МАЈКА - ЗАДУЖБИНА

Новица Ђурић, КОСОВО МАЈКО / Партенон/,Београд 2015. година

Косово је једна од најважнијих тема српских песника. Косово је део бића српског човека - сложени систем доживљаја и унутрашњег живота у широком распону осећања: од колективно-несвесног у дубини култа предака, преко културно-историјског и морално-психолошког, све до личног и појединачног.
Код различитих песника преовлађује различита интелектуална меморија, која утиче на различите изразе Косова.

Свој израз Косова и косовског света Новица Ђурић проналази у личном доживљају. Доживљај почиње од једне изреке-заклетве песникове мајке: Рана ми косовских, па се одатле продужује у све шири комплекс косовских појмова, међу којима доминирају белези трајања српских средњовековних задужбина, који су оријентири живота и памћења. Где су манастири, ту су остали косовски међаши и симболи: божурови, Симонида, круна, крст... Посебну димензију овом наслеђу даје призвук косовског епа – најдрагоценија реч и мисао српске усмене књижевности.

Новица Ђурић, међутим, не наглашава сјај симбола и појединости косовског света и завета. Његов доживљај Косова је лирски – пре свега зато што се остварује напоредо и преплетено са доживљајем мајке. Суочен са једном врстом губитка мајке (из овоземаљског живота) и с једном врстом губитка Косова (у историјско-политичком тренутку свога доба) – два упоришта, лична и национална, песник бележи лирска сновиђења којима дочарава сложеност и искреност доживљаја та два спојена мотива.

Новица Ђурић то остварује у форми седмоделне поеме, сачињене од микро-слика – из психо-емотивног и језичког корпуса. Реторским средствима, којима доминира управни говор, једна врста дијалога између мајке и сина, песник сенчи лице и наличје косовског света у нама – светлу страну поседовања једног огромног побожног и витешког наслеђа, а с друге стране библијско страдање свог народа на светој земљи предака, коју отимају, погане и тлаче зле силе и слуге најгорих војски: „прогледаше тек кад видјеше / како гробове руше, /  пале цркве и манастире, / како у огањ дјецу бацају, / житнице пале“.

Испод витешког ореола Косова чује се глас тужбалице – још једне мајке Југовића.

Мајка и син, у два гласа које поезија уплиће у венац, туже спрам Косова. Песник тужи за мајком, тако мајка поново постаје песничка задужбина.

Драган Лакићевић