од ноћи
судбина
тражи наше гласове у неповрат
разумијеш ли
криви смо због ријеке
неуспјелих дружења
славе – као све лажне
све је остало без имена
моја ће се смрт звати
испијају нас ко драга пића
ко задњу жељу
ни у смрти
земља нас неће
питаће – вјерујеш ли
можда и дјеца
какав еј био
тај непријатељ
народни
је ли имао
очи
уста
како се то
човјек и смрт
братски љубе
зашто се толико гине
кад није
по правди вољи реду
новине поново јављају
новине свашта пишу
треба им вјеровати
КО ЈЕ
провјери послије буђења
сваку ријеч и све око себе
препознај нове мирисе
отвори пажљиво ишчитај пошту
ником не отварај
уколико оно што не преноћи
и не осване
не отварај ником врата
прије но што каже ко је
и што хоће
кроз пукотине
сваког дана добро осмотри
како корача
има ли одијело
кравату
златне зубе
носи ли шешир
ил капу
какву
поглед му ципеле
без боје
као да су од блата
ципеле које отварају
нашу душу – бесана врата
прије но што кажеш уђи
погледај оно дрво – сунце
са које стране долази
је ли зељов лануо на њега
је ли погнуо главу пред мојим прагом
БАДАВА
нико не смије у болест
у моје поље
ви то знате
ал позно је
нећу да ишта буде спасено
говор је сувишан
лице говори
унапријед смртник своје биће доживљава
започињемо увијек изнова
док нам не досади
послије свих трзаја
зар смо још међу живима
нећу више да објашњавам
зашто ћутимо
при крају сваког љета
ко је крив за затворена врата
и што Њега још нема у нашој соби
зашто више не пјевушим
што не излазим кад је ноћ плава
што не знам гдје сам сваког часа
зашто толико ћутимо
прозори су нам затворени
сви ћуте а хтјели би знати
зашто стално одлазим
и куда
шта се то измијенило
међу нашим зидовима
пуцају ли вене
има ли крви
да ли на ико затече
послије сваког звона
некуд пођу
а увијек су на погрешном трагу
кроз мој прозор не продиру погледи
смрзавају се у њиховим очима
сваки пут узалудни пресијеци
праштај и води ако је изван корита
свакој капи
поврати оку и оно што је гледало неповратно
а осим тога
све је бадава
УСТАШЕ НАШЕ КОСТИ
усташе наше кости
па то смо ми
у свијетло свратиште
земљу гробова
задојену крвљу
Петровића Обилића Немањића
....................................................................
и Бог је са нама
уразумљује народ
мири завађену браћу
вјечну неслогу
нове неспоразуме
не би ли ишта имали осим гробова
горди свијетли преци
изнова извиру
из јама јазбина браћождерница
скидају с потомака клетву
и шаљу их у будућност
кренусмо и ми
васкрсну наш дух
модри свијетла крв
оживио мој народ
враћамо нашу част
освјештавамо земљу крваву
распирујемо огњишта
љубимо свијетла мјеста
часни крст
тражимо свети опроштај
не би ли личили на правду божју
Божја дјецо
ПРЕЦИМА НАКОН ШЕСТО
ГОДИНА
ноћу ми руке свезане
уоколо свети скелети
грле ме
осјећам свијетле лобање
излазе из јама
траже повратак
у стиду затечен страхујем
шта ако питају има ли ико од Милоша
палите ли свијећу старом Богдану
гдје је девет колијевки
утјешите ли мајку Југовића
знате ли гдје почива царица Милица
храни ли гавран пророка Илију
ко прекопава наше гробове
руше звона и пале олтаре
гдје су наши свијетли барјаци
ко ли нашим српством барјактари
јесу ли се сестре расестриле
јесу ли се браћа разбратила
је ли нам је земља распарчана
је ли нам се свиејћа угасила
да л`Србија има опет Вука
је ли силна земља Душанова
у грлу затечен
ни себи признати не смијем
петсто година нема Лазара
да питаш је ли га било
ЧИЈА ЈЕ ТО ЗЕМЉА
нека нам све буде туђе
ваздух вода
хљеб који једемо
нека се све дешава попут приче
а прича истинита
реци
гдје зауставити се
побости киљан
и рећи ово је земља моја
ово је света земља
знам и мјеста
на која ваља пљунути
гдје је та земља и народ
који урла
да воли власт
шта ради народ
чујем неко пјева
