НОВИЦА ЂУРИЋ
КУЋНИ ТАМНИЧАР
УНИВЕРЗИТЕТСКА РИЈЕЧ
НИКШИЋ
Библиотека ПОЕЗИЈА
НОВИНА ЂУРИЋ
КУЋНИ ТАКМИЧАР
Рецензенти:
ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ
СЛОБОДАН РАКЕТИЋ
Уредници:
ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ
ДУШАН ГОВЕДАРИЦА
Издавачи:
НИП "УНИВЕРЗИТЕТСКА РИЈЕЧ"
Никшић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Београд
За издавача:
ЈАНКО БРАЈКОВИЋ, директор
ВИДАК ПЕРИЋ, директор
Технички уредник:
ДРАГОМИР СТОЈШИЋ
Тираж: 1.000 примјерака
YU ISBN 86-427-0205-2
Штампа: "БИРОГРАФИКА", Суботица
НОВИЦА ЂУРИЋ
КУЋНИ ТАМИЧАРА
НИКШИЋ
1990.
„...Јер шта вреди
да придобије сав
свет,
а себе изгуби или
себи науди (25)”
(НОВИ ЗАВЕТ, по Луци
9, 18-34)
КУЋНИ ТАМИЧАР
убоден у врат
у ријеч
која си намјерио рећи
обузет страхом
више не говориш
имао си времена
свијести
да схватиш
шта можеш рећи изнова
окренут у бјелину
ти непоправљив
понављаш
постоје само
зидови врата
кључни тамичари
ако
хоће ли прах твој
многе ствари
јасним учинити
РАЗБИЈАЊЕ ТЕРЕТА
1.
било шта да се догоди
(ако можда пођем сањив
у непозната пространства)
нек не буде заборављено
то што сада исписујем
нек увијек буду отворена врата
остави покоју прећутану мисао
сачувај се од ријечи
и дознај
шта нијесу сметнули с ума
остави пуну кофу воде
прозор нек је отворен
остави упаљено огњиште
поспи га тамјаном
нек мирише
нек знају да смо ту
и да нас има
не скидај са зида те свијетле лобање
2.
ако дознаш шта смјерају
за собом прсни по земљи
нека ниче трње
можда ће пред нашим прагом
одустати од завјере
сруши мост кад к нама крену
полиј их отровним биљем
не дај нашу несрећу
подигни камен
и спусти га у њихову коб
замахни једном
у ту невјерицу
о љути камен нек одјекне
и шикне крв
окамени њихове намјере
укроти им ријеч зачету
пљуни на такве мртве главе
ниткове
лешинаре
нељуде
3.
подигни моју руку
ни тада не дозволи
да мртвој руку јој пруже
оживи
добрим травама
осмијех ми на уснама
скамени свако проклетство
покрени мој крвоток
у бездан
видиш ли моју крв
не дај да је окусе
избјегни све замке
прогледај у опште сљепило
ужас је на помолу
утријеће све што је ницало са свиле
4.
ништа више није тако живо
мржња се шири
мржња је и кад ћуте
назиру вичу
не милуј њихове грехове
подмукло нас уједају
змијски
запни ту отровну стријелу
нишани вјешто
сваку њихову злу намјеру
прикуј
истјерај их из своје коже
нека изађу
видиш ли
о видиш ли
те силне главе
сахрањују нашу садашњост
уједају ме за срце
чујеш ли тај колективни лавеж
псећег претказања
чујеш ли
5.
зашто ме тако гледају
ко још вјерује
да су икада живјели
што ако толике главе
одједном помру
у невријеме
колико ли ће трајати сахрана
колико ћемо имати тужних дана
дана жалости
која ће то бити силна црнина
хоће ли послије тога кренути
сви мртвачким кораком
сказаљке на сату стаће
биће и плотуна
све то памтиће вријеме
и ми
све им је било узалудно
узалудно
увенуће и незрело жито
чиме ли ћемо прехранити народ
кад они помру
има ли наде
да било шта урадимо
6.
шта ћемо са тим силним
признањима
коме ће припасти
њихове велике пензије
злато дијаманти
црни аутомобили
црна оставштина
шта ћемо
требало би
можда би требало сахранити
та силна одликовања медаље
дипломе признања
спалити обећања
ником не причати
и кренути изнова
7.
