Новица Ђурић: БОС ПО РЕЧИМА

Издавач:

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори

Издавачки центар

Библиотека

Посебна издања

Књига 6

Уредник

Никола Маројевић

НОВИЦА ЂУРИЋ

БОС ПО РЕЧИМА

Никшић 2014

ЗАГРЛИ МЕ, БОЖЕ

БОГ ЗНАО ДА ЈЕ БОГ

Видиш ли, Боже,

неко плаче,

човек плаче.

Не дај сузама

кад птица пева

кад дете пева

и пчела.

Помози

да будемо људи

у метежу и немиру.

Загрли ме, Боже,

ја сам човек.

Човек није хтео да буде Бог,

а Бог, као Бог

знао је да је он - Бог.

ДА ЈЕ ЧОВЕК ВИДЕО ШТО И БОГ

Тек да је Човек

видео што и Бог

никада не би васкрснуо,

и није.

Можда би и Богу

било лакше да је умро

него што је све видео,

и то му би теже

од распећа.

Пожелим да будем слеп

и захвалим слепилу

на помоћи

да лакше умрем.

Они што све виде

нека се што пре

изборе за смрт.

Смрт није време

већ Ненадна,

трен.

РЕЗБАР БОЖЈЕГ КРСТА

/ Гојку Стојчевићу – Патријарху Павлу /

Бијаше младић кад уђе

у цркву Св. Аранђела Гаврила

негде у шумадијској планини

блед занемео богословац Гојко Стојчевић.

И не би више Гојко

након што клекну и помоли се

моштима безименог свеца

у манастиру Вујну.

Би то 1944. година

када му прорекоше век кратак

као и његовим родитељима

Патријарху нашем Павлу.

Свет је горео, рат

од манастира до манастира

молећи се за спас

спаси душу своју.

Одмори под липовим хладом

и од одломљене гранчице

резбари крст Божји

и остави га братији у Вујну.

Доведе га Господ

уведе у манастир

задуго их не би

и тамо осташе.

Чу створитељ молитву боника

братија кришом гледа и стрепи,

Бог све види и не оклева

стави руку на његово раме

и подиже га за навек.

Живео је по Јеванђељу

у келији Патријаршије

од мрвица и Божјих дари

молећи да будемо људи.

Говорио је тихо

а далеко се чуло

није гледао телевизију

ни читао новине

што би важно

стизало је Божјом поштом.

Трену

у 95. години

и пробуди се

у Божјем загрљају.

ОН ЈЕ ПОНОВО У МОМ КРАЈУ

Митрополиту Амфилохију

Он босоног

светом ходио,

ми у опанцима,

не знамо куда.

Ни време,

ни путеве,

Није бирао

ходио је стазом

испред човека.

Ни времена

да се врати,

стигао је

на све стране.

Кад к нама дође

прекрсти се –

звери путељцима,

а човек...?

Узлете,

човеку подари

веру, молитву, милост,

љубав – Божји пут.

И поново га сретох

у мом крају,

на ливади

у шуми,

покрај реке,

на цвету...

Дарује,

благосиља.

Узноси

Душу нашу

СУЗА ЛАЗАРЕВА, ЈЕЛЕНА

Јелена

реч и светлост

прах и пепео

очева суза.

Када је севнула

Лазарева глава земљом

потом засветлила небом

знало се зашто

и за које добро.

За вјекове –

међаш

опомена

брана

храна

вододелница

Онда севнуо

земљом проходао

Ко други -

до Бог.

Бог човеков

Бог народа

Бог сиротиње

Бог страдалника

Бог богова

Само је

ћерка сиротица

кад оца небесима подари

док син тугу замени

бригама.

Мени се чудом снило

како се небом носим

и у плетењачи,

ону за кору хлеба

што мајка спремаше очеву ужину,

на крилима завичаја

носим Лазареву главу.

Светле небеса

а за нама

величанствена поворка

звезде, крилатице, репатице

цело сазвежђе

Јеленина пратња.

Дуга је то била ноћ

дуго путовање

и неће глава пут Истанбула

тек пред зору схватисмо.

