НОВИЦА ЂУРИЋ

          

ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ

Подгорица,

                                                                     

2009.

Библиотека ИТАКА

Новица Ђурић

ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ

Уредници

Миодраг Ћупић

Селимир Радуловић 

Издавачи

Књижевна задруга СНВ

Orpheus

За издавача

др Момчило Вуксановић

Андреј Радуловић

Коректура

Аутор

Прелом

Бојана Грујић

Штампа

Мала Књига, Нови Сад

Прво Издање   

                               

НИ СНОВИ НИ СЕНКЕ

ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ

Јави ми да сам жив

и да осећаш мој дах

срце моје да чујеш

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и да ме често виђаш

ливадом, покрај реке

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

како говорим судбину

и да ме сањаш

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и како летим небесима

и грлим звезде

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и да пишем песме

и читам твоје писмо

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

међу децом

и да грејем рану као речи

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у мајчином загрљају

где болујем тугу

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у њеном оку и свитању

и да нисам заплакао

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у свакој њеној сузи

у њеним патњама и надама

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

да она види птицу у лету

и мраве како плету

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

то она кришом плаче

препознајем њене сузе

уморне и крваве

јецај и уздахе

јесам ли ја жив

или сам давно умро

то ми јави.

ДОК ЈЕ САЗВЕЖЂЕ НА БОЖЈИМ ПЛЕЋИМА

Спавај анђеле,

моји снови,

надо моја,

Милице.

Безбрижно сањај

како небом

звезде трепере

и чувају твоје детињство.

Небо је на крилима

и ти си у његовом загрљају.

Дочекуј јутра

очима што виде

Божје плаветнило.

Радуј се

како би у радости дочекивала

туђе немаштине.

Не скривај тугу,

то те Он искушава.

Никада не плачи,

ти кидаш срце

уместо суза .

Спавај, утехо моја,

ништа не може да се догоди

док је сазвежђе на Божјим плећима

а ја његов слуга.

ЈЕДИНА ЉУБАВИ, НЕПОДНОШЉИВА

Разлози више

нису важни

ни греси

ни снови ни сенке

још дишем за твоје речи

за тебе.

Она је разлог мог постојања

кад отворим очи

Она је.

Једина вера

последња нада

Она је

и радост

и суза.

Она је крива

што имам срце

и дишем

певам

вичем

да сам радостан

и луд

Она је ...

Поново када пожелим

да ме нема

опет Она.

Једина љубав -

Милица моја,

не да се сносити

ни трпети

а да нисам жив.

КАД НОВЕ ЉУБАВИ ПОГАСЕ ЗВЕЗДЕ

Смрт је, драга моја,

у честицама

које слећу неопажено

на наше слепило.

Смрт звони на извору

уморном чобанину

док снева бела стада

и румене образе чобанице.

Смрт је на смрт не мислити

док су кошеви препуни жита

и воденичко коло док

ломиш уместо погаче.

Смрт је варка

када верујеш

да се на месечини

као на сунцу грејеш.

Смрт је ако поверујеш

да си заспао

и сневаш како се поново

насмејан будиш.

Смрт је, драга моја,

кад престану снови

и нове љубави

погасе звезде.

ПЕСМИ ЋУ ТЕ РЕЋИ

Не љути ме

како речи не би

претварао у стреле,

координате

и паљбу.

Не љути ме

за оно што се не да рећи

јер је реч речена

најгласнија као неистина.

Не љути ме

да бришем постојање

и гледам стрелу од слова

како ти топлу реч

забада у неверно срце.

Не љути ме,

можда у том баруту слова

залута и пољубац,

и останеш у несвести.

Не љути ме

јер ћеш поверовати

да  и жешће могу

и да сам то ја.

Не љути ме

песми ћу те рећи

и остаћеш омражена

у поезији.

ПОМИСЛИХ И ОДАХ СЕ

Ноћас сам хтео

да ти пишем

ал' одао бих тајну.

Потом  нехотице

помислих

и одах се.

Као лака реч,

као заклетва на снежнику,

као тајна код небрата.

Ноћас сам био слабић

омакло ми се,

као последња реч

пред смрт.

Јутрос остах без карактера

и устах го.

ЗАКУНИ СЕ СЕБИ НА ВЕРНОСТ

Ако ти будем потребан

у грудима и крви

ако те примора срце

потражи ме.

Ако ти очи залутају

и нестану

у пространства

буду и тужне

не плачи.

Будеш ли уморна

од  узалудности

промени реч

не одустај.

Провери

у страху да не преноћиш

немир је издао човека

преселио се у невидео.

То што глава  хоће

нек' буде тајна

закуни се

себи на верност.

Плаши се тишине

и туђе бриге

не издај никада

пријатеља,

чувај.

Буду ли те питали

ћути, ти једина знаш

да сам заспао

у Христовом загрљају.

