ВУКО, Мит који се сам уздигао

 

Библиотека

Портрет

ВУКО

Мит који се сам уздигао

Приредио:

Новица Ђурић

Издавач:

    Књижевна задруга Српског народног вијећа        

За издавача:

    др Момчило Вуксановић

  

Корице:

    Милорад Раденовић

Припрема за штампу:

    Борис Шундић

Штампа:

    “Графокартон”, Пријепоље

Тираж:

    300

ВУКО

Мит који се сам уздигао

Приредио: Новица Ђурић

Подгорица

2008.

 

УМЈЕСТО ПОСВЕТЕ

“К’о владар, к’о човјек, к’о пјесник, ти си небесник...” - ријечи су које је генерацијама ученика подгоричке гимназије за навијек подарио и у памћења урезао професор српског језика и књижевности Вукашин Вукчевић

  

ПРЕДГОВОР

 

СВИ ЊЕГОВИ ГИМНАЗИЈАЛЦИ

Књига о Вукашину Вуку Вукчевићу, дугогодишњем професору Гимназије “Слободан Шкеровић” из Подгорице настала је из идеје проф. др Радојке Вукчевић, супруге покојног Вукашина Вукчевића, његових пријатеља и ученика.

Одлучио сам да у књигу уврстим и текстове о књижевности, политици и историји, као и неколико предавања која је професор Вукчевић користио у раду.

Посебан дио чине његове мисли и биљешке о књижевним дјелима, ауторима, поетикама, политици, историји, традицији, као и пјесме савремених црногорских пјесника које је професор Вукчевић волио. Посебан блок је поезија посвећена њему.

Богатсву књиге о Вуку Вукчевићу допринијеле су фотографије из његовог живота.

Желио сам по сваку цијену да избјегнем комеморативни призвук који у принципу са собом носе оваква дјела, и да сјећање на Вука Вукчевић, који је био и мој професор, буде достојанствено, поносно и људско, управо онакво какав је био и он сам.

Надам се да сам у томе успио. И да нисам,не би ми замјерио.

Вјерујем да је ово прва књига о њему. Прва. Тек ће да се пише. Стотине доктора наука, академика, професора, сликара, пјесника, музичара... Сви његови гимназијалци. Вукова дјеца, како су деценијама његова одјељења, четврта ха, звале Вукове колеге.

На крају се захваљујем Радојки Вукчевић, која ми је на располагање ставила архиву професора Вукчевића, његовој родбини, пријатељима и колегама, који су ми својим сјећањима, прилозима и љубазношћу помогли да ова “књига о човјеку” изађе пред очи јавности.

 

Новица Ђурић

 КО ЈЕ

ВУКАШИН ВУКО ВУКЧЕВИЋ

Вукашин Вуко Вукчевић

ЧАШУ МЕДА ИСПИО

СА ЧАШОМ ЖУЧИ

Замољена од стране приређивача ове књиге сјећања на Вука, Новице Ђурића, да напишем Вукову биографију, дуго сам се питала шта унијети у један такав текст, а шта изоставити. Његови најближи, његови пријатељи, некадашњи ученици знају много тога. Понешто се може сазнати и из топлих ријечи опроштаја изговорених изнад његовог одра.

Питајући се шта бих још могла да подијелим са свима који су дијелили љубав према њему заједно са мном, одлучила сам се за неке скривене странице. Прва би се тицала онога што је пропатио када је пјешице путовао у Никшић да би се образовао у Учитељској школи. Причао би ми о страху и завијању мачака када би се пењао пречицама према кући. Причао би ми о сату који је продао да би купио од цимера качицу кајмака и прехранио се. Причао ми је и о незаборавним предавањима Елеоноре Мијушковић, која и дан данас чувам умјесто њега.

Она друга отвара се у Цетињу у коме је наставио да се школује на Вишој педагошкој школи, које се најчешће присјећао помињући нека бриљантна предавања о српском језику и књижевности. Потом слиједи одлазак на Филозофски факултет у Скопље, препун лијепих младалачких сусрета и још скривенијих страница.

Прије него што ће се отворити најславнија страница из његове биографије – професура у Гимназији “Слободан Шкеровић”, кратко ће предавати на Барутани, у Улцињу и Мојковцу. Ова страница умрежиће десет генерација у фину текстуру заједничких сјећања. Један случајан сусрет док сам била студент треће године, даће ми одговор на питање које сам често себи постављала, а на које тада нисам знала одговор: “Зашто се толико допада мојим другарицама’’. И не само њима.

Следећа страница сабраће неке одсјаје осмогодишњег руковођења Основном школом “Бранко Божовић’’. Прихвата улогу која ће му донијети неке непроспаване ноћи, али и тренутке радости. Гради нека нова пријатељства.

Отвара се још једна, веома свијетла, веома инспиративна страница. Прихвата позицију Секретара за образовање и науку града Подгорице. Обавља је с радошћу. И зналачки. На сједницама Одбора плијени непосредношћу, аутентичношћу и специфичним хумором. Гради искрено пријатељство са Бисером. Три године касније долази до чувене А/Б револуције. Заједно са осталима подноси оставку. Претходно ће на опште чуђење подржати штрајк наставника Основне школе “Сутјеска’’. Слиједи период “бијелог’’ хљеба. Црног.

Почиње рат. Стицајем околности налазим се у Америци. Константно одлаже долазак чекајући да се ситуација смири, подсјећајући ме да му је отац два пута долазио из Америке да ратује за слободу земље. Проводимо девет мјесеци на два краја свијета. Бројећи дане.

Још једна страница: период када је био вршилац дужности директора студентског дома. Страница која му пада тешко. Страница која има мало везе са књигом. Са папирима и цифрама – да.

Повратак у Општину доноси му савјетничко мјесто. Период смиривања. Дружења. Рад у Социјалистичкој народној партији и њеном Главном одбору. Ускоро ће услиједити и позиција на савезном нивоу. Са радошћу одлази у Београд и отвара нове скривене странице. Чашу меда испиће с чашом жучи: провешће и све дана бомбардовања под бомбама. Скриваће бол испод лијевог ребра до краја бомбардовања, када ће почети трећа битка за његов живот. За сваки дан. И бориће се у складу с најљепшим страницама наше традиције. Достојанствено. До задњег тренутка.

 проф. др Радојка Вукчевић

Вуко

 Први професорски дани:Одељење 6 х,1960. године

СЛОВО ПО СЛОВО,

РИЈЕЧ ПО РИЈЕЧ...

СЈЕЋАЈУЋИ СЕ

На кућном прагу: Вуко са мајком Милицом,

12. септембар 1963. године

Радојка Вукчевић

Никада сувишна ријеч

Храброст. Поштење. Умност. Непоткупљивост. Ослобођеност. Вуко Вукчевић. Довољно. Ријечи су му текле некад споро и мудро, некад у бујици страсти. Када би говорио споро, увијек бих очекивала дубоку мисао, мудрост. Као да је био обдарен Божјом промишљу. Увијек с истом напетошћу. С истим обожавањем. И увијек би ме запањио. Стално иста загонетка: одакле долазе те слике. Говорио је у сликама. Јасно. Сажето. Једна ријеч би каткад разјашњавала све. У почетку сам вјеровала да се ради о искуству, о доживљеном, касније да је у питању скуп свих прочитаних текстова, свих заплета који никада нису за њега били тајна. Па ипак, понеке слике стварности, његове представе о људима, никада нисам одгонетнула. Како ли је само знао, увијек бих се касније питала. Биле су суморно тачне. Прецизне. Најчешће мрачне и убиствене. Доживљај огољене људске природе, сведене на анимално. Најприје осуда, па немогућност да прихвати. Утјеху је знао да потражи у чаши вина. И у игри. Да заборави. Говорио би да једино тако може да изнесе то стално суочавање с промјенама човјековог лика: уцијењеног, осрамоћеног, принуђеног на неопростиве компромисе... Покушавао је и да разумије. Каткад. Ријетко би пронашао ријечи оправдања. Само ако би пород био у питању. Тешко је праштао.

Отмјеност. Носио је, урођену, с лакоћом. Као што је носио лијепа одијела. Кравате. Имао је фини смисао за хумор. Личио је на Кенедија. Тако смо га звали у Гимназији “Слободан Шкеровић’’. Предавао је цијелу деценију обавијен харизмом изузетног професора. Оштар. Правичан. Непредвидљив. Риједак предавач. Посматрали смо и пратили сваки његов корак. Гест. Расположење. Могућу емоцију. Покушавали да протумачимо. Мит који се сам дефинисао. Мит о Вуку Вукчевићу. Увијек на страни младих бунтовника, ученика који су говорили НЕ много чему. С правом, наравно. Они су, заједно с осталима, тај мит о њему одњеговали. Заједно с његовим четвртим х, чијим је сатом мјерио вријеме све до смрти. И не само четвтим х. Заједно с пријатељима. Лако их је везивао за себе. Заједно са својим најближима, с његовим племеницима. То је била његова породица. Сви су га њежношћу у здрављу и у болести обасипали. Испратили га. Достојанствено. С поштовањем. Таква оданост и пажња ријетки су данас. Нисмо били сами.

Боем. Уживао је у мирису добре и праве кафане. Увео ме је у тај затворени свијет, свијет тренутног заборава, без ријечи. Посматрала бих га како с уживањем троши новац, као да се ослобађа прикривеног бола. Отмјено. У разним периодима, увијек с пријатељима. Позивао би их и кући. Знао је да ће их дочекати с осмијехом. Рачунао је и на моју добродошлицу. Искрену. Топлу. А тек, његово “добро ми дошао’’! Раширио би гнијездо и направио угодно мјесто за све. Изговорио праву ријеч добродошлице у правом тренутку. Показао радост домаћина. Ријетког. Немушто смо се споразумјевали. Често. Понекад преко поетске формуле, лика, или метафоре. Игара ријечи. Без намјерног надметања. Њежност, у сваком тренутку. И хумор, наравно. Увијек је мислио на старевину, свој виноград, своју мајку, Милицу, своје Гољемаде. Не на стан у граду.

Мудрост. Суптилно ме је увлачио у мрежу мушкарца. Освајач. Спреман да чека. Потом да присвоји. Страсно. Али и да отвори простор слободе. Ништа да не наметне. Благо да упути, тако да се и не примјети. Фином сугестијом. Тако ме је упутио да се даље бавим књижевношћу како бих дијелила тај свијет с њим. Са страшћу истинског професора уживао би у сваком тексту који бих му прочитала. Строгост. Ако је требало још на тексту радити, рекао би ми: “Није лоше’’. Ако би био задовољан, онда само једно: “Добро је”. Никада одлично. Пратио ме је на одбранама, промоцијама, у свијет. Радовао се. Искрено. Разумио је откидање душе и ума, неопходно да се напише било који текст. Говорио би: “Књиге једу људе. Нећу да ме поједу’’. Знао је да се нашали и да каже да од кад Радојка чита, он чита само делегатски: ја му препричавам. Бивало је и тога. Читао је, наравно. Писао по маргинама књига. Често се враћао Андрићу. Смиривала би га мудрост његових текстова.

Вуко “Бабин’’. Тако су га звали другови. Звао је своју мајку Милицу “Баба’’. Тако је ред у његовом крају. Чим се добије прво унуче мајка постаје баба. Ако је требало да се закуне, клео би се “без бабе’’. Она: једна од типичних прича у Црној Гори. Три рата оставила иза себе. Млада удовица са петоро дјеце којима посвећује живот. Ријетке љепоте, благости и отмености. Никада повишен тон. Никада сувишна ријеч. Увијек спремна фраза према прилици. Фраза са смислом. Поетска формула: “Ђевојке треба да иду дома’’, рекла би кад год би чула да се нека дјевојка удаје. Архетипска љубав према свом сину. Све кћерке у Вуковој сјенци. Па чак и Петар који је погинуо у саобраћајној несрећи у тридесетој години. И она “три ђетића која је укопала до године’’. Сваки пут бих претрнула кад бих је чула како каже: “Све бих три ђевојке дала за један Вуков прст’’. Он најмлађи: смисао њеног живота. Страх. Љубав мајке. Несхватљива. Неописива. Безусловна.

Љубав сестара. Њихов брат. Њихов понос. Њихова радост. Озареност кад ког би се срели. Увијек раширене руке. Увијек дар: најбоље само њему. Разумијевање у сваком тренутку. Чак би с поносом истицале љубав Бабе Милице. Понављале њене ријечи с осмијехом. Без трунке љубоморе. Сестринско раме. Ослонац. У сваком тренутку.

Љубав сина. Чиста њежност. Заклањао је свјетлост лампе да јој не повриједи очи када би заслабила. Куповао јој најљепше јабуке. Мазио јој руке када би се враћао кући. Њежно. Питао би је боли ли је што. Увијек. Је ли лозе окинула. Је ли јој ко долазио. Да ли је вечерала. Недељом ујутро, на селу, скувао би нам кафу. И доносио је у собе у којима смо спавале. Најприје њој, потом мени. И наравно, од те пажње правио је узбудљиву драмску сцену. Питао би се наглас има ли бољег сина и мужа који доноси мајци и жени кафу у кревет. И то усред Црне Горе! Она би ћутала, а ја бих га, наравно, подсјетила да за ту једну кафу добија недељу дана пажње од обје. Бдења. Бдила је над њим у мислима у сваком тренутку. Своју улогу полако је преносила на мене. Нисам ни осјетила тренутак када сам почела да га чекам као сина. Не као мужа. Да ослушкујем сваки његов корак. Сваки бол. Непрестано. Да се питам како се његова душа опрашта од овог свијета. Да одбијам да се растанем. Као и сада.

Свекрва и снаха. Атипична прича. Мој покушај да се разумије љубав мајке. Да се све претвори у добру шалу. Тоном. Природно, шале су почеле мојим уласком у кућу. Дијелило нас је пола вијека. Ја је доживљавам као своју баку. Она мене као младу, школовану снаху. И претанку. И преситну. И премалих руку. Знала је да каже: “Све сам Вуку зборила да не гледа ђевојке по ноћи, већ ујутру кад образе умију. А не увече! Ставе неке ђаволе на образе, не би их ђавољи човјек ујутру позна!’’ А, потом би, као да се не ради о мени, тихо уздахнула, и на моје запрепашћење додала: “И не послуша ме, моја Радојка’’. Знала би да каже да не личим на друге жене. Грабила бих сваку прилику да увијек гладна добре књиге читам из богате Вукове библиотеке. Запањена мојом посвећеношћу књизи, често би се питала када ћу завршити школе. “Вас вијек те школујемо. Што се на Вука не угледаш. Он је школе једанак завршио. Бољи је ђак од тебе био!’’, говорила би. “Да си какав добар ђак, већ би завршила.” Када бих покушала да је убиједим у супротно, одговорила би да је мени било лако јер ми је отац био на положају, а диплома њеног Вука више од моје ваља, јер није имао никога иза себе. Питала би се и зашто не напредујем, када већ толико учим. Ето, њен Вуко министар, а ја и даље само професор! “Шиљи те у Јемерику, Инглишку, то ђавоље од тебе! Све на једно мјесто сједиш!“. Говорила је да не разговарам као друге жене. Замишљена сам. Али макар знам да кувам. Сва кућа мирише од мог јела. “Лијепог ручка сам ручала од како је дошла. А потрошила би сву Америку! Кā и Вуко! Ђе их Бог састави’’, често би рекла.

Говорила би ми да се лијепо обучем. Најскупље хаљине да купим. Када изађе у народ, на покајање, да се позори са снахом. Да не жалим паре за одјело. Када бих се посебно лијепо дотјерала, рекла би ми: “Кад би одила сваки дан у позориште, згодна би и била!’’ Или, да је мислила да одијело не чини жену, али кад бих ставила шешир и обукла костимско одијело, да је ипак чини. Уживала сам у тој игри и кад год бих се посебно лијепо дотјерала, стала бих испред ње с обавезним питањем: “А сада, јесам ли сада згодна’’. Увијек је имала спреман одговор. Није журила с ријечима. Једном приликом, очигледно задовољна, само ме је одмјерила од главе до пете, и мирно додала: “Кад би могла још педу да порастеш, таман би била’’. Посматрајући ме, присјећала би се дана када је и она била млада невјеста и причала би ми о томе како је и она знала да пожели да се лијепо обуче. Али, није. Није јој то тада могло бити, како би то она рекла. Причала ми је о болу жене. Болу мајке. Болу по себи.

Он ми је говорио да сам му мајку лијепо пазила и да би био срећан када бих написала роман о њој. Нисам му обећала. Може ли и ово кратко подсјећање одужити тај дуг? А имало би шта да се пише. Готово о цијелом једном вијеку. О осамдесет седам година. О њеним сјећањима на дјетињство у ујаковој кући. О одрастању без родитељске љубави. О сестри Марији у улози мајке. О одбијању угледног просца само да се од сестре не одвоји. О сјећањима на мужа и његову честитост и строгост. О бременима дрва, смокава, лозове ракије на нејаким плећима. Све пјешице до Котора, не би ли их продала которској господи. Подгоричкој. Да би се вратила дјеци са брашном и сољу и понеким сомуном. О устајању у зору и повратку о првом мраку, да би наставила с пословима. Стигла стоку да намири. О борби с монополом. О листовима дувана којима се омотавала не би ли га боље продала у Подгорици. Дјеци теке да купи. Само да их словима научи. О томе како је Петра и Вука школовала. Како је уз помоћ дјевера и дјеверичића, јетрва и снаха, кћерке удавала: Зору, Даницу и Велику. И била пажена од зетова: Милорада, Јока и Драгољуба. И о томе како ју је Јелене Бошкова, снаха, пазила као мајку. О радости коју су јој пружала унучад. И праунучад. О снази мушког. Архетипу. “Кад се ђетић роди, и тигле се на кући радују!’’, говорила би. “Птице пјевају, вас свијет се весели!’’ О осмјеху који би јој измамило свако мушко лице. О посебној добродошлици. Пршути која се увијек чувала да се људи угосте. Задње лијепо парче. О снази традиције. О времену које полако нестаје. Преоблачи се.

Говорила је да јој је најљепши дио живота онај послије педесте. Када је дјецу ишколовала. И удомила. И савила се око Вука. И винограда. С готово истом љубављу. Никада без бремена дрва у повратку. На моје питање мора ли увијек да носи нешто на леђима када се враћа из винограда, одговорила би: “Срамота је да жена иде голих плећа’’. А и празних руку. Никада се би вратила с имања, а да ми нешто не донесе: први цвијет, први грозд, прву смоку. Узвраћала бих јој најљепшом марамом, блузом, пажљиво бираном, диљем свијета. Понекад бисмо гледале телевизију заједно. Задиркивала бих је неким питањем само да бисмо се забавиле. И она мене, наравно. Касније би наше доскочице биле чест предмет породичне забаве. Гледајући тако вијести једне вечери, она ме приупита, правећи се да није добро схватила, гдје ли се то Тито упутио. “У Турску’’, одговорих. Потврду онога што је већ чула једва дочека, и настави: “А зна ли, срамота га знала, да смо пет вјекова били под Турцима, и зна ли који су нам зулум нанијели, јади га не знали’’. Знатижељно ишчекујући шта би могла да одговори, само јој рекох: “Ах, видим ја, ниси ми ти на линији!’’ Запањена и уплашена могућношћу да сам Титовка, одговори ми: ‘’На линију, је ли! Е да знаш, згодан ли је био краљ Александар! А не кā овај јадо мали!’’

И тако редом. Нова прилика, нова шала! Најчешће причам ону о гостовању Десанке Максимовић у Основној школи “Барутана’’. Њен долазак организовали су виђени Вукчевићи: Круно, Рајко Тојов, Вуко и други, који су тада били на важним функцијама у Црној Гори. Из неког разлога ја нисам била позвана. Било ми је веома стало да идем. Да доживим сусрет с Десанком Максимовић. Да је чујем како говори. Мислила сам да се то подразумијева. Почела сам да се спреман. Вуко ме је зачуђено упитао гдје се то спремам. Ја још зачуђенија, одговорих: “Идем с тобом’’. “Али, ти ниси позвана.’’ Запањена, одустадох. Наравно. У тренутку када је одлазио из куће почела сам поново да правим драмску сцену, све жалећи што не могу да идем. Он ме мирно погледа и само рече: “Ако желиш да ми направиш непријатности, ићи ћеш’’. Први и посљедњи сличан неспоразум.

Вуко ме претходно замолио да му купим мантил, што сам и учинила. Вратио се у касне сате. Не у касне, већ у ране сате. Тако би ме он поправио. Без мантила. Једва сам дочекала да наставим са побуном. Мантил је био главни лик у наслућиваним заплетима. Престала сам с драмском игром када ме је баба Милица закумила Светим Василијем да то не помињем више. “Купи му поново мантил и не причај више о томе.’’ Тако и би. Помислих: оде ова прича у заборав. Истина, кад год би Вуко обукао нови мантил, ја бих се само загонетно осмјехнула. Обећала сам да више о мантилу нећу да причам. Нисам обећала да се нећу осмјехивати. Осмјех, за осмјехом. А нисам обећала ни да нећу писати. Зато: не лези враже! Неколико мјесеци касније једног сунчаног јутра стиже Вуко из града и донесе неке фотографије. Погледах их све ћутећи. Осмјехујући се. Осмијех за осмијехом. Баба Милица замоли Вука да их и она погледа: “Ну, да виђу и ја те слике’’. Вуко сједе поред ње и поче да јој их показује. Не знајући Десанку, ни њене године, гледала је фотографије дуго. С невјерицом. На крају, приупита Вука која ли је та Десанка на слици. Кад јој он показа отмјену времешну госпођу са шеширом, она, запањена, први пут од када сам у њиховој кући, љутито га прекори: “А ја мњавала да си мантил изгубио због жене, а ти због ове бабетине! Срамота те знала’’. Први и посљедњи прекор мајке. Пред снахом.

Говорио ми је шта да радим када оде. Гледао ме је право у очи. Као да је ушао у улогу омиљеног лика из неког од бројних прочитаних романа. Говорио је савршено мирно. Као да није од овог свијета. Разложно. Јасно. Храбро. Као да се ради о неком другом. Са болом равном убоду ножа, покушавала сам да наставим драмску игру живота у паралелној стварности. Игру коју смо играли од тренутка када смо сазнали за опаку болест. Умјесто лијека тражио би се онај чај. Чај у који се сипао морфијум, умјесто меда. Покушала сам да скренем ток аманета на колосјек шале. Није прихватио. “Урадићеш тако, тако и тако. Када све поспремиш, пресели се у Београд. То ми много значи. Желим да окончаш каријеру на Филолошком. Тамо те чекају већ три године. Лакше ћеш поднијети самоћи тамо. И немој да самујеш’’.