И врати се

путник са небеса,

и врати се Јелена,

земље прелеће

на Бешку

заневестише је

Божјом невестом.

Језером расцветаше локвањи

Богу на опрост.

Покрај њеног гроба

ко Господа слуша

и видјеће

и чуће.

БОЖЕ, КАКО САМ

Боже, како сам,

реци ми

да не ћутим

у овој несрећи.

Боже, како сам,

одговори милошћу,

не буди равнодушан,

искушеник сам.

Боже, како сам,

јави ми у сну

док сневам

да сам добро.

Боже, како сам,

нејаком провери

надања, веровања –

записано му прочитај.

Боже, како сам

нејак

устао из амбиса

Твојом вољом,

то разгласи.

КАКО ИЗДРЖА, БОЖЕ-ОЧЕ

Док се не родих

ударали су на Тебе

и соји и несоји,

и био си у невољи,

Невољниче.

Док стасавах

памтих њихова лица

и похрањивах

у ковчег као бајке,

Бајковану.

Док гором одих

младице исправљах

да светлости се окрену,

Теби да крену,

Креновођо.

Док ливадама шетах

травкама шаптах

како је у цвету лепота

кад поље претвори у мирис,

Мирисниче.

Док на извор одих

све токове и вене

под ногама осјећаш

и дирах водотоке,

Водоточниче.

Док у школу одлазих

у торби носих бриге,

шта ли ће остати од слова

ако не запишемо мудрости,

Мудросниче.

Док не ојачах

и најавих одбрану

међу људима и зверима

лајаху на тебе ватрено,

Ватрениче.

Док им не показах

дарове твоје иза сваког слова

што остављамо у светлости,

лажима других се дариваху,

Дариваоче.

Док ти ћутиш

ја ћу да те браним,

ти праштај њима

праштај и мени Боже,

Боже - Оче.

НА КОРАК ДО БОГА

Када бих имао,

саградио бих храм

до васионе.

Народу на дар,

Богу на радост.

Не мора да буде највећи

у молитвама

све је изнад свега.

Већ да се једном

и сам успем

и белог се нагледам света.

Једном да и ја

примакнем се Њему!

Да се рукујемо,

за здравље уптамо.

Нека ме подучи

како да се земљи вратим

И њоме усправно ходам.

Молим Га!

Да дахом наша освежи срца.

Поврати памћење.

И веру.

И брата залуталог.

Даровима

молитвама

Божју кућу бих позлатио.

Велику покајницу

За свет цели.

И душе милиона.

Бог придода кад кренеш.

Рукама које се крсте.

рукама док дарују

Гладне, нејаке, босе.

Из дана у дна ницало

Божје семе у срцима,

сејало очима.

Цео свет би видео

и голим оком сазнао

очима мојим

очима нашим

у срцима срећу.

Јер поклањајући љубав

Ту смо

На корак до Бога!

СВЕТЛОСТ ТРОЈЕРУЧИНОГ КРШТЕЊА

На путу Светој Гори

све њено понех

тугу, патње, надања -

молитву за грех.

Целе ноћи бдисмо

молећи Спасење

за оне који пате

тражећи излечење.

У милости сам Твојој

чини Оче како ти воља

од овог слепила

само је невера гора.

Сан ме на трен превари

грешна и малена

блесну светлост руке

Тројеручиног крштења.

И ноћу нас и дневнима чува

благост и топлина

Тројеручице гордост

спасење и милина.

ГРАЧАНИЦА ЈОШТ МЛАЗА

Нисте ви остали,

стражаре и свете кости,

ако су тренули векови

киљан ће они побости.

Побегао нико није,

то нам се само снило,

и Христ је васкрснуо,

то није давно било.

Грачаница јошт млаза,

храни наше Владике,

божуре Симонида

гледа кроз ваше крике.

У манастирском миру

трепери икона жива

док Лазар звонима светим

у ново доба призива.

УГАСИ ЖЕЂ НЕВЕРНОМ СРЦУ

Миловањем
у загрљају
у сјећању
у превари

потражи ме.

