ЛИКВИДАТОРИ БУДНИ СПАВАЈУ

 

Новица Ђурић

Пред­сјед­ник Удру­же­ња но­ви­на­ра Но­ви­ца Ђу­рић ис­ти­че да је те­шко ре­ћи оно што сви зна­ју, јер то што се зна ни­је исти­на, а оно што се не зна, опет се не­гдје ша­пу­ће.
– Зна­чи и то се зна. Сви зна­ју, са­мо не зна­ју они што би тре­ба­ло за­кон­ским па­ра­гра­фи­ма да име­ну­ју на­ру­чи­о­це, по­ма­га­че и из­вр­ши­о­це сви­ре­пог уби­ства Ду­шка Јо­ва­но­ви­ћа. У на­сто­ја­њи­ма да се ша­пат гла­сно из­го­во­ри тре­ба има­ти мје­ру ка­ко се Ду­шко и ње­гов по­то­мак не би на­шли по­но­во као из­го­вор, по­шта­па­ли­ца, по­вре­ме­на по­тре­ба за­рад би­ло чи­јих ин­те­ре­са. Ду­шко­ви ли­кви­да­то­ри буд­ни спа­ва­ју, че­мер је­ду и у сум­њу за­ра­ста­ју, што је нај­ве­ћа људ­ска ка­зна. Вје­ру­ју­ћи у Бо­га, знам да их је за­де­си­ла те­шка ка­зна – жи­ве, а ду­ше им коп­не. Иш­че­за­ва­ју. Та­ко уви­јек за­вр­ше иса­ни ко­ји диг­ну ру­ку на не­ви­ног чо­вје­ка. Ду­шка сам мало бо­ље од мно­гих по­зна­вао, знам да би та­ко и он о њи­ма ми­слио. Са­да су на дје­лу но­ви­на­ри-ис­тра­жи­ва­чи. Са­ма чи­ње­ни­ца да је фор­ми­ра­на Ко­ми­си­ја за пра­ће­ње ис­тра­га о на­па­ди­ма на но­ви­на­ре го­во­ри да су по­ли­ци­ја и ту­жи­ла­штво ис­тра­гу из сво­јих ни­је­мих фи­о­ка пре­ба­ци­ли у фа­сци­кле Ко­ми­си­је, тек да ви­де ка­ко је не­мо­гу­ће про­на­ћи уби­цу Јо­ва­но­ви­ћа. Ме­ни се чи­ни да се, ипак, не­што окре­ће. Мо­жда се не­гдје срет­ну ис­тра­жи­те­љи са ба­ти­на­ши­ма и ли­кви­да­то­ри­ма но­ви­на­ра, по­ру­чио је Ђу­рић.

Дневне новине ДАН, 27.мај 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=493387&datum=2015-05-27&naslov=Zlo%E8in%20bez%20kazne%20ve%E6%2011%20godina 

МАЈКА - ЗАДУЖБИНА

Новица Ђурић, КОСОВО МАЈКО / Партенон/,Београд 2015. година

Косово је једна од најважнијих тема српских песника. Косово је део бића српског човека - сложени систем доживљаја и унутрашњег живота у широком распону осећања: од колективно-несвесног у дубини култа предака, преко културно-историјског и морално-психолошког, све до личног и појединачног.
Код различитих песника преовлађује различита интелектуална меморија, која утиче на различите изразе Косова.

Свој израз Косова и косовског света Новица Ђурић проналази у личном доживљају. Доживљај почиње од једне изреке-заклетве песникове мајке: Рана ми косовских, па се одатле продужује у све шири комплекс косовских појмова, међу којима доминирају белези трајања српских средњовековних задужбина, који су оријентири живота и памћења. Где су манастири, ту су остали косовски међаши и симболи: божурови, Симонида, круна, крст... Посебну димензију овом наслеђу даје призвук косовског епа – најдрагоценија реч и мисао српске усмене књижевности.

Новица Ђурић, међутим, не наглашава сјај симбола и појединости косовског света и завета. Његов доживљај Косова је лирски – пре свега зато што се остварује напоредо и преплетено са доживљајем мајке. Суочен са једном врстом губитка мајке (из овоземаљског живота) и с једном врстом губитка Косова (у историјско-политичком тренутку свога доба) – два упоришта, лична и национална, песник бележи лирска сновиђења којима дочарава сложеност и искреност доживљаја та два спојена мотива.

Новица Ђурић то остварује у форми седмоделне поеме, сачињене од микро-слика – из психо-емотивног и језичког корпуса. Реторским средствима, којима доминира управни говор, једна врста дијалога између мајке и сина, песник сенчи лице и наличје косовског света у нама – светлу страну поседовања једног огромног побожног и витешког наслеђа, а с друге стране библијско страдање свог народа на светој земљи предака, коју отимају, погане и тлаче зле силе и слуге најгорих војски: „прогледаше тек кад видјеше / како гробове руше, /  пале цркве и манастире, / како у огањ дјецу бацају, / житнице пале“.

Испод витешког ореола Косова чује се глас тужбалице – још једне мајке Југовића.

Мајка и син, у два гласа које поезија уплиће у венац, туже спрам Косова. Песник тужи за мајком, тако мајка поново постаје песничка задужбина.