Знала сам да ће нас тог дана напустити. Био је Свети Василије. Слава му и милост. Када смо крстили дјецу својих кумова Зорице и Вука Вукчевића десет година прије тог дана, он је у једном тренутку излазивши из Горњег манастира удари челом у врата. Погледавши према небу, истог трена се нашали: “Касно си ме ударио, мој Свети Василије!’’ Отац Лазар се благо осмјехну. Осјетих убод ножа. Сјутрадан му поменух лош осјећај и прекорих га због шале. Одговори ми: “Не бој се, Жуки, ништа, чуваће ме он’’. Чувао га је само десет година. Узео га је у току те ноћи. Само је у једном тренутку устао, махнуо свима који су у том тренутку били у дневној соби, и отишао у спаваћу собу. Да умре. Онај чај давала сам му те ноћи све чешће. У једном тренутку само је сјео на кревет, наслонио главу на моје раме. И издахнуо. С друге стране придржала га је његова сестра Даница.

Те вечери, 13. маја 2001. године, отишао је Вуко Вукчевић. Наш професор. Моја љубав. Пријатељ. Род. Отишао је научивши нас да се побунимо. Кад год осјетимо да морамо. Као што се сада бунимо. Не дамо му да оде. Из наших мисли. Сјећања. Седам година након његовог одласка окупљамо ове текстове око његовог лика. Заједница осјећања. Успомена. Пркос. Да се не заборави. Када ми одемо, остаће ови текстови иза нас. Примјер како поштовати. Како вољети. Како његовати сјећања. Цијенити човјека. Знак захвалности. Оданости Вуку Вукчевићу.

Моја љубав, пријатељ... : Радојка и Вуко Вукчевић

Момчило Вуксановић

“КЕНЕДИ” ЈЕ БИО

НЕНАДМАШАН

Децембар 1972. године. Матурско одјељење друштвено-језичког смјера, четврто ха.

На час руског језика видно узбуђени долазе предметни наставник и разредни старјешина Вукашин Вукчевић. Прво питање, још са врата учионице, било је - гдје је Вуксановић. Ко му је уписао оцјену из руског језика?

“Ово је оцјена коју није уписао предметни наставник”.

Настао је тајац. Ја, наравно, нијесам био на часу. Већ неколико часова покушавао сам да “бјежећи” натјерам професора да препише оцјену коју сам сâм уписао у дневник и тако будем један од ријетних ученика са позитивном оцјеном из руског језика.

“Нека обавезно дође на следећи час”, грмио је видно изнервиран Кенеди, и залупивши вратима напусти учионицу.

Након часа, на великом одмору, другови из одјељења испричали су ми шта се десило. Неко је провалио. Они знају све и ко зна шта ће се десити. Неко је предложио - не долази неколико дана, нека се мало разљути разредни. Ипак, одлучио сам да пођем и истрпим заслужену казну. Размишљао сам како да се правдам и браним. Знао сам да је казна сигурно искључење, можда и без права уписа у неку другу школу.

У том моменту тргнуо ме је одсјечни и строги глас мог разредног старјешине. Не чекајући да остави дневник на катедру, нареди свим ученицима да сједну осим мени, и упита ме:

“Ко ти је написао оцјену из руског језика, Вуксановићу?”

Много тога је прошло кроз главу. Сјетих се свих својих школских несташлука и инцидената. У прошлој години због много мањег прекршаја био сам искључен из школе, па сам трећи разред гимназије завршио у Сарајеву. По повратку и упису у четврти разред нико од разредних старјешина није хтио да ме прими у своје одјељење. Сада ми је било јасно и зашто. На крају, прихватио ме је једино он, професор којега сам изузетно цијенио и поштовао, а касније неизмјерно волио као најбољег пријатеља.

У тренутку сам се одлучио да прихватим све последице, само да не бих разочарао једног човјека, који ми је пружио шансу и указао повјерење. У подсвијести ми је било само разочарење мојих родитеља, који ће у двије године доживјети два моја искључења из школе. Не знам колико су чекали мој одговор. Изговорио сам, као у трансу:

“Ја сам је уписао, професоре”, и полако кренуо да купим књиге са клупе и напуштам учионицу. У невјероватној тишини нијесам очекивао никакво помиловање. Осјетио сам чак велико олакшање зато што сам признао истину. Не гледајући у свог разредног старјешину кренуо сам према излазу, а онда зачуо његов глас.

“Сједи, Вуксановићу. Дајте ми једну црвену оловку.”

Док ово записујем чини ми се као да сам још у учионици и као да се поново питам: Да ли је ово могуће!?

Никада ми то мој професор више није поменуо. И када сам то препричавао касније неким нашим заједничким пријатељима није имао коментара.

Чини ми се да је знао да је постигао ефекат, који ће ми касније много користити у животу, а и изнад свега је цијенио искреност и истину.

Схватио сам касније, као просвјетни радник и као професор у истој гимназији, колико се може помоћи људима. Трудио сам се да будем добар професор и разредни старјешина, слиједећи његову озбиљност и разумијевање.Али он је ипак био ненадмашан.

Као професор подгоричке гимназије 1975. године

 

Мирко Ђурановић

РАЗРЕДНИ СТАРЈЕШИНА

ПРИВИЛЕГОВАНИХ УЧЕНИКА

Вукашин Вукчевић био је дугогодишњи угледни професор српско- храватског језика и књижевности Гимназије “Слободан Шкеровић” у Титограду.

Професора Вукчевића упознао сам маја 1966. године, када сам као члан Савјета за просвјету и културу Општине Титоград присуствовао сједници Наставничког вијећа Основне школе “Вук Караџић” у Титограду, у којој је он био професор. На сједници се расправљало о “поремећеним међуљудским односима у колективу” и пропустима у раду школе.

Дискусија је била полемична, емотивна, пуна тешких оптужби. По аргументованим критичким запажањима и конструктивним предлозима, издвајала се дискусија младог професора Вукчевића, која ми се допала. Ја сам тек био изабран за директора Гимназије “Слободан Шкеровић”, па сам пожелио да такав професор дође у Гимназију. По завршетку сједнице предложио сам му да конкурише за професора Гимназије, у којој ће имати више услова за развој, за стручно и педагошко усавршавање. Он је предлог прихватио и јавио се на први конкурс. Почетком септембра 1966. године постављен је за професора Гимназије, у којој је радио до 1977. године, када је постављен за директора Основне школе ”Бранко Божовић” у Титограду.

Професор Вукчевић се у Гимназији истицао као стручњак и педагог и био цијењен и омиљен код својих колега и ученика. Припадао је ужем кругу професора који су, у дужем периоду, квалитетном наставом и педагошким радом знатно доприносили угледу Гимназије, квалитету образовања и васпитања ученика.

Био је амбициозан, пун елана, радан. Посвећивао је посебну пажњу свом стручном и педагошком усавршавању. Пратио је развој науке о језику, а нарочито развој и токове савремене југословенске и свјетске књижевности, као и достигнућа педагошке теорије и праксе. Стечена знања зналачки је преносио на ученике. Настојао је да наставу осавремени и учини је занимљивијом и кориснијом за ученике. Посебну пажњу посвећивао је његовању писмености и говорне културе ученика. Зналачки је вршио избор тема за школске писмене задатке. Циљ је био да се преко школских и домаћих задатака код ученика развија култура писменог изражавања, знање из језика и правописа, а посебно формира личности ученика, његује врлина: хуманости, родољубља, осјећања за социјалну правду.

Учествовао је у раду стручних славистичких конгреса и семинара које је организовао Републички завод за школство. Сарађивао је у стручно-педагошкој и дневној штампи. Објавио је више чланака из струке и педагошке теорије и праксе.

Истицао се као педагог хуманиста. Имао је педагошки такт, хуман однос и разумјевање за тешкоће ученика. Био је спреман да им помогне, да их посавјетује, охрабри и подржи, нарочито ученике из сељачких и радничких породица који су радили у неповољним материјалним условима. Посебно је водио бригу о ученицима свог одјељења, па је била привилегија бити у одјељењу којем је он разредни старјешина. Био је правичан и залагао се за објективно оцјењивање рада и знања ученика.

Активно је радио у стручним органима школе: Наставничком и одјељењским вијећима и у стручном активу професора српскохватског језика, као и у самоуправним органима: Савјету школе и Управном одбору.

Пружао је помоћ ђачким организацијама: литерарној, драмској и рецитаторској секцији ђачког Културно-умјетничког друштва ”Његош”.

Био је и друштвено-политички радник. Биран је за одборника Скупштине општине Титоград. Запажени су његови захтјеви и предлози за побољшање материјалног положаја школа и просвјетних радника у Општини. У Скупштини се нарочито залагао за материјални и културни развој Љешанске Нахије, за стварање бољих услова за рад основне школе на Барутани. Био је покретач и органитатор културног и спортског живота на подручју Љешанске Нахије, организатор културних и спортских такмичења.

Средином седамдесетих година прошлог вијека донесен је Устав (1974. године), којим је дата знатно већа политичка самосталност републикама и покрајинама. Тада се у републикама и покрајинама јављају сепаратистичке тежње за већом самосталности и разликовањем од других. Јављају се разлике у школским програмима и у областима културе и науке, посебно језика, књижевности и историје. Тадашње политичко и државно руководство Црне Горе залаже се за што већу самосталност у свим областима друштвено-политичког и културног живота и сузбијање такозваног “патернализма”, политичког и културног утицаја Србије на државу Црну Гору.

Гимназија “Слободан Шкеровић”, као истакнута просвјетна установа и њени професори српскохрватског језика и књижевности, означени су као кочничари политичких и културних промјена. Замјерено је Гимназији као установи да у њој више професора изводи наставу на екавском нарјечју српскохватског језика, да се превише мјеста даје српској књижевности, историји и култури. Уставом и Законом је било утврђено да се настава у школама у Црној Гори изводи на ијекавском нарјечју. Професори Вукашин Вукчевић, Јагош Батрићевић и Лука Поповић су, у писменој форми, изнијели свој став о употреби језика, о штетним подјелама и удаљавањима наставних програма у републикама и покрајинама. Текст је објављен у листу “Борба”. То је био повод за одржавање сједнице Општинског комитета Савеза комуниста Титоград, којој су присуствовали и највиши политички руководиоци Републике. Сједници сам присуствовао у својству директора Гимназије. Одбио сам оптужбе против школе и професора којима није било омогућено да присуствују сједници и да се бране. О овој сједници остао је запис-текст “ЈЕСТ - НИЈЕ”, објављен у “Побједи”. Послије ове сједнице Општинског комитета престали су притисци на Гимназију и професоре.

Вукашин Вукчевић био је морално стамена личност, постојан и храбар човјек, који је вјеровао да се истрајним и поштеним радом може стићи до циља и до истине. Своје ставове и погледе на друштво и околину износио је отворено и смјело. Био је омиљен и цијењен у срединама у којима је радио и имао је велики број другова и пријатеља који су се са њим дружили и пријатељевали.

Својим узорним педагошким радом и писаном ријечју, оставио је траг свог постојања и заузео истакнуто мјесто међу професорима подгоричке гимназије и просвјетним радницима Црне Горе.

Речено је да човјек живи све док има живих пријатеља који га се с поштовањем сјећају. Вукашин Вукчевић је стекао много пријатеља који су га задржали у трајној успомени као часног човјека, поузадног пријатеља и врсног педагога.

Поносио сесвојим гимназијалцима:Биоградско језеро,25.мај 1968. године

Разредном старјешини за успомену

Новица Ђурић

ЧОВЈЕК ЈЕ НАЈЈАЧИ

КАДА ЈЕ САМ

Често се питам зашто не могу да заборавим гимназијске дане.

Да ли је то онај “бескрајни плави круг и у њему звезда” и немоћ да зађемо у то плаветнило. Да дотакнемо прамен. У бескрају коме припадамо. Је ли он наша кућа у којој занавек остају све наше душе?

Тамо су они које смо волели и који су волели нас.

И док тражим тај одговор увек ми пред очима једно лице и осмех који ме изнова враћа у четврто х, на другом спрату прелепог каменог здања подгоричке гимназије.

Намерно помињем годину матуре, јер она би на измаку и никако да тако остане. Већ деценијама у сећањима оживљава.

Онда, нема се куд.

Те године проведене у клупама гимназије у мене су уклесала многа топла, али озбиљна лица професора, којих се данас, након неколико деценија, с посебним поштовањем, али и страхом сећам.

Тај осмех, глас, тај јединствен ход са дневником испод пазуха који је стиснуо левом руком, као најтоплију кору хлеба, са врховима прстију “умоченим” у џеп сакоа, присутан је и као да ми не да мимо онога што “потцртава” предавајући српски језик и књижевност - професор Вукашин Вукчевић.

Вукови матуранти "четврто ха". 1975/76. године

 Професор по звању. Разредни старешина по задужењу. Филозоф при казивању и тумачењу књижевних дела. Родитељ по осећају и бризи према свима онима којима је био разредни старешина, пријатељ... Десетини генерација свршених матураната подгоричке гимназије био је утеха, реч разумевања, човек кога ниси смео слагати, с ким си се могао спорити и изборити за свој став или другачије мишљење од онога које је било записано као званично тумачење неког књижевног дела.

Једноставно, био је то Вуко, професор, пријатељ, “ђачка мајка”, дечак који је у живот уводио реченицом: “Бескрајни плави круг и у њему звезда”, а завршавао: «Човек је најјачи када је сам».

Одважни професор, врхунски предавач, човек од речи и за реч, строг док му у душу не завириш... А онда... Људина са душом и срцем дечака.

Волео је да чита писмене саставе и слуша како то његова деца говоре о Његошу, Црњанском, Андрићу, Достојевском, Кафки, Ибзену, Десанки... По њиховим исказима оцењивао је себе.

Ни веће муке, ни тежег задатка.

А мало је ко могао да не запамти речи које је просто сливао овај песник безбројних туђих романа, приповедака и поема. А тек како је златоусто везао речи и низао реченице заљубљене Исидоре у песника с мантијом, владара и филозофа Његоша, кога је посред чела омеђила нека вила преко баре.

Немам ни снаге сетити се тог његовог збора, огњишта и прелепе снахе Мадушића, као да би његов сан...

Не би то давно, негде крајем прошлог века. Вуко је био посебно радостан, као кад би неко од ђака изговорио “антологијску реченицу”, када само се договорили да у његову основну школи на Барутани дође поетеса, легенда која хода - Десанка Максимовић.

“Боже како је и њена крхкост прелепа. Зна она да човек њену душу само може да повреди, зато је њена љубав стрепња, сећање, чежња... – говори ми је Вуко након што смо песникињи “дали реч” да ученицима ове школе говори своје стихове.

И можда је сањао, али то ми се само чинило док бејах његово ђаче. Тек касније, сазревши, нисам више био ни сигуран да је сањао оно што пређе бејаше, већ оно што не би...

А не би много тога.

И оно што дође, би доцкан и као да нас не дотаче.

Десанка Мксимовић, Вуко Вукчевић и Новица Ђурић на Барутани

Професоре, није ово закаснела пошта. Писах ти. Пишем стално. Ево, овог пута љут питам, као много пута ти   мене, је ли Ибзен у праву?

Упоран и увек уместо тачке завршава с осмехом реченицу - “Човек је најачи када је сам”.

“Не заборави - понављао си

Јаки јесмо! Но шта би?

Ибзене, Ибзене...!!!

Проф. др Вук Огњановић

ПИСАЊЕ ТРАЖИ САМОЋУ

Знам, осјећам добро...Пред сјенима и сјећањима на Вука Вукчевића, најбоље је дуго, дуго...дуго ћутати. Можда једино тако можете досегнути дубине и висине његовог умијећа расуђивања живота и бивствовања, његовог огромног духовног искуства.

Па ипак, право остваривање пријатељствовања са њим, и када нам је био близу, и када је негдје далеко од нас, није просто могуће без његових мисли и његовог сабесједништва. Стога, да избјегнем ово отварање за њега, овај разговор са њим, да не напишем овај запис о њему, да још једном не осјетим обрисе нашег чистог пријатељства, нијесам имао права...

Вуко Вукчевић је био особена личност и необични изданак Црногорског огњишта. Подсјећао ме је на оне пропланке и ступњевите терасе, на заравни, гувна и ледничка гнијезда, те на моћне белведере Љешанске Нахије и Ловћенског комплекса. Поглед му је био постојан и продоран као чистоћа Неба изнад опраног јутра и опраног црногорског камена. Мисао му је била строга и незаклета, охрабрујућа и спокојна, његована и дарована за наду и праштање. За немир и мир истовремено...

Био је Вуко Вукчевић човјек водич међу саговорницима, па и међу генерацијама. Био је личност снажног професионалног и интелектуалног зрачења. Заправо, био је постојани, мирни, брижно у будућност загледани, и високим моралним начелима прожети, интелектуалац џентлемен...

Књижевност је била његово јаство, његова радост. Но, била је она и његова потајна чежња. Можда и нека врста бола. Можда туга за ненаписаним страницама...

Имао је занимљиве идеје о томе како пјесници треба да пишу. Спорили смо се око тога... Па ипак, када сада, на озбиљној удаљеноси од тих тренутака, јасно чујем нека нова значења његових идеја, чини ми се да је био у праву. А говорио је: «Пјесници и писци не треба да пишу о ономе шта се догодило. Него о ономе што се по законима добра и нужности могло догодити. Они треба да подржавају људе који су бољи од нас оваквих какви јесмо...». Била је то, у основи, његова филозофија о мисији књижевности у друштвеним збивањима и друштвеним позитивним мијенама и промјенама.

Остаће, бар за мене, тајна, зашто Вуко Вукчевић, човјек освједоченог списатељског потенцијала, није никад ни покушао да се упусти у авантуру озбиљног писања!? Дуго сам био «у спору» са њим око тога. Нијесам никад успио, као ни други, да га наговорим да промијени ту контраверзну одлуку. Једном, у току једне дуге партије шаха, док се љутио на себе због превида, меко га прекорих: Слушај Вукчевићу, ово ти не иде, узми и пиши, ту би био велемајстор... А он ме онда ошину гласом пуним прекора, и не гледајући ме одбруси: Та прича је окончана, не желим да је икада више обновимо... И заиста, од тада је прошло много воде Морачом и Лимом, а ми више никада о томе нијесмо говорили.

Без обзира на то, никад му нијесам оправдао ту врсту интелектуалне лијености. А он је, у вези с тим, бар за мене, имао једно узбудљиво, филозофско и ријетко компликовано објашњење. Говорио је: Онај ко хоће да пише, мора бити сам. И мора бити сам јачи од онога о чему жели да пише. Самоћа, парафразирао је Маргарет Дирас, је оно без чега човјек не може да пише. А ја, од како сам срео моју Радојку, имам љубав, и не желим самоћу ... Можда је у томе било могуће наћи тијесни пролаз за један дио одговора. Остао је међутим, онај други, који никад, чини ми се, ни њему самом, ни нама његовим саговорницима и пријатељима, није било «дозвољено» да га оправдају или објасне...

Вуко Вукчевић је био прави саговорник за времена историјске, друштвене и моралне кризе, за времена изгубљених вриједности и парадокса на измаку контраверзног XX-ог, и на почетку неизвјесног и опасног XXI-ог стољећа. Вријеме проведено са њим на те теме, и с тим дилемама, било је као ријетко које, садржајно и богато испуњено.

Матурско вече: Љубо, Боса и Вуко

Његови погледи на свијет, на окружење, тих дана и тих година, били су «вођени» углавном двјема доминатним преокупацијама. У ствари, посебно је држао критички дух за садржаје бића и садржаје свијета којима је биће окружено.

Сматрао је да је ћутање интелектуалаца, или прећуткивање истине, исто што и говорење неистине. «Ћутање је лаж», волио је да филозофски појасни тај став. Тада ми се чинило, и то често док смо се отварали један другоме, да је био предодређен и спреман да на тој тези гради један нови филозофски систем вриједности.

Истовремено, осјећао је непролазну носталгију за свјетлошћу и људским радостима «Луче Микрокозме». Заправо, за повратак чојству и човјечности... И вјеровао је, искрено, да ће се мостови за тај повратак градити обновљеним и новим сазнањима о трајању човјекове битке за слободу и правду...

Сјећам се нашег последњег правог сретања и правог разговора... Срео сам га, додуше, још два-три пута до његовог дефинитивног одласка. Но, ту више није било оне старе обновљиве енергије за наше разговоре.

 Прохладно јесење предвечерје. Новембар 1999. године. Једна соба београдског хотела «Москва». Први пута није устао и није ме стегао његовим снажним рукама. Лежао је окружен болничким реквизитима и пажњом његове Радојке. У једном тренутку она оде да нешто купи. Остадосмо нас двојица. Погледи нам се сретоше. Јаки и поштени. Као и увијек када би ширили зјенице и руке за наша сретања. И одиграсмо једну партију шаха без бијелих и црних фигура...

Било је очигледно, више су га бољеле ране од несрећног и сулудог бомбардовања Црне Горе и Србије, него пукотине што их је његовом тијелу задала опака болест. Ипак, чврсто је стајао на земљи. Није сводио рачуне ни са собом, ни са другима. Још увијек је снажно живио свој живот. «Није живот што и пољем проћи», цитирао је Хамлета. И није се предавао, оним глупим утјехама о удаљености одласка. За њега није било тајне у смрти, већ у ставу који се пред њом заузима...

Вјеровао је да се несрећни неспоразуми између «главара» Србије и Црне Горе, могу превазићи. Да ће престати да теку неке «мутне воде», и да ће престати да ничу неке «непознате траве». Да ће се силе овог надменог и агресивног свијета, привести «познанију права». Да ће једном, неки мудри људи у тим великим земљама и великим народима, знати да цијене шта је људска тежња за слободом и правдом.

Животни и морални критеријуми и укуси Вука Вукчевића су били и локални, и регионални, али и универзални и интернационални. Једнако је мислио и о Христу, и о Мухамеду, и о Конфучију. Његови друштвени и политички ангажмани су увијек били под контролом његових чистих мисли и чврстих моралних начела.

Носио је Вуко Вукчевић најбоље идеале хуманог и доброг друштва. И био свјестан контраверзних ограничења на транзиционом путу изграђивања демократских политичких структура. И није се предавао. И није дозвољавао да му трагови пређеног пута, прошлост, те ожиљци који неминовно остају, ослабе енергију са којом је водио битку за те идеале. Остао је до краја, дефинитивно и коначно, ослобођен и слободан.

Књига је затворена. Двије велике љубави су остале једна без друге. Вуко Вукчевић се преселио с друге стране дивље ријеке коју зовемо живот. Оставио је многе ученике, многе пријатеље. А они можда и нијесу свјесни тога шта је све он посједовао. Има ту и његове кривице, али је то можда највише због тога што нико није имао моћ да узме све што је Вуко Вукчевић тако искрено и издашно нудио.

Човјек постоји само с другима. И кроз друге. Тако и Вуко Вукчевић постоји и опстаје. Траје као његови Гољомади. И даље се чује, и далеко се зна, како обнавља и гради нове разговаре са својом Радојком, са својим ученицима, са својим пријатељима.

Миодраг Ћупић

“Ух, што си ме био препао”

Вуко Вукчевић, професор и запажена личност нашег града, прерано је напустио животну сцену. Био је озбиљан, интелигентан, ненаметљив човјек; пажљив саговорник, добар аналитичар појава и процеса који су се одвијали на нашим просторима. Надасве, био је корисна личност. Како за струку којој се посветио, тако и за свој род на који су насртали и “ала и врана”.

