петак, 28. август 2015.

ПРЕДСЈЕДНИК УКЦГ НОВИЦА ЂУРИЋ О АКТИВНОСТИМА И ПЛАНОВИМА УДРУЖЕЊА



Распирили огњиште писаца

Ђурић

Ско­ро је по­ла го­ди­не од ка­ко је на че­лу Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре сту­пио Но­ви­ца Ђу­рић са но­вим ру­ко­вод­ством, а већ се пра­ви из­в­је­стан пре­сјек учи­ње­ног.
- Ври­је­ме је­сте ,,мај­стор­ско ре­ше­то” али је у на­шем слу­ча­ју ма­ло шта оста­ло за про­ци­је­ди­ти. Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре је, вје­ру­јем на ра­дост свих нас, иза­шло из са­мо­и­зо­ла­ци­је и на­ста­ви­ло ми­си­ју ко­ју спро­во­ди у Цр­ној Го­ри већ се­дам де­це­ни­ја. По­ло­жај пред­сјед­ни­ка Удру­же­ња не да­је ми за пра­во да бу­дем скро­ман, па мо­рам ис­та­ћи да је рад са но­вим ру­ко­вод­ством и те ка­ко при­ми­је­ћен у јав­но­сти, не са­мо у Цр­ној Го­ри. Ме­ди­ји у Цр­ној Го­ри ,,пра­те” сва­ки наш по­тез, из су­сјед­них зе­ма­ља сти­жу че­стит­ке и по­хва­ле. Мо­гло би се ре­ћи да смо ја­че рас­пи­ри­ли ог­њи­ште пи­са­ца, па се од пр­вих искри за­же­зла књи­жев­на Три­би­на ,,Ри­јеч” ко­ју одр­жа­ва­мо че­тврт­ком у Кул­тур­ном цен­тру ,,Све­ти Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви” на Не­ма­њи­ној оба­ли у Под­го­ри­ци. По­кре­ну­ли смо и три­би­ну ,,Сво­бо­ди­ја­да” ко­ја кра­јем мје­се­ца по­чи­ње са сво­јим про­гра­ми­ма у Ник­ши­ћу. До­го­ва­ра­мо и књи­жев­ну три­би­ну на сје­ве­ру Цр­не Го­ре (Пље­вља и Бе­ра­не), а оче­ку­је­мо и до­го­вор у Хер­цег Но­вом – ка­зао је Ђу­рић у раз­го­во­ру за ,,Дан”.
Он је до­дао да је на­мје­ра Удру­же­ња да, у мје­ри њи­хо­вих мо­гућ­но­сти, ли­је­пу ри­јеч чу­је што ви­ше гра­ђа­на Цр­не Го­ре.
- За­то смо кре­ну­ли у су­срет овим гра­до­ви­ма ко­ји су бо­га­та вре­ла да­ро­ви­тих пи­са­ца и на­ше све­у­куп­не кул­ту­ре. Удру­же­ње је упи­са­ло у рад­ни днев­ник и уру­че­ње пре­сти­жних књи­жев­них на­гра­да: ,,Мар­ко Ми­ља­нов” Дра­га­ну Ла­ки­ће­ви­ћу, ,,Ства­ра­ње” Ми­ли­ци Краљ, а уско­ро ће­мо уру­чи­ти и ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во”, пје­сни­ку Ран­ку Јо­во­ви­ћу. Уз бла­го­слов Ње­го­вог ви­со­ко­пре­о­све­штен­ства, ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја, УКЦГ је ове го­ди­не одр­жа­ло Пр­ве Ђур­ђев­дан­ско-Ње­го­шев­ске