ВРАТИ МИ ОНО

Врати ми оно моје доба

ливаде цветне и миришљаве

сламку

забодену у облак.

Врати ми опанке

и ледену речицу

испод моје Широке њиве

и рибицу под каменом сморену.

Врати ми трешње

и гркаче и ранке

напукла ребра дечака

и крвава колена невештог берача.

Врати ми лук и стрелу

да поново гађам

у расцветалу крушку

и уплашим птицу.

Врати ми трошне плотове

малено стадо и звона

и ону радост

заласка сунца.

Врати ми прашњаву џаду

и пролазнике и караване

и крушку високу и недостижну

и џању небраницу.

Врати ми торбу плетену

и онај лонац млека

вунене рукавице и капуљачу

и мећаве и сметове.

Врати ми и оно иње

трави, воћњаку, шуми

шалу и капици мојој

да удахнем поново.

Врати ми јутро, птице моје

врапца, крешталицу, кукавицу

и лешник незрели

и моје незнање.

Врати ми и Оно,

знаш већ шта.

ДОК САЊАМ ТРЕБА МИ СВЕДОК

Не спавај

док ја сањам,

треба ми сведок.

Сањам како силазим с лишћа

и у крошњи векова

угашен без капи росе

болујем жеђ.

Несвест је несаница

померање помрачине

звезда падалица

у нашем хаосу.

Небо пева

као први девојачки пољубац

пева јутро у шуми

и лелекач на прво јутро.

У дну капи би извор

није се дао пити,

ни у сну

ни на јави.

То више и није сан.

СТАРАЦ МИЛИЈА ЈЕДНО ЈУТРО БАНУ

Једне зоре силна старина

Старац Милија дође из давнина

у мој крај када више није

свете песме ни литургије.

Поломио обрве изнад сокоока

љут што га немо дочекује зора

у гнезду скамењена кукавица

постиђена и нема заћутала Гора.

У предворје моје и у ово доба

откуд старче са тим штапом

остаде ли ико покрај твога гроба

да се с труна поји животворним слапом.

- Да спасем последни цвет,

по заповести мртвих проговара,

и кап је ледена мермерна

како то да старац нема завичаја.

Као молитва над земљом

стена ми паде на рамена

пред леденим приповедачем

у немом грлу реч затечена.

Знам да мислиш, да се кајем

што прећутах лажне речи

није ово слово због издаје

тугу, Старче, ти срџбом излечи.

Знаш у Липово, и Горње и Доње

Бјеласицом, Пољем сиротиња пука

од Мораче, Прекобрђа до Роваца

брат издао брата зарад чивилука.

Погледај Старче овај призор

руке и главе наше браће

кости подно јасена и бора

висе с њихових прозора.

Видиш, Старче ове сирочади

нит за ђеда ни за оца знају

неверни у слепо поверовали

па кост од кости отимају.

Није ово народ што га ти остави

не питај очеве - у црно завијени

њихова се деца одрекла од крста

у туђе дроњке - стидно повијени.

БОС ПО РЕЧИМА

ТУГА ЈЕ ШТО НАША ДЕЦА СТАРЕ

Туга је, туго моја

што сада кажем

а сутра не зборим

нити се тога сећам.

Туга је, главо моја,

што разумеш противнике

и прашташ свакојако

и што опет верујеш.

Туга је, срце моје,

у твојим одајама

и венама потекла

када си посумњало.

Туга је, очи моје,

што даље видесте,

и дође то,

и што га опет видите.

Туга је, руко моја,

увезана у словима

и свака реч као млеч

тече мојим венама.

Туга је, презрели цвете,

што наша деца старе

и што их ометосмо

да буду млади.

Туга је, свете,

што и време стари

у којем и срца наша

у тугу урастају.

ДУШИЦА И ДУШАНКА

Као из младежа

у братско срце

израсле сестре -

Душица и Душанка.

На рукама девојачким

светуцала је роса

расцветавале висибабе

и полен.

У недрима похрањују

родитеље, браћу,

децу своју.

Скривају 

немаштину

тугу, страдања

и речи надања.

Сачуване од Божје

судбини приклоњене

као заклетва

уклесане.

БОЛУЈЕМ ЖЕЂ

Не спавај

док ја сањам,

треба ми сведок.

Сањам како силазим с лишћа

и у крошњи векова

угашен без капи росе

болујем жеђ.

Несвест је несаница,

померање помрачине,

звезда падалица

у пукотинама нашег хаоса.

Небо пева

као први девојачки пољубац;

пева јутро у шуми

и лелекач на прво јутро.

Радо бих опет заспао,

но ме страх сна.

КАДА РЕЧ ИЗУСТИ ДРУГЕ НЕМА

Дуго би ћутао

ослоњен на штап

пре него би косовску капу

скинуо са главе

и метнуо на моју главу.

И опет би ћутао.

Радије би обрвом

или покретом главе

одагнао незбор.

