СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ
Библиотека
ПОЕЗИЈА
Новица Ђурић
НИО „УНИВЕРЗИТЕТСКА РИЈЕЧ”
Никшић
Уредник
ДУШАН ГОВЕДАРИЦА
За издавача
ЈАНКО БРАЈКОВИЋ
Рецензенти
БУДИМИР ДУБАК
ДУШАН ГОВЕДАРИЦА
Технички уредник
и ликовна опрема
РАЈКО БАБОВИЋ
Тираж:
1000
Штампа: СОУР „Свјетлост” Сарајево
ООУР Штампарија „Требиње” – Требиње
НОВИЦА ЂУРИЋ
СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ
НИКШИЋ
1986.
ЗАМКА
СЛОБОДИ
ЗАМКА СЛОБОДИ
повриједио сам облак
и зидам кућу
о муња и громова
сјекиром просијецам тишину
док шума мудро листа
кућа је готова
насељавам је
то је моја
прва кућа
прва замка слободи
у врх крова је сан
прекирвам га лишћем
и стрепим
када ће пасти
ДО КРОВА
камен
по камен
до крова
празне руке
уздах
којим се зида
беспомоћан је
пред рушењем
у зидању
ни камену
никада није било јасно
моћ којом се везује
под кожом од зида
пуцају вене
кућа ми више
није спас
КОЛИБА ОД ПРУЋА
у колиби
од прућа
зазидана је гордост
очевог сиромаштва
пред свануће
под ребрима колибе
тражим мирис
мајчиног ткања
понијели су
срца драга
од залогаја хљеба
у дворишту
сваки камен
обећава крила
на шљемену
још осјећам
мирис харача
и маховину
КУЋА ЗЛА
кућа
моја кућа
од зла се бранила
кроз таван
кроз димњак
клетве су ми стизале
скривен
молим гавранове
да ми јаве црнину
испред куће
киљан у паучини
очекује ме
МЕЋАВА
моја кућа зна
за камен птице звијери
и отпатке
на моме столу
од зида до зида
као од зла до зла
последња ријеч
не оглашава се
вјера у тебе
пјесму
попут леда
остаје скамењена
ја једини кривац
проричем и дозивам
мећаве
и све је завијано
без ријечи
АВЛИЈА СМРТИ
осјећам отисак пораза
из којих изниче
пустош
испружам руку
и дотичем
сјенке
треба некуда поћи
дотаи земљу
и заглити је
треба се обестрвити
из ове авлије смрти
на овој
и оној ледини
одајем себе
и понављам
гдје ли си
гдје ли си
гдје ли си
ИЗВАН ЗАВИЧАЈА
још корак
да се вратим
огњишту
љековитој трави
у даљини
је слутим
без вида
и гласа
тражећи мене
можда и она
негдје
изван завичаја
спава
хоће ли сачекати
да је минем
ЗЛИ ДУСИ
пред сумрак
браћа се враћају кући
прије њих
стигли су зли дуси
тешко је крову
што их
чува
напуштам кућу
чија су врата
одавно затворена
УМЈЕСТО КУЋЕ
на овом је путу
проклета птица
која те довела
до мојих рушевина
по мјесечини излазиш
тражећи праг
којега знаш
одавно нема
док надлијећеш и вребаш
опрезна буди
јер змија сада
кућу чува
КУЋА ЈЕ КОШУЉА
кућа је небо
мој праг
иза којег корачаш
небо је кућа
у којој замркнем
и поново устајем
кућа је свјетлост
коју зидамо
кућа је кошуља
с откопчаним
дугметом
и ријеч
широка док је топла
тијесна кад се охлади
НА ПРАГУ КУЋЕ
(мајци)
на прагу
моја старица
кост по кост
у темељ спрема
кроз зид
од њених костију
једино
продире јаук
на прагу
исти гости
прашина
и мрави
у кући
сада царују
гареж
и црне сјенке
ВРАТИО БИХ Е
вратио бих се
траговима
дружењима
стољетном храсту
вратио бих
и моју птицу
из непознатих предјела
вратио бих
и заморену звјерку
вратио бих
све даљине
ћумезе
ал прошлост
ал прошлост
вратио бих се
УМЈЕСТО ПОРУКЕ
ТРЕНУТАК
све ми се дешава
укратко
у трен
у кап
сваког секунда
изнова
за моја страдања
траже
свједока
тренутак је болест
којој
ни жив ни мртав
не одлијевам
УЖИВО
корачам
и самом себи
смијем се уживо
напола чујем
опет ми неко
велику истину
пјева
пред мојим очима
љубе се
два крвника
из страха
ПРЕД ИЗЛОГОМ
испред робне куће
унесрећен сједим
зачудо
нико не види
ту живу лутку
испред излога
пролазе мирно
без окрета
пролазе покрај
они који спознају
страхоте
осјећају његов ожиљак
послије њега
ни излози неће остати
ЋУМУРЏИЈА
он је свједок
давне ватре
и црног злата
испред колибе
ћумурџија
омопиње ме
да је над његовим
и над мојим безданом
све спремно
ТЕСАР
брадвом је
тесао греде
осјећао је
како се
од његове душе
одбијају љуске
био је срећан
што се уграђује
УМЈЕСТО ПОРУКЕ
око моје куће
нечије стопе
одавно то слутим
и тражим
коријење
приморан
умјесто поруке
остављам ђавола
У ИСТОМ ВРЕМЕНУ
сретнемо се
понекад
као звијери
глумимо
да нам ништа није
он као уклета сјенка
узалудно чека
и ћути
затим би кренули
убијеђени