послије њихове смрти
шта ће радити многобројни анђели
анђели за државне награде
и докторске дисертације
и награде
за лицемјерство и послушност
ни анђелима се послије њих неће живјети
зато треба сахранити анђеле
наследнике њихове памети,
и нек на улазу у гробље пише:
- Они су живјели и умрли за ЊИХ
ово је гробље – АНЂЕЛА
КОЛЕКТИВНИ
ИДИОТ
ЗАКОПЧАВАМ СЕ
руке захватају мрак
скривам се испод кошуље
закопчавам свако дугме
и не дозвољавам да се напуштим
шта ће ми руке
оставићу их у излогу
можда ће неко пожељети мрак
нека их узме
захвати и осјети
како је мени било
живјети са њима
нека се поново роди
узалудност
чему руке
ко то још шири руке
ужас препун зрења
то је мој живот
захвати се сужавају
само се још чује
мирис мог даха
треба имати снаге
и поново пружити руке
и вјеровати
да ће нам опет
руке остати празне
ОСТАЈУ ЗИДИНЕ
све што је без наде
мрцвари се по земљи
у земљи
око земље
и никако да крене
на пут у невиђено
толико пута крећем
из ове земље
у земљу до земље
остављајући све скамењено
не вјерујем више
(ко вјерује)
да људи знају што се деси
у мраку мимо нас
у Троји
и зашто је Картагина срушена
остају зидине
и ту негдје као да кружи дух
дотичем сваки камен
шапућем
све ће да нас мине
видимо коријење
све што видим
дешавало се
НИШТА НАМ ВИШЕ НИЈЕ
СВЕТО
више ни у манастире
нико не долази
обешћашћени
наши манастири
пљунуто на трпезе
на свете горе
ништа више није свето
каква смо ми то земаљска појава
гдје нам је тај крај
гдје наш глас васкрсава
јесмо ли ишта почели
или се све мимо наше воље
негдје друго завршава
има ли овај народ
књигу коју разумије
има ли ико пјесму
коју би сви пјевали
зар се толико не познајемо
шта је то с нама
оставиле нас и птице и звјери
срећом
камен је још ту
ВЈЕРУЈЕМ У
НЕПОВРАТНО
прах и пепео
једини остаци
крећу на пут
одлазе
гдје жив не стигох
вјерујем у неповратно
увијек у поноћ
као да постоји излаз
није било тако давно
разапињу коже
потцртавају имена
праве спискове дуге
искрижани погужвани пожутјели
црни спискови
спискови
за суднице
вјешала
непослушност
за сопствено мишљење
списковии спремни
за црна времена
чекају добошара
а ја вичем
хеј ви тамо
ви горе
ви господо убице
ја сам ту
носим вам главу на дар
ОСМОТРИ ОВАЈ НАРОД
Гледај
али од њих не тражи
хљеба
загледај се
осмотри овај народ
који они воде
који не личи на себе
размисли добро
јеси ли имао шта да ми кажеш
ако јеси
не ћути
реци им
саспи у лице
покажи им да знаш да живиш
да имаш
живот више од њих
и све ударце
да подносиш
они су немоћни
било шта да ураде
ЦРНИ ПЕТАК
овога љета
долазе црни људи
долазе бијели коњи
крећу безглаво
тамо гдје нас обесправише
и гдје нам је сваки дан
црни петак
крећу моја браћа
у неку будућност
изненада
издвојени у сумрак
по судбинама
све је одавно договорено
све је то смишљени час
браћа браћи раскубају тијело
напуштају садашњи мрак
и крећу у крваву будућност
сви као да питају
чија је то мисао
има ли ово вријем своју пјесму
ЧИЈА ЈЕ ТО ЗЕМЉА
нека нам све буде туђе
ваздух вода
хљеб који једемо
нека се све дешава попут приче
а прича истинита
реци
гдје зауставити се
побости киљан
и рећи ово је земља моја
ово је света земља
знам и мјеста
на која ваља пљунути
гдје је та земља и народ
који урла
да воли власт
шта ради народ
чујем неко пјева
коме је још до пјесме
ником није јасно
који је вијек
и чија је земља
гдје се прашта
за шљеме запаљено
и сјеме уништено
чија је земља
коју мој народ напусти
и крену
НИКОМ НЕ ГОВОРИМ
Ријечи
као да их тренутак тражи
просијецају
њихове мисли
наопако скупљам јад
разносим проклетство
шаљем те у клетву
и ником не говорим
уклет као непролазност
последњи пут
купујем памћења
и мислим
зашто ћутимо
ко није сигуран
да сам тамо
нек пољуби камен
и видјеће
КОЛЕКТИВНИ ИДИОТ
пред народом
сви смо
али сви
не можемо
за говорницом
само сјенке
наша браћа
мермерни споменици
ћуте и непрестано
ублажавају нашу садашњост
народ је усамљен
преплашен разјарен
мржњом затечен
обеспарио
наш народ
боже
колико је жилав
врашки
подноси све ударце
снажне подмукле
избезумљен
збуњен је народ
знају ли вјекови
да је икада постојао