Усправио би се

узео табакеру

савио цигарету

да штап одмори.

Када има о чему

кратко би

кад реч изусти

друге нема.

Мудра старина

ђед Нико.

БОС ПО РЕЧИМА

Ноћи

усамљена

сенко.

Ледене капи

удно душе

од вртлога.

тражим.

Уздижем руке

размичем звезде

призивам сећање

као метафору.

Дрхтим

за обећано

и опроштено

надање.

Бос по речима

као по трњу

у бескрају звезда

загубих се.

Ноћ је

и не да се преварити.

ОЧЕВА КОШУЉА

Осванух на паљевини

браће моје

и спаљеним огњиштима

предака њихових.

Гареж и сенке

догорелих греда у крст

као да скамењене

хоће да сведоче.

Камени прагови

нигде подница

покоје вешало сплетено

од паучине, крви и угарака.

Удно урушене очеве трпезе

међу окрајцима гусала и свирала

(као помеђу два црна облака)

светли славска икона.

Пепелом као по детелини

штедим кораке

љубим Светог Николу

и очеву кошуљу што је спаси.

Шта би ми сада

ја, брат мој,

тек наша деца

да не би очеве кошуље.

Није узалуд говорио

мој тихи ђед Нико

Како Богу  чиниш

тако од Бога и очекуј.

САДА ОТАЦ НЕ ГРЕЈЕ БРАЗДЕ

Од када је орницом орала

многа је уста прехранила

никада до краја истрошена

очева дрвена ралица.

Деценијама

хабала младе руке

у жуљеве претварала

и врелу крв.

Све што би  убраздила

ницало је

и месец и зору

уплитала у коњске длаке.

Отац руке упртао

у земљу родиљу

грејао семе да израсте

и боље роди.

Немоћно клијало

све док не осети

топлину трава

и капљице очевог зноја.

Испод старе јабуке

отац вида руке

и не греје бразде.

ФЕНДАК ПО ПОВРАТКУ У АКАДЕМИЈУ

Видим те ка' својим очима

и у буњишту сам те видео

и у пријавама полицијским

својевољни шпијуне

и тамо пише да си ти.

Тако ми се и снило

не правдај се

тек ти сада не верују

а и зашто би

и да си ми непознат

знао бих да си ти.

Увек ти

за нешто некоме

и не проверавај зашто

крив си, нема друге.

Ти си тај

знам да јеси

и да си неко други

опет си ти.

Ти си ниједна вјеро

ко би други

људе тамничио

нико до ти.

Утече, ка' он

и пљуну

како би по повратку

имао на шта сести.

Једино ти умеш да лижеш

туђину шапе

и браду умачеш

у сопствени измет

ти си пасји сине

и да кажеш ниси

јеси, јеси

не би то нико други

до ти.

А ко до он

виче и моли да се чује

ја сам, ја сам

пећински љубавник,

фендак академик,

он ме зна

и да ме није познавао

знао би да сам ја.

Ја сам онај што писах

и ко би други умео

толико лажи да иштампа

до ја академски.

Ето то је Он

и да није

других не би било

јер ко би пристао

да буде никоговић

ка' Он

нико као он.

ЗАШТО СУ НАС ПРОГЛАСИЛИ ИЗДАЈНИЦИМА

Ово је само делић

оних који знају зашто је

нас непоколебљиве

пред крстом и вером

требало прогласити издајницима.

Изданци изданих очева

већ годинама урличу:

Сви сте ви издајници

земље моје

народа свог

издајници мојих мука

непреспаваних ноћи

над иметком мојим.

Сви сте ви издајници

јер не хтедосте

што ја хтедох

и одбисте што вам даривах.

Сви сте ви издајници

јер не узесте

опанке, сићу и обећање

и моју наклоност.

Сви сте ви издајници

јер још плачете и признајете

гробове ваших предака.

Сви сте ви издајници

што гусле још слушате

и верујете да је Косово

света српска земља.

Сви сте ви издајници

који се неписмени

једино ћирилицом дописујете.

Сви сте ви издајници

јер оца вашег

ђеда вашег

мајку и њену дојку

још увек не издасте.

Сви сте ви издајници

јер се још увек сећате

Ловћена и оне српске капелице

и Његоша још призивате.

Сви сте ви издајници

јер памтите своје племе

и знате родослов свој

као да ја то немах.

Сви сте ви издајници

што славе још славите

постите и причест узимате

и свеће још палите.

Сви сте ви издајници

непоправљиви издајници

јер љубите мошти ваших светаца

као очеви ваши

а главу окрећете

и од моје сенке.

Сви сте ви издајници

моје похлепости, слепила,

мог царства и краљевства

круне моје некрунисане

и славе моје

купљене вашим благом.

Сви сте ви издајници

што не издасте себе

већ истрајавате у својој

издаји.

Сви ви издајници неиздатог.

Судиће вам они који нас издају.