Са Вуком Вукчевићем сам пријатељевао, али се мало дружио. Кад се сретнемо – лијепо се и топло испричамо. Кад се међу пријатељима поведе разговор о њему, свако за њега каже лијепу ријеч. А кад помислим на њега, угодно ми је.

Сјећам га се посебно из давних ђачких дана - он је прва, а ја друга генерација чије је школовање продужено на пет година. Био је повучен, ненаметљив, тих и, за разлику од нас који смо неријетко били склони враголијама и тучи, вазда озбиљан и смирен. Но принципијелан, што је нарочито долазило до изражаја у расправама о појединим питањима које бисмо “начињали”. Посебно на литерарним састанцима којима је он често присуствовао, а ја бих био редовни учесник.

Но овог часног човјека из тих дана највише памтим по шаху. Играо је добро и због нечега су га звали Шех (ваљда због тога што је волио да атакује на противникову краљицу), а ја сам био слаб шахиста, сматрајући да се у тој вјештини узалудно троше умни потенцијали. Умјесто да напише књигу, изради скулптуру, подигне грађевину, изуми користан патент, шахиста задовољава сујету, притајену ратничку страст (што није био случај са Вуком), трудећи се да по сваку цијену буде бољи, јачи и паметнији од противника. Данас не мислим тако, али у оно вријеме штошта ми је изгледало другачије.

Једном приликом, кад су истакнутији шахисти одлучили да организују шаховски турнир школе, пријавим се као учесник. Циљ ми је био да се нашалим, дакако на своју штету, и да изазовем неку врсту пометње код играча ове племените вјештине. И у томе сам успио. Чујем: говоре о мени. Зна се ко шта може и колико, ко ће отприлике бити побједник, а ко – до њега; само што Мијо Ћупић може да им помрси рачуне. Мотре ме из прикрајка, прате, а Вуко започиње са мном разговор о литератури, да би у погодном тренутку прешао на шах. Али – ја мудро ћутим. Нехајно одмахујем руком и правим се важан: нека мало стрепе. А кад је отпочео турнир и кад сам сјео за шаховски сто, један од играча, заборавио сам му име, матирао ме је у трећем потезу. Ваљда ме је био “прочитао”.

А Вуко ми, кад се турнир завршио, у шали каже:

- Ух, што си ме био препао.

Вука Вукчевића памтим само по добру и штета је што се тај часни и достојанствени човјек рано преселио у вјечност. Успомена на њега трајно живи у мени.

Милан Ивановић

СВЕТЛА НИТ КОЈА КРЕПИ

КЛОНУЛЕ И БУДИ УСНУЛЕ

Вукашин Вуко Вукчевић, мој ујак, пријатељ, професор, човек. Изузетан! А изузетне личности не одлазе, не одлазе дефинитивно, јер будућим нараштајима остављају оно најважније, најбољи део себе, по чему остају упамћени, не само од оних који их воле, већ постају део историјског памћења свога народа и своје земље.

Моје прво сећање на Вука је из мог раног детињства, када је Вуко радио као наставник у основној школи и студирао српски језик и књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Скопљу. Испите је повремено спремао и у Звечану, на Косову и Метохији, у малом стану мојих родитеља. То је радио са пуно воље, енергије и упорности, читао је и више од 16 сати дневно. Рано ујутру у само свитање, одлазио би са пуно књига и простирком на оближње ливаде и у учењу проводио цео дан. А увече би читао до касно, лежећи на патосу да не би заспао.

И на студијама је био успешан изузетно, као што је био успешан и као предавач у школи. Факултет је завршио са високим просеком, постао је оно што је највише желео.

Пуно је сећања на Вука у Црној Гори. Једва сам чекао да се заврши школска година да бих са братом Бранком и мајком Великом провео школски распуст у ујчевини, у Гољемадима, у Љешанској нахији. Није нам тешко падао ни целодневни пут, више од 12 сати, “Тариним” аутобусом, од Косовске Митровице, преко Пећи, Чакора, Мурина, Андријевице, Трешњевика, кањоном Мораче до Подгорице и даље вијугавим цетињским путем до Барутане. Волели смо стару кућу Вукову и бабе Милице, са огњиштем, веригама, каменим подом, делимично и патосом. Баба нас је дочекивала медом и приганицама, које смо толико волели. Нигде није било бољег домаћег сира, кртоле и пршута. А увек је било и јагњетине са ражња, Вуко је и претеривао у жељи да нас дочека што боље.

Стара кућа је била препуна Вукових књига на полицама, па је двомесечни распуст био кратак да се прочита бар део тога. Вуко нам је помагао у избору књига, а доста књига би брат и ја носили у Митровицу да бисмо их прочитали преко године...

Читали смо код Вука Његоша и Црњанског, Бранка Миљковића, Андрића, Тургењева, Достојевског и Толстоја и друге српске и светске писце, читали смо и Огледало српско и Горски вијенац и Вукова предавања о Горском вијенцу, Достојевском, Јесењину. Остале су ми у сећању његове речи да је Горски вијенац, песничка реч, ловорово лишће којим је требало овенчати чело једног малог народа у његовој борби за слободу. То није књига клонућа, извор очајања, говорио је Вуко, већ се кроз цео Горски вијенац провлачи једна светла нит која крепи клонуле и буди уснуле. А уснулих је у Србији и Црној Гори у то време, време комунизма, брозоморе и грозоморе, било много. Учио сам о српском језику и књижевности од Вука, од најбољег професора, за време распуста. Научио сам да је српски језик најважнији део бића српског народа, односно народа Црне Горе.

Из детињства не заборављам, да смо често ишли и до Калуђерока, Скадарског језера, Мораче. Ишли смо и у риболов, а улов је често био богат. Бања Бошков је био прави мајстор. Вечерали смо крапа и јегуље, а у каснијим годинама и заливали најбољим домаћим вином, прављеним без трунке шећера.

Тих година играли смо и фудбал. Вука су звали “Укочени”. Није био баш сјајан у фудбалу, али је увек имао коментар и досетку, поготову када је побеђивао. Играо је шах, одлично, научио ме је да играм, али га никад нисам достигао, па ме је стално побеђивао, чак и у хендикеп игри. Али сам зато у фирцику, самсу и преферансу био знатно успешнији, што је Вуко тешко признавао.

 Вуко са Ивановићима: сестра Вера, зет Драгољуб и сестрићи Милан и Бранко

Почетком школске године, невољно, враћао бих се кући у Митровицу са гајбама пуним грожђа и смокава, које би баба спремила. А после бербе и печења ракије и вина Вуко би долазио у Митровицу и доносио пуне балоне црногорског вина и лозове ракије. Био је несебичан, широкогруд и поштен. Нико није могао да прође поред бабине куће да није био позван и почашћен.

Одрастао је у породици са три сестре - Зором, Даницом, Великом и братом Пером. Вуко остаје рано без оца Лабуда, а самохрана мајка Милица, коју смо сви, па и Вуко звали “баба”, уз велика одрицања и тежак рад на лози и дувану, успевала је да школује своју децу. Старији брат Петар, као дирекор “Радоја Дакића” страдао је под чудним околностима, у наводној саобраћајној несрећи возећи мотор, или је, можда, био жртва тог времена.

Вуко је и у тако тешким условима био бриљантан ђак и студент. Касније професор који се памти у гимназији, директор школе, секретар за образовање и науку Општине Подгорица, директор Студентског дома и саветник премијера Србије и Црне Горе Момира Булатовића за информисање и образовање.

Био је члан СНП-а. У политици је наступао искрено и национално. Имао је редак дар за писање, био је бриљантан говорник било да се радило о политичкој говорници, или о обичним разговорима с људима, или обраћањима на скуповима где се нешто прослављало или жалило. Умео је да каже “попу поп а бобу боб”. Бежало се од полемике с њим.

Залагао се за интегрално српство. Није прихватио Мештровићев маузолеј на месту Његошеве капеле. Долазио је и враћао се на Косово и Метохију и сматрао Косово правим именом и Црне Горе и Србије.

Жестоко се супротстављао националним штеточинама под Ловћеном, који су покушавали да нам именују и одузму језик, да разделе Србе од Срба, да нам поделе заједничку историју, писмо, културу и веру, да одвоје Његоша од Вука, Острог од Дечана, Мишића од Мандушића, Обилића пољану од косовских божура, које је родило Обилиће и Србе у Црној Гори.

Јасно је увиђао покушаје и процесе деконструкције традиционалног црногорског идентитета заснованог на осећајима присног заједништва са Србијом.

Као професор српског језика и књижевности приметио је покушај да се заједничка историја, језик, култура, вера, као идентитетски елементи његовог народа на основама новокомпонованог црногорског национализма прекомбинују и конструише дукљански идентитет.

У свом раду Вуко је имао несебичну и највећу подршку своје супруге Радојке Вукчевић (Раденовић), професора енглеског језика и књижевности на Универзитету Црне Горе до пре три године, од када је на Филолошком факултету у Београду професор америчке књижевности, по његовом аманету. И Вуко, као професор српског језика и књижевности и Радојка, као професор енглеског језика и књижевности, поготово као стручњак за америчку књижевност, схватали су опасност од америчког тоталитаризма, разбијања заједничке државе и деконструкције српског националног идентитета у Црној Гори. Иако није у политици, свој став је Радојка исказала храбро, отворено и јасно за вријеме референдума у Црној Гори, поштујући успомену на Вука. Вуко је имао срећу да упозна Радојку, да јој предаје у гиманзији као једном од најбољих ђака и да са њом проведе своје најљепше дане у једном складном односу пуном разумевања, духа, толеранције, садржајном и богатом у сваком смислу.

Вукашин је био изузетно храбар човек. Ни тешка болест и операција у Подгорици није га поколебала и наставио је да ради и живи достојанствено, као да се ништа није догодило. И после пет година због рецидива и метастаза тумора поново је оперисан у Београду. Оперисао га је на Хируршкој клиници проф. др Зоран Кривокапић, мој друг и кум, родом из Косовске Митровице. Операција је била изузетно тешка, уследио је вишемесечни третман лечења и превијања на Хируршкој клиници у Београду. Циљ је био да се пролонгира неминован исход болести и побољша квалитет живота. Вуко је изузетно храбро, без речи све ово подносио и без обзира на лошу прогнозу болести наставио активно да живи, не жалећи се и не оптерећујући друге. Није се код Вука могао приметити никакав страх, а највећу помоћ и подршку имао је од Радојке која је, такође, све ово изузетно тешко подносила.

И после фаталног исхода Радојка је имала снаге и храбрости да се опрости од Вука дирљивим говором препуним љубави и поштовања.

 Вуков брат Перо

Живот Вука Вукчевића јесте у садржајном смислу био песма, песничка реч. Имао се рашта и родити. И неће бити заборављен док је нас, његових потомака, док је његових пријатеља, ученика, неће се изгубити из наше свести. “А речи лете, записано остаје”, остаће овековечен и у овој књизи о једном великом човеку.

Док буде Србије и Црне Горе, док буде Срба у Црној Гори, Његоша и Вука, Петровића и Карађорђевића, Обилића и Вукотића, биће и Вукашина Вукчевића у Гољемадима, Љешанској нахији и целој Црној Гори и Србији.

Биће Вуко и са нама на Косову и Метохији у најтежим тренуцима. Потребна нам је његова храбост и визија.

И родна кућа Вукова, коју нам је оставио. Сећаће нас на њега и биће стални подстицај да покушамо да наставимо његово дело и пут.

А венац и цвеће које полажемо на место његовог вечног боравка претвара се у ловорово лишће којим се овенчава чело његовог малог, а великог народа у његовој борби за слободу на Косову, Црној Гори, Републици Српској.  Вукове речи и дела су биле и остале луча која је показивала и осветљавала тај пут до слободе.

Перивоје Поповић

СРИЈЕЋЕМ ГА

ЧИТАВОГ ВИЈЕКА

Има људи које човјек сријеће читавог вијека и читавог вијека жели да их упозна.

Професора и ствараоца по људској суштини чуо сам - говорили су људи о човјеку – а нијесам још знао о којој стварној персони јесте ријеч. Први наш сусрет био је у подгоричкој гимназији “Слободан Шкеровић”. Вуко Вукчевић, посебан и по појави и по угледу, водио је тада Литерарну дружину, знамениту дружину, знамените школе која је давала и даје писце и угледнике. Мјера писца и мјера угледника за професора Вукчевића била је изузетно висока. Са објективних меридијан одакле се све људски и божански види, сагледава је професор Вукчевић остварења младих аутора...

Тада сам чуо ријеч Вука Вукчевића строгу и плодотворну. И пожелио сам да упознам Човјека. Нијесам успио, није било правих прилика. Ја сам био ученик.

Прошли су дани. Дани споро, а године брзо!

Услиједили су бројни сусрети, али најчешће посредни и официјелни.

Опет нијесам успио да упознам Вука Вукчевића.

Опет су преспоро текли дани. Опет су пребрзо текле године.

И протекле...

Знао сам Вука Вукчевића. И искрено поштовао.

Вука и Радојку Вукчевић.

Вука нијесам упознао. Не знам да ли могу да заслужим Рај у Царству Господњеме. Тамо бих “кад променим светом”, надам се упознао професора Вукашина Вука Вукчевића.

Са колегама на степеништу подгоричке гимназије

Јагош Батрићевић

ЈУРИШАЛИ СМО НА НЕБО

Има сјећања која не пролазе ни дугим протоком времена, нити блиједе, а особито су снажна и јака ако су везана за драге људе и срећне наше дане.

Септембарски дан, година 1951. Са жељезничке станице упутио сам се ка згради Учитељске школе. У руци кофер са оскудним садржајем. Журим да стигнем на прву прозивку ученика првог разреда. Поред мене корача Вуко Лабудов Вукчевић. Боље је одјевен и са упадљиво уређеном фризуром, са раздјељцима, док је моја анархична, несређена. Упознали смо се у возу на путу од Даниловграда до Никшића. Постали смо блиски другови, а временом и искрени пријатељи. Не памтим да сам икада од Вука доживио иоле малу непријатност.

Стасавали смо заједно, у истој школи, и свакодневно се сријетали и разговарали. До миле воље смо се један другом исповиједали, без опасности. Једном приликом ме упита: “Јаћони, а што на свијету највише волиш?” Без размишљања одговорих: “Русију!” Била су то тада још опасна времена за такву изјаву. Он се насмија и рече: “Чувај се! Да се не би плашио и ја исто као и ти осјећам Русију”.

Вукова мајка, добра и племенита Милица, улагала је велики напор да му обезбиједи што боље материјалне услове за школовање. Гајила је дуван и кријући га продавала. Тако је Вуко мање оскудијевао. Слала му је пакетиће домаће хране. Но Вуко је и новац и храну дијелио с друговима. Понекад је и поред свега, морао да позајмљује новац да би платио ђачки дом. Био је узоран ђак, велике уредности и културе у опхођењу са друговима и професорима. Двије ваннаставне области су га особито привлачиле: фудбал и шах. И у једној и у другој области био је обдарен. По овој другој игри, шаху, добио је надимак Шех. Сви смо га тако звали.

Знао је Вуко да буде жустар у појединим ситуацијама, али никада неправедан и груб. Красила га је она наша народна добродушност и људскост, због чега је међу школским друговима, а касније и бројним колегама и у народу уживао велики углед. Његово поштење и доброта увијек су надвисивали разне пакости људи са којима се спорио. Без аргумената није иступао, јер се руководио истином.

У бројним институцијама система и друштва дјеловао је Вуко Вукчевић. Никада, не памти се, није подлегао трулим компромисима. Остајао је и усамљен када је требало бранити истину и правду. Дуго није добио друштвени стан који је сигурно заслуживао, прије него многи други. Али се због тога није много бунио. Један предсједник општине Титоград скоро љутито је рекао послије једне жустре расправе са Вуком: “И да му се даде стан, неће се промијенити”. И био је у праву, мада не оном на које је мислио предсједник. Јер Вуко се није могао промијенити.

Навршило се пола вијека од оног септембарског дана када је почело моје и Вуково другарство и пријатељство. Често се враћам на Вукове и моје ђачке дане, на нашу рану младост, када смо били романтични занесењаци, дубоко вјерујући у велику будућност своје земље. Мислима и убјеђењима “јуришали смо на небо”. И остали смо тим убјеђењима вјерни кроз цијели живот. Тешко смо и дубоко тужно доживјели разарање велике државе Јужних

Словена. 

 Наставничко вијеће Гимназије "Слободан Шкеровић" (Вуко у другом реду, пети с лијева)

Али снови наше младости никада се нису угасили.

Ипак, најприснија сјећања на Вука Лабудовог вежу ме за његово родно мјесто - Барутану (Гољемаде), а особито за августовске и септембарске дане. Тада је дозријевало грожђе и сазријевале смокве. У Миличином старом винограду још је трајала питома “кратошија” која је давала “божанско” вино и ракију изузетног квалитета. Али је она лагано нестајала, па је Вуко подигао нови виноград, који је брзо стасао и изузетно добро рађао. Е, колико смо пута у њему, у хладу једне смокве, провели времена! Развеже се прича о свему и свачему. Осјети човјек ту неку слободу и саму љепоту природе. Импресивно је тај виноград изгледао у мају и јуну, када је био штићен плавим каменом, па се модрио и изгледао као нека умјетничка слика. И као што је у свему тежио хармонији и љепоти, тако је и Вуко свој виноград уређивао водећи рачуна о сваком реду и свакој лози. С прољећа уз виноград су биле кошнице пчела кума Бранка Мугоше. Његов оркестар давао је неки весели и раздрагани ритам цијелој околини, а човјеку пријатан и безбрижан осјећај удаљености од сваке гужве и вреве.

Но, разговори пред кућом Вуковом, на стубама, опет под лозом, старом розаклијом, уз мајчино присуство, били су важни дио оног нашег духовног садржаја прилично интимног. У њима се испољавала она толико позната блискост сродних душа и пријатеља. Бог те пита куда су тада наше мисли лутале. Свакако, Вукова мајка није нас “заборављала”. Њена лијепа ракија подстицала је наше разговоре и подгријавала нашу машту. Када се данас сјећам тих дана увијек ме обузме нека топла сјета.

Знам, добро знам, да нијесам казао много тога што је требало рећи о Вуку Лабудовом, о његовој личности, раду и дјеловању. Изабрао сам само неке странице из нашег вишедеценијског пријатељства и другарства. Тежио сам да се тако придружим онима који су га искрено вољели и поштовали. Тражио сам праве ријечи које би помогле да Вуков лик обасјају истином, као што је он увијек тежио истини.

Јубилеј: 35 година матуре, Никшић, јун 1991. године

Вуко

ПЈЕСМЕ ИЗ КЊИГА

СА ПОСВЕТАМА

КОЈЕ ЈЕ ВОЛИО ВУКО

Вукове биљешке са маргина књиге Ива Андрића Историја и легенде

Момир Војводић

Све је Вишњег Оца поезија

Поезија је ехо чудеса

Које мећу над земљом небеса.

А пјесници не стварају чуда,

Што вјерују умишљенчад луда;

Далеко су од пребажења

Пјесникова сва уображења;

И велики пјесници чарају

Ријечима и од њих „стварају“

Од створеног, за вазда, од Творца,

Само химне за свог Створиоца.

Људска снага не може да „ствара“,

Него од већ створеног прествара

Умотрене облике и слике,

Имитира различне прилике,

Који свеци небом мећу често

И небески уређују престо;

Свом камену кажем писком змија:

Све је Вишњег Оца поезија.

/ Из књиге: Самодржа језика српскога /

Будимир Дубак

ПЛАНИНА БЕЗ ТЕБЕ

Вила вилу

преко Кома звала...

Снијег на планини кад умре

и изникне опет зелена брада ливада

бријати је нећеш више

кошче

Биљна бића

изненада освитаће

и венуће изненада

у сјају и у тами

на цичи и оморини

Биваће мијене

без тебе

и без мене

Мириси ће омамљивати и кам

камо ли пролазника не

што мни да овдашњи пах

драгих душа је дах

Скрштених руку

у црну утробу враћамо се

Јеке планине

високо над њом

сјећамо се

/ Из књиге: Пјесме о студи /

Ранко Јововић

Та лијепа жена

Воли је биће ти невјерна

Као што је љубав невјерна

Као што је невјеран Човјек и Сунце.

Биће ти заклон од невјерне Поезије

И невјерне браће.

Воли је

Биће ти власник невјерне Отаџбине.

Она је душа

Без које је живот олупина.

На је страст

Без које је Човјек олупина.

/ Из књиге: Шта је човјек без подвига господе /

Илија Лакушић

Венеција

Боже,

како дрхтури град,

како Трг светог Марка,

како Дуждева палата,

како торњеви,

свици и свеци

трепере на води.

Ако потону здања,

како се имаче стрепи,

још дуго ће над водом

плутати стари занос;

плутаће жудња и страст

што их овамо донесоше

држећи се за руке.

Ево и ја,

док се мачке

дописују по крововима,

касно у ноћи удишем

тргове, салоне и апартмане.

Већ се осјећа град

завјетни задах се шири

јер:

милиони незнаних јунака

у мирисним кондацима

и блудним гондолама

Овдје просуше јаја.

отпаци љубави и

талог старих вјекова

запушили су канале.

Ах, нигдје тако нијесам

проклео комуналце

који:

предано чисте град,

али се у овдашњим црквама

и божјим здањима

не моле за душе оних што

држаху се за руке.

/ Из књиге: Хоћу да измијеним климу /

Гаро Јовановић

    Сјена

НЕ ВАЉА СЕ

Да ти на сјенку

Ко нагази

И одмаћи се

Од неимара

Да те не преваре

Па да у темелје

Своју сјену

Варком не уграде

Само тада и само тако

ВАЉА СЕ

У недељу брати љиљан

Чичак, сљез, ббвник

Коприву и маслину дивљу

Понедељком божур

Броћ и црни гавез

Уторком мораћ, козју крв и невен

Тиквицу и русу

Кад су дани поста

Омелу, јасенак

Ладу и каћунку

Суноврат четвртком

И траву од грознице

Петком мандрагору

Мјесечницу

Линцуру и хајдчицу

Суботом мразовац

Душицу, боквицу

Пелим и матичњак

По тами јоргован

Он је дрво смрти

А врба у подне

Тису док дува јужни вјетар

У први мрак

Или у зору

А татулу, једић

Бунику и кукуту

По пуном мјесецу

Најжешћи кад је отров

И то жена

Кад има своје дане

амо тада

И само тако

Казано је.

/ Из књиге: Тако је казано /

Ђорђије Маловић

Неписмено сунце

Кога је брига што сунце не зна азбуку?

Кога је брига што таква незналица свијетом влад?

Страшнпг ли кастига – неписмени владар.

Па шта ћу онда ја у његовом систему?

Ја знам да словима, ријечима баратам.

Ја њима жонглирам.

Па опет већи је циркусант сунце

Од мене заклетог пајаца.

