НОВИЦА ЂУРИЋ
ДРВО У ТАМИ
УКЦГ
ОСТАВИ
ПОРУКУ
КО ЈЕ
провјери послије буђења
сваку ријеч и све око себе
препознај нове мирисе
отвори и пажљиво ишчитај пошту
ником не отварај
уколико оно што не преноћи и не осване
не отварај ником врата
прије но што каже ко је
и што хоће
кроз пукотине
сваког дана добро осмотри
како корача
има ли одијело
кравату
златне зубе
носи ли шешир
ил капу
какву
погледај му ципеле
без боје
као да су од блата
ципеле које отварају
нашу душу – бесана врата
прије но што кажеш уђи
погледај оно дрво-сунце
са које стране долази
је ли зељов лануо на њега
је ли погнуо главу пред мојим прагом
ОСТАВИ ПОРУКУ
сливају се низ зидове
моји камени оци
ко восак
већ сада
обичне ствари
чекају моје
ријечи
другови
тамница мјеста има
а има и нас
ко први оде
и врати се поново
исељеном камену
и зато не жури
јави
остави поруку
запиши на зиду
то што не смијеш изнијети
реци
који то зид воли
дише
остави трага
сачувај буђ
ту је топлије од човјека
не поздрављај се
кад будеш одлазио
то је мјесто
које нас увијек чека
не осврћи се
смиј се
урличи
чекају те пријатељи
а другови
поново ће да те врате
чујеш ли звона
муче их
туку их по глави
ОВАЈ ЖИВОТ
о овом животу
нико ником
не смије причати
овај живот
не смије се
причати
а дешавало ми се свашта
а дешавало ми се свашта
У НЕВРИЈЕМЕ
осјетих
одлазак птица
у мојим пољима
у незгодно вријеме
у невријеме
требаш ми
ни погледом
ни ћутањем
ничим
да те пробудим
за смрт
немам времена
БАДАВА
нико не смије у болест
у моје поље
ви то знате
ал позно је
нећу да ишта буде спасено
говор је сувишан
лице говори
унапријед смртник своје биће доживљава
започињемо увијек изнова
док нам не досади
послије свих трзаја
зар смо још међу живима
нећу више да објашњавам
зашто ћутимо
при крају сваког љета
и што Њега још нема у нашој соби
зашто више не пјевушим
што не излазим кад је ноћ плава
што не знам гдје сам сваког часа
зашто толико ћутимо
прозори су нам затворени
сви ћуте а хтјели би знати
зашто стално одлазим
и куда
шта се то измијенило
међу нашим зидовима
пуцају ли вене
има ли крви
да ли нас ико затече
послије сваког звона
некуд пођу
а увијек су на погрешном трагу
кроз мој прозор не продиру погледи
смрзавају се у њиховим очима
сваки пут узалудни пресијеци
праштај и води ако је изван корита
свакој капи
поврати оку и оно што је гледало неповратно
а осим тога
све је бадава
КАМЕН
осванем роса
око, биће на пању
птица, жар птица
у два понора
враћен бачен
без ријечи
у два моја понора
без одјека
сјетно залутам
међу ждралове
међу ждралове
госте чудновате
КО ЈОШ ДЈЕЦУ УБИЈА
врата на која никада нећемо ући
чувају
лажи
тајне планове
ратне планове
формуле шифре
за атомске бомбе
за масакр дјеце
како убијају дјецу
ко још дјецу убија
ја молим за камен
камен у руку
камен насред воде
воду преко воде
кадри смо за камен
врата не помичемо
СУДБИНЕ
бојим се
(ко се не би бојао)
да било шта дотакнем
склањај се
у мрак
лебдим док прође
и непознат и драг
ја ником не смијем да причам
изван говора отварам се
у истом кругу пјесник и стражар
пјевају
иста смо судбина
не смијем дјетињство да поновим
И К О Н Е
БИЈУ ЗЛИЦЕ НЕМИЛИЦЕ
ноћас сам сâм а њих на буљуке
кљују ми црне очи црне птице
ћутим ли ја то моје муке
токе им славне иза жице
зовем те у помоћ брате Мандушићу
бију злице немилице
војске силне не стижу из боја
ко ће нама освијетлити лице
још вјерујем твоме џефердару
у твоје око и његов метак све наде
ако се дружина уплашила
никад нећу чути – Мандушић издаде
ДА МЕ НИЈЕ
враћам се исти
са гласом јасним као прије
утопљен у плаве воде