Провери

јесам ли

она сенка

покрај старог храста.

Проспи драгуље

пре него шапнеш

да ме волиш.

Не говори

јер нећу веровати

да твоје руке

поклањају воће.

И када су горки

прећути,

камену се повери,

ту нека остане.

Причај, разгласи

да сам сишао с ума,

поцепај књиге,

та неверна слова.

Погази травчице,

растерај птице,

угаси жеђ

неверном срцу.

ОПРОСТИ ДРАГА

Као у сећању

варам себе,

силазим на реку,

река те носи.

Молим обале

да те спрече,

зауставе.

Пресеци матицу,

обале се дотакни

као миловања.

Узми ме за руку,

прошетај кроз воћњак,

постиди славуја,

певај.

Нек чује завичај

песму љубави,

нек нас се сећа.

Опрости драга,

опрости,

верова у љубав,

а има мене

НЕВЕРИЦО, ЈА САМ ЖИВ

МОЛИТВА СРЦУ

Ти што подари снове,

молим те опрости

што ову молитву

без твог благослова

изговорих Срцу.

Ничег у њој нема

Што не подлеже радости

Молим те, Срце,

не одустај

баш сада

када те највише волим.

Ако се одселиш,

у јазбини овој

уместо тебе

ко ће да ме буди.

Молим те,

ако кренеш

не заборави на ме.

Не заборави и

кад изговориш тугу

добротом одишеш,

сричеш љубав -

брат,

сестра,

дете моје...

Када небу одлазиш

и царства дотичеш,

божанству док се примичеш

не заборави ме,

Срце моје.

ЖИВ У ТАМИ

Срце моје,

ми смо сами,

туђи за друге...

Срце моје,

видиш ли у овој тами

како се дижем и ходам,

и опет падам.

Шта ли је глави?

У друго време

отишла заувек.

Остали смо

ја и ти,

моје срце.

Када се догоди,

дође дан судњи,

и Богу се приклоним

у име грешника,

остаће покајање.

Нека се човек уљуди

човеку од радости,

нека се жене просвете

и дамством свет дотакну.

Госпе моје,

одајте своју душу,

онако нежно,

крајичком ока

и усном треперавом.

Деца да се развеселе

и срећна одрастају,

и у љубави

за љубав живе.

Нико да не плаче,

сви гледајте у небо,

у птице, у сунце...

Гледа и Он вас,

наше крстаче.

Нико сузу да не пусти.

Може и заспалог

да ме повреди,

и омете да умрем.

Без много речи

нека то личи на свет,

свакодневицу,

на дан највеће истине.

Смрти, једина, истино.

Кад је тако,

кад се умирати мора,

бар да ходам

као што на свет дођох – радосно,

како ми се мајка и отац радоваше.

Трубачи,

громогласно,

нека и други чују

родио се -

Новица,

син Милоша Никова

из Брскута,

и то је за песму.

Неверицо,

жив јесам.

ИЗДРЖИ СРЦЕ

Издржи срце, издржи,

до тебе ми је стало

као да не постојиш,

то није тако мало.

Издржи, молим те

за коју реч нежну

загреј ме поново

ко пахуљу снежну.

Издржи срце, издржи,

другима то није важно,

у тако мало крви

столећима живим снажно.

Зоре дочекујмо будни,

будимо животу слуге,

срце, постојбино бола,

нема, нема ти, друге.

Издржи срце, идемо даље,

знам траву која лечи

једнако звер и човек

пред њом у болу клечи.

Нећемо рушити плотине,

ни кућу што мрави граде,

издржи срце, чека нас

много страдања и наде.

Издржи срце, откуцавај

љубав, тренутке ретке,

додирни мајку, сестре,

Милицу, брата и претке.

Памти ли Дријенак сузе

да ли ће звери да нас се сете?

Прошетај, срце, ливадама

као некада дете.

Све близу је и далеко,

ми тек крећемо зорни,

издржи срце, пригрли ме

кренимо за Русију орни.

БЕСМРТНИ ПЕВАЧ

Љубав је једини

бесмртни певач.

И реч је бесмртна

када човек

дарује љубав.