/Из књиге: Гушчје перо /

Новица Ђурић

Закопчавам се

Руке захватају мрак

Скривам се испод кошуље

Закопчаам свако дугме

И не дозвљавам да се напуштим

Шта ће ми руке

Оставићу их у излогу

Можда ће неко пожељети мрак

Нека их узме

Захвати и осјети

Како је мени било

Живјети с њима

Нека се поново роди

Узалудност

Чему руке

Ко то још шири руке

Ужас репун зрења

То је мој живот

Захвати се сужвају

Само се још чује

Мирис мог даха

Треба имати снаге

И поново пружити руке

И вјеровати

Да ће нам опет

Руке остати празне

/ Из књиге: Кућни тамничар /

Милица Краљ

БЕЛИ АНЂЕО

Стрепим шта ћу у осмеху Твом назрети:

Звезде раскошнице! Звезде падалице!

Жишку разгорелу: Главу испод венца!

Дрхтим. Ти злаћану светлост сејеш.

Док бескрајно зрно тамњана зри.

И очи матере у вртлогу зденца.

Трептим. Виделом твојим ћу прогледати.

Длан ће твој васкрснути уснуле свице

И умножити крилати пород. Док спи

Сунце. И бело пребело сијање

Извида нашу коб. Продужи трајање.

/Из књиге: Небом расла бела црква /

Јован Дујовић

Љешанске гозбе

Пијући

Опјевано берско вино

Благосиљам земљу

Која такве плодове дарује

Као и онога

Који тај божји нектар

С толоко умјешности

Мами да умилно прелази

У исконско ограшје душе

Која је и саздана

Од чокота

На земљи

И грозја

На небу

На чему су захвални

Страствени

Вински а

Дионисијевски

Изасланици

На љешанским

Гозбама

/ Из књиге: Антички јеловник /

Лидија Раденовић

Биро министарски писмо, глава

Нешто дебелоглаво чека пријем

У пуци држи писмо-препоруку

Поза – доза

Доза – поза

Видљиво са степеништа

Која вде ка чекаоници Бироа

Дчекаће можда

Хоће, неће...

Писмо, глава

Глава, писмо...

Можда ће дочекати

Да му не запази обим главе

А боју писма

Глава, писмо; Писмо , глава

Дуго празно

Писмо!

Глава!

Писмо бре! Глава бре!

Глава?

Писмо?!

Чекаоница празна прижељкује

Ходницима лепрша ехо х хо хо

/ Из књиге: Супротни живот /

Перивоје Поповић

Наопака пјесма

У даљини пустој, у дому лудака

Рађа се моја пјесма наопака.

Носе је и косе најтежи лудаци

Напоље с њоме, из књиге избаци

Ту луду пјесму, те мрачне снове,

Не дај да људи још једном понове,

Не дај да дјеца напамет уче

Ријечи што боле, ријечи што муче,

Не дај да младост намучена наше

Риме луде пјесме болно опонаша.

Кажем браћи лудој по лудоме болу:

Шта ће пуста пјесма на пустоме столу,

Шта ће све ријечи и наде испразне

Осим да чекају дан бескрајне казне.

Ако су од наде, нека живе вјечно,

Ако стварно нијесу – вријеме безчовјечно

Сковаће и њима зле синџире љуте

Да до лудог дворца пронађу злопуте.

/ Из књиге: Медунске епистоле /

Снежана Поповић

Познала бих те

Познала бих те по додиру,

Тихој неизговореној ријечи,

Превареним даљинама у погледу.

Познала бих те по леденој топлини,

Тишини далеких видика

Магли у њедрима.

Познала бих те по звијездама угашеним,

Потоцима пресушеним,

Гласу што говори тајнама.

Познала бих те по себи.

Бог је љубав...

/ Из књиге: Ријеч без лијека /

Славко Живковић

Љубоморна пјесма

(када бих био пјесник)

Крај мене давно никог није

Чудне ми траве душу пуне

Оне се негдје далеко смије

Љубила ме је сада ме куне

Одавно њену косу мрси

Вјетар тај луди љубавник моћни

А њене руке њене прси

Милује безочни дах му моћни

Када би само вјетар луди

Када би само један прам

Кад не би огрмни снажни људи

Кад бих могао да не дам

Када бих умио њено бих име

Ко пјесник у талас ливаде слио

Па бих се њежне тужне риме

За вијек вјеки оставио

/ Из књиге: Вијенац и друге песме /

Милош Радусиновић

Више се нећемо ћерати

Више се нећемо ћерати

Дста је само да се ћерача сјетимо

Кад се тражило

Да се син од оца одрекне

Ћерање нам је огољело душу

Убило ливаду

Затравило је енглеском травом

Покоматиле нас заблуде

Нестала озбиљна питања

Стао мозак

Ускипјели нерви

Нећемо се за име бога још ћерати

Е нам и грана од ћерања

У дрво не оста зелена

Ни на Ђурђевдан

/ Из књиге: Више се нећемо ћерати /

Влајко Ћулафић

9.

Одлазе, јатима, ждралови у маглу сиву,

Испод других небеса нова станишта траже,

Воденички камен се врти по трулом мливу,

Катуништа зарасла у драчу и шипражје.

По бувљим пијацама, потомци витезова,

С минђушама на носу, прње мађупске нуде,

Од стреха побјегле ласте, а шиндра од крва,

С литица, у поноре, одлази камен студен.

Кроз мрак мчвара туђих златно перје свјетлуца,

Млађ рибља гуши се у скробу отпадних вода,

Јастреб, слетио с виса, по буњиштима кљуца,

Младунчад своју ждере, слуђенадобом, рода,

Дијете у утроби, туђим језиком, бунца,

Уз тутањ грома бљеска мргодно лице свода.

/ Из књиге: Утва златокрила /

Јован Пејовић

Мајка

Моја мајка

сваке ноћи

крај прозора

мене чека:

Да ме нека

поган

с леђа

Не сачека.

Моја мајка

Сваке ноћи

Моли Бога

Да и ноћас,

Преко прага,

Закорачи

Моја нога.

Моја мајка,

Крај прозора,

Са сузама

Мене чека

Да ме неко

Ништавило

Иза плота

Не сачека.

Моја мајка

Сваке ноћи

Моли Бога

Да умјесто успаванке

Кућним прагом

Закорачи

Моја нога.

/ Из књиге: Пламсај васкрснућа /

Један од Вукових записа у књизи Јелена жена које нема

 

Вукови сестрићи Благота и Вељко са супругом Смиљком и сестричина Вукица

 

САМО ЈЕДНО СЈЕЋАЊЕ

 Вуко

Гаро Јовановић

Знао сам да ћу га срести

Некако сам знао да ћу га срести, и скоро да сам чекао, сад прије неки дан у Улици Његошевој, испод оних платана. Треба ли да кажем да је то било у оним предвечерњим сатима, и да је мирисало на кишу.

И онда сам га видио, а виђам га често, просто се створио на тротоару.

Трен или два подрхтава ваздух, нека се сјена покрене, згусне у облик, и видим га у сивом одијелу са непокорном косом.

И као да му неко сједи на рамену, неко мало биће, ђаволак или анђео, никад нисам успио да разазнам. А нијесам се много ни трудио.

Био сам се спремио да му кажем како ми се име помиње у неколико књига, а да ми се чини како само према једној, у неком будућем времену, нећу бити равнодушан. То је ова књига коју спрема Радојка, а посвећена је Вуку Вукчевићу.

Хтио сам да му кажем, а одавно је требало, како је највећи пријатељ моје фамилије. Био и остао.

Он се осмјехнуо када ме је видио и мало успорио ход.

- Ова књига, заустио сам...

- Чувај се књига... Јовановићу, Јовановићу... оне једу човјека. А постоји само једна коју вриједи читати, и ја сам то покушавао цијелог живота. Да проникнем, да читам људску душу.

Продужио је Улицом Његошевом испод платана.

Са његовог рамена ми је махнуо руком онај ђаволак, или ће бити анђео, опет нијесам могао да видим. Знам само да ми је нешто благо додирнуло срце.

Треба ли да кажем да је био сумрак, више сив него плав, и по томе је изгледало како ће ноћ донијети кишу.

У друштву књижевника: Милош Радусиновић, Мишо Брајовић, Мишо Вујачић, Вукашин Вукчевић и Новица Ђурић

Момчило Вуксановић

Рат нас је затекао у Београду

Рат нас је затекао у Београду. НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Живјели смо као у трансу. Нијесмо могли да повјерујемо. Народ у склоништима, нарочито ноћу.

У неосвијетљеном Београду у касне сате могли су се срести само српски радикали на челу са Шешељем и функционери Савезне владе, из Црне Горе Мишко, Вуко, Данило, Марко, Зоран...

“Шетате зато што вас нико не познаје и сакривате страх”, знао је да се нашали Шешељ када би се послије поноћи срели у замраченој и пустој Кнез Михаиловој улици. Имао сам осјећај да му је драго што нас види и да поштује наше опредјељење да пркосимо немилосрдном агресору.

Вуко је већ био тешко болестан. Тих дана била је заказана операција која није могла да чека. Сви смо то знали, па смо покушавали да покажемо посебну пажњу безуспјешно се трудећи да он то не примијети. Он је, међутим, био храбрији од свих нас и све му је било јасно. Окупљао нас је, бодрио, а сам је одлучио да одложи операцију док рат не прође.

Није могао себе да замисли у болничкој постељи, а напољу рат, несрећа, бомбардовање. Подсјетио ме је мој разредни старјешина на храбре крагујевачке наставнике који су и по цијену живота остали са својим ђацима. НАТО је рушио Београд и Србију. Многи од нас су кретали за Црну Гору и облачили униформу Војске Југославије. Вуко је остао на свом радном мјесту са својим часним колегама и тешком болешћу која га је сваким даном све више исцрпљивала.

Док су телефонске мреже радиле често сам знао да назовем свог брата и пријатеље. Питао бих: “Гдје сте, шта радите?” Готово да су увијек били са Вуком.

Једном их упитах: “Да ли се то купите око Вука да би вам чувао страх?” Када су му то пренијели само је прокоментарисао: “Па да, да, Моћо мене најбоље познаје”.

Злочиначка НАТО агресија трајала је дуго и свакако скратила живот нашем Вуку. Часно је издржао до престанка бомбардовања, а онда је већ било касно за лијек. Такав је био Вуко. Увијек да дā све за отаџбину, а за себе – ако му нешто остане.

“Четврто ха” на излету са разредним старјешином Вуком, 1973. године

Вукашин Вукчевић

Лабуд мој “Острошки”

Са пуно инспирације, али и са пуно туге и сјете, прилазим писању овог некролога и посвећујем га изузетном човјеку, мом дугогодишњем другу, куму, пријатељу, мом “Острошком”, незаборавном Вуку Лабудову.

Кад човјек изгуби животну битку, остаје само бол и сјећање...

Остаје сјећање, на дивне и племените људе, као што је био мој кум Вукашин - Вуко Лабудов Вукчевић.

Био је и остао, правовјерни, истински пријатељ мој и моје породице.

Познајући Вука, дружећи се са њим више од четрдесет година, са сигурношћу могу рећи да у људима станује добро, а животни мото: “не тражи пријатеља – увијек буди пријатељ” зрачио је из дубине Вукове душе.

Достојанствен, принципијелан, храбар, племенит, увијек спреман да брани свој став и мишљење, у корист истине, а истовремено спреман да помогне човјеку, ако је човјек, посебно, ако је у невољи.

Вуко је био велики учитељ оптимизма, непоправљиво позитиван, произвођач позитивне енергије и мајстор доброг расположења.

Знао је да на њему својствен начин живот направи другачијим, а својим спонтаним хумором и “бисерима’’, овај доста искривљени свијет прикаже подношљивијим и љепшим, а у томе је био виртуоз.

Са сигурношћу тврдим да је за њега најјачи животни мото: “Бог не може бити на сваком мјесту, зато је створио мајку’’. Једна од порука која је увијек заузимала посебно мјесто у његовим тананим осјећањима.

И заиста, посебно поштовање Вуко је гајио према мајци Милици која је била његова заклетва и коју није звао мајком – звао је баба Мике.

Вуков отац Никола – Лабуд и стриц Лазар

Са посебним пијететом читавог живота је помињао смрт брата Пера, његову смрт у саобраћајној несрећи никада није прихватио као несрећни случај и то је била његова незацијељена рана, његов заживотни непребол.

И управо због тог његовог вјечитог непребола, његове ријечи охрабрења у тешким тренуцима за човјека остаће трајно урезане у нашим животима, као свијетли путоказ и прихватићемо их као његов постхумни зов...

Ријетко је животна прича, имали толико непредвидивог у себи и ријетко је који човјек кроз живот пролазио са толико успона и падова, са толико достојанства и неке ненадмашиве снаге, као што је Вуко Лабудов.

Кроз живот је корачао усправно, свјестан своје вриједности, а да је никад није нагласио, нити злоупотијебио.

Вуко је био до фантастичности истрајан у својим радикалним размишљањима и спроводио их једноставно и принципијелно.

Умио је да промијени људе, њихове добре и лоше особине и кад је некад о неком формирао мишљење, нико га  више није могао измијенити.

Вуко је, надасве, био велики патриота, енергичан, бистрог ума и племенитог духа...

Страст и борба за своје, у ширем смислу, биле су његове карактеристичне црте, којима сам се увијек дивио.

Био је добар говорник, сјајан предавач и професор.

Једном ријечју био је култна фигура југословенске књижевности.

Неко је једном рекао: “Сваки човјек умире два пута, први пут физички, а други пут ако га забораве’’.

Због ведрине његовог духа и топлине његове душе, и због чињења и нечињења, Вуко Лабудов никада неће умријети други пут.

Он ће такав остати, у нашим причама, у нашим сјећањима, у нашем ћутању.

*  *  *

Навиру сјећања, промичу слике, као на филмској траци, а трака је подугачка, дужа од четрдесет метара, јер толико година је трајало наше дружење.

Сјећам се кад сам као четрнаестогодишњак, на Кажин разбоју, у недостатку голмана, стао на гол и бранио за екипу у којој је онда за мене недокучиви Вуко Лабудов играо, а који је већ био студент.

Мојој срећи није било краја када сам кроз игру оцијенио, на свој начин, да су му се моји фудбалски потези допали. Схватио сам да имам шансу да ме прихвати за друга, па сам се просто везао за њега, како се у народу каже, гвозденом полугом.

А онда, година, мислим, 1968, Вуко купује “ауто национале” - фићу 750. И данас се сјећам броја таблица ТГ 58 – 26 и прве вожње преко Петровца и Бара, право за Улцињ, град у којем је Вуко направио прве професорске кораке.

Хотел “Галеб’’ – пуца поглед на древни град Улцињ и морску пучину, а помахнитали таласи се силовито разбијају о хриди, јужно од хотела.

А онда година 1974, Вукова животна одлука, свадба је заказана за 20. октобар. Кум др Живко Ђукановић, прелијепа кума Радмила Градински. Вукови сестрићи. Ивановићи, Поповићи, Николићи, Њато Жути Вукчевић, Момишићи под лозом, домаћини честита породица Милорада Раденовића, изабраница Вуковог срца грациозна и суптилна Радојка, и нормално - ја у сватовима.

Све је спремно за вјенчање и славље.

Годину касније, тачније 26. октобра 1975. године, моја женидба, а мој вјенчани кум, ко би други - Вуко Лабудов, мој провјерени друг.

Из године у годину наше дружење постаје све интензивније, а пријатељство све јаче.

Наше дружење крунисано је 9. августа 1991. године петоструким кумством – крштењем. Наиме, кум Вуко је крстио читаву моју ужу породицу: супругу Зорицу и синове Славена, Младена и Марка, а ја његову Радојку. Величанствени чин крштења овјековјечили смо у Манастиру Светог Василија Острошког, под Острогом и од тог дана један другог смо звали “Острошки’’.

А онда, година 1995, као гром из ведра неба, мој кум Вуко, мој “Острошки’’, мора на операциони сто.

Бори се мој “Острошки’’ са опаком болешћу, храбро, пркоси болести, враћа се својим породичним и радним обавезама.

Буди се нада...

У посљедњим годинама, његов живот, који чине два дијела, својствен је дивним, скромним људима. Скроман, док је као високо позициониран државни функционер, под свјетлостима Савезне државе, могао створити, као многи, значајно богатство, а није. Истрајан и храбар, када је већ био изгубио стазе мира и спокојства, нападнут тешком неизљечивом болешћу, све до последњег дана...

А онда, кобни 12. мај 2001. године, Свети Василије Острошки Чудотворац, убрајам међу најтужније дане у мом животу.

Иако очекивано, сазнање да мој “Острошки’’ више није издржао и да је овоземаљски живот замијенио небеским, блокирало је за тренутак сва моја чула, немир је завладао мојом душом...

У тим тренуцима сам схватио да, ако је ишта постојало у пролазности наших живота, онда је то љубав и поштовање које смо осјећали један према другоме.

Његов одлазак у вјечна небеска пространства за Вукову ужу породицу је ненадокнадив губитак и може се мјерити са највећом трагедијом, посебно за његове сестре Зору, Даницу и Велику, и његову Радојку. О њиховој брачној заједници и толеранцији у њој, могле би се исписати најљепше животне странице.

Тугују за Вуком и гимназијалци, бројна одјељења, његови Гољемади, љешанске камене литице, којима се увијек радо враћао, посебно Колечевине, Сињац, Кракала, Мало блато и докле год постоје - живјеће Вуко Вукчевић.

Љубица Ђуришић

Људи су му вјеровали

Вуко Вукчевић је оставио дубоке, неизбрисиве утиске на људе који су га познавали и радили с њим. Оно што о њему могу рећи бојим се да неће бити ни приближно довољно да искаже све што је овај врсни професор и директор заслужио својим дјеловањем у просвјети и друштву.

Одавно сам у пензији, али су моја сјећања на Вука Вукчевића још свјежа, јер се људи какав је он био трајно памте. Увјерена сам да нећу претјерати ако устврдим да је Вуко био једна од најзаслужнијих личности у области образовања и васпитања младих генерација шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Доказао се као млади професор српскохрватског језика кога памте генерације ученика Гимназије “Слободан Шкеровић’’. Вука сам боље упознала у вријеме када је био на дужности директора Основне школе “Бранко Божовић’’ у Титограду, у којој сам радила као професор српскохрватског језика и књижевности. С носталгијом се сјећам тих дана. Било је то вријеме када су људи налазили задовољство у послу који обављају, у дружењу, пријатељству. Мање се размишљало о зарадама и новцу.

Није никада и никоме било једноставно руководити наставничким колективом, јер су људи, као у свакој другој професији, помало сујетни и веома осјетљиви на примједбе. Вуко је ту знао да нађе мјеру. Уважавао је свачији труд и напор. Био је непосредан и присан са свим члановима колектива, увијек насмијешен и добре воље. Људи су имали повјерења у њега, саопштавали му своја запажања и проблеме и налазили у њему правог, искреног саговорника и друга.

Љубица Ђуришић и Вуко

Вуко је веома цијенио струку и знање наставника, а то је, на себи својствен дискретан начин, увијек и у свакој прилици показивао. Радовао се успјесима људи који су својим радом и знањем доприносили угледу школе на чијем се челу налазио. Знао је да истакне доброг радника, а да при томе не повриједи остале. Људи су му вјеровали, цијенили његову искреност и добре намјере.

Као руководилац литерарне и драмске секције у школи, у Вуку Вукчевићу сам увијек имала добронамјерног и стручног савјетника. Сваком успјеху у свим школским пословима Вуко се изузетно радовао, цијенећи заслуге и наставника и ученика. Посебно је имао разумијевања за младе таленте. Чинио је све да таква дјеца што боље и више развију своје способности.

За све вријеме проведено на мјесту директора Основне школе “Бранко Божовић’’ Вуко није имао ниједан конфликт с људима којима је руководио. То најбоље говори о његовој људској и образовној ширини и способности да сваког разумије и да нађе оправдање за поступке људи и онда када нијесу били у потпуности у праву. Имао је стрпљења са колегама, жељу да помогне када је тешко, да се радује када су други сретни. Зато су га у колективу вољели и поштовали. Јер, праве људске вриједности, а Вуко Вукчевић их је и те како имао, остају у трајном сјећању.

Бањо Бошков Вукчевић

Само једно сјећање

Стриц је други отац, како то обично и јесте у Црној Гори, а Вуко је мени био и стриц, и велики друг, и понос и узданица.

Почео сам да радим у школи гдје је Вуко био директор. Младог и необузданог, стриц ме корак по корак “уводио” у одговоран и тежак посао просвјетног радника. Његова упорност, искуство и огромна љубави према просвјетитељском позиву и одговорности коју је он осјећао према мени, учинили су да заволим овај посао.

Низали су се дани, било је много лијепих тренутака, али као и у свакој организацији у оним временима преврата и друштвене кризе, знао је да исплива по неки тада за мене зачуђујући “моменат”, који памтим и данас.

Тако једном приликом, једна групица наставника, наизглед финих људи, спремила се да на једној од сједници нешто подметне Вуку. Неминовно се примицала та кључна сједница, а с њом и немио догађај. Осјетио сам да влада лоша атмосфера и на то сам скренуо пажњу неким колегама – пријатељима. И на тој сједници се заиста заиграло “лудо коло”. Вуко је савршено добро контролисао ситуацију, и као обично дјеловао хладно “као шприцер”. И заиста, на његовом лицу тога дана није било никаквих знакова нервозе или нерасположења. У једном тренутку, с краја зборнице устаде један од учесника “завјере” и рече: “Вуко Вукчевићу, узећу ти данас и главу и образ”. Вуко му одговори дим у дим: “Ја теби немам шта узети! Одавно си без образа остао”. Нико више није рекао ни једну једину ријеч. На томе се све и завршило.

Ово је само једно сјећање на мога стрица Вука, кога многе генерације памте по господству, људској топлини, правичности и привржености човјеку и традиционалним вриједностима. Знао је Вуко да сачува друга, пријатеља, рођака, племеника, комшију, да мудро посавјетује и знаног и незнаног, а мјера је увијек била људска. Дана нема а да не помислим на њега.

Због његових ријеч и струја је кидана – Вуко говори на Барутани

Јован Чађеновић

БИО ЈЕ СЛОБОДАН

Вуко Вукчевић био је истакнути професор подгоричке гимназије до краја живота. Био је маркантан човјек, звали су га Кенеди, јер је личио на убијеног америчког предсједника. Имао је уско лице и подијељену косу. Пријатељи су га вољели.

Вуко је имао једну од руководећих функција у своме селу и крају, у Љешанској нахији, и у општини Подгорица. То му је давало још већи углед, јер је могао да помогне своме крају, што је и чинио.

Као професор је био стручан и припремљен, то сам знао из прве руке као просвјетни савјетник, односно школски инспектор. О његовом раду сам писао извјештаје и анализе. Користио је разне облике рада - анализе, реферате, усмена излагања, критичке осврте и др. То је било у тежњи да се настава индивидуализује и динамизује, да активност ученика што више дође до изражаја.