враћам се да ме није
љут на зору ко на очи
што не свијетле кано прије
љут на таму пролазности
да ме није да ме није
нешто се овдје збива
ведри Ловћен облак крије
у глави мисао сива
чија ли је чија ли је
враћам се ето
на Ивановим коритима никад студеније
леш изнад плаве воде
одлазим да ме није
ВОДОПАД
има једна вода
са које ћу пити
ова црна магла
неће је сакрити
У овој се Шуми
и одвише ћути
ни камену ријеч
не можемо чути
у листању ноћи
и вукови гладни
над Шумом урлају
као водопади
из ове Урвине
треба да се крене
у немирне воде
мрачне и студене
ИСПОВИЈЕСТ ДРУГУ
ПЈЕСНИКУ
браћа јесмо ђаци Његошеви
гдје нам видик васкрсава
у мени живиш попут зоре
за твоју лудост ево ријеч и глава
испружим руку да те додирнем
циједим мелем из груди да ти извидам рану
рањен си друже рањен
у наше доба неко тајно бану
пред животом само климам климам
млад у обзорју већ сад зебем
је ли твом бићу зима
поруку ти остављам има нас има има
ИКОНА
усидрићу сунце иконом
ноћ пред њом ноћи нема
ријечи овдје једино значе
све нас мимоиђе а она вјерна
сачувана тамом ко добром ријечју
у души пјесника скрива
са њених усана капље искон
вјековима замрзле очи а снива
твој осмијех нијем не процветава
на руке гране ти птица
икона још у мени живи
ја имам очи а она без лица
НЕ ПЛАЧИ ИГУМАНЕ
само ово Доба не обећава
мир за друга кад ослушну плач
кандило потомке ћути
празне руке изнемогли мач
твоје ријечи ко да изговори
бију млат и кад не треба
све главе зобнице гробнице
руке свезане лелек до неба
овдје пјесму птице само знају
прскавају чела муње кајање
не плачи – избави нас Игумане
дај нам живот и твоје црно свезнање
СВУД ТЕ ИМА
УСНА МЕ ДОТАКЛА
усна ме дотакла
жедан на пут
иште јелен
жедан покрај воде
усна ме дотакла
у мене залутај
чекај залуталу звијезду
убери из душе цвијет за чекање
путујем јутрос
са небом росом за тобом
усна ме дотакла
вријеме је за размишљање
свиће зора
БАЛЕРИНА
шумом игра балерина
кренеш ли
ка свјетлости
стигнеш ли икада тамо
који је то
корак
којим ступамо
у таму
СВУД ТЕ ИМА
када кренеш низ ријеку
преко моста кад прелазиш
вода куне
мораћу
повјерити се
свугдје те има
и у гори
и у болу
и у бору
опет у сну
чујем птицу твога гласа –
ја путник изван свога
ДА ВИДИШ
сачекај листање
да видиш шта је шума
да видиш шта је шум
хоће ли
твоје руке
прећи ко сан
на пут
као јелен
јутро
са листа ти
остављам
ЗАЂИ У ШУМУ
зађи у шуму
шума је без доброг друга
тајанствена
вјеруј себи као шуми
можда ће твоје име
постати једном
голема круна у њој
зато не ћути
зађи дубоко дубље
тамо је твоје Име
НИ ЉУДИ НИ ЉУБАВ
не слијећи на око
могу да трепнем
једна крв
ослобађа се
у мени
ожиљак од ланаца
не запуштам
хтио бих да говорим
да кренем
не препознају ми рану
ни људи
ни љубав
БАР МЕ НЕГДЈЕ ЧУВАЈ
над бреговима
осјећам зору
проћи ће
јутро плаве птице
у неком невиду
хладни су дани
глас занијемио
камен се одзива
моје су ријечи
тек додири
бар ме негдје чувај
ПРВО СЛОВО
ДВА ГРОБА
на два гроба
паде дуга
на два пребијела
клачна гроба
ноћ је била
ОЖИВЉАВА ГРАЊЕ
јесен са лица мајке
открива се
све Дријенком заливено
замрли усуд
гле како оживљава грање
у плоту давно сплетеном
куда ћемо у те тамне боје
стасали смо за поља и жене
БРЕМЕНА
мудрост је испратити вјетар
ледан и срдит
лажно је камен од воде одвојен
бремена нека чудна
уснисмо на почетку
сањам кулу са златним звоником
и са једним сужњем између облака
ТРАВЕ ДИЖУ РУКЕ
почетком и крајем
дјетињства
ниче трава
далеки
ступамо
у таму
траве дижу руке
кога ми то
кушамо
ПРКОС
пред зору
пркосом
пркосним
пркосим
пркосницама
прррррр...................