поклањам вам

све речи љубави -

од јуче

за данас

за сутра

занавек.

ТРУБАЧЕ, МОЛИМ

Када ме обузме самоћа

туга у срцу

и немоћ у рукама

када ме изда срце

то хоћу да се чује.

Памти, труба ће молим

громко, громко

без паузе и прекора.

На све стране света

да се чује

да човек није рођен

само рађањем

већ и умирањем

па нека се чује

да сам се родио.

Нема гужве ни плача

као на мајчином порођају

само жене нека буду

само жене

које су ме волеле.

Само жене које су ме волеле

нека ме оките

сећања, молим,

и неверне женске погледе.

Еј, нема замерке

ни ружних речи

о покојнику све најбоље

Ви Срби који пљујете увек

по Богу и Човеку.

Трубаче, молим!

МИЛОСНА ЋУТЊА

Откривена бригом

утопљена у молитви,

ти знаш зашто.

Осећам твој дах

видим излећу честице

неизговорене речи,

како уздишеш страх

и шкрипиш зубима.

Покриваш косом

невиност као маглу

не видиш лице

не признајеш усне

што љубе.

Спаваш и сањаш,

будиш загрљај,

руке милују грех,

ћутиш милосно

и нежно жубориш,

и знаш да сам ја.

Ноћу дозиваш

дању говориш:

Не јављај се!

ГОСПОДАРИЦЕ ОД ЖЕНЕ

Љубави

препознај се, одазови,

у свему обнови.

Погледај

са литице

како ширим латице.

Крикни,

нека се чује

снажније од олује.

Пошаљи

пчелу са цвета

до нашег кревета.

Мирисе

пољима шири,

што исцвета помири.

Радуј се

Љубави,

Љубављу

се јави.

Усни

крај мене,

господарице од жене.

ЦВЕТ МИ ПОКЛОНИ

Поклони ми цвет

што траје

и на тебе мирише.

Нећу било који,

онај бели

са оне дивљаке

неоплођене

миришљаве

ПОКРАЈ РЕКЕ БУДНА

Грех је

и реч на туђе тело

оне ноћи

пала је

на њена колена.

Још увек је тамо

покрај реке будна

чека таму

зна да не сме

а верује

да може.

ПРСТИ, ДОДИРИ

Кажем,

увек кажем -

Руке су криве

за Ово

не и за Оно од пређе.

Шта су то хтеле,

шта су тражиле,

где су то биле,

чему стремиле.

Прсте миришем

беше то била.

Знам, мекани су

прсти влажни...

Она је то.

НАД РЕКОМ ПЛАЧ

Све некако могу да решим -

страх, ватру, тегобе...

пошаљем их небу и оду,

једино ме страх

од помамне воде.

Бљесак светлости подно вира

мами ме да будем пена

и нестанем у брзацима.

Бар да сам стена

што реци пркоси,

изломи у брзице

и промени ток.

Реци се увек враћају

све покрадене капи

с листа,

с небеса

и из наших очију.

Не дај да плачем над реком

можда ме таласи свладају

и будем водоток.

Молим

због скривених риба,

прећутаних речи

и мојих стрепњи,

не остављај ме никада

уморног покрај реке.

БЕЗНАЂЕ, БЕЗРЕЧЈЕ

Видиш ли

без главе

лутам,

ни теби не стигох

ни себи вратих.

Руке су уморне

раширене.

Сам

нестах у трену

када схватих

да сам ти неко.

Роса на мом прсту

као нехат

разједа део по део.

Да залечим

не да се

надању, праштању,

молбама ни кајању.

Како да је излечим,

чиме?

Једна реч:

Праштам.

И нема наде.

И нема речи.

ПИШИ МИ, ЉУБАВИ

Пиши ми,

пиши љубави,

нека те рука води,

срце нек проговори,

па крик ублажи,

улепшај,

нека буде све лепо речено

да се не замери словима

и љубави буде допадљиво.

Не троши мастило

нек буде без адресе,

где год да стигне

биће радости.

Само пиши

нек се и ја надам,

да и ја очекујем,

можда поштари осете

да је за мене.