Био је активан у раду Републичког друштва за српскохрватски језик и књижевност. Говорио је на састанцима секција и на пленарним сједницама. Заједно смо ишли на славистичке конгресе у друге републике и учествовали у раду.

Човјек и на малим функцијама мора да се припрема да говори, јер треба да познаје историјски развитак свог краја, Црне Горе и српског народа. Томе су му много користиле студије историје југословенске књижевности. Вуко није био сепаратиста, знао је да је Црна Гора била историјски производ отпора турском продору на Балканско полуострво. И “што се не хће у ланце везати/то се збјежа у ове планине’’. Вуко је био слободан, уман и частан човјек широке националне оријентације. И то је све долазило до изражаја у његовим говорима и разговорима.

Рано је оболио од болести новог времена, коју је храбро подносио. Посјећивао сам га и није показивао страх за живот, о болести није широко говорио, као што то многи чине. А имао је циљеве у животу, неке није остварио.

Био је истакнут човјек овога простора и времена, обједињавао је локално и универзално. На своје пријатеље и колеге дјеловао је смирујуће. Није имао сукоба ни са ученицима ни са професорима. У оцјени људи и догађаја био је објективан, реалан и добронамјеран.

Са пријатељима писцима у Подгорици: Петар Ћетковић, Ранко Јововић, Павле Радусиновић и Вуко Вукчевић

Владо Вукалов Вукчевић

ТО МОГУ САМО ОДАБРАНИ

Учио ме професор да што краће и сажетије кажем своју мисао и зато ћу овдје своје сјећање на њега изнијети у два дијела и двије мало дуже реченице.

I

Волио сам и поштовао покојног Вука, као што и данас поштујем сваку успомену на њега. Ја можда имам и посебне разлоге за то, јер ме Вуко, ако сам писмен, научио тој писмености, чувао ме је од мојих дјечачких немира, касније ме, кад год је требало учио и савјетовао. Посебно је била фасцинантна његова ријеч, умна, продуховљена ... жестока и храбра ... и надасве људска. Говорио је како је и живио ... а то могу само одабрани! Многи су хтјели бити приближно као он, али са њим се ни у корак није могло бити, за живота, а и данас, јер док је његових Кракала и Ђеринца, биће и Вука Лабудова.

II

Да напишем хиљаду страна било би мало!

Зато ћу се усудути да напишем оно што у овом тренутку осјећам и мислим ... свој у свему и по ријечи и по дјелу ... један Вуко Лабудов!!!

И још на крају, ако сам имао привилегију да ми буде рођак, нијесам морао имати богатство да ми буде професор и друг и пријатељ ...а имао сам је.

Бранко Бошковић

ЊИХОВА МИСИЈА ЈЕ ВЕЋА

Постоји велики број мудрих изрека које су људи дуготрајном и неодговарајућом употребом обесмислили. То се догађа и са дјелом Његоша, једнако као и са Шекспировим или Ничеовим... А онда, када се деси да нам се та мисао поклопи са истинском личношћу или догађајем, одједном, као кроз свјетлост, изронимо сву величину и моћ такве мисли.

Једна од њих је да иза сваког успјешног мушкарца стоји успјешна жена.

У Црној Гори жена јесте поштована, истински поштована.

Спутана је традицијом у оној мјери у којој су спутани и мушкарци, а све остало лежи на њеној слободној вољи и њеним личним вриједностима, али да би се издигла до нивоа мушког свијета или га надмашила треба јој невјероватна енергија, јер од времена када је Бог створио Адаму жену од ребра његовог, свијет су уређивали мушкарци по својим мјерилима, а најчешће за себе и своје потребе.

Говорим о Радојки Вукчевић, рођеној Раденовић. Дами по рођењу, дами са великим Д у сваком тренутку. То јој зрачи из држања, из погледа, из посебно обликованог краја усана ...из пажње којом саговорника, уносећи му зрнца знања, чува од његовог сопственог необразовања и глупости...

Једног недјељног јутра кад смо Гаро Јовановић и ја свратили у њихов љешански дом са прелијепим погледом на језеро и сињачки залив, њен домаћин Вуко, згодан, моћан и елоквентан човјек и ја сам угодно разговарали. Његово говорење је увијек било одмјерено и разложно. Радојка нам је припремила трпезу и врло ангажовано апсолвирала Гару проблем са превођењем грчких митова на којима је управо радила, не запостављајући ни нас, као ни двије баке које су причале неке своје приче о унучадима и комшилуку...

Наоко, уобичајен призор. Па шта? Да, кад медаља не би имала и лице. Са истом лакоћом и једноставношћу она је направила капитално дјело у области образовања за српски и остале српске језике - универзитетски уџбеник комплетне америчке књижевности, његовала обољелог мужа, али одржала и посмртни говор, што је храбро и неуобичајено за Црну Гору, држала предавања на чувеним универзитетима у свијету - од Њемачке до Сједињених Држава, била у организационом врху Покрета за очување заједничке државе, била и остала добра тетка из Америке, и за род и за дом... И добра за сваког кога је једном упознала.

Гледајући са стране, изгледа као да све то њој уопште није тешко, да се све то некако природно и хармонично прелива из односа у однос. А можда то и јесте истина.

Има особа, мало, али их има, које Бог при рођењу озари својом божанском свјетлошћу и да им велику снагу за живот, да дају добро људима. Све што раде, ми знамо да је то управо тако требало, да је то њима лакше него другима и да је то једноставно... тако. По људским мјерилима изгледа као и да су ускраћени у неким стварима, али то је Божија воља. Некима Бог не да дјецу да не би скучили себе само у материнство и породицу, али не да им ни у манастир да се не би окренули само себи и свом Богомладенцу... Њихова мисија је већа.

Такве особе, а таква је и Радојка Вукчевић, сиђу у овај свијет из неких цвијетних, божанских предјела, издијеле љубав и доброту не тражећи ништа за себе и чисте душе (јер им је душа некварљива – за њу се не треба молити) поново се врате обогаћени једино сјећањима. Док су са нама, на том свом ангелском излету, Бог ће им равнати путеве и дуго ће наставити на земљи са онима који их воле.

Наставници Основне школе у Улцињу, 1959/60. године, Вуко стоји први с лијева

ВУКО - ЧОВЈЕК

УВИЈЕК ИНСПИРАЦИЈА

Шах као љубав: Са велемајстором ВелиборомГлигорићрм

Новица Ђурић

ПАДЕ СТЕНА

                         Проф. Вукашину Вукчевићу

Када се откину каменчић

онда паде и стена,

ми још онако немушми

схватисмо да га нема.

Видиш ли оно место,

ћути, то је реч

на којој он дрема;

Песма - тишина нема.

Ту виноград вино гради

и напаја и залива

болну душу, рану живу,

мајку мртву што га снива.

Болело га много тога,

некада не би ни нас.

Можда би подигао руку

да је желео спас.

Над његовом хумком:

“Њене се руке се грију”,

нису ни пусте ни саме,

загрлиле Русију.

Перивоје Поповић

Даљина

              Професору Вуку Вукчевићу

Колико је одавде до зоре,

Од преваре па опет до мене,

Колико је питате ме људи;

Питате ме, а одговор знате.

Не живи се да се живот куди,

Не живи се да се успомене

Само болне враћају памте-

До преваре па до незнан-зоре.

Далеко је, ил’ је давно било,

Давно било – све заборавило,

Изгубило негдје на дну дана.

Успавана нада не да мира,

Ни зрака сунчаног лијека –

По вијека у патњама мине,

По свитања прогутају тмине.

Сине муља, громови ударе

Па не маре и не желе свеци –

(стигни живот, стигни и утеци )

Да се стиша, да те смири туга,

Да свијетли да оживи дуга-

Далеко је и давно је било.

Приснило се усамњеном бру,

Приснило се танковитој јели –

На умору сјећа се рођења,

На одласку доласка се сјећа.

Срећа што се сјећања не гасе,

Што се гласе виле из поштери,

Што се гласе орли из облака,

Што не куну ни сумрак ни зору,

Што не плачу Омерове кћери,

Што не дрхте пред сваким уздахом,

Што не куну клетвом и нестанаком

Даљинама и злим неповратом.

Пламте ватре, горе пусте шуме,

Шуме пјесме, шуме смрт за вратом;

Ћуте птице, ћуте бесповратом...

Колико је одавде до ноћи,

Од незнани опет до сванућа?

Кућа пуста, тамни пуста кућа –

Да се вратим, нећу јој помоћи,

Ако одем нестаће свакако

Из ока ми и из мртва вида.

Сан долази дотиче полако –

Ко ће ране тешке да извида,

Да бонику дотури вијека

Што радошћу запјевати мора –

зора свиће – мора сванут зора.

           

Веселин Лазаревић

ЈЕДАН ОД РИЈЕТКИХ

Претрпио је много зла

Али се ни у једном трену није прозлио

Напротив

Знао је како да помилује погледом

Злобника

А да не прими у срце и ум

Његову увреду

У таквим тренуцима

Постајао је још већи

У лицу и души љепши

По мишљењу световника

Овакав дар од Бога

Представљао је његов Начин живљења

И стил опхођења са људима

Потврдили су

И да је био један од ријетких људи

Који су знали

Да тамо гдје ум стаје - вјера наставља

Тодор Живаљевић Велички

Омађијани кад пођемо

за дугом, игром лептира рујних

                                        За Радојку и Вука

1.

Дух мој узбуђени

Устаће

Према Свјетлу, и учиниће се

Сањам

Неко драг

Засија у мени

Зачарајем стварности

Отворе се

Плавети бескрајне

Сину блага лица

Непојамно засвилене

Све више

Неразговјетна

2.

Расплешће се, као некад, знам

Руковети првих чуда

О, Свевишњег

Женског умијећа

Сјећањем радост божићна

Одраз љепоте невиђене

Расплешће лаке радости

Дана прошлих

Кад бејах нејак и млад

3.

Осјетићу

О, без њежности

Измеђ неба и земље

Ледно било куца

Мами странпутица

Страсни немир

У Души тавни Демон

Зазвони

Тајном

Преображени

Кад боно

Одједном

Све просвијетљено

Робудом из Сна

Учине се два сунца

На небу

Тајно

Затрепере

Одсјајем благим

4.

О, за Дугом ћу поћи

Омађијан

Игром лептира рујних

За сонорна се сазвучја

Скрити

Предан молитви

Гласу корала

Монаха првогласника

У ушима величајно

Душо моја, величајна!

5.

И, ништа, ништа

Није стварно

Док се не просања

Док се изгворит не даде

Јер Бог, ех Бог! Рече „Омега“!

Бестјелесном

Твар преда

Алфом удјену Дух

Земном свјетлост

Да сја са лица

О, дубоко у мени

Жар запретани

Пјесмом мрви

Вилајет тавни

Пухољима развијан

6.

И, учине се

Понекад

Књиге су отворене

Снова

Ил’ рана мојих

Док љубави не прођу као болести

Свитаца рој

Неумрли у ноћи

Радосно промине

Свјетлом утрне

Помрчину позлати

Душе моје, злато!

                                                                                   

Милисав Радусиновић

Светионик завичаја

                          Вуку Вукчевићу

С гранитне плоче

мудро загледан у брда завичаја и

ујезерене воде ријеке Бишаве.

Ослушкују шапат земље

(вјечито жедна зноја и крви)

у изгру вјетра у свом виногорју.

Погледом благим храбри:

уморне, покисле

да претечу зору у свитању дана.

Ту, поред вјечне куће

прелиставам књигу сјећања

и чујем: твој соноран глас бесједе,

ријеч мелем – за рану,

ријеч меку као голубље перје,

мјере према човјеку.

У снопу сунчева зрака

препознајем Твоју жаруљу,

и Твој светионик завичаја

у ноћима, тмурним, облачним и хладним.

Суза за љубав живљења

суза за бол и тугу

суза за сиромаштво без Тебе.

фрагменти, предавања,

текстови И ГОВОРИ

Вукашина вука вукчевића

 

Мудрост је драгоцјена: она је вођа и пријатељ, чији нам савјети отклањају многе болове и онда када неразумно и непопустљиво вријеме хоће да разорава све што је саграђено у муци и знању.

*  *  *

Човјек и даље носи свјетиљку живота...

*  *  *

Његов рат да планета постане његово царство неспорно је најважнији рат у његовој историји.

*  *  *

Писменост му омогућава да се његови умни успјеси стално очувају.

*  *  *

Захваљујући писмености генији никада не умиру. Њихове књиге данас читају хиљаду пута више читалаца него када су их њихови творци ријечима излагали. Диван је њихов поклон, то наслеђе човјеково од цијелога човјечанства. Овдје се најљепше освијетли ум и очисти човјеково срце, и човјек се заиста образује, а образовање није дужност, то је доживотна срећа, присно дружење са великим људима, које оплемењује човјека, које је и његов лагани излет у сва царства љупкости и мудрости.

*  *  *

Цивилизација почива на чувању њихових дјела.

*  *  *

У царству мисли чекају нас стотине филозофа, овдје пјевају стотине пјесника, хиљаде умјетника граде и сликају, а државници мирно расправљају о крупним пословима.

*  *  *

Овдје се умни успјеси вјечно чувају...

*  *  *

И када се заморите животом, његовим вјечним бригама, мукама и разочарењима, дођите да се одморите у овај интелектуални општински дом - градску библиотеку.

*  *  *

Ограда развија сваку ћелију, даје снагу сваком појединцу, а самим тим и друштву у цјелини.

*  *  *

Судбина цивилизације у нашем случају је трагична.

*  *  *

Кроз твоја уста, умјесто оптимизма вије трагедија изгубљених илузија...

*  *  *

Он је “доста живио” како је то рекао Цезар, и није желио да преживи општи пораз либерализма у Европи...

*  *  *

Рат у душевном смислу одабире и уздиже мисли и осјећања, те он није кривац за вашу суморну мисао...

*  *  *

Историја, која кад не лаже, не може да се обори. Нека вас тјеши: најљепше ствари најбрже умиру.

*  *  *

Пола утонуло у пијесак, лежи једно оронуло лице.

*  *  *

Политичке одлуке се покоравају долару, а не људској већини...

*  *  *

Чувај и брани “два прста образа”, а не “двије ужице крви”.

*  *  *

Чојство и јунаштво нијесу циљеви већ трагови најдубљег дома и огњишта у човјеку.

*  *  *

У основи цјелокупног Марковог дјела је драма - драма човјека и народа, драма времена у којему је нагло почело раслојавање једнога друштва, почеле су да се заборављају оне вриједности које је наш народ створио у својој вјековној борби за часни људски простор.

*  *  *

Сам живот М.М. (Марка Миљанова, н.пр.) био је непрекидна драма, драма ратника, племенског првака, црногорског војводе, истакнуте личности онога времена, који као да је својим животом и дјелом потврдио оно Ахилејево начело: свагда најбољи бити и одличан између других.

*  *  *

Личност се реализује на друштвено користан начин, с читавим ланцем аргумената, а тај ланац у ланцу карика, је јасан у дјелу Марка Миљанова сваком Црногорцу, ја сам прво кољено... или ја сам први пâс и тако редом...

*  *  *

Карике су повезане истином, а да би постојала истина мора да постоји субјекат који не може погријешити. Тај субјекат је добар човјек, којему “јунак коња води”, јер добра дјела не чине доброг човјека, него добар човјек чини добра дјела...

*  *  *

Да се не би запало у период агоније, часни, смјерни, честити мислиоци над изгубљености у “духовној пустоши” нас уче да тијело треба навићи да се покорава памети.

*  *  *

Какав је то аудиторијум који бране одреди политичке милиције?

*  *  *

Народ који је највише крви пролио за слободу зар и сада да доживљава свој бродолом - овај митинг - посљедња опомена људима у чијим је рукама судбина ове земље.

*  *  *

Нигдје не чујемо конструктивне идеје, нигдје вучје сутрашњице - овдје се не мисли о сјутра, као да су се људи помирили са сахраном социјализма.

*  *  *

Зар није ово буржоаски национализам...

*  *  *

Парком птице не лете, чак ни вране.

*  *  *

Наше руководство нема става, нема концепције - ситуација је сложена, изванредно сложена, као да неко саботира, зато треба и храбрости и поштења и ризика.

*  *  *

Сан о нашем јунаштву се изузетно, крваво, скупо и тешко остварује.

*  *  *

Чак и кад пропада бирократ мисли бирократски и умире административно.

*  *  *

Под овим небом усправи се, човјече, и ми ћемо се усправити, ми се усправљамо, ми људи, које су годинама силници и моћници, владари, експлоататори нагонили да постојимо погнути - ово је завршни мисаони и емотивни акорд - алтруиста.

*  *  *

Нека престане самовоља. Наше редове је немогуће разбити, они показују нашу чврстину, вољу и јединство.

*  *  *

Ми желимо да уклонимо притисак који је на нас навалила нечовјечна политика оних који су се бескичмењачки под притиском култа личности и сопствених амбиција савијали. Ми желимо да они који раде на случајевима, за писаћим столовима и на пољима буду коначно уразумљени.

*  *  *

Диктатура пролетеријата да буде увијек пут нашега народа...

*  *  *

Схватило је предсједништво ЦК Војводине слушајући мржњу стотине хиљада људи да не представљају свијет - народ, јер политичар данас може све, само не може и не смије да ћути.

*  *  *

Научио је народ само кад се бори.

*  *  *

Нијесмо ми пси који лајемо усамљено, преклињући, а ако јесмо одговараћете нам истим таквим лавежом.

*  *  *

Овдје су загрљени храброст и очајништво, пораз и побједа.

*  *  *

Историја мора да осуди садашње њене вође, чија је политика изазвала овакве консеквенце...

*  *  *

То су ти који најављују реформе, а стоје окамењени

*  *  *

Мислимо да нијесмо усамљени у свом схватању када тврдимо да смо пунољетни и способни да управљамо собом и да одлучујемо о својој судбини.

Наш народ је већ искупио и своју прошлост и своју будућност.

*  *  *

Нека дођу љепше године нама, које зла судбина одавно сатире.

/ Мисли, запажања, опаске су из биљешки Вукашина Вука Вукчевића /

Са свечаности Вијећа народних скупштина у Подгорици

СРПСКИ ЈЕЗИК

Споменике на нашем језику имамо тек од почетка 12. вијека. За ранија времена могу нам послужити као извор цитати наших ријечи, мјеста, личних имена... У споменицима грчким и латинским.

У црквеним споменицима има материјала за народни говор, јер писци удешавају склоп језика према домаћем говору. Зато Белић каже: “У њима се може наћи по које драгоцјено зрнце”.

У актима “приватне” садржине има више народних елемената, али је јак и црквени утицај. Дакле, супротно претходном извору. Добро издање, тачан датум издања и познавање поријекла писца су услов да се ова врста докумената користи.

Глагољске повеље издао је Иван Кукуљевић - Сакцински, преиздао их је Шурмин. Оне потичу од 1100. године, написане на плочи у Башци.

Од осталих издања важна су издања Рачког, Јагића и Црнчића, у издању ЈАЗУ. Ћириличне повеље у највећем броју издао је Миличић ћирилица и Медо Пуцић, Љ. Стојановић и Стојиновћевић 1912. збирку “Законских споменика грчких држава”. Прва ћирилична повеља је од 1189. године Кулина Бана Дубровчанина.

Групу споменика представљају и књижевни споменици. Ако се поведе рачуна да ли се у њима огледа књижевна традиција, да ли се писац налазио под утицајем српског језика и да ли се угледао на споменик из других крајева, могу да послуже као одличан извор.

У старим граматикама и рјечницима помињан је већ систематизован Вранчићев рјечник, Бартола Кашића граматика из 1604.

1649. Микаља издаје свој рјечник “Благо језика словенског”. Рјечници два Дубровчанина Беле из Столива. Рјечник Волтинија Истранина, писан икавским “приморским” нарјечјем.

Три рјечника: Хабделићев, Јамбрешићев и Белостинчев значајни су за кајкавско нарјечје.

За познавање савременог језика од нарочитог су значаја - Српски рјечник Вука Караџића којега “као да је историја одабрала да отвори нови вијек у нашем духовном свијету”. Сакупио је у својој личности чудо духовне и етичке снаге народа који га учини бистрим, даровитим, разборитим и пуним оптимизма. “Вука и Његоша је ковала историја” (Скерлић).

Други значајни рјечник је Рјечник хрватског или српског језика. Отпочео га је издавати Ђура Даничић, а продужили Залавец, Броз, Будмани и Мартић. У новије вријеме обрађује га група стручњака.

Рјечник хрватског језика 1901. издао је Ивановић и Броз.

Од граматика значајне су: Мала граматика српског језика, Т. Маретића.

На страним језицима значајне су граматике П. Будманија и Месина.

Материјал из наших дијалеката је драгоцјен извор.

Обрадићу и најистакнутије научнике досадашњег живота и рада проучавања нашег језика од Вука Караџића.

Вук Караџић (1787-1864) полази од народног језика и онога што нам је тај језик дао. Народне умотворине су драгоцјен извор за проучавање народног језика. Материјал је одлично изнесен.

У реду наших научника на проучавању нашег језика види се права југословенска и научна заједница која представља најтјешњу сарадњу наших народа. За Вука и два Словенца - Копитара и Миклошића - Белић вели да су толико били узајамно блиски и непосредно повезани својим радовима да представљају једну душу и једну мисао. “Да није било Копитара не би било ни Вука”. Зато га и Вук назива својим учитељем. Миклошић је велики противник Даничићев и Јагићев. Даничић је утемељивач, а Маретић је ученик и поштовалац Миклошићев.

Миклошић, доктор филологије и доктор права, под утицајем Копитара посветио се југословенској филологији. 1850. постаје редовни професор Универзитета у Бечу и ту издаје 30 томова. Први је учинио могућим упоредно проучавање словенских језика. Дао је граматику старословенског и синтаксу словенског језика.

Ђура Даничић је са необичном прецизношћу утврдио облике ријечи у нашем језику, њихова значења и употребу у реченици и са сигурношћу је биљежио промјене у нашем језику.

У “Рату за српски језик и правопис” са много оштроумља дао је оправдање за Вукове ортографске реформе. 1850. издао је малу српску граматику, прву научну граматику савременог језика, затим српску синтаксу. У Рјечнику књижевних старина српских он нас учи и опомиње о нашој старој књижевности. 1882. године издаје Рјечник хрватског или српског језика и издаје га Југословенска академија.

У вријеме Даничићево отпочиње свој рад на словенској филологији Ватрослав Јагић.

Он је некадашњи најистакнутији слависта, патријарх словенске филологије у посљедњим годинама рата. Водио је љетопис славистике на њемачком језику у свом часопису. На проучавању старословенског језика урадио је више него ико други. Обрадио је много ствари из српске лингвистике. Издао је ваљану хрватску граматику. Нарочито је волио да издаје споменике у којима је проналазио тачну и одличну позадину старословенским и српским глаголима.

Један од првих сарадника на Јагићевом пројекту је А. Лескин – професор Лајпцишког универзитета. Белић истиче његове студије о српском акценту и граматици српског језика. Издао је акценатска правила.