СЕТИХ СЕ, ЧОВЕК САМ

Ноћима ...

сам као рођен

сабирам шта би

или је могло бити.

Било је свега;

кад се то указа

не разумех

да би.

Ја се заборавих,

време ме пита -

шта би?

Шапућем себи –

човек је увек недефинисан;

и када ми се учини

да схватих

сетих се - човек сам.

ПОРОБЉЕНИ СВЕТ

РЕЧИ У ТАЈНАМА СВЕТЛЕ

                                  Кћерки Милици

Да речи тајнама светле

схватићеш кад не будеш дете.

Куда те псине гоне

туда су прошле колоне.

Тужбе ти увек стигну

кад небригу уздигну.

Хули ће на те као звери

њихова немоћ је у невери.

Не иди на њихове стазе

тамо би хтели да те згазе.

Има збора нема речи

неко хода и када клечи.

Тебе је љубав родила

лети на својим крилима.

ГРЕХ ЈЕ ШТО СИ ГРЕШАН

Грех је што си грешан,

што призна и каза

како је човек бедан

и проклет од вазда.

Грех је што си жедан;

ни воде ни бурила,

извори редом пресахли

капима људског лудила.

Грех је што гладан јеси;

ни хлеба, ни зрна, ни мрвица.

Около сметлишта од хране

складиште богатих тврдица.

Грех је што си бос;

нози није до ципела

да јој је старих опанака

к'о да би свет видела.

Грех је што ходаш,

ни ногама није лако,

целог живота служе те

а ти Новица увек наопако.

И ПЧЕЛИЦА ЈЕ МОЈА БИЛА УБИЈЕНА

Дуго сам боловао без речи,

деценију коротовао распеће

у великом слому душе и тела,

ћутао покрај догореле свеће.

Падала тела од звери

очи као трешње презреле

гледао сам како разапињу

мојим прсима крваве стреле.

Ноћима бдио над ужасом,

у народу, травци и стењу,

и пчелица је моја била убијена

док мирисаше цвет на камењу.

Плакале мајке и дојиле тугу,

крваве сакупљаху опанке,

у црнини као у завештању,

љубљаху крст пред растанке.

Стотине посадисмо крстача

у наше груди, а ми убице,

браћа нас издаше везане,

туђе нам суде суднице.

Опет прете,

поробљени свете.

КАО ЗАКЛЕТВУ

Како се осећам свете

кад је душа однесена,

а на руке ледне јутрос

пала птица покошена.

Шта човек да види

кад гледа у угарке,

трпезу, мрвице, бритву,

у траг светлости танке.

Тешко ли је мени са мном,

два се човека будимо,

у различита времена

да један другом судимо.

Када се мени пије

а он неће и не уме,

увек би рађе клао

него да ме разуме.

Како ли је мени

да себи сливам страву,

изнађем чаробну реч

и тако сачувам главу.

Као заклетву.

КРСТ У ЈЕЗИКУ

Ноћима ме неко зове

тако жустро, тако силно

чини ми се Његош усто

љутнуо се на мастило.

Миран леже, љутит уста

види Раде кућа ломна

на гувно се оно загна

гле некрста на сред трона.

Затече га лед ледена

камен венац зазидани

моли Бога па га пита:

Откуд ови црни дани?

Гледа земљу, види чуда,

нигде браће, нити воље

у језику да се крсте

и одбране од невоље.

У ад му се свет отворио

цвили народ ко робови

монахиње туже манастире

расцветали преци и гробови.

Која ли је ово ура

Владика се пита, збори

никад 'вако није било

сад се зову Црногори.

И пред светим крстом стаде 

тражи одсај у тој тами

Боже не дај, спаси Боже

и пореци да смо сами.

МАЈЧИНО ЗАВЕШТАЊЕ

Над главом месец на пола,

она ћути и не пита шта је,

зна мученица моја

како се раздањује и траје.

У недрима као змију

бурила, бремена и снежнице

загрнула старица моја

да сачува кућу од леднице.

Жури да претекне уру,

оставља белеге на пола

деци да подари и завешта

све лепоте, сем бола.

Још брижна превија

мало сира за много наде

када ли јој пред зору

у шаке суза паде.

Руке што дариваху

у небо звездано прати

златоуста немо изговара

увек добру добром врати.

Чему брига, шта је?

Вакат је и тако треба,

љутну се изморена мати,

као да је смрт потреба.

ПОД ОНОМ КРВАВОМ ЧЕСМОМ

Земља је моја страдалница

препуна крви, јаука и клетве

вучје су јаме прождрле

све топле сонете.

Хајке на све стране

у ранама, поново повијени,

би то једном и недавно

умресмо осрамоћени.

Крикнуле јаме, бразде,

крв запекла стене,

дед и унук у безданици

греју кости кроз моје вене.

На прамен таме записах

да потомке пробудим песмом,

можда им сване у ненаду

под оном крвавом чесмом.