такав колективни идиот
каквог ли гробља
грдног ли човјечанства
ту је и пјесник беспомоћан
ВОШТАНЕ ФИГУРЕ
НЕМАТИ ШАНСУ
постојимо попут бесмисла
постоје наше најаве
у нама
постојимо да нас нема
постојимо много узалудних ријечи
метафора
ходиш
у свјетлости не постојиш
ћутиш
многе ријечи
чекаш посљедње ријечи
удисати
треба само удисати
лед пустош
треба прогутати
овај ужасни мрак
бити у дослуху са птицама
вјеровати само у камен
вјеровати само у стих
ићи од очију до очију
читати озбиљно
њихово паметовање
растурати треба само своје мисли
и топити свој воштани јад
како пролазити и бити
тамо гдје смо наумили
све видимо
и све знамо
много тога смо навикли
сусрести у лудилу
често осјетим њихов мирис
увијек се дешава
истински догађај
а стварност је можда и друкчија
често кажем шта бих то урадио
у овом чудесном времену
узврат је посве јасан
нико се не мири са тим да мислиш
и шта мислиш
и што хоћеш своју мисао да попнеш
далеко
зашто уопште изговорити било шта
ако се
врата на која крећеш
не отварају
чему урликање
како сузбити тај пламен
након којега долази благост
ништа ме не може помјерити
саломити
а ломе ли
ломе
ту су и пријатељи
они и ови пријатељи
па станем
бивам срећан
и бивам ужасан
минуло ме пријатељство
са онима којима се гласови
при првој стези притаје
сломе ме мијене мојих пријатеља
ја праштам некима
мимо своје судбине
јер они не знају ове чудесне игре
замке стеге кљусе
опраштам њима јер је знају
да ни преко мене мртвог
------------------------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------------------
имам ли ја своју генерацију
схватиће и она нашу несрећу
избјећи надражљиве мирисе
које осјећамо доласком великих гостију
залегну Они
грдних ли гостију
мислим
видим неке бијеле куле
имам доказе
вјерујем у природне појаве
вјерујем у људске појаве
не вјеровати ни у ког
припремати сопствену одбрану
имати свој завјет вјеру
вјеровати
и опет вјеровати
да смо зрели за ово бронзано доба
да смо изгубљени
за било шта изнова
треба се поново родити
и кренути онако како то нијеси
за живота чинио.
ЦРНО ЈАТО
ја их можда не разумијем
с њима не разговарам
радије
ћутим
они су затворени
у своје затворе – кабинете
имају своје кафане
позоришта
чији су они тим
једни те исти глумци
иста постава
улоге повремено промијене
ја њима не вјерујем
зар вјеровати ономе
ко не вјерује себи
ја не одлазим к њима
јер то је робовање
ја не одлазим к њима
јер они воле
нагодбе
прилагођавања
да се сваког часа кад им затреба
промијениш
ја не одлазим к њима
јер они нијесу Ја
с њима се не рукијем
ја не одлазим к њима
јер они никад не гријеше
и шта ћу ја њима
нијесам ја за такве свеце
ја не одлазим к њима
јер не могу
да се привикнем
пуше само стране цигарете
пију страна
пију туђа пића
а ја
пушим дуван са наших њива
и лискам со
којом смо сви некада спољени
ја не одлазим к њима
јер одавно не знају
шта је тојага
откуд би они и чули за тојагу
можда и не постоје
они су привид
ја се не дружим с њима
они се клањају
смију
корачају
говоре
они се врте укруг
клањајући
подсјећајући на бијеле блаворе
оду
и опет се врате
и тако стално укруг
шишти
црно јато
ја к њима не одлазим
они воле
да им учтиво закуцаш на врата
да дођеш у њихово право вријеме никад у незгодно
они обожавају родитеље
они се сахрањују мимо народа
без грумена земље
и умирањем нестају
за собом остављају пустош
и дуге спискове
КАКО ПОСТАТИ
ДОПАДЉИВ КАДАР
Да би био перспективан кадар
ћути док он говори
пажљиво слушај
понављај
све што је речено
и климај главом
кад пођеш кући
пред огледалом прави гримасе
увјежбавај говор
и строгоћу
као да си за говорницом
замишљај да те неко прати
гледа те ОН
твој заштитник
твоја кадровска комисија
Позови га у госте
на столу нека ти буду
сви материјали
програми
што више разних књига
иако ти то не читаш
његови говори
како их може уочити са врата
сликао си се с њим
његова слика обавезно на зиду
сви у кући морају да су мудри
нека га хвале
диве се његовим говорима
обожавају сваку његову ријеч мисао
по могућности
цитирај га непрестано
за софром служи страна пића
јело које он воли