У описаном филолошком кругу ради професор загребачког универзитета Т. Марић – “Граматика и стилистика хрватског или српског језика” ограничена на материјал народног језика, Вукова и Даничићева. Рад Јована Бошковића, Пура Ђорђевића и осталих доприносе овој теми.

Језик Ћирила и Методија је помало преиначаван, јер су преписивачи уносили неке своје језичке црте и стварале су се рецензије, а међу њима и српска рецензија.

Прва књига у којој се огледају те народне црте је Мирослављево јеванђеље из 12. вијека.

Руски језик је помало преиначаван, заузимао је мјесто старословенских облика и преиначио се у народни језик.

У српскохрватском језику десила се реформа Вука Караџића, а прије тога била је реформа Константина филозофа који је хтио да народи језик врати на старословенски, па се ту створила читава збрка народног, руског и црквенословенског језика. Зато се и говорило да се пише по правилима бабе Смиљане.

Прво писмо је било глагољица, тешко и чудно писмо у српској држави замјењује ћирилица. У Хрватској је Рим диктирао латински, борба се развила и временом добили смо два писма - православну ћирилицу и католичку латиницу. Чеси и Пољаци латиницу, Руси, Бугари и Украјинци ћирилицу, код нас и једна и друга.

Разумјели се на сваком језику: Радојка и Вуко

Њ Е Г О Ш

“К’о владар, к’о човјек, к’о пјесник, ти си небесник...“ Овим стиховима почиње своју пјесму дивљења хрватски пјесник П. Прерадовић великану наше књижевности, генијалном пјеснику Горског вијенца – Његошу.

Рођен је прије 150 година, у јесен 1813. године у насељу Његушима, које лежи на сјеверозападним падинама Ловћена. Ово насеље састоји се из повише заселака и представља нешто питомију и валовитију област, на чијој се једној страни налази сурово “камено море’’ врлетне Црне Горе, а на другој се отвара јединствен, по својој љепоти невиђен призор на питомо плаветно поднебље Боке Которске, о чијој је љепоти и чарима Шантић пјевао.

Ту између два природна контраста, суровог камења и питомог приморја, у Ераковићима, крају Његуша, ближем крајевом залеђу у једном од буџака, нешто дуже, а ниске камене куће, дошао је на свијет Раде Томов Петровић. О његовом рођењу нико ништа није забљежио и како пише позната пјесникиња Исидора Секулић: “Нико не зна да ли га је избацила валовита хладна ноћ у брдима, или су бледуњаве јесење звезде мирно водиле коло над једном приземушом без нумере”.

Нико од свјетске лозе пјесника тога времена – Пушкин и Љермонтов, Гете и Хајне, Андерсен, Бајрон, Шели и Китс, Ламартин и Виктор Иго, Леопарди – није знао да им се родио рођени брат.

У тој кући преграђеној у три дијела, становала су три сина: Саво, Стијепо и Томо. Четврти син, нежењен, становао је сам у кућици у сусједству и припремао се да преузме управу над Цром Гором и тиме продужи традицију куће Петровића, започету још пред крај 17. вијека или тачније 1696. године, првим из њихове куће, владиком Данилом. То је био будући митрополит Петар Први – велики и славни род племеников.

Томо Марков, најмлађи од браће, ријешио је да и себи нађе “дружбеницу’’. Нешто ниже од Његуша, на приморју, лежало је испод врлетних стијена село Пророковићи, постојбина пјесникове мајке. Тамо је једнога дана отишао млади Његушанин Томо Марков за дјевојку Ивану. Просидба је била успјешна на обострано задовољство породица. Били су задовољни, а најглавније нијесу слутили да укрштају двије климе, два различита ловћенска тла, двије стране – ону што силази и ону што узлази. Имали су Ивана и Томо, неки кажу четворо, неки петоро дјеце. Но било како, када је дошао ред на Рада “Ивана је морала много гледати пут југа, мора и шарене рибе, а Томо пут цетињског манастира, одакле је сваког Петровића, оца мушког дјетета, узнемиравао сан претендента, моћи, имена и славе’’.

У Раду се и спојише и раздијелише и тла и климе. У потоњем владици и пјеснику никада се није гасила жеђ за галијама, широким морем и великим свијетом који почиње на мекшој, приморској страни Ловћена. Али, у њему је била и ријешеност да остане привржен и оној другој страни “каменом мору, гдје се за слободу живи и умире”. Ово друго осјећање у њему је јаче и цио његов живот, као и пјесничко дјело су најбоља потврда за то.

 “Да ми је да заувијек одем на оствро или у Америку”, био је само уздах мученика и паћеника, био је то вапај окованог Прометеја.

У соби у којој је живио Томо с Иваном, владала је по брђански, и по сељачки, полутама. Ту је мали Раде бауљао по гранитним плочама око огњишта, крај велике ватре пуне немира. Ако сукне добар огањ, много је искара и сјенки. Дјечак стоји, ватром бљештаво освијетљен, и запажа читаво позориште од сјенки (које настају кад вјетар дуне и витла ватром). Он стоји запањен пред тим призором, цичи од радости или широм отворених очију нешто чита из игре сјенки. Увече, када се ватра утули и остане крупно ужарено угљевље које хиљаду очију отвара и затвара, соба изгледа као скерлетна соба у древном немом дворцу. Мали Раде, сањив, не мари, и учи како се најцрвенији и најврелији жар претвара у сив и хладан пепео. Ујутру, прије него се дјеца пробуде, кренута је нова ватра. Мали Раде је вјероватно размишљао: како, ето, из пепела може нова ватра да букне. Ватра то је била прва играчка, те судбине – прве мисли будућег “пламеног поете’’.

Када је поузрастао, осјетио је потребу, као сви младићи његових година да побјегне од куће, да доживи ново. Пут га је водио на његово каменито тле у којему ће запазити чудну пластику тајанствених облика. Почео је скакати с камена на камен са заносном ритмиком, чиме се одликују сви млади Црногорци. Као да је осјетио да у каменим наборима и браздама има нешто живо, што, слично звијездама, живи без шума. Ено, тамо се сукобило камење па се смирило. Оно тамо надвило се страшно и изгледа да ће се срушити у бездан провалије. Прилази и хоће да задрма, обали наднесен гребен, али он не пада и неће пасти.

(Камен: то је друга играчка дјечака Рада)

Једно и друго, ватра и камен, добиће израз дубоког смисла већ у првим стиховима младог пјесника – пустињака: да у васиони има поезије, да има меланхолије, 

 

 да има страдања и ствари којима нема лијека. Својих првих четрнаест година проводи чувајући стада по ловћенским странама. Ту је - како нам прича Љ. Ненадовић - владика Раде провео оне дане што се у свакоме животу броје као срећни, ту је он као цар Давид пасао овце оца својега. Пушка му је била прва забава, гусле први учитељ, српска слава била му је прва љубав, а небо са својим звијездама прва загонетка. Са висина Ловћена, као дијете, гледао је неизмјерно пута како се сунце иза усамљеним стрмих планина подиже; а уз гусле слушао је пјесму која му је казивала да је иза оних брегова Косово и Призрен, да онамо кроз плодне земље тече Лаб и Ситница.

Неизмјерно пута је гледао како се оданде спушта у валове сињега мора, а пјесма му је казивала да иза тога мора живе Латини. С висина ловћенских могао је видјети све границе малене Црне Горе, а гусле су му помињале далеке и непрегледне границе српског царства. Видио је Црногорце стијешњене у ове кршеве, а пјесма му је казивала да су узели Турци поља, а Латини море, а њима оставили ове камените и непогодне горе. Тада ни помишљао није да ће он негда бити владика, владика овог посљедњег независног огњишта велике Душанове државе. Ловћен је његов, па шта друго може пожељети његушки ....

Био је срећан “Ловћенским орловима којима је завидио што имају крила’’. Срећне године његове младости тиме су биле и завршене.

Тад је Црном Гором владао његов стриц митрополит Петар Први – свети Петар како га Црногорци још за живота зваху. Он је био четврти по реду из лозе Петровића, послије владике Данила, Сава и Василија од којих је сваки унаприједио своју, кроз вјекове напаћену и са свих страна непријатељски стијешњену, отаџбину. Петар Први је у томе најдаље отишао. Да би се могла што потпуније схватити његова улога и значај, као и његови насљедници, потребно је да се, бар у оно вријеме, упознамо са природом и карактером народа којим су управљали.

Класична Црна Гора била је страховита стварност. Један мали народ имао је у тој пустињи и немаштини три велике ствари: пјеснички језик, етику чојства, која је прожимала сваког човјека, и слободу, уздигнуту до највише апстракције, чија је одбрана зато била тешка и кобна. Али Црна Гора је показала чудан примјер свим малим народима који прегну да се одрже и сачувају слободу. Отпор Црне Горе трајао је неколико вјекова. Црногорац је с копљем и стријелом ишао у сусрет бескрајној турској поплави да брани своје огњиште. Видио је пред собом силну војску која је напријед ишла и све рушила, војску која се пружала од Меке до Медине; видио је за собом дубоко море и себичне и немилосрдне Млетке; “Ми смо прво Венецијанци, па тек онда Хришћани!’’. Мали Давид изашао је на двобој Голијату – Црна Гора турском царству. У таквим условима развија се један посебан народни менталитет, створена је једна посебна народна етика, израстао је један мали народ у великог борца за највећи људски идеал – за слободу. И борили су се Црногорци – борили и гинули, злопатили се на свом тврдом и неплодном тлу, не за опстанак, већ за једну велику идеју. Чували су аманет с Косова:

“Што утече испод сабље турске,

што на вјеру праву не похули,

што се не шће у ланце везати,

то се збјежа у ове планине

да гинемо и крв проливамо

да јуначки аманет чувамо

дивно име и своју слободу’’

Тај велики идеал: да брани да се не угаси посљедња варница српске независности одржавао је и подгријевао црногорску борбу кроз вјекове. Нијесу они само ту искру слободе бранили од некрста – Турака, него и од сваке крштене војске. Јуначки су се носили и са Млечићима и са Французима, и са аустријском царевином, а знали су чак и великој Русији, која их је обилато помагала, ако нешто није било по њиховој вољи рећи мушки и достојанствено – Не! Искра се извила из камена и букнула у велики пламен борбе против варварског турског царства, а тај вјечити рат чудновата је школа. Црногорци се у тој школи нијесу претворили у војводе него у Спартанце.

’’Црногорци су кротки, благи и љубазни, а за своје непријатеље који су ишли да их истребе нису имали милости. Ишли су код Турака као што се иде на тигрове. Турчин је за њих дивља бестија, од које се нити месо једе, нити кожа продаје, и када је сита она напада; гдје је год Црногорац сретне гађа је из пушке; ко је промаши растргне је ноктима.’’

У тој натчовјечанској борби сваки Црногорац израстао је у Обилића... Највећа цијена је погубити што више непријатеља отаџбине и погубити јунака на бојном пољу; док је природна смрт – смрт на постељи сматрана личном срамотом сваког појединца. Само јунацима припада слава, само ће они бити у пјесми опјевани, а пјесма ће њихову славу пронијети кроз вјекове. И тако Црногорци постојаху самосвјесни и оригинални као што је самосвјесно и оригинално њихово каменито тло. Довољан је био само пуцањ из пушке и поклик: “На! Ко је Црногорац?”, па да се тај поклик као ехо пренесе преко њихових камених брда. Заборављене су у том тренутку међусобне размирице, које бијаху питање части, а које не бијаху мале, заборављене су патње и размирице, и, како каже Љуба Ненадовић, “на све то говораху: овакав је живот Црногораца”. Витешку невољу треба витешки подносити. Када носе рањенике, они што га сретну не кажу му “Добро јутро’’, него – Срећне ти ране. Ако тјешите оца за погинулим сином, он ће стегнути своју тугу и своје сузе па ће вам одговорити: Зато се родио.Ако се чудите њиховим путевима, њиховим безвредним и бестидним прегнућима, на којима ништа друго не видите осим камена, они ће вам рећи: А да не би се звала Црна Гора, него Бијела Гора да је другачије! Када им је непријатељ у пређашњим временима поручио: ако се не покоре, да ће све што је мушко исјећи – они су му одговорили: “Док двије дјевојке трају, бориће се по Ловћену’’.

Црногорци су испраћани у рат од својих: Чувај образ, а не чувај главу. Највеће јунаштво било је прићи Турчину што ближе и осјећи му главу. Најмилији бој био им је када се ножевима чини ужас и покољ у турској војсци, када се ножевима свети Косово.

Такви су били Црногорци, увијек под оружјем и на мртвој стражи, увијек лицем окренути према непријатељу. Оружјем су рјешавали и своје међусобне спорове. Увријеђена част и понос главом су плаћане. У тој тешкој борби Црногорци су постајали преосјетљиви кад је била у питању лична или племенска част, због чега је често долазило до крвавих међусобних обрачуна – до крвне освете. То је уз остале недаће била још једна трагедија црногорског живљења.

Имали су Црногорци и своје господаре, вољели су их и поштовали, али не увијек и довољно слушали. Њихов предимензионирани понос није им дозвољавао да им било ко заповиједа – наређује, па чак ни господар. Сваки је себе сматрао ако не већим, а оно до господара. Зато и није чудо што је, кад је требало створити просвјећену државу, било тешко у њој владати. Те тешкоће највише су искусила два Петра – Први и Други - који су били зачетници у стварању модерне државе, видећи у томе једини излаз да дуговјековна борба за слободу буде и успјешно крунисана. Зато ће и Петар Први између битака са непријатељима: Французима и вјечним Турцима, повести још једну значајну борбу – борбу за сређивање унутрашњих прилика у земљи. Он је успијевао на разне начине прибјегавајући очајничком средству – клетви да сузбије крвну освету и да бар донекле обузда црногорске узавреле страсти.

Он је схватио да је Црној Гори потребна просвећеност и другачија унутрашња организација и зато је ријешио да школује свог насљедника – будућег црногорског владара. Владика се није женио, па није имао директног насљедника и зато је за његовог насљедника првобитно одређен син митрополитовог брата Стијепа, Димитрије, али он је, тек што је замонашен, умро, па је одређен Ђорђије, син његовог брата Сава. Добио је помоћ од руског цара и упутио Ђорђа на школовање у Петроград. Но он изјави својим протекторима у Београду и рођацима у Црној Гори да не жели остати монах и прескочи из мантије у униформу руског коњичког официра. Тек послије тога избор је пао на трећег, најбољег и најљепшег, мудрога Рада Томова којему је тада било 12 или 13 година. Тај дан дуго се памтио међу Црногорцима.

Љуба Ненадовић: (“Писма Црногорцима’’): Једно јутро чуо се глас и поклик испод Језерског врха: ‘Гдје је Раде Томов? Нека одмах иде на Цетиње. Зове га господар!’. Млади Раде пребаци вунену струку преко рамена и спусти се весело низ ловћенске стране у равно цетињско поље, под Орлов крш. Пред манастиром стајао је, наслоњен на своју сребрну штаку, један висок, скроман и одважан старац у црним дугачким хаљинама. Око њега стајали су Црногорци. Али су сви били гологлави: стоје око свеца који још по земљи хода. То је био владика и господар Црне Горе Петар Први, питоми Свети Петар. Пред њим је стајао један дјечачић: бистрином и љепотом и весела погледа све Црногорце надмашио. То је био Раде. Једна звијезда у кући Петровића, у племену Његуша спушта се да зађе, а друга, исто тако свијетла, подиже се да засја. У том племену – Црногорци веле – родио се један човјек каквога нема више на овоме свијету. Пуних 200 година они тако говоре и пуних 200 година тако се догађа. Раде – рече стари владика – близу је 50 година како управљам Црном Гором, а 80 како носим ово грешно тијело по овом свијету. Ја сам сада путник коме с високога може доћи заповјест да се крене са ове земље, а хоћу без бриге да је оставим. Зато изабрао сам и намијенио тебе за мог насљедника. Треба да сједиш на трону и да се књизи учиш. Нека Бог благослови тебе и сваког Црногорца и нека умножи сваку добру работу!  Затим стари владика загрли и пољуби свога синовца.

Двије сузе, може бити посљедње, затрепташе као двије капи росе у његовим очима. Једна је суза била радости, а друга туге. Радовао се што је у својој кући нашао подмладак на коме ће без бриге оставити Црну Гору, коме ће при смрти моћи предати круну Иванову и жезло Патријархово који ће бранити и чувати независност цркве и државе, а тешко му је било што свог најдивнијег племеника откида од свијета и весеља, што га доводи међу хладне манастирске зидине, што осуђује његову лијепу младост на самоћу, а самоћа је тамница. Добро му мало даје за оно што му одузима. Даје му два тешка скиптра: да управља црквом и народом, и одузима му личну слободу. Даје му да буде господар Црне Горе, а да престане бити свој господар. Ловћенске виле, другарице његовог дјетињства, дале су му трећи скиптар и трећу државу: дале су му безгранично царство поезије.

Од тог тренутка почеће нови живот за младића Рада Томова. Стари владика ће жељети да га школује. Плаши се да га у Петрограду не привуче сјај петроградског живота. Један богати Енглез који је у то вријеме посјетио Цетиње, запазивши изузетно даровита и бистра младића, тражио је да га одведе у Лондон, али стари владика то одбија и ријеши да га задржи што ближе себи. Прва знања из писмености добио је у манастиру, од једног монаха и старог владике, али су га манастирске књиге убрзо престале занимати. Владика је запазио да у његовом даровитом синовцу “нешто спи” и покушаће да нађе пут за његово даље школовање. Тада је у селу Топла у Боки Которској, близу Херцег Новог, учитељ Јосип Троповић држао једну врсту мале школе. Не зна се тачно колико је Раде остао тамо, годину, годину и по, или чак двије, нити што је ни колико је у тој школи научио. Није тешко претпоставити да су та знања ипак била оскудна. Зна се да га је Бока својом љепотом, својим плаветнилом, очарала и да је живот младих у Херцег Новом оставио на њега снажан утисак. Вратио се 1827. поново на Цетиње – не зна се зашто, али је вјероватно да је младић још тада понио из Приморја неку слику приморске дјевојчице њежне коже, сунчаних очију и мазног говора пуног музике. У народу је остало предање да је у тим сасвим почетним младићким годинама почела и прва његова љубавна афера. Сазријевао је младић. Убрзо је заборавио механичко знање из Троповићеве школе, али приморске носталгије остаће у њему до смрти. Преко народних предања дошло је до нас да је млади Раде по поватку из Боке живио у крајностима: или сасвим озбиљан и ћутљив, или лакрдијаш. Зна се да се помало упознао и са свјетовним књигама. Тада је први пут схватио да гусле говоре само онима до којих глас њихов може допријети, док књига говори и онима који су далеко – она говори кроз вјекове. У њему се буди неутољива жеђ за сазнањем, али вјероватно, и први нејасни страх од живота у манастиру. Младић је размишљао, правио планове, сањао о слави. Будио се у њему пјесник. Већ тада су потекли први невјешти младићки стихови будућег великог пјесника. То су били стихови или у духу народне поезије или ведре пјесмице шаљиве садржине. Мисли се да је прва његова пјесма била у шаљивом тону и некаквим ђеклићким сватовима, која није сачувана, као ни већина тих његових првих стихотворенија.

Љ.Н.^[1] - У то доба један стран, необичан човјек бану у Цетиње. По дугачком капуту опасао се херцеговачким појасом да му не рекну Црногорци: Иде распојасан као Лацманин, поврх широких панталона скопчао доколенице, да му не рекну: гаће му се о земљи вуку, за појас заденуо мали јатаган да му не рекну: иде као женетина (без оружја). Од Котора до Цетиња кога је год Црногорца путем срео, скупио му руке око врата и пољубио га у чело. Црногорци освртали се за њим и међу собом говорили: Оваква човјека још никад није долазило у наше планине. Тада се још једном чуло: Ђе је Раде Томов? Нека одмах иде, зове га господар!

Раде Томов остави своје младо друштво и хитро оде. “Раде! Поздрави се с овим човјеком, то ће ти бити учитељ.” А овај Спартанац скочи на ноге, загрли и пољуби у чело свог ученика и повика: Ово ће бити црногорски Ахилес и Орфеј! Ја ћу га научити да буде Спартанац: да подноси глад, жеђ и сваку витешку невољу. Из свега гласа насмија се Станко Стијепов и рече: Богами, Симо, немаш рашта томе нас учити: то сваки Црногорац зна мимо све друге људе. Тај чудни странац бјеше Сима Милутиновић Сарајлија, чудни пјесник прослављене “Србијанке”. Он је пјевао бојеве и јунаке, а дошао у земљу од бојева и јунака, дошао је у Црну Гору о којој је и сам са заносом пјевао.

Тако је почела следећа етапа у образовању будућег владике Рада – његова школа нема одређеног мјеста и часа.

(В. Латковић стр. 29)

Он је у њему будио пјесничку жицу и отворио је пут у “бескрајно царство поезије’’. Његово дјеловање на младог пјесника најбоље би се могло објаснити Његошевим стиховима:

“Удар нађе искру у камену

без њега би у кам очајала’’

Његош је тада први пут видио првог и истинског живог пјесника, чије је име било наштампано на његовој књизи поезије. То га је одушевљавало и поново у њему оживљавало мисао о личној пјесничкој слави. Његош га је до краја поштовао и волио, па и онда кад је постао признати пјесник и када је својим пјесничком генијем надмашио свога учитеља, он му је пјевао: “Ја сам теби много дужан – дужности су ове свете,

Ти м’ уведе поглед први у вјечнијем просторима

У којим се зв’језде тиће и шетају хоровима.’’

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Ђе се силни полет мјери,

међу прве ти си, Симо,

Тешто те је и зазрети

Камоли те проћи мимо.’’

То је једно од највећих признања које је један ученик могао дати своме учитељу.

Имао је Његош још једног учитеља, истина као одрастао и владика, Француза Жана, учитеља француског језика. Он је боравио на Цетињу у својству Његошевог учитеља француског језика 1837-1838. са својом младом и лијепом женом.

Године 1830. када је младом Раду Томову било само 17 година стари владика је без болова и самртних мука издахнуо благосиљајући Црну Гору и сав српски народ, остављајући свој аманет да његов наследник буде Раде Томов. Већ сјутрадан 19. октобра главари црногорски његовог наследника, који још не бијаше у свештени чин пострижен, обуку у свечане хаљине и у пратњи великог броја свештеника уведу у цркву. Узалуд се млади Раде томе противио и говорио: “Шта вам је, људи?! Не можете ви никога ни запопити, а камоли завладичити!”. – Можемо – одговоре главари. Ступивши у монашки чин узима име стрица и назове се Петар. Под именом Петар Други познат је у историји, у књижевности као Његош, док га Црногорци увијек зваху владика Раде, још и прије него што је у тај чин званично произведен. Црногорци су му се изнад свога оружја клели на вјерност и послушност, прилазили и свог новог господара у руку љубили. Једино стричевима и оцу није дозволио да га у руку љубе. То је био почетак његовог великога успона, али и личне трагедије, то је било оно “колико му мало дајем за оно што му одузимам’’.