Отворио сам прозоре

врата, уклонио браве,

чека се нада

да сврати.

Нека онај бркати делија

у плавој униформи зазвони

и викне:

„Има ли те!“

Да полетим

руке испружим,

и прегршт пољубаца

привијем.

БОС ПО РЕЧИМА

Ходам

бос по речима

и шаптим

писмо.

Можда чека моје писмо.

Пусти да ти напишем писмо

без суза

без туге

молби,

сажаљења,

много речи,

искрено,

да разумеш

како је бити Ја

и да у свему

останеш Ти.

Знам, то је тешко

и реч је тешка

и поглед замара

и рука малакса

када ти отац пише.

Ни снаге

ни речи

ти допиши

колико је довољно

за твоју срећу

за мој мир

а да је Богу драго.

Толико можеш.

Ја више морам

и да не могу

ко то верује

а коме да верујеш

ако не мени.

Јави се, сине,

јави,

нежности никада много

да отац сања

како се насмејана будиш

и береш кришом руже

покрај прозора.

Срце моје од срца излечи

све наде,

патње,

ноћи непреспаване

и сузу ако се искраде

невидљивом учини.

Ублажи

јаук кад се отме

ублажи

нек нико не чује

можда рана заболи.

Ако неко о мени пита

реци му све речи

без стида,

зазора, оклевања.

Ако се нешто и чује

то ласте пролећу

гнезду се врате

и опет одлете.

Више не спавам,

на таму

ноћ прислањам

и тако сањам:

Заспао сам

о твоју љубав ослоњен

сузом твојом умивен

мртав у наручју твом.

То што у мени гори

нек изгори

и нек се наново роди.

Ћутиш

осећам, дишеш поново

на мојим грудима

немирна беба

татино Гебало

несташно и пркосно

узвраћаш.

Мисао је трен само

покрет немира

победа речи

пораз разума.

Љубав ли то

нејав, пркос, бес

Љубав ли

самоћа, тишина, ћутња

повратак, одлазак.

Тражиш разлоге

оправдања

несмотрености

заборава

тајне.

Узалуд јављах

узалуд дозивах

како сам жив

да сам уснио

вода ме носи

Плашница

страшница

врти, врти

подно Широке њиве.

И, не би те.

РОЂЕНДАНСКА

/Милици на осамнаести рођендан/

( 9.септембра 2010.)

Молим те сине,

остани дете

на мојим грудима

спавај.

Хоћу да

сваки мој уздисај те буди

и ока не даш склопити.

Да прстићима

чупаш браду

забадаш прст у око

и не даш сузи

ни сну.

Хоћу, да ме мазиш

онако као

кад беше дете.

Буди увек дете

када ме волиш

када ме кориш

и када захтеваш

мимо деце.

Сине, ти верујеш

како си одрасла

и како разумеш

ломове и хуље.

И верујеш

како има времена

па одлажеш странице

свакодневнице.

Не буди се

у неспокоју,

чувај снове

у које верујеш.

Благу срцу

ако у њему

довека

човек остане дете.

ПЛАЧ СВИТАЊА

На добром си путу,

видећеш што

други не виде.

Казаће ти се само,

не говори,

јер и другима је,

али не вероваху.

Повери се словима,

речи сведоче

зато вечно и трају.

Завештај манастиру

моје надање,

разочарења, кајања,

снове,

ноћи непреспаване,

руке што исписаше

како би.

Плаче

једино свитање.

Чедо моје!

БЕСКРАЈ БЕЗ СЕНКЕ

Заспала моја драга

уплакана,

заљубљена,

верује.

Доћи ће,

макар у сну,

као вук

жељан плена.

Чекала моја драга

без речи

човека

а дочекала звер.

Задуго

не јавља се,

под вучјом кожом

препознах је.

Моја драга,

- болан стих

у песми,

у бескрају без сенке.

ЗАСПАЛО СРЦЕ

Срце је то,

куцај

отвориће се.

Божић је

подариће

откуцаје.

Куцај,

можда је заспало,

срце слатко.