да смо у истом времену
ВЕЛИКИ РАЧУН
као да је осјећаш
прилагођаваш се и ти
некој новој слободи
и стежеш се из нехата
ту су
наши чувари
пред нашом кућом
узалудно нас уљуљкују
на истом смо конаку
и очекујемо
велики рачун и велики стисак
невоља
АЛИ... ШТА
није потребно ништа рећи
није да је ништа
све је између
све је смишљено читљиво
Али... шта?
УЛАЗНИЦА
УЛАЗНИЦА
на је ту
док сањарим
зри
у тајности
и мирише
као млијеко
вреба ме
испод ноката
из потаје
(последња игра
има
блиско
значење)
смрт је
улазница
којом се приклањам
тами
ПОРИЈЕКЛО – ЗЕБЊА
прећутим оно
што сви знају
покушавам
да докажем остало
најважније је
имати неизвјесности
и кидисати
још увијек
изговарам неједнакост
не слажу нам се
апетити
потајно су нам
жеље
сличне као
амебе
сваки опстанак
има поријекло –
зебњу
БОСОНОГО ВЈЕРОВАЊЕ
треба вјеровати
птици
камену
болу
коњу и керу
има нас
у клетви
када тражимо
смисао
да свијет
на свијету почива
и у то
треба вјеровати
и у комунизам
ако будући роботи
буду послушнији
треба
памтити памтити
босоног
и храбар
ВЕЛИКА ЧЕЉУСТ
из велике таме
извадисмо жиле
и осташе само
гласови
након свега
људи су
привиђења
од када проговорисмо
стално нас мирисом
из велике чељусти
мами коб
наше је највише узлетиште
на самрти
када је све
речено
када би били везани
за птицу
као за ваздух
и то би имало крај
САМО ЈОШ ВОДЕ
неки чудни људи
у мој мрак залазе
у његову свјетлост
као да сумњају
били смо мудри
великог оца
исписујемо
историју болести
само још воде
да провјеримо
ЗБОГ УЧИТЕЉИЦЕ
била је ноћ
хиљаду двије
цијело сазвежђе
а једна ноћ
била је то тешка ноћ
помамни час
поновно испитивање
историје
у даљини
неко је лелекао
због учитељице
погрешног човјека
остали смо
шчаурени
повијест је
безимена
зваће се по костима
ПОРИЈЕКЛО БОЛА
укивали су људе
бранили кућу
од свога зидара
није било ријечи
а било је
за свакога
требало је подићи руку
у знак неуништивости
некада
хоће ли се ико запитати
за поријекло овог бола
СТРАЖЕ
моја ноћ – ничија пећина
убједљиво као смисао
саплиће се и откотрљава
у свој умор
у мени помјера таму
и испија ме
тамо се осјећа излаз
те једине тврђаве
невидљиве страже
тамо је излаз
тама је
а треба знати
прави час
МИНУЛО
учини нам се
понекад
да смо се вољели
измишљали смо
поља и доба
птице су
тражиле нашу празнину
и у лету
осјећале милост
варка
којој нико
не одолијева
је ли икада
љубав била
МОЈ КОНАК
пусти птицу
кроз моје ријечи
нека је додирне топлина
заведи је
кроз шуму
да се осјети
сигурније
покажи јој поља
са сплетом змија у биљу
покажи јој мој
конак
УМАЛО
мудрост је наша
сачувала тајну
да постојимо
то што нико не зна
да смо живи
доказ је неизрецивог
одјеци
умало нам
не открише
траг
ЗМИЈА
неке ријечи
као послије сјече
слијећу
у тијелу смо
у соби
ћутке
у страху
препознајем очи
змије што вреба
ДВИЈЕ НЕСРЕЋЕ
у далеким предјелима
међу водама
нако те наћи
и препознати
осјећам
да су људи
неизбјежни
не носи
двије несреће
обећај
да нећеш
откопчавати кошуљу
и одлазити
ШТО НАС НАПРАЗНО
ГРЛИ
постоји тишина
руке и душе
постоји тишина
тихости
када нас нема
што нас
напразно грли
није ли и то
тишина
ПРОМИЈЕНИМО САТ
ако смо закаснили
бацимо камен
или промијенимо сат
порицала си да понори
имају велике стопе
потом смо
сумњали у сат
на крају
научином смо разапињали
хиљаде ликова
и ћутке их помињали
КАМЕЊЕ НАМА СЛИЧНО
о чему
да причамо
покрај ријеке
ћутимо
а клобуци
се отварају
дуго тражимо
камење
нама слично
ријеком пролазе
и у нама оживљавају
лед и ватру
пробудише ми крв
дивље траве
ријеком се
ломе
ријечи
веће од таласа
СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ
постоји
ружа
(која не цвјета)
када су њене бодље
у мени
разумијемо се
у моме говору
отвара се
и кад се ње одричем
то је моја највећа њежност
процвјетале би
и њене очи
да није страха
од сличности
ДОБА ЈЕ СМРТИ
надмудривали смо се
о зачетом
све је било
ништавније од смрти
како су људи себични
када умиру
на твоме је кревету
дио минулог
на јастуку
ни студен
на уснама
ријечи
остају
прећутане
доба је смрти
НЕСАНИЦА
НЕСАНИЦА
колико пута главу наслоним
на минулу ноћ
и поново у јастук
као перје сакупљам
несаницу