Иако млад, пуна јачина његове личности ће избити одједном. Он ће се смјело ухватити у коштац с многим невољама и недаћама и само ће једном у животу и то у свом првом писму које ће написати само неколико дана послије преузимања управе над Црном Гором, написати: - Дршћем док пишем ово писмо. Тада је то рекао и није више дрхтао до краја живота. Његова јака личност одмах ће избацити начела којих ће се придржавати до краја.

Морао је млади господар већ прве ноћи у својој манастирској и цетињској самоћи, а Црна Гора бјеше тада само манастир, поље и неколико пастирских колиба разбацаних унаоколо, и горе небо, које је понекад пријетило својим олујама, а понекад плијенило својом ведрином, или чаробном игром звијезда на небу без мјесечине, дакле, морао је дуго шетати по манастирској ћелији, пробдјети ноћ, и вјероватно, још тада негдје у дубини своје младе душе први пут осјетити оне стихове, које ће касније кроз уста владике Данила, уткати у свој Горски Вијенац: “А ја шта ћу, али са киме ћу?’’

Ево пјесника, мислиоца и човјека на чијим је плећима историја борбе за слободу, који све намири својим унутрашњим немиром и и болним сновима на Ловћену. Бди његова слика између неба и земље и његов монолог у вјерским дилемама пред историјом и звијездама пун је језивог страха. Морао их је осјетити, и првобитно сагледати тежину своје мисије, да би одмах затим донио одлуку, велику и смјелу: “Нека буде борба непрестана...’’. Његов први и најважнији дружбеник на плану те борбе био је: Црну Гору ојачати, учинити је да буде налик на друге државе, уређена по угледу на друге европске државе, дати јој бар какве-такве законе, ограничити самовољу племена и старјешина, подигнути рад на просвјети и култури, економији и другим видовима живота. Није успио да оствари све своје крупне замисли, али је много учинио. Тек од њега је Црна Гора почела добијати формулацију државе уређене по угледу на европске државе. У новембру учинио је најенергичнији државнички потез. Укида војводство онима који су били експоненти аустријске политике и претеденти на свјетовну власт у Црној Гори. Кад су се побунили против такве одлуке, он их је прогнао из Црне Горе. Тад је у Црну Гору дошао тадашњи богати Московљанин Иван Ивановић Вукотић и уз његову помоћ организује прве државне органе: Сенат и гвардију. Сенат је био народни суд, састављен од десет најутицајнијих племенских првака. Најважнији његов задатак био је елиминисање крвне освете и рјешавање крвних међуплеменских спорова. Гвардија је спроводила одлуке Сената и рјешавала ситније племенске спорове. То су и први државни службеници у Црној Гори. За личну стражу бира 30 одабраних младих Црногораца – одабрана из разних племена. Тиме је ударио темеље прве државне организације у Црној Гори. Учинио је неколико подухвата на бојном пољу, али није био на бојном пољу оно што је био стрико Петар.

1833. била је година успјеха – првог, великог. Имао је свега 20 година и спремао се да изда прву збирку пјесама – Глас Каменштак- и први одлазак у свијет - у далеку Русију. Тај “варварин и принц’’ освојиће срца истакнутих личности Петрограда. Дошао је да буде рукоположен за владику и тражи помоћ за Црну Гору. На једном пријему, приређеном њему у част говорило се о поезији – о Пушкиновој осјећајној поезији. Једна књижевница му рече: “Чујем да сте поета. Смијем ли вас питати да ли осјећајне пјесме има међу вашим пјесмама?’’ . “За некога коме је судбина додијелила такву улогу да у лијевој руци држи крст а мач у десној руци та њежна осјећања су, нажалост, неречене ријечи – неписане историје”.

Зачуди се његовој љепоти и стасу и рече: “Ви сте већи од мене!’’. “Сам Господ Бог већи је од цара рускога’’.Један руски државник: “Црна Гора одвећ је далеко од Русије’’. “И сунце је далеко, али кад хоће оно топло грије.’’

Исидора Секулић: “Најмисленији човек, најдубља филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу свим српским писцима”.

Антун Барац: “Његош је по значењу највећи српски пјесник у доба када су се, у борбама за нови језик, и нов дух стварали основи српске културе’’.

Јован Скерлић: “Најмисаонији човек, најдубља филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу српским писцима’’.

Лаза Костић пјева о Његошу и његовој земљи: “Јек потоње српске пјесме Његошовом гором јечи... Висока горо, стеновита, окамењена српска веро ти’’.

Матурско вече "четврто х" 1973.године

Сима Милутиновић, који је носио црногорско одијело, написао је 1835. године поетску посвету у Грлици: “Црна Горо пресветиње српске најдраже, драже ми је што може бити смртника’’.

МИЛИКА БЕЗ ПРОТИВНИКА  ¹

Милика Павловић се и досад оглашавао у новинама, извјештавао је јавност из Пљеваља, па је запажен један његов прилог о дурмиторским овцама које су појеле саме себе. Сада је постао културни сарадник културне рубрике у “Побједи”. Не пише о овцама него у наставцима псује противнике.

Ударајући тако десно и лијево излио је свој гњев и на Друштво за српскохрватски језик и књижевност зато што Друштво “сматра бесмислицом уносити у школске програме црногорске писце”. То је његов прилог расправи о наставним програмима, а онда одмах почиње да се шегачи с тим несрећним “Друштвенцетом” - како га он од милоште назива. Друштвенце се, вели Милика, “бочи и ногета” са неким другим његовим противницима. А Милика има много противника, како би иначе држао и чиме би испуњавао своју рубрику у “Побједи”. Да је само на нас, професоре, излио бујицу псовки, било би много и неиздржљиво. Али је он дописао и друге: изумитеље црногорског језика. (То су ваљда они из Графичког завода и они из загребачке “Критике”). У истом прилогу Милика је смазао и једног ученог Србина и једног Француза све због Његоша. Нема већег изазова за Милику и његове пајташе него кад се понови архипозната тврдња да је Његош највећи пјесник српске књижевности. То је изазов. Павловић одмах спомиње Николаја који је највише крив што је Његош заборављен у српској књижевности.

Али није само Његош угрожен, него и Милика. Од кога - питаће се они који нијесу читали његов чланак. Од црногорских професора, од домаћих и комшијских националиста и сепаратиста који му “припремају ујдурме”. Браћа из “Тједника” га, каже засипају етикетама и шибају двочланом камџијом. Али на највеће муке ударају нашега Гроздија Срби (ко би други) који од њега траже да нацију црногорску “прекобрене”. Али он неће. Зато двоструко страда и пати - као Црногорац и као Југословен!

Да није све то написао, не бисмо му вјеровали. Не бисмо вјеровали да је од нас такав погром на Црногорце и Југословене! Они који буду проучавали, послије много година, Миликину оставштину и писали његове житије, помислиће да у његово доба није било ријешено национално питање! Питање хоће ли његов биограф знати да је он све то измислио, исциједио из - малога мозга. Такви случајеви су често описивани у литератури. Он нуди своју угроженост, он себе мучи, ко зна зашто. То је, поред осталог, посљедица одсуства сазнања о својим пропорцијама у свијету у коме живи. Не може Милика имати непријатеља ни за један чланак, а камоли за читав низ, нити се о њега отимају, нити на њега ударају, толике нације, организације и групације из простог разлога што он ништа не значи ни за “Тједник”, ни за наше језикоизумитеље, ни за друге. До овога чланка нијесу ни многи читаоци знали за њега, што је њихов пропуст и недостатак. Али и они који су га знали нијесу могли помислити све до 30. септембра да је он њихов противник! А тада је било касно да се ишта мирољубиво учини.

Знали смо да је бивши просвјетни радник, да је много коштао несрећну жабљачку општину која му је спремала брашњенике петнаест година (коју више или коју мање) да заврши велику школу у Београду. Али он је на испите “одио и доодио ка квасан”. Сад нам је јасно да су му на путу науке биле николајевске и монархистичке препреке. Јер он са науком има везе, што је показао у поменутом прилогу кад каже: “Нагоне те да прихватиш њихову тврдњу како је, тобоже, наука - зец, а научиници, ваљда чопор хитроногих хрта карамана и гонича”. Милика није хтио да прихвати такву тврдњу да је наука зец, а научници ловачки пси и због тога је страдала - општина и “Друштванце” за српскохрватски језик.

Знали смо да Милика пише пјесме, читали смо и збирку Вретено времена. Радовали смо се што је књига добро примљена у неким општинама. Зато се чудимо што га Управа књижевника није унијела у наставни програм да се у гимназијама изувача његово Вретено када га је већ заобишло то шашаво “Друштвенце” за српскохрватски језик и књижевност. Кад-тад он ће се изучавати (ако не у школи онда у некој медицинској установи), највише због лексике. Богатство израза (има и срамотних) показује поменути чланак којима аутор обасипа нас професоре и друге противнике: вуцибатине, вузлад, вучјави, вуздупи, подметачи, лагатори, замузници, облапорници, јамогузи, јебивјетри, смрдибубе, коритовићи, потурице и томе слично. Колико се мудрости, креативности, ширине, шарма и југословенства садржи у овом прилогу!

Сада наши професори знају више о јадном нашем перу. Наш пјесник је свакако угрожен. Он каже - национално и треба му помоћи. Прво што треба учинити - премјестити Његоша за његов стол па нека хроми Вук сам сједи и плаћа што је закусао. Не може Милика сам бранити домовину од толиких хорди. И да може неће. Он то и каже на крају свога писма: “Ако је тако, господо, ја враћам своју карту”. Не каже коју и коме. Али ако до тога дође, питање је шта ће бити са Црном Гором

 

Вуко

Научна фантастика покушава да открије какав би био живот на некој разини која је толико изнад нас, колико смо ми изнад дивљаштва.

*  *  *

Митови о боговима прелазе у легенде о јунацима.

*  *  *

Наука је универзална зато што се њене формуле једнолико односе на безброј могућих случајева, али пјесништво је универзално зато што је једино у стању да у себе укључи оно што нам се чини непомирљиво и противречно.Тај “наоружани поглед’’ заснован на прецизности и универзалности омогућава да се у пјесништву разлучи оно што је адекватно и потребно, умјесно и неопходно, од оног што је вјештачко, произвољно, непрецизно, и нејасно

*  *  *

КолриЏ: “Имагинација је равнотежа или помирење супротних или опречних квалитета’’ - ту је и идеја код њега и нових критичара универзалности пјесникове.

*  *  *

Пјесма нам остаје у памети не зато што је у нама подстицала неодређена маштања, већ зато што је успјела да наша маштања среди, конструише и усмјери – озбиљност, прецизност, кохерентност и универзалност – посједује и пјесништво и најозбиљнија научна проза. Проблем није у томе да се пјесништво строго омеђи, већ у томе да се његове границе никада не могу затворити. Нови критичари истичу двосмисленост, иронију и парадокс као основне и универзалне одлике пјесништва – “трагедија која у себе укључује два супротна импулса – страх и сажаљење – највиша је врста пјесништва’’. Они траже да пјесници међу ова два противрјечна става нађу помирење

v  v  v

Свједок савјести, свједок свијести и свога времена.

*  *  *

Не знам да ли је то прошлост или садашњост, стварност или измишљеност, доживљено или прочитано. Све се то одавно мијеша у његовој глави.

*  *  *

Сви студенти постављају задата питања, а нико да постави да ли су избори покрадени?

*  *  *

Ако гробови не свијетле, ти нијесу гробови. Њихов сјај води потомке у свијетлу будућност, ако није тако, предсједник скупштине ти оспорава и тражи да се прошлост заборави. Лако је заборавити прошлост али ја хоћу да очувам свјетлост гроба мога оца, који је два пута долазио из Америке да брани гроб његова оца од оних који данас бирају предсједника Црне Горе.

*  *  *

Једино знам да ти није брада знања, нажалост.

*  *  *

Још нико, на жалост ових сада владајућих у Црној Гори, није измислио вјечиту власт.

*  *  *

Без власти и бесмртност нема смисла.

*  *  *

Косово је света земља балканског православља.

*  *  *

Они су у једном грозничавом стању које их нагони да овако експлодирају изван властитих граница.

*  *  *

Одбацују властите идеје и сопствене суштине свога народа, и распростиру се у свим правцима на свим меридијанима, и нуде туђину у клечећем ставу испружене руке, своју прошњу.

*  *  *

Посљедице оваквог растакања (расипања) могу бити срамотне ако их не спријечимо у томе.

*  *  *

Ми смо морали хтјели не хтјели, за вечеру јели...

*  *  *

То није прошлост, то је садашњост, то није измишљеност, то је стварност, то није прочитано, то је доживљено.

*  *  *

То што су радили то је срамно...

*  *  *

Та маса неће да прихвати своје непостојање - у томе је и драма и чар тих људи у историјском процесу.

*  *  *

Дочекале су тај народ гладне хијене историје без свијести које претпостављају опште личности.

Из Вукове биљежнице

Истрошени лидери

Народне слоге

“Љубе лице Подгорице”

“Не бојим се од вражјега кота

Нека га је ка на гори листа

Но се бојим од зла домаћега...”

Недавно је на једном од одржаних митинга удружне опозиције Србије “Заједно” у Београду, још једном букнула бахатост лидера удружене опозиције Црне Горе “Народна слога” Новака Килибарде и Славка Перовића.

У оном метежу и стихији у њима и онима око њих, нарушили су по ко зна који пут, сва правила људског понашања.

У рушилачкој атмосфери Перовићу је срце задрхтало (ту у близини Милошевића), оптужио је себе за кукавичлук, а одједном, уз стисак Килибардине руке, разгоропадио се, заурлао из петних жила, од велике радости што се ту, пред његовим очима, руши Београд и остварује његов животни сан. Перовић, некада окорели комуниста, Монтенегрин, Туђманов присталица, снагом најпрљавије реторике, постао је на митингу у Београду и ВеликоЛажни Србин. У огњеној врућици, љуби он “бели” Београд и “целу” Србију. “О’ђе” је замијенио са “овде” и почео правилно да говори, а и како да не говори кад му је при руци “покојни” академик и пуриста Новак Килибарда.

Научио је и Килибарда од Перовића много тога: да се могу сабирати бабе и жабе; да је могуће бити војни командант, без служења војног рока; да је потпуно исто имати два или три прста. Ту је, наравно, заједнички именитељ - ћопавост, и да не набрајам...

Тако су, мало по мало, два лидера формирала технички коријен и на изборима никуд с мјеста, као да нијесу знали, или нијесу хтјели да знају, да све што живи без природног коријена одувају вјетрови.

На задњем промотивном скупу “Народне слоге” у Плаву, тужним вапајем за освајање власти, Новак Килибарда одао је пошту погинулим Муслиманима, а испод мрачне реторичке маске, негдје у дубини душе, мисли он сасвим другачије...

Тако су Београд и Плав на прави начин и у правом свијетлу открили права лица двојице лидера “Народне слоге”.

ДОБРО БИ БИЛО да Перовић, некадашњи познати тужилац, проучи демократију, на амерички начин, и увјери се да они дају демократије онолико колико ко заслужује и да демократија није неодговорност за оно што човјек ради.

ЈОШ БОЉЕ БИ БИЛО да се Килибарда и даље успјешно креће тамо гдје су: “бабе Смиљане, Ајше, Ане, Антоанете, Мејре”, те да се и даље с правом “шепури као шарени паун у прољећном цветном пољу”.

Ако хоће да се и даље баве политиком, послије три бродолома, најбоље би било да ова два лидера прекину пријатељство засновано на принципу - ја у клин - ти у плочу - које народ у мом крају назива: ПРИЈАТЕЉСТВО ТАРАКОВИНА.

Црногорски народ је био и остао за висине: не вјерује он ни Цимерману са Цетиња, а ни оном из Велимља.

Имају горко искуство и они који су били са њима па више нијесу. А ни онима који су сада са њима није лако: увијек их поквасе “берићета” ради.

Срећом, “небо плаче”, опере прљаве говоре два лидера те остају чисте улице “љепотице Подгорице”.

У Подгорици, 3. децембра 1996. године

«Политика, историја...»

 

Споразум без смисла

ЗА историјУ Црне Горе

Споразум о принципима за развој демократске инфраструктуре у Црној Гори, склопљен 1. IX 1997. године у Подгорици између лидера опозиционих странака и премијера Влaде Црне Горе представља поглавље без смисла за историју нашег народа.

Господа потписници као да нијесу хтјели да знају да би се избјегла свађа никад не треба потписивати споразуме.

Споразум, који представља измишљене невјероватности, служи само актуелном премијеру за предизборну битку, под условом да добро искористи опозиционе лидере. Већ је и засио на осам њихових столица, иако је, вјерујем, и њему познато да ко сједи на двије столице обично губи.

У вили “Горица” премијер са опозиционим лидерима осмишљава како, слично полипима, да расцрвоточе, разоре Југославију. Да није референдума, ударили би ногом у границе Југославије. Очигледно, не могу они да поднесу оно што се не може избјећи - пораз на предстојећим изборима.

У метежу који је настао у њима и око њих (посебно послије Одлуке Уставног суда СРЈ о кандидатури Момира Булатовића за предсједника СРЦГ) изгубили су равнотежу, разгоропадили се, заурлали из петних жила од среће што се ту, пред њиховим очима, њиховим потписима, руши Југославија и оставарује њихов вјековни сан, уз ситно калуђерски цинични благослов ситног предсједника Скупштине Црне Горе, сатканог од демокрације једне федералне јединице.

И потписаше Споразум и сложише се они, али само у томе да се не слажу. То је, уствари, и суштина њиховог власника Санџака, Плава, Тузи и Улциња да им омогући осамостаљење до отцјепљења.

Краља Параћана нико није могао поздравити ако му није донио поклон, а актуелни премијер Црне Горе поступа обратно, даје и обећава будућим Параћанима и капом и шаком. Убрзо ће они ући у њихов ред Амера и заборавити “глад и голоту” избачених на улице. Тако наш Помпеј, иако је изгубио једно крило, није више сам. Крута су његова рамена. Али сва срећа је у томе што све што живи без природног коријена одувају вјетрови.

Вјетрови пролазе свијетом, знате господо, а не зна се гдје се рађају и гдје нестају.

Моћан је краљ који све збрише: (“пружи руку... одсјече му главу”). Моћнија је жена која све добија (под условом да не мути Црногорце): најмоћнија је истина, господо наша, те тако потписници Споразума, вукови у јарећој кожи, носе своје немире у свој својој привидној “демократији”, предизборној смирености у периоду када краљ Мило “од Црна Гора”, још командује из своје земље, без предосјећаја да свакога може да стигне клетва Јанка Вукотића - “иди никад ти се ока не видјело” - или она Његошева: “млијеко те српско разгубало”.

И на крају, ја се стварно питам: Шта ће бити са Црном Гором када не буде ових лидера, пучиста, ДПС Црне Горе: Милице Пејановић - Ђуришић, Светозара Маровића и Мила Ђукановића, искључених из ДПС-ЦГ.

У Подгорици, 02.09.1997. године

ЦРНУ ГОРУ ДРЖАО У ДУШИ

Живот и дјело Марка Миљанова Поповића је непрекидна борба за очување човјека и човјековог имена. То је “непрекидна драма ратника, племенског првака, црногорског војводе, истакнуте личности свога доба” који је ненаметљиво корачао својом животном стазом слиједећи оно Ахилејево начело: Свагда најбољи бити и одличан између других. Ово начело се поклапа са мишљењем његова народа о њему.

Марко Миљанов је објаснио у поглављу “Поријекло Куча” разлог за писање свога дјела: “да што скупимо од просуте истине, која је дошла да пане у заборав”, а све то, изразио је простим, али снажним, изразитим и кристалним језиком, пуним свјежине и крепости.

Тако је Марко на најбоље могући начин друштвено-корисно реализовао себе, с читавим ланцем аргумената, на принципу: ја сам прво кољено, ја сам први пâс и тако редом што нас подсјећа на излагање родослова Нојевог племена у првој књизи Мојсијевој. Од Дрекала до себе Марко је избројио једанаест пасова, а мало је Црногораца који не знају своје. Карике у ланцу тих пасова повезује истина у рукама предака који не могу погријешити. Они су прије свега добри људи којима и јунаци “коње воде”, јер добра дјела не чине доброг човјека, већ добар човјек чини добра дјела.

“Чувај и брани два прста образа”, каже Марко.

Часни и смјерни мислилац научио нас је да тијело треба да се покорава памети да се не западне у период агоније и “духовне пустоши”. Тако Вујош предаје војводство брату Илику, говорећи: “Нека си ти војвода, а с тебе нека иде на синове твоје, јер кад мене не слушају моји синови, како ће сви Кучи”.

Још од малена смо читали, причали, препричавали и учили напамет чувене и биране примјере чојства и јунаштва и, свјесни тих идеала прошлости, који зраче оптимизмом, ронили у себе кад нам је најтеже, израњали те драге ликове, примали њихове савјете и тако држали цијелу Црну Гору у души.

“Народ прати ријечи једнијех људи па не гледају јесу ли то мале ријечи, но колико су ближе истини” и зато бира ликове, догађаје и околности за своја дјела, при чему му је ама баш свеједно да ли се ради о Црногорцу, Арбанасу или припаднику неке друге народности. Битно је да ли та личност чини “добра” или “зла” дјела.

Човјечношћу се може савладати мржња и пријетња насиљем. Онај који псује и “дрхти од идеје” постаје постиђен, и сваки ће се својој савјести одужити ако учини онолико “добра” колико стварно и може.

Данас су нам ове Маркове поруке толико потребне да би препознали себе у правом свијетлу, а и оне који којекакве лажи проглашавају моралним принципима.

Људски је јадиковати, људски је плакати за оним који плаче, али је много веће вјеровати у снагу свог човјека “који чини добро и паметно”.

“Онај који чини добро и паметно не треба сам о томе да збори, већ је то народно да се о томе збори и располаже”. Отуда и толико скромности, хуманости и пространства у његовом дјелу које као да је писало само поднебље, историја и обичаји Црне Горе.

О величини не може се нељудски говорити, сама истина се издиже и осуђује. Зато свака Маркова прича има толико страсти колико има и очинска љубав.

“Преко примјера чојства и јунаштва проговорила је моралност, достојанством уздржавање, мирење и праштање, изрази човјечности и одрицање од осветољубивости и кажњавања” (В. Ивановић).

У најтежим тренуцима призивао је Марко своје мисли, које, привикнуте на ударе живота, прате сваки његов осјећај и миг, сваки покрет пера да би Марко сачувао од заборава многе вриједности својих предака.

Иако на распећу, одржао је јеванђељску љубав за човјека, одржао је заповијест честитости наших породичних огњишта и пошао је с поузданим одушевљењем што га чини искреним и постојаним. “Како је диван живот, кад учиниш нешто добро и праведно”, рекао би Достојевски за Марка Миљанова, који је слично трагичним херојима себе потврдио својом смрћу и постао бесмртан.

Вуко

 

ПОСЉЕДЊЕ СЛОВО ПРИЈАТЕЉУ

Данас се опраштамо од човјека, васпитача, узорног колеге, интелектуалца, великог друга својих другова, великог пријатеља својих пријатеља, круте братске залоге, покошеног стуба породице СЛАВКА БОШКОВА ВУКЧЕВИЋА.