СРЦЕ, УБИЦО, ВИДИШ ЛИ ДА СЕДИМ

Срце, Убицо, видиш ли да седим,

докле ће ово да траје -

животом призиваш

кад човек човека издаје.

Кад већ тако хоћеш

крени и ти из Горе Црне

понеси слова и крстаче

можда те добро врне.

ТО ЈЕ ЦЕНА НАШЕМ ТРАГУ

Ниси ти крива и дужна

да ломиш и топиш леднике

моје су руке премрзле

уз браћу мученике.

Страх је велика зверка

ноћу и дању запоседа

глави се твојој чини

неће је ако је седа.

Одсеклу твоју главу

плочником љуби иње

видиш ли небом, сестро

светлост наше светиње.

Да оживи и завешта

Божја је рука хтела

мирише као тамјан

и светли на сред села.

И међаши и пркоси

закопава завет благу

и не жали и не брине

то је цена нашем трагу.

ПАДЕ СТЕНА

                     Проф. Вукашину Вукчевићу

Када се откину каменчић

онда паде и стена,

ми још онако немушни

схватисмо да га нема.

Видиш ли оно место,

ћути, то је реч

на којој он дрема;

Песма - тишина нема.

Ту виноград вино гради

и напаја и залива

болну душу, рану живу,

мајку мртву што га снива.

Болело га много тога,

некада не би ни нас.

Можда би подигао руку

да је желео спас.

Над његовом хумком:

«Њене руке се грију»,

нису ни пусте ни саме,

загрлиле Русију.

У ЗАВИЧАЈУ ОД КАМЕЊА

Подари, Боже, добру  реч

пре но што се сама каза

знаш ли како пева птица

кућа кад је празна

Зидови се померили

шапат куће то је тајна

има рука која пише

топле речи из очаја.

Још се врата отварају

има наде, Боже сврати

у мој студен дуни ватру

и огњишту искру врати.

Воћњаци се расцветали

једно дете крај Плашнице

цвет за цветом умножава

као сузе радоснице.

Боже јеси, Боже ту си

и хвала ти за сва хтења

није човек вичан добру

у завичају од камења.

МОЖДА ПРОЦВЕТАМ У ТВОМ ЗАГРЉАЈУ

Снег је, љубави моја

прекрио стазе и плотине

збуњен пред старост

куда у ове године.

Много је тога

у грудима и крви

нисам знао како се

човек у човеку мрви.

Уморне ноге би на пут

увек у твом загрљају

како је човеку тешко

мртав си а не знају.

Ево ми глава незбор

невидљив вез твојих речи

то што немо изговараш

више боли него лечи.

Пахуље беле знају

каква их немоћ чека

нисам ни од челика

па да пртим довека.

Снег је затрпао обрве

ја грејао мрзлице

да повратим сјај оку

и отопио твоје трепавице.

Љубави видиш ли, ево ме бео

пахуљом завејан у завичају

окопни ли можда изнова

процеветам у твом загрљају.

СПАШАВАЊЕ ДУШЕ

МАЈКА, ЈА И КОСОВО

Е, кад ме мајка упита

би ли сине, ране ти моје,

пред зору кренуо преко Ржанице

до у Дечане,

затече ме у чуду.

Шта да јој кажем?

Мислим најбоље је

да ништа не кажем,

а опет

нешто морах.

Дечани су још у пољу,

миришу и трепере,

и овде их осећам, мајко,

како калдрмом старом

монаси

тамјаном каде путеве Господње

и наше,

и после нас;

како тамјан

и мирис Косовског божура

у нашим чулима одседа.

Дечани су, мајко, још двори

царева, краљева,

небеских владара,

Дечани су где и беху.

Шта да јој кажем?

Дечани су писмо наше златно

Симонидин вез од бола

и круна...

Видиш ли, знамо то мајко,

па куда да идем

и шта бих ти донео

осим крста Дечанскога.

Знаш мајко, то је Божје сазвежђе:

Дечани, Грачаница,

Божја ризница - Пећка патријаршија,

Девич, Левишка, Црква Светог Спаса

све наше мученице,

Исусове задужбине

и наше покајнице.

Тамо су све наше

тужбалице, невесте,

праштања и патње, невере и издајства,

тамо су све наше ране,

чемери и мелеми.

Шта да јој кажем још?

Прађед мој тамо је

ђед мој тамо је

отац мој тамо је

деца су наша тамо

крв наша тамо је,

и шта сада?

Сагну се старица моја,

на земљу клекну,

мараму скиде,

ко земљи да збори:

«Е, да имам сузу пустила бих

да потопи и горе и доље,

да устиса силна вода

и одавде ја запловим

у дечанско море

ка' некад у Лазарево поље.