коме је још до пјесме
ником није јасно
који је вијек
и чија је земља
гдје се прашта
за шљеме запаљено
и сјеме уништено
чија је земља
коју мој народ напусти
и крену
ОСТАВИ ПОРУКУ
сливају се низ зидове
моји камени оци
ко восак
већ сада
обичне ствари
чекају моје
ријечи
другови
тамница мјеста има
а има и нас
ко први оде
и врати се поново
исељеном камену
и зато не жури
јави
остави поруку
запиши на зиду
то што не смијеш изнијети
реци
који то зид воли
дише
остави трага
сачувај буђ
ту је топлије од човјека
не поздрављај се
кад будеш одлазио
то је мјесто
које нас увијек чека
не осврћи се
смиј се
урличи
чекају те пријатељи
а другови
поново ће да те врате
чујеш ли звона
муче их
туку их по глави
КАМЕНИ ПРАГ
КАМЕНИ ЈАХАЧИ
ријеч по ријеч
камен по камен
наизмјенично
вјековима
градише Бог и човјек
обликоваше камен
и наше душе
свјетлост је продирала
након његовог доласка
у камени град
над темељима наших предака
двори наши порушени
чекају божанске неимаре
киљан да пободу
да камену врате понос
ако камен не пролиста
и крену камени јахачи
каравани
овај ће вијек
бити каменован
ТАЈНА У КАМЕНУ
то што се противи
то сам ја
у инат глави
обестрвих се
шта ћу међу вама
одох камену
нек ту остане
тајна
скамених се
КАМЕНИ ПРАГ
заранио би
и одлазио
у сумрак би се враћао
и ћутао
ништа није говорио
љут би легао
и устајао
и опет одлазио
дуго је тако било
једаред
по роси врати се срећан
на улазу од куће
постави праг
камени праг
племенити камен
видно срећан рече:
- Овај се камен љуби
овај вас чува
ово је ваш кућни праг
клесмо
прекрстисмо се
пољубисмо
камени праг
КАМЕНИ ПРЕЦИ
чудни су били
моји преци
камен о камен удараше
муњу тражише
камен и огањ
камен о камен оштраху
одбране ради
каменом себе обликовали
колијевке камене глачали
потомке ту одгајили
под камен
иметак скривали
у камену се скаменили
и бивали вјечност
ИЗВОР КАМЕН
сви нам ивори
испод камена извирали
у камен
и под камен
нестајали
напојисмо се водом
леденицом
у леденцу
главу умакасмо
да би дошли себи
на изворкамену
заспасмо
замркнусмо
у дубок сан утонусмо
чувајући тајну
у изворкамен
камен убацисмо
УГРАЂЕН У ЗИДИНЕ
зидови стари
чувају тајне
не дају из камена
да извучем себе
зазидане ријечи
вјекови покољења
скамењене очи
кришом нас надзиру
подижем камен
у спомен проклетству
и бивам стијена
разиђујем се
и одолијевам камено
тешко је камену
уградити се у зидине
ШТА БИ
зидови
они зидови
врата никад отворена
скривају ужас
зађеш ли тамо
скелет до скелета
руке раширене
јело узалудно
ко вино
никад попијено
зидови увијек исти
хладни
побјећи треба
ником не говори
шта би
ни мени
КО ЈОШ ДЈЕЦУ
УБИЈА
врата на која никада нећемо ући
чувају
лажи
тајне планове
ратне планове
формуле шифре
за атомске бомбе
за масакр дјеце
како убијају дјецу
ко још дјецу убија
ја молим за камен
камен у руку
камен насред воде
воду преко воде
кадри смо за камен
врата не помичемо
ПОРИЈЕКЛО БОЛА
укивали су људе
бранили кућу
од свога зидара
није било ријечи
а било је
за свакога
требало је подићи руку
у знак неуништивости
некада
хоће ли се ико запитати
за поријекло овог бола
КАМЕНИ ТРАГ
ни муње нијесу
у камен ударале
ударали смо ми
на љут камен
свикли смо
и покрај њега
умирали
по камену су нас препознавали
под камен сахрањивали
каменом обиљежавали
на камен записивали
остављали траг
с камена смо се дозивали
под камен одмарали
под главу стављали
и тако освитали
камен смо упретали
и наша њедра гријали
не би ли срце скаменили
срца камена
МРТВЕ СЛИКЕ
БОЖЈИ ДАРИ
све му је
подарила шума
краву кера
жену дјецу
ливаду њиву
воћњак башту
птице звијери
извор и пропланке
са Божјим благословом
враћао би се отац кући
из Кршија
Јасенова
Јаблан баре
Рвацких ливада
Плашнице
........................................................