Његова животна стаза дуга 52 године је стаза сталне борбе за човјеково име у породици, школи и шире. Он је учио примјером и ријечју. Ако наша педагошка пракса треба узорним примјером да покаже какав треба да буде лик човјека - васпитача, показаће на конкретном примјеру Славковом како је могуће постизати васпитно-образовне резултате високе вриједности и у условима доста тешким, када је требало почети све из почетка. Славко је тако почео у рођеној Барутани и као васпитач и директор. Ишао је Славко из побједе у побједу и доказивао да све побједе завршавају поништавањем смрти, али је одједном застао пред загонетком живота и није имао времена да схвати да и порази завршавају побједом смрти. Знао је Славко тако дивно да говори о љепотама живота и онда када му је најтеже било. Опредијељен да својим животним позивом живи од своје младости, успио је да оствари такву могућност среће на коју смрт изненада и врло подмукло и разорно баци своју црну копрену.

Говорити о Славку у оваквој прилици је заиста тешко, јер одлази на вјечни починак најљепши изданак овога краја, одлази поносито и мирне савјести драги Славко, који се увијек залагао за школу јединства теорије и праксе, школу културе и јавне дјелатности, школу стамених васпитача, а увијек му је при том била на уму мисао о личности, човјеку, истини, другарству и пријатељству - мисао о основним стубовима васпитања, који ни данас ни сјутра неће изгубити од своје актуелности.

Могла је то да уради широка Славкова душа и његово отворено срце за све генерације својих ученика који су његов вјечито живи споменик, којега је он за живота могао да сагради зато што је изједначио себе и позив васпитача, као што је и сваки његов ученик изједначио у њему појам родитеља и васпитача.

Зато је Славко примјер који и мртав учи, примјер који је живот сагорио у борби за потврђеног човјека. Једноставно он је даровао човјека - човјеку.

Драги Славко,

Твоји суграђани су ожалошћени, а твојим Љешњанима камене су сузе жалоснице на срцима у којима си увијек био и остао њихов Славко: појам љепоте, благе ћуди, питоме нарави, племенитог срца, широке душе, велике човјечности и људске постојаности.

Умјесто гугутања дјеце са твојег угашеног огњишта, јаук твоје Славије, твоје браће и сестара увијек ће нас подсјећати на вољеног Славка, њиховог и нашега, којега више нема.

Славко,

Сви знамо, да као и увијек, и сада мртав “гледаш” у свијетле наше перспективе, јер никад нијеси тражио живот, него праве разлоге живота у име живота, а одједном кобна смрт.

Мртав лежиш, њежни мужу и стриче.

Мртав лежиш, велики друже својих другова.

Мртав лежиш, велики пријатељу својих пријатеља.

Мртав лежиш, крута братска залого.

Мртав лежиш и обавезујеш.

Нека ти је вјечна слава и хвала...

/ Говор на гробу Славка Бошкова Вукчевића /

У хотелу «Сињавина», Мојковац, 1. мај 1959. године: Вуко, Душко и Илинка

РИЈЕЧИ КОЈЕ СУ СЕ

ОПРОСТИЛЕ ОД ВУКА

 

Са Ристом Богојевићем

ЗБОГОМ, РОЂЕНИ ГОСПОДИНЕ

Послије шест година храброг рвања са тешком болешћу, подлегао је један дивни људски организам. Угасио се један радом и стваралаштвом богат људски живот. Умро је један ријетко добар и честит човјек, човјек високих моралних и људских квалитета, професор Вуко Лабудов Вукчевић.

Наше дружење и пријатељство почело је давне 1950/51. године на Барутани. Он је био ђак, а ја његов разредни старјешина који му је предавао и историју. Потписао сам му свједочанство мале матуре, коју није полагао, већ је као најбољи ђак био ослобођен тог испита.

Када је прије осам година држао говор једном школском другу из нашег села поменуо је да уз њега и себе стоји наш разредни старјешина. Тако ме увијек називао. Када смо се враћали са те сахране, обећао ми је да ће ми одржати један диван говор када будем умро. Захвалио сам му и рекао да не буде сувише емотиван, и да не претјера. Међутим, када га је напала тешка болест, посјетио сам га послије операције, био је сам у соби и ја по нашем обичају: “Срећне ти ране јуначе”. Одговорио ми је: “Изгледа, мој разредни, да ја нећу испунити своје обећање, него умјесто да ја теби одржим говор мораћеш ти мени”. Успио сам некако да задржим сузе и рекао: “Вуко, паметним људима није својствено да причају глупости”. Хтио сам да га тиме охрабрим. Међутим, његова се прогноза остварила. Зато се и данас тешка срца и са дубоким болом појављујем пред вама да кажем пар реченица.

У народу је познато да ништа нема теже на свијету, него кад родитељи сахрањују своју дјецу. А богами је веома тешко и кад наставници прате и сахрањују своје ученике. Зато ми опростите ако не будем имао снаге да прочитам ово што сам припремио, односно ако не будем рекао оно што желим и осјећам, што Вуко заслужује. Свјестан сам да ће све што будем рекао бити недоречено, блиједа слика једне велике и благородне људске душе, човјека богате људске биографије, примјера како треба живјети и радити.

Управо јуче на Чепурцима говорио је Вуков ученик, господин Радовановић. Мислим да је то непоновљиво. Рекао је оно што је заслужио његов професор. И ја му са овог мјеста у име великог броја Вукових другова и пријатеља захваљујем.

Вуко је рођен прије 65 година у честитој породици и братству Вукчевића. Завршио је основну школу на Барутани, учитељску школу у Никшићу, Вишу педагошку школу на Цетињу и Филозофски факултет, српски језик и књижевност, у Скопљу. Имао сам част да му једну годину у Основној школи “Вук Караџић” будем директор, када је бистро око директора Гимназије “Слободан Шкеровић” Мирка Ђурановића уочило изузетан дар и таленат Вука Вукчевића и замолио ме да дам пристанак да пређе на рад у Гимназију. Наравно да сам пристао, јер сам знао да његове велике способности могу далеко више доћи до изражаја, што је пракса и показала, јер га данас убрајају међу најбоље професоре те школе. Са те дужности прелази на мјесто директора Основне школе “Бранко Божовић”, затим је изабран за предсједника Комитета за образовање Општине Подгорица. Потом директора Студентског дома, па савјетника предсједника Скупштине Подгорица за област друштвених дјелатности, одакле прелази на рад у Савезну владу, као савјетник за образовање предсједника Владе. На тој дужности напала га је тешка болест коју није успио да побиједи, али се храбро држао, одолијевао и ако свјестан близог краја, показивао је оптимизам и нас његове другове и пријатеље сријетао са осмјехом и надом да ће бити боље.

Нека ми вјерници не замјере, ако кажем да ни Бог није правичан. Не због великих зала који притискају племенити српски народ, већ зашто оваквог честитог и племенитог човјека изложи толиким мукама, а посебно што на овом племенитом стаблу не остави један пупољак или гранчицу која би наставила ову људску лозу, која је данас из коријена сасјечена.

Вука је природа обдарила и физичком, а још више духовном љепотом и окитила најљепшим људским врлинама. Поштењем, искреношћу, људском постојаношћу, човјеком који је био увијек спреман да помогне, да савјетује да чини само добра дјела по чему ће бити запамћен.

Он се данас сели у једно велико јато љешанских просвјетара, који су рано преминули, не могу их све набројати и не замјерите ако поменем неколико њих. То су Славко Попов Вукчевић, Милош Јованов Радусиновић, Велиша Лазарев Вукчевић и људска делија професор Бранко Милов Брновић, чији коријени потичу из ове куће овдје изнад Вукове.

Ожалошћена породице, цијењена Вукова супруго Радојка, хвала ти што си својом изузетном пажњом и приврженошћу олакшавала и ублажавала тешке Вукове болове. Драге Вукове сестре, и ви сте изгубиле велико благо, темељни ослонац ове куће, а ја знам колико вам је био привржен. Остала родбино Вукчевића, с Вуком сте изгубили много. Не само ви него Гољемади, Љешанска нахија и црногорско образовање. Ја немам ријечи утјехе за ваш тешки бол и ненадокнадиви губитак. Нећу рећи немојте плакати, плачите, јер имате за ким, али у томе будите достојанствени као што је Вуко достојанствено живио и храбро подносио све што га је снашло у животу. Желим да и ви будете храбри и издржите тај тешки ударац. Покушајте да утјеху нађете у поносу што сте га таквог имали, што у том болу нијесте сами, јер Вука жале сви који су га познавали.

На крају, мој најмилији ђаче, драги друже и колега, поносу братства и племена, последње збогом и хвала ти на искреном дружењу и пријатељству, нека твоја племенита душа почива у рајском миру, са великим убјеђењем да си све своје људске и службене обавезе извршио на најбољи начин, по чему ћеш остати запамћен и у трајном сјећању не само твоје родбине, него и твојих ђака, другова и пријатеља. Остаћеш да живиш у нама и надам се да нећу претјерати ако овдје наведем стихове великог Његоша, којег си често цитирао: “Благо томе ко довијек живи имао се рашта и рађати”.

Велика Ти слава и хвала велики и рођени господине, професоре Вуко Вукчевићу.

Ристо Богојевић

ВУКО ЈЕ БИО САВ ВАТРА

Пало ми је у удио да се и ја у име другова и пријатеља опростим од нашег драгог Вука, нашег омиљеног племеника, наше узданице братске, нашег искреног друга и пријатеља.

У освит дана, 12. маја, престало је да куца срце великог човјека и хуманисте, истинског патриоте и надасве бескомпромисног борца - тешка болест ишла је својим током - и ми се данас с тугом и поносом опраштамо од правог изданка братства Вукчевића и Љешанског племена - опраштамо се од човјека који је био и остаће узор људске доброте, праведности, поштења и мудрости.

Биографија Вукашина - Вука Вукчевића је биографија човјека, који је цио живот посветио другима - живећи часно, достојанствено, усправно.

Рођен 1937. године у Гољемадима, у часној и слободарској породици Лабуда Јокова Вукчевића - у породици и крају гдје су чојство, витештво и слободарство биле трајне вриједности. Рано је остао без оца, па је о њему бринула мајка Милица - остављена сама себи и својој часној сиротињи - уз велике жртве и одрицања успјела је да га одшколује: завршава прво учитељску школу, затим Вишу педагошку академију и Филозофски факултет у Скопљу.

У раној младости Вуко ће остати и без брата Пера, који је изгубио живот трагично, под околностима о којима ми је Вуко често причао. Братовљева смрт била је за њега рана непреболна - био је то доживотни немир у његовој души.

Љубав за правду и осјећање правичности, Вуко је стекао у породици - у породици у којој се пазило на престиж куће, братства и племена.

Свој вриједносни систем, свој поглед на човјека и свијет, Вуко је, као и још неки наши људи, формирао у породици - попут античких јунакиња и мајка Милица ће га васпитати на свијетлим традицијама предака, и он ће читавог живота вјеровати у њихову чистоту и непролазност: на основу њих ће стварати своје норме понашања према људима, пријатељима - укратко према њима ће створити свој систем вриједности.

А у том његовом систему вриједности, нема сумње, правичност је била доминантна карактерна особина - за правду је био спреман да рескира све што има, па чак готов и да за њу положи живот. За своје принципе и своје погледе био је, дакле, бескомпромисан борац - необично упорно и ванредно жилаво борио се за своја гледишта. Послужићу се ријечима Исидоре Секулић, писца којег је много волио: Вуко је био сав ватра.

Усудио бих се рећи да је Вуко Вукчевић још у раној младости схватио да живота, да напретка нема без страховите борбе, без побуне и отпора. Чудесну кураж и борбеност Вуко је испољио кроз читав живот - њоме се рвао и са опаком болешћу. Вуко је био неуморни бунтовник - увијек му је сметало господарство оних који су владали - презирао је однарођене режиме, а и оне који су им служили - презирао је кукавице, улизице и ласкавце. И у старом режиму, почетком седамдесетих, када се власт све више одмицала од народа, и када су појединци, због убјеђења, политички прогоњени, Вуко Вукчевић је дигао глас протеста. Његов слободарски и пркосни дух био је несаломив - отворено је тада у “Просвјетном раду” изнио своја схватања и своје погледе на нашу културу, њено име и поријекло. У тим својим убјеђењима Вуко Вукчевић је остао досљедан и непромјенљив.

Својим знањем, културом и личношћу, генерацијама подгоричке гимназије, професор Вуко Вукчевић утиснуо је свој печат - током дугогодишњег рада, предајући књижевност и језик, преносио је највише духовне вриједности и свијета и нашег народа - генерације и генерације добро су памтиле његова предавања посвећана великанима свјетске књижевности, а нарочито оне часове на којима је било говора о народним пјесмама, Горском вијенцу и народном језику нашем.

Као ријетко који од његових колега, Вуко је гајио култ лијепе и срећне ријечи - умио је као мало ко изнијети ријеч - о чему свједоче и његови објављени текстови.

За љепоту израза, којој их је учио, за мудрост и знање, које им је преносио, захвалне су му бројне генерације ученика.

Говорећи о Вуку Вукчевићу као професору, дужан сам да кажем: његова љубав и педагошка топлина коју је имао према ђацима, за нас, његове колеге, била је недостижна.

Имао је ријетку способност да схвати ученике, да их разумије, а и ријетку спремност да им помогне, увијек када они то затраже.

Ријечју: Вуко Вукчевић је припадао класи професора који нијесу професори само са дневником у руци.

Нека ми буде дозвољено што ћу и то поменути: његова животна сапутница, госпођа Радојка, била је његова ученица - њено стручно усавршавање - магистратуру и докторат - Вуко ће свесрдно помагати - њен успјех доживљавати као свој властити.

И у томе је била твоја величина Вуче.

Драги мој Вуче!

Свуда гдје си био и радио, и као професор и као директор Основне школе “Бранко Божовић”, и као управник Студентског дома, и као савјетник у подгоричкој општини и у Савезној влади - свуда си оставио неизбрисив траг племенитости и људске величине.

Да поменем само један детаљ из Вукове биографије који говори о њему, о његовом слободарству и патриотизму.

Када су прије двије године моћни и силни, богати и осиони извршавали злочиначку агресију на нашу земљу, ти си Вуче, иако потпуно нарушена здравља, достојанствено и поносито, како си ти то само могао и умио, пошао да браниш Бранков мост у Београду, да браниш твој много вољени Београд, да браниш твоју вољену домовину Савезну Републику Југославију.

Била је част и привилегија бити твој друг, пријатељ и сарадник. И нека нам свима у овом нашем великом болу то буде утјеха.

Драга Радојко, изгубила си дивног и њежног супруга, ви Вукове сестре, изгубиле сте вољеног брата, сестрићи свога ујака, рођаци и браћа - изгубили сте братску узданицу и братски ослонац, а ми Вукови другови поузданог друга, бескомпромисног борца за слободу и правду, за истину и људско достојанство.

Драги Вуко, одлазиш тамо гдје ћемо се сви наћи. Почивај у миру и нека ти је лака ова гољемадска груда, коју си толико волио.

Хвала ти на свему. На дружењу и пријатељству, и нека ти је вјечна слава и хвала.

Боро Ћетковић

НИЧЕМУ СЕ НЕ

ДА ДУЖЕ ДА ТРАЈЕ

С дубоким болом у души примио сам вијест о смрти професора Вука Вукчевића, мога чврстог друга и искреног пријатеља, са којим ме вежу полувјековне ничим и никада помућене везе и братска љубав.

Први пут смо се срели већ далеке 1951. године као свршени ученици ниже гимназије, а на прагу средње школе. Као сељачка дјеца, инспирисани култом народног учитеља, опредијелили смо се за узвишени позив просвјетног радника и око три деценије својих најбољих година провели у учионици преносећи на млађе генерације знање и развијајући у њима љубав према свему што је људско, племенито и лијепо. Свакако, о нашем просвјетном раду могу да говоре данас најобјективније бројне генерације наших ученика, од којих су многи постали истакнуте личности и ствараоци у свим областима.

Поникао овдје, у овом оскудном црногорском кршу, Вуко је стекао још у родитељској кући оно што му је било путоказ за цијели живот: да воли људе, да их поштује и помаже кад су били у невољи. То је она наша народна доброта и честитост које се не уче у школама; то је, такорећи, наш наслијеђени историјски морал, опјеван у епским народним пјесмама, а стицан у непрекидним вишевјековним борбама са разним непријатељима, у којима су слобода и домовина били идеал над свим идеалима. За те идеале и глава се, кад је год то требало, вољно полагала.

Често се сјећам тих наших ђачких дана, и у неку руку, ја данас овдје говорим у име преко сто његових школских другова, у име наше младости и генерације, која је у свему оскудијевала изузев у једном, може се рећи, колективном живљењу, када смо сви водили бригу о свима. Били су то дани незаборавног ентузијазма, полета и великог и искреног другарства, каквог ми више у свом будућем животу нијесмо никада доживјели. Знао је Вуко тада да цијели новац, муком стечен, добијен од добре и племените самохране мајке, за трен потроши са нама, својим друговима, не мислећи о томе како ће платити ђачку мензу и интернат. У свом бићу никада није носио ништа од оног што се зове егоизам, себичност. Идеал му није било богатство и раскош; волио је да скромно живи, од свога рада и зараде. И данас се овдје, када га пратимо на вјечни починак, може рећи: да никада није учинио нешто што би се могло назвати прекршајем, или у законском или у моралном смислу. Чиста образа и лика одлази са овога свијета. А то је оно због чега се и живи: да оставимо људски траг овдје, на земљи својој.

Драги мој Вуко,

тешко ми је до бола што се данас овдје, испред твоје родне куће, на овој тераси, испод старе лозе, с тобом заувјек опраштам. Навиру успомене и сјећања на наше бројне доласке код твоје добре мајке, на јесење шетње кроз твоје винограде, на људске разговоре и много тога другог. Неумитна пролазност све руши и ничему не да да дуже траје. Бескрајна ти хвала за искрено другарство и ничим помућено пријатељство. Хвала ти за усправни људски ход током цијелог твог живота.

Почивај мирно код својих родитеља, овдје, усред Љешанске нахије, усред Црне Горе, коју си искрено волио, баш као и Југославију за коју си се борио цијелога свога живота.

Ја се дубоко клањам, мили друже, твојим сјенима - и нека ти је слава!

Јагош Батрићевић

Опијело

 

ДРУГУЈ СА ЗВИЈЕЗДАМА

Осјећање дубоке туге и великог поштовања обавезало ме је да кажем неколико ријечи, боље рећи да вратим дјелић дуга, мом и нашем цијењеном и поштованом професору, човјеку, другу, господину Вукашину Вуку Вукчевићу.

Говорим у име генерације матураната 1968/1969. године Гимназије “Слободан Шкеровић”. Та генерација је Вуков гимназијски првијенац. Ето готово четири деценије Вукашин Вуко Вукчевић је дио нас, и то онај истински, чисти, бистри - планински. То је онај дио који је он несебично и зналачки, снагом истинског ерудите унио у нас заувијек, и ми га његујемо и чувамо као светињу.

Богатство духа, знања, чојства, поштења, преносио је на ученике, суптилно професорски, брижно родитељски. Учио нас је слову - ријечи. Оне ми данас недостају. Оковала их је велика, превелика туга.

Први и једини пут говорим пред тобом, драги мој професоре, са страхом за оцјену. Изостаће твоја оцјена на тему: “Професор Вукашин Вуко Вукчевић на вјечном одмору”. Изостаће оцјена као награда за знање. Ти нијеси оцјењивао, ти си награђивао.

Била је то, и остала срећа, што смо у то животно доба и вријеме, имали тебе за професора. Ризик од странпутица био је сведен на најмању могућу мјеру. Нијеси нас само учио слову, ти си нас родитељски чувао од свих зала овог свијета. Ти си нам трасирао животни пут, пут којим корачају часни, поштени и знавени људи. Пут којим си ти гордо на теби својствен начин корачао.

“К’о човјек, к’о владар, к’о пјесник - ти си небесник”, почињало је твоје предавање о Његошу, а за нас, твоје ученике ти си небесник, као професор и као човјек!

На том небеском путу без краја, другуј са звијездама, и међу њима нађи мир за све своје немире.

Другуј са звијездама, јер њима истински и припадаш!

Хвала ти за постојање!

Душан Р. Радовановић

Вуко и Душко Радовановић, Сплит, 1969. године

Живио и умро као боем

 ПОГОВОР

Вуко

 

НАСМЈЕШИО БИ СЕ...

Поново замољена од стране Новице Ђурића, приређивача ове књиге сјећања, да напишем «Поговор» у виду могућег коментара на оно што смо сви заједно урадили, дуго сам се питала шта написати. Шта би то Вуко рекао да је имао прилику да нешто каже о овим текстовима под условом да је књига настала далеко раније?

Вјерујем да би му и тада било драга наша пажња. Знам да би се топло захвалио на свакој описаној успомени, свакој ријечи њему посвећеној. Насмјешио би се на понеки коментар, пажљиво ослушнуо сваку језичку нијансу, широко отворио очи након сваке јасно предочене слике.

Знам да би доводио ријечи у везу са успоменама, са бројним ранијим сусретима које је доживио од многих, овдје заступљених аутора, који су му подарили дио своје душе. Посебно би се обрадовао њиховој писмености и лијепом српском језику. Нарочито када би препознао да је у томе некада давно и сам имао удјела. А тек када би препознао најважнију нит ове књиге сјећања: љубав! Оданост, поготово! Сав би се озарио!

Вјеровао је у љубав. Вјеровао је у ријеч. Да може, био би срећан када би видио српске пјеснике на окупу. Окупљене око успомене на њега. Знам да би поздравио њихову доследну борбу против растакања српског бића, против деконструкције идентитета, цркве, језике. Снажно би поздравио своје Вукчевиће, Ивановиће, своје колеге, пријатеље. Бивше ученике. Вјероватно би рекао: свима посебно хвала! Највјероватније би нас све, из књиге, и ван књиге, од срца поздравио овим ријечима: «Другујте са животом! И чашом вина! Нека вас све Бог благослови!»

Радојка Вукчевић

Као матурант Учитељске школе у Никшићу 1955. године

СЕЛЕКТИВНА БИБЛИОГРАФИЈА

1. Инфлација ријечи, Просвјетни рад 1970, 18, 15.XI,11. (Поводом осврта на књигу класика марксизма који је објављен у Стварању,број 9,1970.)

2. Неопходна боља сарадња ученика, наставника и родитеља, Просвјетни рад 1979, 18,15.XI,3.                

3. Раскорак између обавеза и материјаних могућности школа, Просвјетни рад,1983, 7,1.IV,4.

4. Милика без противника, Просвјетни рад, XXI, 1970,17,1.XI,11 (О пјесничком дјелу Милике Павловића.)  

НАПОМЕНА: Чланци су наведени у Библиографији просвјетног рада 1967- 1997.

Сарађивао је и у часопису Васпитање и образовање.

 САДРЖАЈ