Дај Боже, дај сило небеска

деци нашој, травама и пчелама

да с молитвом лежу

и звонима се буде

да и ноћу као у нашим

светим косовким црквама и манастирима

зажижу свеће где год њихов сјај

и вечни плам досеже.

Услиши Боже овој мученици

тако мало за род свој.

Божје ми вере,

Богом се кунем,

Бог ми је сведок,

више те молити нећу -

Спаси само још овај пут«.

Шта да јој кажем,

Боже?

МИЛИЦА: ДОБРО ЈЕ ДА ЈЕ СВЕТЛОСТ

Нека буде светлост.

И би светлост -

твојом вољом

Створитељу наш.

Да не би светлости,

не би ни дана,

да не би таме,

не би ни ноћи.

Бог је тај који

растави светлост и таму,

и би светлост

и би тама.

Дође сунце

и дође нада у живот

у птице, у цвеће,

у живот на земљи.

Бог земљи подари семе

и би семе

и проклија

и роди

и спаси народ.

Би светлост

и спаси чедо моје

моје јединче -

Милицу моју.

У сумрак

под Острогом,

говори ми:

«Видим светлост

видим пространства

и она небеска

и ова овоземаљска.

И у реке када погледам

светлост видим,

и човеку у очима

светлост видим,

и птици кроз крила

светлост видим,

и у надањима мојим

светлост видим,

и вера моја је светлост,

јер је светлост добро

јер добро је да је светлост.

Благословене су очи

које светлост виде,

и ове.

И видео је Бог

како бих и ја видела

и рече:

Види!« 

И би светлост.

САВИНА КЕЛИЈА НАША СПАСОНОСНА

Има ли земље

коју није походио

и њоме ходио

Свети Сава.

Када се Савина светлост

уздиже и би

небески покривач

земље посташе свете.

Само се Савиној руци дало

да што дотакне и оживи

где штапом покуца

зажуборе извори ледени.

И данас крепе нас

Савина врела

Савини извори

Савино језеро

Савина реч

Савина молитва

Савино молитвено небо

Крст Савин.

Где год да затражимо

опрост и спас

свугде је Савина молитвеница

келија наша спасоносна.

Да нас не причести

шта би човек био

Господе?

ЧОВЕК УТАМНИЧЕН У МОЈОЈ ДУШИ

Тамо је моја мисао

и први осмех

и прва нада,

песма и цвеће

листање, шуме,

црвкут првих птица,

детињство моје,

пространство,

слобода...

Сунце је тамо

некако увек веће

огромно и недостижно

кад гране над Сињајевином

и када зађе

опет знам да је тамо.

Детињство моје

доноси звук фруле

и песме чобаница,

жубор потока,

први каћун, висибабе

расцветале и миришљаве ливаде.

Волео сам да будем ту

да себе изведем у шетњу

с јесени да берем шљиве

јабуке румене док

мирисаху једино неубране.

Време је да признам

како је бестраг обестрвио бескрај,

како и у душу лакше допирем

и све што хоћу одлажем,

мора да сачека.

Кућица моја

и њу чекам,

и жита моја,

и њих чекам.

Сунце, изјаши

и шапни

име човека

утамниченог

у мојој души

и оно што

више никада поново

видети нећу.

САВИНА ВОДА НА ДОХВАТ БОГУ

Сињајевина снежна,

тужна и пуста,

памти и ћути

прве капи

Савине воде.

Стиже светац,

на крову од безводнице

заста са ђаком својим

и пободе штап.

Дете беше жедно.

Светац се помоли

да вода потекне,

прекрсти,

дете клекну,

и би вода.

Као жилама

потекоше млазови,

божји дари ноћу надолазише.

Језеро прогледа

Божјом и Савином вољом

на крову од Сињајевине,

Богу на дохвату руке.

Од тада народ говори -

Савина је то вода,

језеро Савино.

Ту су и сведоче

и Савине стопе,

не дају се,

и јаве се човеку

из скамањене траве.  

ШТА САДА ДА ПИШЕМ

Ћутим,

љут на себе

љут,

не може мимо тога -

да би себи главу раздробио

језик одсекао

и руке

и ноге ...

Шта сада да пишем

песме

да тражим риме

да прекопавам по сећањима

да слутим

верујем и не верујем

кајем

и тражим милост

и опрост од песме.

Је ли човек

само човечуљак

који може да скрије

чему није вичан

и немоћан 

да умакне проклетству.

Не терај злобу да пише

није сигурна рука

која у страху преноћи

а јутру се весели.

Светлости, пред нама је тама

остави љутње, не ремети слова

и када видиш што други не виде

стави тачку.

ВЕСТ ЈЕ ДА СМО СПАСИЛИ ДУШУ СВОЈУ

Вест је

када ти рука задрхти

словом и белином

и немаш снаге да пишеш, 

и не пишеш.

Све је већ речено

не смеш веровати

а опет верујеш

у вест из поузданих извора.

То што светом кружи

и што и нас снађе

и није нека новост

присетих се предања.