из шуме би доносио божје даре
малине купине јагоде
капљице росе
радост за све
ПРОРОК ИЛИЈА
Он на зиду
крсти ме погледом
узвраћам му ријечима
чистим се
воља његова
„Ја вас крстим водом,
а он ће вас крстити Духом светим”
подиже главу
храни гаврана
и рече:
„Ви сте људи
и ти си човјек
вама је све немогуће
јер ваше мисли нијесу божанске
него људске.
Позови народ
овај се народ може спасити
само молитвом”.
„Шта ли видиш – пита
ништа не одговарам
„Гледај мојим очима
видјећеш све”.
ИСУСЕ БРАТЕ
назирем отиске
означавам поново његове стопе
не дам да се избришу
обнављам свети пут
вјерујем кад преноћим
нијесам скренуо с пута
чинећи добро другима
ипак
као сваког хришћанина
чека ме издајство
(ено мог издајника
вади ми очи
трује душу)
овако неуништивог
осуђује ме на распеће
једино твојим стопама
слијепци виде небо
Исусе - брате
СТОПЕ СВЕМИРСКЕ
БРАЋЕ
моји пријатељи вјерују
у велика дјела
ја им не вјерујем
све смо ми то у глаи
замислили
као нешто савршено
недостижно
зато што то хоћемо
а како нам је све крхко
подариле нас невидљиве силе
свемирска браћа
њихова енергија
ослушкујем
њихове таласе
претварам их у крик
осјећам га
долази
чујем како дише
говори
он нас жели
поскидао звона
скинуо сјај с крста
заледио мајчино млијеко
оставио пустош
муљ прекрио знаке распознавања
у наша срца забодене његове кости
чује се посљедњи урлик
исцурише наше очи
далеким стопама свемирске браће
НИШТА НАМ ВИШЕ НИЈЕ
СВЕТО
више ни у манастире
нико не долази
обешчашћени
наши манастири
пљунуто на трпезе
на свете горе
ништа више није свето
каква смо ми то земаљска појава
гдје нам је крај
гдје наш глас васкрсава
јесмо ли ишта почели
или се све мимо наше воље
негдје друго завршава
има ли овај народ
књигу коју разумије
има ли ико пјесму
коју би сви пјевали
зар се толико не познајемо
шта је то са нама
оставиле нас и птице и звјери
срећом
камен је још ту
ШТА ДА ЗАБИЉЕЖИ
ИСТОРИЈА
Каквог ли проклетства
живјети са господом
туђим ставовима
туђим главама
разговарати са њима
а они то нијесу
шта да забиљежи наша историја
немања
неколико ратова
гладовања
полицијских часова
неслагања са Русима
?????????????????????
хоће ли записати
зашто више не
„љубимо ближњега свога”
јесмо ли ми
народ од народа
чији ми то ископавамо лик
и градимо окамењена поља
да ли постоје слободе
може ли нерођено
имати своје име
ЈЕДНОМ ЋЕ ДА ВАС
РОДИ
украо ми је знаке смрти
мој дух
њих је страх
јер сам пружио руке
у њихов мрак
помјерам њихове границе
и увијек их вратим
морам ли
доказивати
убјеђивати
свијет
да ја нијесам крив
за погнуте главе
понизност
плаћеничку изјаву
ово понижење свих
мој дух ће
једном да вас
роди
МРТВЕ СЛИКЕ
пљунусмо у извор
у нашу свету воду
а треба поново пити
пратећи многе караване
остасмо у беспућу
раздиру нас сновиђења
храброст је поново тражити
помиловање
САН О ЦРНОМ ЧОВЈЕКУ
сањам –
на коњу бијелом
црни човјек
крај потока
чека ме
док он ћути
у чело
груну копито
опет видим
црног човјека
говори
двадесет година
покушавам се сјетити
стално ми се приближавају ријечи
„Покрај овог потока
у стрмини
закопах твоју судбину”.