БРАТ ПЈЕВА
кренем
гдје брат-смрт
пјева
пловим
у непознато
ићи ћемо у лов
у пукотине
ући ћемо у траг
водићу те
кроз одаје
у моје талог
ПРВО СЛОВО
мјесец је прво слово
пред свануће
жедне
звијезде
наше ријеке исушене
а дан пупољак
који потајно пуца
док слутон
слутим
РУКЕ ЗА ПТИЦУ
малаксао
осјетих жељу
да полетим
из дубине камена
руке су испружене
за птицу
ДРВО У ТАМИ
нијеми
једном
и опет
вратићемо се
дрвету
у тами
МУЉ
још само корак
још пола корака
кобни је муљ
а ми већ
клецамо
какве ли среће
да нам је тако суђено
ШТА БИ
зидови
они зидови
врата никад отворена
скривају ужас
зађеш ли тамо
скелет до скелета
руке раширене
јело узалудно
ко вино
никад попивено
зидови увијек исти
хладни
побјећи треба
ником не говори
шта би
ни мени
НОВИНЕ СТАШТА ПИШУ
новине јављају
поново се пуца
рањава
нестају људи
тону бродови
градови
ватра је
сагоријевају јауци мајки
преживи ли ико
шта га сјутра чека
данас ко сјутра
пљуну ти у лице
опсују оца мајку жену
испишу књигу етикета
донесу одлуку
о искључењу из живота
чему толика пуцњава
што ако метак залута
у забран
убије јелена
у кога да пуца онај
који га одавно чека
зашто се толико гине
кад није
по правди вољи реду
новине поново јављају
новине свашта пишу
треба им вјеровати
ЧОВЈЕК И СМРТ
да ли знаш
то што нас стално иште
без ријечи и јаука
мирна и лукавија од ноћи
судбина
тражи наше гласове у неповрат
разумијеш ли
криви смо због ријеке
неуспјелих дружења
славе – као све лажне
све је остало без имена
моја ће се смрт звати
испијају нас ко драга пића
ко задњу жељу
ни у смрти
земља нас неће
питаће – вјерујеш ли
можда и дјеца
какав је био
тај непријатељ – народни
је ли имао
очи
уста
како се то
човјек и смрт
братски љубе
БИЉЕШКЕ О ПИСЦУ
Новица Ђурић је рођен 1956. године у Колашину. Живи и
ради у Титограду.
Објавио је књиге поезије:
ТРАГОМ ЖИВОТА, 1973.
УЗАЛУДНА ВРАТА, 1980.
СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ, 1985.
САДРЖАЈ
ОСТАВИ ПОРУКУ
Ко је ...........................................................................................
Остави поруку ...........................................................................................
Овај живот ..........................................................................................
У невријеме ..........................................................................................
Бадава ..........................................................................................
Камен ..........................................................................................
Ко још дјецу убија ..........................................................................................
Судбина ..........................................................................................
ИКОНЕ
Бију злице немилице ..........................................................................................
Да ме није ..........................................................................................
Водопад ..........................................................................................
Исповијест другу пјеснику ..........................................................................................
Икона ..........................................................................................
Не плачи игумане ..........................................................................................
СВУД ТЕ ИМА
Усна ме дотакла ..........................................................................................
Балерина ..........................................................................................
Свуд те има ..........................................................................................
Да видиш ..........................................................................................
Зађи у шуму ..........................................................................................
Ни људи ни љубав ..........................................................................................
Бар ме негдје чувај ..........................................................................................
ПРВО СЛОВО
Два гроба ..........................................................................................
Оживљава грање ..........................................................................................
Бремена ..........................................................................................
Траве дижу руке ..........................................................................................
Пркос ..........................................................................................
Брат пјева ..........................................................................................
Прво слово ..........................................................................................
Руке за птицу ..........................................................................................
Дрво у тами ..........................................................................................
Муљ ..........................................................................................
Шта би ..........................................................................................
Новине свашта пишу ..........................................................................................
Човјек и смрт ..........................................................................................
НОВИЦА ЂУРИЋ
ДРВО У ТАМИ
Уредник
РАДОМИР УЉАРЕВИЋ
Редакција
СРЕТЕН АСАНОВИЋ
ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ
ЈОВАНКА ВУКАНОВИЋ
ИВАН ЦЕКОВИЋ
МИЛОРАД БОШКОВИЋ
Рецензенти
ИВАН ЦЕКОВИЋ
ЈОВАНКА ВУКАНОВИЋ
Технички уредник
РАЈКО БАБОВИЋ
Издавач
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ
Предград бб Титоград
За издавача
ЈАНКО БРАЈКОВИЋ
Штампа
"БИРОГРАФИКА", Суботица
Тираж: 1000 примјерака
1986.
ДОКЛЕА
Нема коментара:
Постави коментар