ВОДИ МЕ У ЉУБАВ

Сакриј уснама ту реч

да је не изговоре,

да се не ода.

Говори

љубав, љубав, љубав.

У име љубави

ћутњом

дозови ме.

Једино љубав говори

топло и нежно.

Молим те,

загрли ме.

СУЗЕ ЖИВОТА

Нико неће

толико суза

колико

пролих за собом.

За другима

ко није заплако

горко плаче.

Сузе,

сузе за живота,

молим.

ИМА МЕ – НЕМА МЕ

Трагам

да ли сам тамо,

или сам овдје -

где ли сам.

Има ме и нема

кад дишем,

гледам у очи.

Поново трагам

проверавам речи,

осећања

и разум храбрим.

Трагам

како бих разумео

и Ово и Оно

и Оно и Ово.

СВЕТ У ПОКУШАЈУ

Није ово први свет који се урушио

у ужасу, патњи, болу

у прашуми лажи, превара

безданици

у овом хаосу.

Свет је на свету почивао

док човек

није хтео да буде свет.

Свет занемео

то ја не говорим

речи у свет полуделе

на све стране.

Овај су свет градили

векови и људи

свет у покушају.

ОЧИМА ПО РЕЧИМА

Како се светлост прелама

у крајичку собице

између два зида

у коју још крочила није

топла и нежна реч.

Лако је светлости да прелети

и не трепне пред тамом,

ни над туђом раном,

мени је суђено

да ходам очима по речима.

НИЈЕ ЧОВЕК ПТИЦА

Није човек птица прелетачица

па да у два маха

одлети и остави иза себе

храмове, гробове, потомке...

Није човек птица селица

између два сунца и снега,

да окрене главу

и скрсти руке без грумена земље.

Није човек птица злослутница

па да гаче, куне и проклиње

своје мраве, траву и пчеле

и да верује како је то у реду.

Није човек птица кукавица

и закука у невакат и из нехата

за човеком и новорођенчем

као над грешним зачећем.

Није човек птица зрнављица

и радосно гледа туђе поарано,

ни да кљуца у туђе оранице

не би ли зрно своје посејао.

Није човек птица грабљивица

у туђим амбарима и трпезама,

вечно гладан, незасит

сопствене среће и худе несреће.

Није човек птица тркачица

да увек први стигне

на рођења, славе и крштења

и први погине - невин.

Није човек туђа мрвица,

пиле, птић,

немоћан да хода и утече

пре него ли полети.

УЗАЛУД ЈЕ ШАЉЕМ У ШЕТЊУ

/ Милици Јауковић /

Куд год да кренем,
њен лик
мален, тужан
прати ме.

У песму ми се увлачи,
то хоћу да напишем
ал’ не могу.

Свугде је
у липама,
међу сузама,
крстари мојим борама.

Oна је уморна од немоћи,

заборава,

да постоје пролећа,

да она постоји.

Празнине све чешће,
ни гласом, ни погледом,
ничим да је развеселе
небески свеци.

Кад би могла
барем да се наљути,
погледом прекори,
тражи мало воде
(што ако је жедна)
а ја ту.

Дани пролазе

године,

а она у мени расте,

боли,

боли.

Kако објаснити
њен крик уместо речи.
(који ми лобању раздроби).

Kад би могла да зађе
бар једна моја реч
у њену главу,
кад би могла.

Kад би могла

да пружи руке,

макар једном да каже...

мама, волим тe.

Да будем мртав –

то бих опростио себи,

само да каже

браћo

и вас волим

Тражим је
у сузама,
зебњи,
јауку,

нигде је.

Нестала
у њен свет,
у тишину...

Узалудно је шаљем

у поља,

међу девојчице и дечаке,

узалудно покушавам.

Тражим места
у која одлута,
и размишља,
и тамо остане.

Тражим тај свет
у ком се разговара,
и договара
без гласа.

Шта је тера
да крикне,
јаукне,
чему се то смеши
насмеје ли се икада.

Осећа ли
да је грле,
љубе,
мазе,
памти ли дојке
и мирис млека?

6.