двадесет година
не усуђујем се
да пођем
и почнем да копам
Исус би рекао:
„Људима је ово немогуће,
али Богу је све могуће.”
Чекаћу Божју вољу
УЗАЛУДНИ ЛЕТАЧ
СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ
постоји
ружа
(која не цвјета)
када су њене бодље
у мени
разумијемо се
у моме говору
отвара се
и кад се ње одричем
то је моја највећа њежност
процвјетале би
и њене очи
да није страха
од сличности
И ОПЕТ УМРИЈЕТИ
не треба више
оплођавати ово вријеме
ову мисао
потоп
несрећу
требало би
шта би то требало урадити
подигнимо камен
који ће да памти
како не би заборавили
колико је смрт страшна
ако за собом
не остависмо траг
како би добро било
умријети
устати и видјети
и опет
умријети
СКЛАПАМ СЈЕЧИВО
слажем покрете
и скривам
чујем
њихове кораке
закасњеле
стопе
шта ће ти нејасан пут
погрешан корак
кога то тражиш
а по повратку
долазе твоји трагачи
пси гоничи
и умјесто сусрета
стално те заобилазе
чујем познате псовке
зар убити горег од себе
склапам своје сјечиво
и пропуштам узалудног летача
стрепи
не корачај
прећути сваки корак
који учини за њима
КАО У ИЗМАГЛИЦИ
бићемо свједоци
једнако плашљиви
мање или више мудри
бићемо
одавно слутимо бескрај
у њиховим очима
једино ти слутиш
ти осјећаш наша иња
ти знаш
ко прикрива наш лед
спорне су ријечи
спорни су људи
још је све тако сићушно
смрт је једино
знак свети
кречимо дворе
памтимо бијеле дворе
живимо изван живота
навикнути на варке
навикнути на обећања
тонемо у мрак
у чудну измаглицу
у смрт
сјећам се
били смо тако далеко
а тако близу
ватри и леду
ТРАЖИ МЕ
почињало је наивно
и без најаве
са укусом добронамјерности
позиви редовно стижу
поштари ме траже
звоне прогоне
позив
мора бити уручен
позивају ме мрачне силе
разбојници хулигани
преваранти слободе
позиви пристижу
позивима
би хтјели заморити слободу
толико позива и оптужби
у чије све то да стане груди
НОВЕ ХАРАЧЛИЈЕ
они не чекају
да им се да
кад им затреба
кад немају
и кад имају
отимају
са собом нигдје не излазе
а и гдје би
залазе у шуме без хајдука
на трагу увијек
ударају без трага
и узимају
и црно
и бијело
и испод ноката
нове харачлије
ми малаксали од немања
а они остали без даха
халапљиво гутају последњи залогај
прождирући и своју дјецу
врата више не отварам
могу поново доћи
на столу мрвице
увеличавам их лупом
лудилом
и од њих мијесим
хљеб
погачу
проју
уљепшавам непрекидно несрећу
и гутам
имаћемо
имаћемо
имаћемо
ЗАКОПЧАВАМ СЕ
руке захватају мрак
скривам се испод кошуље
закопчавам свако дугме
и не дозвољавам да се напустим
шта ће ми руке
оставићу их у излогу
можда ће неко пожељети мрак
нека их узме
захвати и осјети
како је мени било
живјети са њима
нека се поново роди
узалудност
чему руке
ко то још шири руке
ужас препун зрења
то је мој живот
захвати се сужавају
само се још чује
мирис мог даха
треба имати снаге
и поново пружити руке
и вјеровати
да ће нам опет
руке остати празне
ВЈЕРУЈЕМ У
НЕПОВРАТНО
прах и пепео
једини остаци
крећу на пут
одлазе
гдје жив не стигох
вјерујем у неповратно
увијек у поноћ
као да постоји излаз
није било тако давно
разапињу коже
потцртавају имена
праве спискове дуге
искрижани погужвани пожутјели
црни спискови
спискови
за суднице
вјешала
непослушност
за сопствено мишљење
спискови спремни
за црна времена
чекају добошара
а ја вичем
хеј ви тамо
ви горе
ви господо убице
ја сам ту
носим вам главу на дар
ЦРНЕ ЧИЗМЕ
Колико пута
подижем камен
и налазим отиске
бронзане ријечи
помислим на стид
страх
помислим
оне су згажене
како да проговорим
вребају ме црне чизме