Вест је ретка птица

која небесима јави

како је нечовек

добром даривао човека.

Шта би то била вест

ако није ово доба

ни једном слично

чега никада не би.

Све добре вести

стигле су из завичаја

и урезале се

на мом лицу.

Вест је да смо

саградили Богомољу

причестили се

и спасили душу своју.

ЗВЕРИ СЕ ЛЕГУ

Реч

и слово

и

олово.

Птице

у лету

завичај

плету.

На ливади

ни трава

ни маховина,

све бадава.

Зашто се

звери легу

у срцу и снегу.

Живе без гласа

немо уклети

ни крик да пусте

олово кад полети.

Не лети.

БОЖЕ ДАРУЈ УСАМЉЕНОМ ЧОВЕКУ ЗАВИЧАЈ

Птицо, полети и лети

нек земљи буде лакше

и небу је на дар

што лети а не боли.

Кишо, падај

олакшај небеса

кад човек не уме

ти плачи.

Јутро, свићи

да свака беба

прву светлост угледа

на мајчиним дојкама.

Шумо, листај, пролистај

окити и одмори

одбегле душе

и уклете песнике.

Сунце, грани

истопи леднице

и угреј

срца наших противника.

Семе, клијај, расти

где птица кљуца

има за јато

и за човека.

Земљо, оплоди

свако зрно

и не жури да повијеш

што се роди.

Свећо, гори

док је пламена

увек ће бити

светог крштења.

Кућо, окући се

у плоду

потомцима

и траговима човека.

Свете, расвети се

у слова,

речи

и молитве.

Боже, даруј

уморног јахача

и монаха,

да усамљени човек

пронађе завичај.

И НИЈЕ ЛОШЕ УМРЕТИ   

Умрети међу травама

затрпан цветом, поленом,

пчелом и росом

као мајчином дојком

и није лоше умрети.

Умрети насмејан

међу травке

лековите, миришљаве

у откосу хајдучке траве

и није лоше умрети.

Умрети загледан

у шуме и пашњаке

планинске врхове

орла под облаком

и није лоше умрети.

Умрети док слушаш

како се деца веселе

и мајке зорне

подајају младике

и није лоше умрети.

Умрети док зрену

плодови у воћњаку

и птице радосно зоре

на прозор у свитање

и није лоше умрети.

Умрети док се деца

добром даривају

зажињу свеће за славе

тамјаном и хлебом миришу

и није лоше умрети.   

Умрети док волиш

док те деца воле

и ниси сироче

док можеш добром даривати

златити, праштати и веровати

и сузу братску не видети

и није лоше умрети.

АКО НЕ УМРЕМ

ГРЕХ

Грех,

беше грех

у свакој речи

коју изговорих

мимо твоје,

Господе.

РЕЧ

Речима злати

нека осете

како је племенито

добру реч даривати.

ЧОВЕК

Човек мора и кад не може.

Али не мора кад може.

То је живот.

Зато и јесте суров.

ВЕЧНОСТ

Ако ћу се преселити у вечност

ваља мислити како ћу радити.

ЦВЕТАЊЕ

Испуцале усне

нису се помицале

нити радовале.

Није рађало

касно цветање

скамењено.

Светлост и тама

пре дођу и мину

него немани и погани.

Ледене усне проговарају -

Човек је тамновање

и заблуда.

МУК

Већ деценију човек не пева.

Пева ветар,

осушена стабла,

стење, камење.

Небо не пева,

ни птице.

СМРТ

Ако не умрем

ко ће ми веровати

да сам живео.

ПОГОВОР

ЛИРСКА ТРАГАЊА НОВИЦЕ ЂУРИЋА

Поезија Новице Ђурића истиче се својом посебношћу међу бројним српским гласовима у Црној Гори. Она не личи ни једном другом гласу с почетка овог вијека, поготову у погледу форме: дикције, тропа, техничке версификације. На један веома префињен старински начин Ђурићева поезија могла би се назвати “чистом”. Он се ослања највише на метафору и поређење, док његове пјесничке слике, иако садрже призвуке сугестија, излазе у сусрет и захтјевима чулних доживљаја и оних који од ње захтијевају понуђени симболи. У питању је посебан вид Ђурићевог реализма – чак и онда када његове метафоре наговјештавају да је стварност окрутнија, љепша, тужнија или сложенија него што је вјеровао прије тога. Ђурићеве метафоре имају епистомолошку улогу, оне се односе на цијелу пјесму, али често и само на један њен најчешће закључни стих. Његове пјесничке слике најприје показују пјесникову руку спуштену само на један предмет, потом помјерену према ширем простору, и на крају према цијелом универзуму.

