/ Александар Ивановић, КАРИ ШАБАНОВИ, Српска књижевна задруга
и Књижевна задруга Српског народног вијећа, Београд – Подгорица, 2017. Штампано о педесетој годишњици пјесникове смрти /
Како је тешко писати о
пјесмама које сте деценијама скоро пјевушили, а не говорили,
односно рецитовали, како се то каже за поезију. Ону која има своју
ритмику, мелодику и која је пјевљива, а ипак снажна представљајући себе зрелом лириком,
емотивном, топлом, људском. Пјесмом о човјеку.
Ето,
нека и не буде замјерено што тако почињем ово моје запажање о јубиларном издању
књиге пјесама „Кари Шабанови“, Александра Леса Ивановића, једног од најаутентичнијих
лиричара међу пјесницима, оног маркантног
господина који мину кроз вријеме управо како је и пјевао – тихо прођу у мимогреду мирно повијајући себе
у сопствену бол и патњу, а да – ниједном
никог не убоду / до само своје рођено срце и себе/, како пјесник пјева у пјесми
Људи–сјенке.
И
ко каже да пјесма није магија, да у себи не носи неизлечив вирус казивања, да живи
док се изговара, да је потреба човјекова који не мора да размишља о њеном морфолошком
својству већ је то њена тематска снага и начин казивања оно сјечиво које дубоко
и трајно у човјеку засијеца непролазност тих стихова.
Пјесниково
срце је љубав, а свједочанство његове љубави је
пјесма.
За поезију Леса Ивановића мора се рећи да је она
свједочанство његове топле, брижљиве и танане душе. Божје добровоље, завјетно
као из Библије исткане. И не треба питати је ли пјесник био вјерујући човјек, како
се то данас све чешће чује, већ читати, и поново читати након чега сјај Божјег
словогласја пишчева прах бива свјетлост.
Но, о
свјетлости и тами људског постојања пјевају сви пјесници. Свако из свог срца.
А у Лесовој поезији као сјенка, као обиљежје, сутон најављује све његове
патње, страдања и вјечну, до смртне уре, запитаност над судбином своје породице.
Сутон у поезији Ивановића и онај сутон у „Карима
Шабановима“, али и онај сутон плави у „Двије јасике“, и из пјесме „На присилној
стражи пева“ опрез да се слобода „из таме не пришуња“ чиме шапће библијску истину
на коју, до краја живота, ни на трен није заборављао.
У пјесмама Ивановића јасно су назначене све његове
патње, слутње, немоћ, усамљеност, жал, самоћа, туга, опроштај и ријетко се појављује
онај обећавајући поглед кроз прозор наде гдје узалудно очекује оно чега нема. И
зна пјесник да тога и неће бити, али треба вјеровати како је можда највеће оно чега
нема. И онада не чуди
се, како пјева, „само мени – сужњу на камену –/ море у небо огледа“.
И
док „ноћ црни конац даљине суче“, Лесо признаје себи да док га „дрхтаве ноге тромо
вуку“ нема „никога знаног да стисне руку“ и у таквом стању одбија било чију
руку помоћи, јер „за патње људске носача нема“ („Путовање у Клинику
- 2“).
Ненаметљив,
њежан и тих, Лесо је на себи својствен начин волео живот, који
чини ми се некако песницима прије мине но осталом „свијету“. А тај трен од живота,
та крачица, непрестани осјећај пролазности, исписали
су посебним рукописом пјесникову тугу и меланхолију. И оно што је он осјећао, похрањивао
у срцу другима је било недокучиво.
Чудна
је пјесничка интуиција, односно хоћу рећи да су пјесници
пророци. Само је један Велики пророк, остали су његова пјесничка дјеца. И ту, у
тој слутњи, Лесо ређа слике из живота, слаже слова, компонује пјесничку мелодију
на начин што је дуго „пјевуши“ па тек повјерава папиру. А оно што му
не би за пјесму, Лесо је провукао кроз иглене уши у једној од ријетких
исповијести – да за танане пјесничке душе и није чиновнички посао, али и да се судбина,
како је казао, као „књижевника“ , женидбом „потпуно запечатила“. Али пјесникова
судбина као да је била предодређена рођењем, много туге, страдања, немаштине, о
чему се само исповедио пријатељу.
И
то његово писмо пријатељу, коме, разумије се, и није било место у овој књизи, за мене је једна дирљива пјесма у прози
– дирљива, дубоко искрена, исповијест у којој Лесо, обраћајући
се пријатељу у предсмртном писму пише: “Можеш мислити како ће то бити занимљив призор кад се обје пратње ухвате
за руке и заиграју око мене врзино коло…“ На овај детаљ морао сам са укажем
пред овим мудрим главама, увјерен како је све из живота пјесника његова пјесма,
пјесма живота, пјесма страдања, пјесма бола, пјесма кајања, пјесма
која није хтјела да буде у стиху, али је писац забиљежио у форми
писма. И Тај спјев Лесо је завршио реченицом: „У невољи сам па рекох: да ти се пожалим.
Јер, човјек се жали пријатељу“.
И
Лесо је знао да ни у његово доба, а пјесницима изгледа да ниједно
није наклоњено, од поезије се није могло живјети без обзира
на каквом био гласу. Није се мирио с чињеницом да је остао немоћан
да одгонетне нерјешиву загонетку, па записа: „како на поштен начин, не
штедећи труд и дајући увијек квалитетан учинак, зарадити довољно за живот. Од свих
многобројних путева који воде остварењу тог циља, ја сам, изгледа,
изабрао онај једини погрешни…”
Изабрао
је онај „црни конац“ што „даљине суче“ („Путовање на Клинику“), да му се „море у
небо огледа“, јер једино је умио да „златном иглом таму боцну“ („Светлуцање“). То
је онај тренутак истине на који се увијек и олако заборавља да гдје је тијесно срећи, бива
широко пјесми, односно поезији. Хоћу рећи да је и Лесовом случају сложена
животна ситуација била оловка која је исписивала његове пјесме. Он је успијевао,
иако из трена у трен муњевито сагоријевао, да ствара, опходи се „с бодљама унутра
окренутим“, а да другима не науди свјестан да није то само његов, већ усуд и оних који
нијесу на вријеме спознали да је живот у болести као и у немштини
подједнако драматичан.
Нема
пјесме, како ја то разумјех, која није лично,
лирско огледало у ком се одсликао безизлаз и безнађе, односно онај „сужањ на камену“.
О чему
год да је пјевао, како год да га је живот немилосрдно шибао, који год да су га вали
обали примицали, Александар Лесо Ивановић је пјевајући
болу остао њежан и тих онако како у пјесми „Људи-сјенке“ похрани лични удес и трагику
људске судбине.
И
на крају, као у пјесми „Потоња ура Рада Томова“ молим се Богу „да је само да
остану очи,/ загледане у свијет и људе“ вјерујући Лесовој: „Свака је смрт по једна
пропаст свијета“.
НОВИЦА ЂУРИЋ