ни ријеч да се зачне
на овом камену
треба нешто рећи
јер неречене
умиру многе ријечи
умиру
НЕВИДЉИВЕ СТРАЖЕ
ОВАЈ ЖИВОТ
о овом животу
нико ником
не смије причати
овај живот
не смије се
причати
УЛАЗНИЦА
она је ту
док сањарим
зри
у тајности
и мирише
као млијеко
вреба ме
испод ноката
из потаје
(последња игра
има
блиско
значење)
смрт је
улазница
којом се приклањам тами
ЋУМУРЏИЈА
он је свједок
давне ватре
и црног злата
испред колибе
ћумурџија
омопиње ме
да је над његовим
и над мојим безданом
све спремно
ТЕСАР
брадвом је
тесао греде
осјећао је
како се
од његове душе
одбијају љуске
био је срећан
што се уграђује
ЗМИЈА
неке ријечи
као послије сјече
слијећу
у тијелу смо
у соби
ћутке
у страху
препознајем очи
змије што вреба
СТРАЖЕ
моја ноћ – ничија пећина
убједљиво као смисао
саплиће се и откотрљава
у свој умор
у мени помјера таму
и испија ме
тамо се осјећа излаз
те једине тврђаве
невидљиве страже
тамо је излаз
тама је
а треба знати
прави час
СТУДЕН
више немам
ни драга
ни мила
госта
студени
једино дозвољавам
да сврати
у њену оданост
вјерујем
уосталом
ми смо
одувијек заједно
ПОНОР
тек сада
откривам
и препознајем
подмуклу рану
то што цвјета
и буди се
и љуби
у мојим венама
разводњава се
прогоне ме
камен стакло
птице звијери
хладне руке
има ли чега у моме тијелу
што није иза сјенке
ТРЕНУТАК
све ми се дешава
укратно
у трен
у кап
сваког секунда
изнова
за моја страдања
траже
свједока
тренутак је болест
којој
ни жив ни мртав
не одолијевам
ВРЕМЕНА
мудрост је испратити вјетар
ледан и срдит
лажно је камен од воде одвојен
времена нека чудна
уснисмо на почетку
сањам кулу са златним звоником
и са једним сужњем између облака
ЗАЂИ У ШУМУ
зађи у шуму
шума је без доброг друга
тајанствена
вјеруј себи као шуми
можда ће твоје име
постати једном
голема круна у њој
зато не ћути
зађи дубоко
дубље
тамо је твоје Име
РУКЕ ЗА ПТИЦУ
малаксао
осјетих жељу
да полетим
из дубине камена
руке су испружене
за птицу
КУЋНИ ТАМНИЧАР
КОЛИБА ОД ПРУЋА
у колиби
од прућа
зазидана је гордост
очевог сиромаштва
пред свануће
под ребрима колибе
тражим мирис
мајчиног ткања
понијели су
срца драга
од залогаја хљеба
у дворишту
сваки камен
обећава крила
на шљемену
још осјећам
мирис харача
и маховину
КУЋА ЗЛА
кућа
моја кућа
од зла се бранила
кроз таван
кроз димњак
клетве су ми стизале
скривен
молим гавранове
да ми јаве црнину
испред куће
киљан у паучини
очекује ме
ДО КРОВА
камен
по камен
до крова
празне руке
уздах
којим се зида
беспомоћан је
пред рушењем
у зидању
ни камену
никада није било јасно
моћ којом се везује
под кожом од зида
пуцају вене
кућа ми више није спас
ЗАМКА СЛОБОДИ
повриједио сам облак
и зидам кућу
од муња и громова
сјекиром просијецам тишину
док шума мудро листа
кућа је готова
насељавам је
то је моја
прва кућа
прва замка слободи
у врх крова је сан
прекривам га лишћем
и стрепим
када ће пасти
МЕЋАВА
моја кућа зна
за камен птице звијери
и отпатке
на моме столу
од зида до зида
као од зла до зла
последња ријеч
не оглашава се
вјера у тебе
пјесму
попут леда
остаје скамењена
ја једини кривац
проричем и дозивам
мећаве
и све је завијано
без ријечи
УМЈЕСТО КУЋЕ
на овом је путу
проклета птица
која те довела
до мојих рушевина
по мјесечини излазиш
тражећи праг
којега знаш
одавно нема
док надлијећеш и вребаш
опрезна буди
јер змија сада
кућу чува
КУЋА ЈЕ КОШУЉА
кућа је небо
мој праг
иза којег корачаш
небо је кућа
у којој замркнем
и поново устајем
кућа је свјетлост
коју зидамо
кућа је кошуља
с откопчаним
дугметом