Новица Ђурић доживљава језик као специфично наслеђе, док на версификацију гледа као на својеврсну науку, неопходно знање које се мора примијенити. За овог пјесника форма је награда по себи, она даје његовим пјесмама додир нечег романтичарског, чиме пјесник ствара старински однос између себе и свијета. Он је сјетно свјестан да се између њега и историје свијета, Црне Горе поготово, налази огроман и непотпун свијет, поредак помоћу кога може успоставити равнотежу у односу на све грехове цивилизације. Ово значи да Новица Ђурић види човјека из перспективе историје и природе.

Његова природа има адресу, пејзаже препознатљиве по љепоти, пејзаже који су увијек помало мелахонични, али често и драматични. Они су у географском кругу пјесниковог завичаја, у Црној Гори (Липово), и пригрлили су пјесникове најчешће мотиве: птице, воћнаке, изворе, росу, камен, божуре, потоке, да би се на крају стопили са пјесниковом замишљеношћу над судбином свијета. Та иста природа захтијева много од пјесника: она тражи од њега да поезији да улогу коју су људи давно напустили. У том смислу поезија Новице Ђурића дијели пјеснички свијет Роберта Фроста, јер обојица покушавају да покажу у којој мјери су свјесни богатства духовног живота, који није лако подијелити с неким. Новица Ђурић то показује кроз многе пјесме које пјевају о дубокој усамљености, коју понекад разрешава драмским чином. Тако је исковао стихове који пјевају о његовом сазнању о животу, као нпр. у пјесмама у којима преовладавају филозофски тонови: “Човек утамничен у мојој души” и “Речи у тајнама светле”.

Није тешко тврдити да Новица Ђурић може да створи поезију која ће се обожавати, његови чести мотиви: камен, роса, извор, сви су у складу, па ипак препуни алегорија на бол и наду. Сазнати нешто више о овим и сличним мотивима значи мијењати свој свијет, предвидјети шта ће се десити. Коначно, то значи побиједити императиве драме у којој се човјек суочава са извјесним искушењима: да ли се борити или не, да ли отићи или не, учествовати или заборавити.  Искушење је помало нападно, чак помало само-деструктивно. Отпор искушењу има извјесну снагу, док побједа лежи у одбијању да се буде човјек, оптимистичкој вјери у човјекову снагу. Зрачак наде обично је у последња два стиха у већини пјесама иако има нечег необичног у овој побједи: човјек и природа се понашају као да су се договорили: огледају се једно у другом. 

Новица Ђурић константно користи овај став као основ за поређење и контрастирање док испитује род свој, и док прати циклус вјечитог обнављања: рађања и смрти. И зато се у дубини поезије Новице Ђурића види живот, ријеч, вјечност, цветање, гријех, смрт, бол и страх. Он испитује, открива и хераклитовски закључује да живот има задатак да траје. Ово не сазнајемо из закључних мисли, јер пјесник иде корак даље: оставља нас да сами закључимо. Љубав није само пут до истине, нпр., она представља и корак до мудрости (“Једина љубави, неподношљива”), али и до откривања тајних сазнања о универзуму (“Туга је што наша деца старе”).

Контемплативна лирска поезија Новице Ђурића често има драмску форму: она има чак и заплет, неки вид лингвистичке интриге, садржи и догађај из прошлости, и остварење, а све је то компоновано с циљем да просуди однос човјека према човјеку. Неке од ових пјесама дирају читаоце у срце призивањем заборављених страница историје и религије (“Старац Милија једно јутро бану”, “Савина вода на дохват Богу”, “Вест је да смо спасили душу своју”). Бол који осјећамо због патње једнак је болу који изазивају остале кључне ријечи: смрт, спас, свјетлост, љубав, гријех, заклетве… (“Мајчино завештање”, “Јави ми да сам жив”, “Срце, Убицо, видиш ли да седим”, “Грех је што си грешан”)

Новица Ђурић ствара у вријеме бројних избора од којих је многе одбацио: да убије религију уз помоћ науке или порекне Бога, нпр. умјесто тога он је прихватио и једно и друго: чињеницу и интуицију, чула и искуство, тако да његова поезија личи на носталгично сјећање са призвуцима нечег могућег у будућности. Због тога ће се поезија Новице Ђурића читати, али не само због тога што су у њеној основи природа и филозофска питања, запитаност над својим временом, већ зато што се обраћа човјеку. И зато што говори о човјеку.

Проф. др Радојка Вукчевић

Белешка о писцу

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Колашину. Објавио књиге песама: Трагом живота (1973.), Узалудна врата (1980.), Дрво у тами (1986.), Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.), Кућни тамничар (1990.), Божја дјеца (1996.), књигу поезије за децу Милица словарица (1999.), књигу интервјуа Мој разговор с њима (1990.), књиге прозе Светлост и сенке под Ловћеном (2008.), Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008.) и књигу Вуко - Мит који се сам уздигао (2008.) је приредио о Вукашину Вуку Вукчевићу.

         Књига, педесет нових пјесама, Јави ми да сам жив (2009.), је његова дванаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.