пје­снич­ке све­ча­но­сти, на Ње­гу­ши­ма. На­ши чла­но­ви су го­во­ри­ли и пред­ста­ви­ли број­не књи­ге, при­су­ство­ва­ли ра­зним све­ча­но­сти­ма (Тре­би­ње, Ниш, Но­ви Сад, Бе­о­град), ак­ти­во уче­ство­ва­ли у одр­жа­ва­њу ака­де­ми­ја, оби­ље­жа­ва­њу зна­чај­них ју­би­ле­ја... Удру­же­ње је оста­ви­ло пе­чат и на ве­ли­ким кул­тур­ним до­га­ђа­ји­ма ка­кав је био на Ри­јеч­ком гра­ду ка­да је про­мо­ви­са­но фо­то­тип­ско из­да­ње Ок­то­и­ха пе­то­гла­сни­ка, по­том на не­дав­но одр­жа­ном Тр­гу од ћи­ри­ли­це и та­ко ре­дом – по­ја­шња­ва пред­сјед­ник Ђу­рић.
До­да­је да је по­се­бан на­пор уло­жен у прав­но уоб­ли­ча­ва­ње ва­жних ака­та УКЦГ.
- Управ­ни од­бор је уло­жио мно­го тру­да и вре­ме­на у прав­ном уоб­ли­ча­ва­њу, од­но­сно уса­гла­сио ста­тут са ва­же­ћим за­кон­ским про­пи­си­ма, до­нио Пра­вил­ник о ра­ду жи­ри­ја за на­гра­ду ,,Мар­ко Ми­ља­нов”, Пра­вил­ник о При­је­му у УКЦГ, Пра­вил­ник о до­дје­ли на­гра­де ,,Ма­ка­ри­је­во сло­во” и дру­ге ак­те за за­ко­ни­то функ­ци­о­ни­са­ње књи­жев­не асо­ци­ја­ци­је. У то­ку је ре­е­ви­ден­ци­ја члан­ства и чла­но­ви ко­ји не по­твр­де свој при­јем не­ким од до­ку­ме­на­та и пи­сме­но се не обра­те Удру­же­њу, из­гу­би­ће члан­ско пра­во у УКЦГ, без об­зи­ра о ко­ме се ра­ди, јер се као у сва­кој вас­пи­та­ној и при­стој­ној ку­ћи и у на­шем Удру­же­њу мо­ра­ју по­што­ва­ти пра­ви­ла асо­ци­ја­ци­је. Ко­ме то сме­та тај и не мо­ра да бу­де члан. Нај­ва­жни­је је да на­ши чла­но­ви ,,дје­лу­ју” сву­да гдје се чу­ва и ње­гу­је срп­ски је­зик и ћи­ри­лич­но пи­смо, кул­ту­ра на­шег на­ро­да, сло­вен­ства, уоп­ште. Ето, кре­ну­ло је и да­ље смо без ијед­ног евра на жи­ро ра­чу­ну, јер иза нас не сто­ји ни­јед­на др­жав­на ин­сти­ту­ци­ја. Учи­ни­ли смо ко­ли­ко смо мо­гли, ко­ли­ко се да­ло, а ни Бог не ка­же да тре­ба ви­ше но што мо­же­мо – по­ру­чу­је Ђу­рић.
По­себ­но ис­ти­че да ће УКЦГ на­ред­не го­ди­не оби­ље­жи­ти 70 го­ди­на сво­га по­сто­ја­ња и зна­ча­јан ју­би­леј 70 го­ди­на ча­со­пи­са ,,Ства­ра­ње”, што су, ка­ко ка­же, ,,до­га­ђа­ји с ко­ји­ма би се по­но­си­ле и јед­на Ру­си­ја или Фран­цу­ска”.
Р.К.
хттп://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&цланак=507442&датум=2015-08-27&наслов=Распирили%20огњи%Б9те%20писаца