послужи га и женом
ти нормално то не примјећујеш
непрестано се обилазите
ни пола трена ти не можеш без њега
он нечија копија
Он већ осјећа да си ти перспективан
имаш кућу кола
девизе свих боја
а имаш и жену
зна он да ти ништа не знаш
и то је твој успјех
и његов
јер није лако наћи такву незналицу
полтрона лицемјера безглавара
тешко је наћи такву појаву
требаћеш му
он не може да се експонира
али ти си његов шапирограф
радио-станица
разглас
његов штитник кућна помоћница
возач његове жене и дјеце
човјек за пијацу и забавиште
ти си његов кадар
а он твоја кадровска комисија
НОВЕ ХАРАЧЛИЈЕ
ВЕЛИКА ЗАКЛЕТВА
размеђио сам све међаше
раскрчио толике шуме
поломио врата
порушио зидове
празне куће – гробнице свјетлости
посежем за мрак
као за вјечност
и упорно тражим градове што дишу
ја сам порушио све
истрајао у лудим играма
и сваки покрет главу ми иште
ја сам оковао слободне коваче
и шта сам озидао
ви мислите кућу
пред овим вратима тише
ту је и гробница
за све који су
преварили нашу велику заклетву
ЦРНЕ ЧИЗМЕ
Колико пута
подижем камен
и налазим отиске
бронзане ријечи
помислим на стид
страх
помислим
оне су згажене
како да проговорим
вребају ме црне чизме
ни ријеч да се зачне
на овом камену
треба нешто рећи
јер неречене
умиру многе ријечи
умиру
И ОПЕТ УМРИЈЕТИ
не треба више
оплођавати ово
вријеме
ову мисао
потоп
несрећу
требало би
шта би то требало урадити
подигнимо камен
који ће да памти
како не би заборавили
колико је смрт страшна
ако за собом
не остависмо трага
како би добро било
умријети
устати и видјети
и опет
умријети
НОВЕ ХАРАЧЛИЈЕ
они не чекају
да им се да
кад им затреба
кад немају
и кад имају
отимају
са собом нигдје не излазе
а и гдје би
залазе у шуме без хајдука
на трагу увијек
ударају без трага
и узимају
и црно
и бијело
и испод ноката
нове харачлије
ми малаксали од немања
а они остали без даха
халапљиво гутају последњи залогај
прождирући и своју дјецу
врата више не отварам
могу поново доћи
на столу мрвице
увеличавам их лупом
лудилом
и од њих мијесим
хљеб погачу – проју
уљепшавам непрекидно несрећу
и гутам
имаћемо
имаћемо
имаћемо
КАО У ИЗМАГЛИЦИ
бићемо свједоци
једнако плашљиви
мање или више мудри
бићемо
одавно слутимо бескрај
у њиховим очима
једино ти слутиш
ти осјећаш наша иња
ти знаш
ко прикрива наш лед
спорне су ријечи
спорни су људи
још је све тако сићушно
смрт је једино
знак свети
кречимо дворе
памтимо бијеле дворе
живимо изван живота
навикнути на варке
навикнути на обећања
тонемо у мрак
у чудну измаглицу
у смрт
сјећам се
били смо тако далеко
а тако близу
ватри и леду
СКЛАПАМ СЈЕЧИВО
слажем покрете
и скривам
чујем
њихове кораке
закасњеле
споре
шта ће ти нејасан пут
погрешан корак
кога то тражиш
а по повратку
долазе твоји трагачи
пси гоничи
и умјесто сусрета
стално те заобилазе
чујем познате псовке
зар убити горег од себе
склапам своје сјечиво
и пропуштам узалудног летача
стрепи
не корачај
прећути сваки корак
који учини за њима
ТРАЖИ МЕ
Почињало је наивно
и без најаве
са укусом добронамјерности
позиви редовно стижу
поштари ме траже
звоне прогоне
позив
мора бити уручен
позивају ме мрачне силе
разбојници хулигани
преваранти слободе
позиви стално пристижу
својим позивима
хтјели би заморити слободу
толико позива и оптужби
у чије све то да стане груди
ШТА ДА ЗАБИЉЕЖИ
ИСТОРИЈА
Каквог ли проклетства
живјети са господом
туђим ставовима
туђим главама
разговарати са њима
а они то нијесу
шта да забиљежи наша историја
немања
неколико ратова
гладовања
полицијских часова
неслагања са Русима
хоће ли записати
зашто више не
„љубимо ближњега свога”
јесмо ли ми
народ од народа
чији ми то ископавамо лик
и градимо окамењена поља
да ли постоје слободе
може ли нерођено
имати своје име
ОЖИВИ ТО
све је непознато
што у нама тиња
и зашто уништавати
то што си хтио
оживи своје конаке
као свијет непознати
у који ћемо замицати
послије сваког неуспјеха
ЈЕДНОМ ЋЕ ДА ВАС
РОДИ
украо ми је знаке смрти
мој дух
њих је страх
јер сам пружио руке
у њихов мрак
помјерам њихове границе
и увијек их вратим
морам ли
доказивати
убјеђивати
свијет
да ја нијесам крив