можда се то
прије сваког времена
друговима из несанице
одужујем
то ноћу
обилазим моје пјеснике
подсјећам их на обавезе
сате минуте погрешни стих
шта се све у мом поноћном дану
не преврће
ко се то без питања
родио умро
видим зубе човјека
каква је то свјетлост
шта је то што ме
разапиње
шта ме то буди
гдје ли је мјесто
које ме чека да заспим
СТУДЕН
више немам
ни драга
ни мила
госта
студени
једино дозвољавам
да сврати
у њену оданост
вјерујем
уосталом
ми смо
одувијек заједно
НЕ ЉУТИ СЕ ЧОВЈЕЧЕ
од свога тијела
откидам месо
не љути се човјече
са собом
више немам ништа
обузет сам пјеном
мјехурићима
напокон
то је догађај
ВИНО
на толу
вино
гле
у њему се осмјехује
и љубав
и смрт
као да видим
чељусти орла
моје вријеме
да ли то заиста наслућујем
сјутра
ПОНОР
тек сада
откривам
и препознајем
подмуклу рану
то што цвјета
и буди се
и љуби
у мојим венама
разводњава се
прогоне ме
камен стакло
птице звијери
хладне руке
има ли чега у моме тијелу
што није иза сјенке
САВИТАК
не стигох да свратим
моји птицу
видим је
љуби наше неспоразуме
и полијеће
ја и она
имамо ново име
и неслућени савитак
у мраку у страху
истина први пут
личи на љепоту
ДОБРИ ЉУДИ
убијамо се као звијери
јер себе разјаснити не можемо
ми много зијевамо
као све да знамо
и огољело камење спуштавамо низ тијело
и опет човјека умјесто камена
уграђујемо у темељ
ово је бол
ја га храним гајим
ја се трудим
као гробови и студен
они су препуни воље
добри људи
још само кад зијевају
нек ставе руку
РИЈЕЧ КАО СТРИЈЕЛУ
мени се гади
на овај хљеб
који једем
ја мрзим све вас
који једете месо
МЕСО
храна је ваша језива
вама је вазда мало
крви
и мога мира
заборављате на ријеч
сваки тренутак је
запиње као стријелу
а ноћи су црне и невидљиве
свака наредна ријеч
ћутљива је и мрачнија
вас ће сачувати војска
мени је свакако стало
да сакупим слова
НЕ ОТВАРАЈ
не отварај уста душу
ни срце
никада не отварај
када ти пси
закуцају на врата
не бирају они
ни пашу ни траву
осјетиш их кад ожедне
они нијесу више потајни
они врве
општа је пљувачина и гадлук
из уста залогај коме остављаш
тутни га псима
и њихов лавеж је гладан
ПЈЕСМО ПОМИЛУЈ
морам да напишем пјесму
да спасим пријатеље
и дођем у мрак
као смрт
пјесмо помилуј
мој будући народ
људе и нељуде
овај свијетли мрак
залијечи моје обољеле пјеснике
подај им вина
соли
принеси цигарету
обећај подари
мелем од којега се лакше умире
помилуј сваку добру ријеч
сачувај сваку велику мисао
подари мало љепоте
(пјесници су ружни чак и у сну)
пјеснике мрзе прогоне затварају
њих лове као опасне звјери
они су најљепша пјесма
а ко још добру пјесму воли
како пјесму завршити
она зри жути
чиме нахранити несрећне
ако не пјесмом
САДРЖАЈ
Брату Мијајлу ..............................................................................
Зарука Слободи ..............................................................................
Зарука Слободи ..............................................................................
До крова ..............................................................................
Колиба од прућа ..............................................................................
Кућа зла ..............................................................................
Мећава ..............................................................................
Авлија смрти ..............................................................................
Изван завичаја ..............................................................................
Зли дуси ..............................................................................
Умјесто куће ..............................................................................
Кућа је кошуља ..............................................................................
На прагу куће ..............................................................................
Вратио бих се ..............................................................................
Умјесто поруке ..............................................................................