Драган Лакићевић

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: „ДРХТАЈ У ПРУТУ“ ГОРАНА ДАНИЛОВИЋА

Данас је пред вама нова књига „Дрхтај у пруту“, пјесника Горана Даниловића, коју је објавила „Нова књига“. Назив издавача и не одговара садржају ове књиге јер је ријеч о „старој“ књизи, оној која је наставила тамо гдје је пјесник стао претходном књигом „Ријечи и речи“, што пажљивом читаоцу наговјештава аутор када на нултој страни написа „Ријечи и речи ИИ“.

Новица Ђурић и Горан Даниловић

             Књига о којој говорим, осим што је илустрована и технички савршено уређена, једна је цјелина, па стога и није подијељена у циклусе. Једноставно, такву врсту уобичајене диобе пјесник је с правом избјегао, јер како подијелити једну мисао, оно од чега је саткана душа човјека, страх, зебња, слутња, покајање, гријех и опет љубав. Тек да није гријеха, како би спознали безгрешност, па је с тога пјесницима пјесма јагње Божје које приносе као безгрешно зачеће душе. Можда с овом, више дилемом, желим да мој скромни запис о књизи „Дрхтај у пруту“ почнем с краја књиге гдје Даниловић Господу приноси „туђе срце“, оно пјесничко, оно које испашта, боли, срце-дрхтај, срце-убицу, срце-издајника и на крају пјесничко срце изгнаника. А срце-тишине подједнако трепери и у срни и у вуку на корицама ове књиге.

            А тек како наше мајке мученице умију да прогледају из сваког пјесничког стиха свједочи и почетак у књизи, гдје иза посвете „Сјенама моје мајке“ приказује нам се, јавља се лик пјесникове старице са погледом који прати „чедо њено“,  онако како је то Богом дано.

            Нека ми не буде замјерено што се никада се позивам на великане поезије или философије како бих исказао оно што мислим, односно читаоцу дао до знања како је мој став необорив, јер је у сагласју са наведеним великанима. Вјерујем да такав начин представљања књиге поезије или прозе, или пак представљање једне сликарске изложбе, је немоћ онога који је нејак да пред јавност изнесе претешко бреме.

            Даниловић у пјесмама Прут над водом, Откуни, Обилићу, Гаврило, Скадар пусти, Русија до Зејтинлика исповиједа, вријеме, историјске догађаје, и тражи одговор од Отаџбине ко је у њеном гробу, „мртви спокој или можда мој живи страх“. Истина, Даниловић зна шта се и када зби, ко и како је махао сабљом и палио огњем и томе се не предаје, већ трага докле је доспио талас након што спусти пут на води. Зна аутор ове књиге како се пјева части, како се пјева слободи и признаје како је остао поражен пред сазнањем да су се многе велике идеје, велика дјела, добромириснице народног памћења изгубиле, па се у пјесми „Скадар пусти“ нада заврати већ признаје /„Сви смо изгинули/ Побиједила је пуста смрт“/. И то је, по мени, велика пјесма. Остало у њој је потка за евентуално неке друге стиховезнице.

            Када већ то тако разумјех, морам да се похвалим како ме Даниловић остави без ријечи, без права да било шта кажем пјесми „Гаврило“, а она гласи:

            „Јеси

              И нека си“.

            И ту се негдје, након молбе, „Не дај нас клетви Владико“ / Владико/ Даниловић сусрео са пјесничком крвоисписницом Гаврила Принципа „Сарајево, 1914.“ гдје слободар, пјесник чијој се руци позлатило пјева:

“Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!”.

            А оно мајчино око са почетка књиге види у истоименој пјесми како ће нестати свијета, цвијета, ватре, среће – свега осим бола који у комаде покида наше нерве, траје, боли и живи свој крај, “свршетак у ж од живота” /Ж/.

            А ко није имао „свога леда” никада и неће пожељети да студени нестане, а Даниловићева студен избија из многих стихова.

            Међу пјесничким књигама скоро да нема пјесме у којој се неком и нечему не молимо, најчешће Господу да нам услиши жељу, али у пјесми Богојављење ње се Даниловић одрекао. Но, ако се ње одрекао није заборавио како је летио не баш вичан лету, како је летећи стизао до истока, како је прелијетао “књигу староставну” и како у тим поднебесима пролијеће и “ријеч по која” .

            Често се деси, зашто не рећи најчешће, пјеснику да заплаче и то мање боли, али Даниловићев сузе су у очима жене коју воли, зато се и уздиже да јој се допадне. И не жали да у граду порушених жеља буде унесен с ранама Ахилеја. Јер пјесник не признаје бол који лијечи, већ болује, како пјева, “давне разговоре”. А можда се у тој емотивној узалудности Даниловић покушава дијелом скрити, јер љубав је још увијек дрво које за трен “севне у дрвце”. Па љубав и јесте трен, бљесак у настајању, али и заклетва да са губилишта никада неће запјевати “и ништа, ништа”.

            Чини ми се да сам при крају читања књиге, оних песама које исписују све љепоте и гријехе љубави, застао упитан - да ли је песник до те мјере смио бити искрен. Јер, то што се каже пјесми не смије и љубави. Даниловић јесте.

            Хтјело му се.

             “Јеси

              И нека си”.

  Подгорички сајам књига, 9.мај 2015.                          Новица Ђурић
http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2015-05-17&rubrika=Kultura&najdatum=2015-05-16&clanak=491482&naslov=Drhtaj%20u%20prutu%20od%20rije%E8i%20i%20re%E8i