за погнуте главе
понизност
плаћеничку изјаву
ово понижење свих
мој дух ће
једном да вас
роди
--------
0
0
00000
0
0
0
МРТВЕ СЛИКЕ
пљунусмо у извор
у нашу свету воду
а треба поново пити
пратећи многе
караване
остасмо у беспућу
раздиру нас
сновиђења
храброст је поново
тражити
помиловање
НОВИЦА ЂУРИЋ, рођен
је 11. октобра 1956. у Дријенку код Колашина.
Објавио је четири књиге пјесама: „Трагом живота”,
Титоград 1973., „Узалудна врата”, Књижевна омладина Црне Горе, Титоград 1980.,
„Дрво у тами”, Удружење књижевника Црне Горе, Титоград 1986., „Страх од
сличности”, НИО „Универзитетска ријеч”, Никшић 1986., и „Мој разговор с њима”,
НИП „Универзитетска ријеч”, Никшић 1990.
Књига „Страх од сличности” код истог издавача,
1986. године, доживјела је и Друго
издање.
„Кућни тамичар” је његова пета књига.
Живи у Титограду, гдје ради као главни и одговорни
уредник листа „Омладински покрет”.
САДРЖАЈ
Кућни тамичар ...........................................................
РАЗБИЈАЊЕ ТЕРЕТА
I ............................................................................................
II ............................................................................................
III ............................................................................................
IV ............................................................................................
V ............................................................................................
VI ............................................................................................
VII ............................................................................................
КОЛЕКТИВНИ ИДИОТ
Закопчавам се ................................................................................
Остају зидине ...............................................................................
Ништа нам више није свето
................................................................................
Вјерујем у неповратно ................................................................................
Осмотри овај народ ................................................................................
Црни петак ................................................................................
Чија је то земља ................................................................................
Ником не говорим ................................................................................
Колективни идиот ................................................................................
ВОШТАНЕ ФИГУРЕ
Немам шансу ..............................................................................
Црно јато ..............................................................................
Како постати допадљив кадар ..............................................................................
ХОВЕ ХАРАЧЛИЈЕ
Велика заклетва ................................................................................
Црне чизме ................................................................................
И опет умријети ................................................................................
Нове харачије ................................................................................
Као у измаглици ................................................................................
Склапам сјечиво ................................................................................
Траже ме ................................................................................
Шта да забиљежи историја ................................................................................
Оживи то ................................................................................
Једном ће да вас роди ................................................................................
0
0
00000
0
0
Мртве слике ................................................................................
Нема коментара:
Постави коментар