среда, 26. август 2015.

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: КРШТЕНИЦА ТОДОРА ЖИВАЉЕВИЋА ВЕЛИЧКОГ



КРШТЕНИЦА ТОДОРА ЖИВАЉЕВИЋА ВЕЛИЧКОГ

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Тодор Живаљевић Велички, МЕТОХИЈИ (Мали албум успомена), поема. 2015. /

            Шта је то неуништиво? Вјера, језик и писмо. Човјек задојен тиме, као мајчиним млијеком и не може се одрећи тог Тројства. Има нешто што поробљивачи могу да разоре, поробе, заплијене, увијек на кратко човјеков завичај који живи вјечно.
             И завичај је неуништив. Сваког бесмртника. Тек пјесника. И Христос је са собом однио свој завичај. Ја разумијем у поднебесја.
            И наш пријатељ, пјесник Тодор Живаљевић Велички, однио је са собом свој завичај. Савио га и повио у колијевку у којој је први пут заплакао. Од радости. Сада плаче због косовских мука Исусових.
            Допануо рана завичаја Косова и Метохије. Метохија, ту ријеч најрађе изговара Тодор Живаљевић Велички чију поему дотичем оним чулом с којим сам пјевао о мојом Мајци Косовки. А све наше мајке су Мученице Косовске. И оне су још као дјеца допануле црних марама. И дјеца њихова одоше преко Црних гора. У тој колони би и Тодор који се сада присјећа, враћа дуг сваком педљу земље божурове. Нерадо признаје: „Јер никад/и ништа/неће бити/као пре...“, али све косовске ране непреболне су, чини ми се, исказане у његовим следећим стиховима: И, сада већ,/све болније/и све несвесније/ни мртве нас у Метохију неће...“.
            Но, без обзира што Живаљевић верује како су прогнаници са Косова и Метохије „пошли којекуде“ и да су стигли „у куће туђе,/куће худе... признаје да се нијесу дали “рђи свакој“ и да јој „покорни клекнемо под скут“.
            Управо то што се метохијски изгнаници нијесу дали ни рђи ни разноразним силницима свједочи да су огрнути у завичајну кошуљу сачували себе и своје претке. Да се поносно казују по вјери, да се именују језиком српским и у књиге рођених уписујемо писмом нашим ћириличним. Управо због ове три духовне вертикале сваког часног човјека, без обзира којој вјери припадао, Тодор Живаљевић је један од оних стваралаца који нису пристали да се одрекну крштенице, односно језика и писма на ком му би исписано име и презиме када га мајка овом свијету подари. Да није злурадих не бих ни имао потребу да кажем да је све то извезено ћирилицом, језиком његовог народа, Српским. Оним који су писали великани Петар Петровић Његош, Марко Миљанов Поповић, Милош Црњански, Иво Андрић, Миодраг Булатовић - Буле, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Јован Дучић, Милан Ракић, Десанка Максимовић, Новица Тадић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного...
            Сеобама Срба никада неће бити краја, поручује Живаљевић као да намјерно заборавља признање да „упркос немирима и недоумицама смутног времена повремено му се привиђа да живи и ради у Подгорици“.
            Ако буде Срба биће их, јер живот увијек сваки вијек врати изнова, онда се ни Тодору Живаљевићу неће привиђати да негдје друго почива осим међу божурима у његовој Метохији.
            Можда су и зато само Сеобе „бескрајни плави круг“ без звијезде. Можда!

Подгорица, 23.07.2015.

среда, 5. август 2015.

Нови превод Ђурићеве поезије


Дорогой брат Новица!
Направляю тебе еще два моих перевода твоих замечательных стихов.
Так что, работа продолжается. О нашей встрече с писателями Черногории опубликован отчет
в июньском номере газеты "Московский литератор". Будет опубликован и мой очерк в альманахе
"Московский Парнас" № 5, 015 г. вместе с переводами двух твоих стихотворений.
Всего тебе доброго. Борис Рябухин




Новица Джурич

 БОЖЕ, КАК Я

Боже, как я,
научен тобой
молчать
в этой катастрофе.

Боже, как я,
воспринял  благодать
не быть равнодушным,
к искушеньям всем.

Боже, как я,
видел тебя во сне
пока мечтал что
я в порядке.

Боже, как я,
проверял на слабость
надежды, убеждения -
можно прочесть в моих дневниках.

Боже, как я
слабый
из  бездны поднялся
волей Твоей,
то огласи.

Перевёл  с черногорского
Борис Рябухин

***
 
Новица Джурич


СЛЕЗА ЛАЗАРЯ, ЕЛЕНА

Елена
слово  – и свет
и прах и пепел
и слеза отца.

Она просияла
в краю царя Лазаря
и небо там просветлело
знаю почему
за какое добро.

За вечные –
цельность
упрежденье
рубеж
пищу
разграниченье.

Затем ходила
по земным краям
другим -
как Бог.

Бог человек
Бог наций
Бог сирых
Бог страдальцев
Бог слуг Божьих.

Только эта
дочь осиротела
когда отец небесный одарил
сына вместо тяжких мук
заботой.

Мне вдруг приснилось чудо
как я летел по небу
на ковре-самолете,
и за кусок хлеба
для отца на ужин что собирает мать
нёс на крыльях в отчий край
Лазарев головной убор.

Боже ты мой
а за спиной
величественный парад
хоругви, звезды, кометы
целое созвездие
поклонников Елениных.

Долгой была эта ночь
длинной дорога
что возглавил путь Стамбул
стало ясно пред рассветом.

И вернулись
небесные странники
возвратились к Елене,
в палестины острова
Бешка
к заневестившейся
Божьей святыне
у озерных кувшинок расцветших
на Божье прощенье.

Кто у ее могилы
будет  Господа слушать
и увидит
и услышит.


Перевод с черногорского
Бориса Рябухина