и ријеч
широка док је топла
тијесна кад се охлади
НА ПРАГУ КУЋЕ
(мајци)
на прагу
моја старица
кост по кост
у темељ спрема
кроз зид
од њених костију
једино
продире јаук
на прагу
исти гости
прашина
и мрави
у кући
сада царују
гареж
и црне сјенке
ВРАТИО БИХ Е
вратио бих се
траговима
дружењима
стољетном храсту
вратио бих
и моју птицу
из непознатих предјела
вратио бих
и заморену звјерку
вратио бих
све даљине
ћумезе
ал прошлост
ал прошлост
вратио бих се
ВЕЛИКА ЗАКЛЕТВА
размеђио сам све међаше
раскрчио толике шуме
поломио врата
порушио зидове
празне куће – гробнице свјетлости
посежем за мрак
као за вјечност
и упорно тражим градове што дишу
ја сам порушио све
истрајао у лудим играма
и сваки покрет главу ми иште
ја сам оковао слободне коваче
и шта сам озидао
ви мислите кућу
пред овим вратима тише
ту је и гробница
за све који су
преварили нашу велику заклетву
ЗЛИ ДУСИ
пред сумрак
браћа се враћају кући
прије њих
стигли су зли дуси
тешко је крову
што их
чува
напуштам кућу
чија су врата
одавно затворена
КУЋНИ ТАМИЧАР
убоден у врат
у ријеч
коју си намјерио рећи
обузет страхом
више не говориш
имао си времена
свијести
да схватиш
шта можеш рећи изнова
окренут у бјелину
ти непоправљив
понављаш
постоје само
зидови врата
кључни тамичари
ако
хоће ли прах твој
многе ствари
јасним учинити
БИЉЕШКЕ О ПЈЕСНИКУ
НОВИЦА ЂУРИЋ, рођен је 11. октобра 1956. у Дријенку код
Колашина. Објавио је четири књиге пјесама: Трагом живота, Титоград 1973., Узалудна
врата, Књижевна омладина Црне Горе, Титоград 1980., Дрво у
тами, Удружење књижевника Црне Горе, Титоград 1986., Страх
од сличности, НИО Универзитетска ријеч, Никшић 1986.,
и Мој
разговор с њима, НИП „Универзитетска ријеч”, Никшић и „Књижевне
новине”, Београд 1990.
Књига Страх
од сличности, код истог издавача, 1986.
године, доживјела је и Друго издање.
Божја
дјеца је његова шеста књига (избор из поезије са тридесет нових
пјесама).
Живи у Подгорици,
гдје ради као шеф дописништва „Дневника” за Црну Гору.
САДРЖАЈ
Ранко Јововић: Пјесничко свједочанство које не вара........................................
ЦРНИ ПЕТАК
Црни петак ...............................................................................
Неизрецива будућност ...............................................................................
Умјесто Говора ...............................................................................
Отворене ране ...............................................................................
Казна – корак ...............................................................................
Очи угашено огњиште ...............................................................................
Гла испод гласа ...............................................................................
Само да не закуца на моја врата........................................................................
Судбина ...............................................................................
Потоња ура ...............................................................................
Вјеровати у чуда ...............................................................................
КОЛЕКТИВНИ ИДИОТ
Осмотри овај народ ...............................................................................
Разбијање терета ...............................................................................
Колективни идиот ...............................................................................