Тренутак ..............................................................................
Уживо ..............................................................................
Пред излогом ..............................................................................
Ћумурџија ..............................................................................
Тесар ..............................................................................
Умјесто поруке ..............................................................................
У истом времену ..............................................................................
Велики рачун ..............................................................................
Али... шта
УЛАЗНИЦА ..............................................................................
Улазница ..............................................................................
Поријекло – зебња ..............................................................................
Босоного вјеровање ..............................................................................
Велика чељуст ..............................................................................
Смо још воде ..............................................................................
Због учитељице ..............................................................................
Поријекло бола ..............................................................................
Страже ..............................................................................
МИНУЛО ..............................................................................
Је ли икада ..............................................................................
Мој конак ..............................................................................
Умало ..............................................................................
Змија ..............................................................................
Двије несреће ..............................................................................
Што нас напразно грли ..............................................................................
Промијенимо сат ..............................................................................
Камење нама слично ..............................................................................
Страх од сличности ..............................................................................
Доба је смрт ..............................................................................
НЕСАНИЦА ..............................................................................
Несаница ..............................................................................
Студен ..............................................................................
Не љути се човјече ..............................................................................
Вино ..............................................................................
Понор ..............................................................................
Савитак ..............................................................................
Добри људи ..............................................................................
Ријеч као стријелу ..............................................................................
Не отварај ..............................................................................
ПЈЕСМО ПОМИЛУЈ ..............................................................................
Пјесмо помилуј ..............................................................................
НОВИЦА ЂУРИЋ
Рођен је 11. октобра 1956. године у Дријенку код
Колашина. Објавио је три књиге пјесама: „ТРАГОМ ЖИВОТА”, Титоград 1973.,
„УЗАЛУДНА ВРАТА”, Књижевна омладина Црне Горе, Титоград 1980. и „ДРВО У ТАМИ”, Удружење књижевника Црне
Горе и Партизанска књига, Београд 1986. године.
Живи и ради у Титограду.
Нема коментара:
Постави коментар