Кад би могао
да је вратим
у глас,
у песму,
у игру,
међу безбрижну децу.

Ево ме, Боже,
клечим и молим,
за радост на њеном лицу
за загрљај,
за речи прећутане...

Хоћеш ли јој, Боже,
шапутати ове стихове
када заспе
да снива
како смо је волели.

ГОСПОДЕ, ЧОВЕК ЈЕ ДЕТЕ

Шта би човек био,

Господе и свете,

да није често дете.

ЖИВОТ ЗБОГ РАВНОТЕЖЕ

ЧЕКАМ ДА СЕ ЈАВЕ

Мајци Даринки и оцу Милошу

Данима бирам исти број,

као оно срећно доба.

Чекам да ми се родитељи јаве

- макар потајно из гроба.

Ослушкујем: звони, звони!

Нека, нек позив траје.

Можда се мученици моји

пробуде из потаје.

Непогрешиво звони,

звони и кад то више нећу.

О, шта да ради рука свикла

на љубав и родитељску срећу?!

Жао ми што још јаче не звони

да одјекне од куће до ледника,

тамо гдје заспаше заувек

Они уз Благу и ђеда Ника.

Вичем: Мајко! Оче!

(Да ли су ово црни снови?)

Боже, подари им крила!

Чекају унучад, кћери, синови.

Над кровом нигдје дима.

Трагове прекрила тама.

Гнезди се ледена тишина

у срцу, венама , у ранама.

Скрхан спуштам слушалицу...

Не, нећу звати више!

И док то изговарам

зовем родитељско одредиште.

ДУША МЕЂУ КАМЕЊЕМ

Заборави мајко,

душе ти добре,

онај прасак бомбе

и очеву руку

што те сачека на пола пута.

У Кривачком потоку

просуте кости

и очи његове

жељу твоју сачекују.

Покрај куће несвратнице

остала нема,

без наде

да ће поново отворити врата.

Ни јаукнула

привила очеву руку

која јој показа

где му остаде глава.

Очеву пољуби десницу,

бркатог делију у чело,

скаменише се уста

са душом међу камењем.

ЖИВОТ ЗБОГ РАВНОТЕЖЕ

/ брату Мијајлу – Микију/

Живети, брате мој,

вредело је,

били смо деца

и момци.

Прелиставамо слике

слажемо време

и знамо -

ваљало је живети због равнотеже.

Сада смо сигурни

достигли смо -

мету којој хрлисмо

сањајући како

ствари

на своје место постављамо.

ОБЕЋАЊЕ ЗЕМЉИ

Пред тобом клекао,

теби се повио,

молио

да преживиш

страдања и ратовања.

Земљо, ораницо,

земљо нероткињо,

повиј

дете, жену и човека.

ОПЕТ ТИХИ И МАЛЕНИ

Сећања, сећања

прождиру се у мени,

како смо били велики

па опет тихи и малени.

Чувам предсказање

тајну повратка ласта

кору хлеба под сачем

детелину испод пласта.

За светлост Божју --

у низу миришљави венци,

цветови што пролетеше

којом ходају слепци.

За мајчине бриге

и вечну очеву рану

што покрај огњишта заспа

кад људска мука бану.

Памтим молитве и славе

мирис погаче и коштање вреле,

док су очеве груди

пробадале отровне стреле.

Опет молитвом ходам,

потоком, птице, звери,

време није за подвиге

свет се временом мери.

ПОМЈЕРАЊЕ ТАМЕ

Невиђено видех

и ослепех,

и намах би јасније.

До бистријег погледа

опет видом

обезвиђен.

Као да вид таме

види у невид

и поново муца:

„Слеп сам“.

Слеп! „

Не верују

да иза помака

помера тама

мој вид.

КЛАСАЊЕ НЕМИХ ПТИЦА

Проклијао бих поново

из наше њиве знојнице,

под сузом опет класао

док лутају неме птице.

Најбоље,најродније семе

вактом у род крене,

очврсне, омлаза, хрли

ко крв у наше вене.

Јутром се буди и блиста,

несвјесно људског зла,

има ли иједног бића

које се не таче тла.

