КРШТЕНИЦА ТОДОРА ЖИВАЉЕВИЋА
ВЕЛИЧКОГ
Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Тодор Живаљевић
Велички, МЕТОХИЈИ (Мали албум успомена), поема.
2015. /
Шта
је то неуништиво? Вјера, језик и писмо. Човјек задојен тиме, као мајчиним млијеком
и не може се одрећи тог Тројства. Има нешто што поробљивачи могу да разоре, поробе, заплијене, увијек на кратко – човјеков
завичај који живи вјечно.
И завичај је неуништив. Сваког бесмртника. Тек
пјесника. И Христос је са собом однио свој завичај. Ја разумијем у поднебесја.
И наш пријатељ, пјесник Тодор Живаљевић
Велички, однио је са собом свој завичај. Савио га и повио у колијевку у којој је први
пут заплакао. Од радости. Сада плаче због косовских мука – Исусових.
Допануо рана завичаја – Косова
и Метохије. Метохија, ту ријеч најрађе изговара Тодор Живаљевић Велички
чију поему дотичем оним чулом с којим сам пјевао о
мојом Мајци – Косовки. А све наше мајке су Мученице Косовске.
И оне су још као дјеца допануле црних марама. И дјеца њихова
одоше преко Црних гора. У тој колони би и Тодор који се сада
присјећа, враћа дуг сваком педљу
земље божурове. Нерадо признаје: „Јер никад/и ништа/неће бити/као пре...“, али све косовске ране непреболне су, чини ми се, исказане у његовим следећим
стиховима:
“И, сада већ,/све
болније/и све
несвесније/ни мртве
нас у Метохију неће...“.
Но,
без обзира
што Живаљевић верује како су прогнаници са Косова и Метохије „пошли којекуде“ и да су стигли
„у куће туђе,/куће худе...“ признаје да се нијесу
дали “рђи свакој“ и да јој „покорни клекнемо под скут“.
Управо
то што се метохијски изгнаници нијесу дали ни рђи ни разноразним силницима свједочи да су огрнути у завичајну кошуљу сачували
себе и своје претке. Да се поносно казују по вјери, да се именују језиком – српским и у књиге рођених
уписујемо писмом нашим – ћириличним. Управо због ове три духовне вертикале сваког
часног човјека, без обзира којој вјери припадао, Тодор Живаљевић
је један од оних стваралаца који нису пристали да се одрекну крштенице, односно језика и писма на ком му би исписано
име и презиме када га мајка овом свијету подари. Да није злурадих не бих ни имао
потребу да кажем да је све то извезено ћирилицом, језиком његовог
народа, Српским. Оним који су писали великани – Петар Петровић Његош,
Марко Миљанов Поповић, Милош Црњански, Иво Андрић, Миодраг Булатовић - Буле, Михаило
Лалић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Јован Дучић, Милан Ракић, Десанка Максимовић,
Новица Тадић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного...
Сеобама
Срба никада неће бити краја, поручује Живаљевић као да намјерно заборавља признање да „упркос
немирима и недоумицама смутног времена повремено му се привиђа да живи и ради у
Подгорици“.
Ако буде Срба – биће их, јер живот увијек
сваки вијек врати изнова, онда се ни Тодору Живаљевићу неће привиђати да негдје друго почива осим међу божурима у његовој Метохији.
Можда
су и зато само Сеобе „бескрајни плави круг“ без звијезде. Можда!
Подгорица, 23.07.2015.
Нема коментара:
Постави коментар