ИСТОРИЈА БОЛЕСТИ
Несаница ...............................................................................
Добри људи ...............................................................................
Ријеч као стријелу ...............................................................................
Не отварај ...............................................................................
Пред излогом ...............................................................................
Новине свашта пишу ...............................................................................
Велики рачун ...............................................................................
Босоного вјеровање ...............................................................................
Поријекло – зебња ...............................................................................
Само још воде ...............................................................................
Пјесмо помилуј ...............................................................................
ИЗВОРИ ИЗНОВА
Трагови крви ...............................................................................
Змијски ...............................................................................
Гробље за миран сан ...............................................................................
Човјек и смрт ...............................................................................
Ко је ...............................................................................
Бадава ...............................................................................
Усташе наше кости ...............................................................................
Прецима након шесто
година..............................................................................
Чија је то земља ...............................................................................
Остави поруку ...............................................................................
КАМЕНИ ПРАГ
Камени јахачи ...............................................................................
Тајна у камену ...............................................................................
Камени преци ...............................................................................
Извор камен ...............................................................................
Уграђен у зидине ...............................................................................
Шта би ...............................................................................
Ко још дјецу убија ...............................................................................
Поријекло бола ...............................................................................
Камени траг ...............................................................................
МРТВЕ СЛИКЕ
Божји дари ...............................................................................
Пророк Илија ...............................................................................
Исусе брате ...............................................................................
Стопе свемирске браће ...............................................................................
Ништа нам више није свето ...............................................................................
Шта да забиљежи историја ...............................................................................
Једном ће да вас роди ...............................................................................
Мртве слике ...............................................................................
Сан о црном човјеку ...............................................................................
УЗАЛУДНИ ЛЕТАЧ
Страх од сличности ...............................................................................
И опет умријети ...............................................................................
Склапам сјечиво ...............................................................................
Као у измаглици ...............................................................................
Траже ме ...............................................................................
Нове харачлије ...............................................................................
Закопчавам се ...............................................................................
Вјерујем у неповратно ...............................................................................
Црне чизме ...............................................................................
НЕВИДЉИВЕ СТРАЖЕ
Овај живот ...............................................................................
Улазница ...............................................................................
Ћумурџија ...............................................................................
Тесар ...............................................................................
Змија ...............................................................................
Страже ...............................................................................
Студен ...............................................................................
Понор ...............................................................................
Тренутак ...............................................................................
Времена ...............................................................................
Зађи у шуму ...............................................................................
Руке за птицу ...............................................................................
КУЋНИ ТАМИЧАР
Колиба од прућа ...............................................................................
Кућа зла ...............................................................................
До крова ...............................................................................
Замка слободи ...............................................................................
Мећава ...............................................................................
Умјесто куће ...............................................................................
Кућа је кошуља ...............................................................................
На прагу куће ...............................................................................
Вратио бих се ...............................................................................
Велика заклетва ...............................................................................
Зли дуси ...............................................................................
Кућни тамичар ...............................................................................
Биљешке о пјеснику ...............................................................................
НОВИЦА ЋУРИЋ
ПЈЕСМЕ
Библиотека
МИРОВИ
Коло I, књига
3.
Издавач
ОБОДСКО СЛОВО, 1996.
За издавача
Илија Лакушић
Технички уредник
Ратко Мугоша-Муги
Цртежи
Божидар Павићевић Зодијак
Компјутерска обрада
МЕДЕОН – Подгорица
Штампа
НЈП „ПОБЈЕДА”
Тираж: 1000
примјерака
CIP – Каталогизација у публикацији
Централна народна библиотека Републике
Црне Горе „Ђурђе Црнојевић”, Цетиње
886.1/2-1
ЂУРИЋ, Новица
Божја дјеца / Новица Ђурић; [цртежи / Божидар
Павићевић Зодијак]. – Ријека Црнојевића: Ободско слово, 1996. (Подгорица: Побједа). – 153 стр:
илустр. 9; 20 цм – (Библиотека Мирови; коло 1, књ. 3)
Тираж: 1000. – Предговор /Ранко Јововић, стр. 9-10. –
Биљешке о писцу: стр. 153.
ISBN 86-487-0033-7
Нема коментара:
Постави коментар