КРОЗ ВЕКОВЕ

Из тестамента читам

тајне за наследство,

немо га изговарам

јер би проклетство.

Зло је у нама,

моли се и пости,

истерај црње слутње,

несрећу не гости.

Бол кроз векове

прогони наше племе,

ближњи и не зборе

Ово за Оно време.

Утулили крсне свеће,

кочијама вриште вранци,

неће ни они туђинце,

узалуд им златни ланци.

ПОГАН

Окрећу главу

од оне погани,

шпијуна сваке касе,

никоговића

и они ближњи

и они даљи.

Кад друге прокаже

и олаје

себе проказује

децу своју, жену,

потом мекеће

себи у браду

и где год да крене

бива нико.

ОТАЏБИНА НЕ ЗНА ДА ЈЕ ЖИВА

Милунки Савић

Копривница памти чобанче

док пољима стадо тераше,

већ тада се људи чудише

хајдучки хаљине дераше.

Мајка је родила Милунку

да везе и венце свија,

не слутећи шта се спрема

чему се чобаница довија.

Остави стадо, мајку, ливаду

узе пушку и јутром крену

Дринској дивизији, а где би

у Гвозденом пуку не трену.

Јуриша вером, вера је носи

Скадром ка Брегалницом сева,

живот није фрула чобанина

саборце храбри, болу одолева.

Цер, Космај, Качаник, Дрина

у песму не могу да стану,

Колубара, Солун, Кајмакчалан,

Бизерта где јој излечише рану.

Прочу се да јунак свих поља

није Милун но Милунка – вучица,

клањаху се генерали и јунаци

Српска Орлеанка, хајдучица.

Кад прође доба људи и јунака

покупи ордење, у свилу савија,

време је за љубав, радост

загрли колевку, децу повија.

Нико не пита - где је

ни отаџбина је ли жива,

небеса јавише - мртва

Милунка Србију снива.

УНУК НИКА РАДОЈЕВА

Ко си ти Новице,

јеси ли ти

унук Ника Радојева,

син Милоша Никова

из Брскута,

из племена Братоношког?

Ко си ти

ако ниси крв њихова,

Милоша Шубића,

властелина српског.

Казуј се јавно

јер је и Божје сведочење

да можеш бити

само оно што јеси,

што беху и сви твоји преци.

Србин,

Синовче!

КАО ЂЕД МУ

Са брда дозивах

на оно брдо

тамо њега.

Виках:

„Не ради, не данас,

Илин је дан“.

Не поверова

и би мртав

као ђед му.

Можда

није чуо

или га ја правдам.

ЋУТЊА

Тек кад ћутим

то траје.

Знам,

сигурно знам -

боље је упорно ћутати

него узалудно причати.

Време је

ћутња -

које ће се

тек чути.

Белешка о писцу

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Дријенку (Колашин).

Објавио је

Књиге песама:

Трагом живота (1973.)

Узалудна врата (1980.)

Дрво у тами (1986.)

Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.)

Кућни тамничар (1990.)

Божја дјеца (1996.)

Јави ми да сам жив (2009.) за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије 2010. године“.

Невјерно срце (2013.), и

Милица словарица (1999.) књига поезије за децу

Књиге прозе:

Светлост и сенке под Ловћеном (2008.)

Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008.)

Савиним стопама Лелејском Гором (2011.) за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“.

Роман ти причам (2013.)

Приредио књиге:

Вуко – Мит који се сам уздигао (2008.), књига о Вукашину Вуку Вукчевићу, Од обећања до испуњења (2010.)

Књиге интервјуа:

Мој разговор с њима (1990.)

Бос по речима је његова шеснаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

Новица Ђурић

Бос по речима

Издавач:

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори

Издавачки центар

Уредник

Никола Маројевић

уа издавача

Драго Перовић

штампа

АП Принт, Подгорица

Тираж

500

ЦИП – Каталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-580-28-5

COBISS.CG-ID 23970832

Новица Ђурић

БОС ПО РЕЧИМА

Милоша Шубића,

Нема коментара:

Постави коментар