НЕВЈЕРНО СРЦЕ

САВРЕМЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
У ЦРНОЈ ГОРИ

Библиотека

САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА

Новица Ђурић

НЕВЈЕРНО СРЦЕ

Издавач:

    Књижевна задруга Српског народног вијећа

За издавача:

    др Момчило Вуксановић

Уредник:

    Момир Војводић

Предговор:

    Милован Витезовић

Портрет аутора:

    мр Марина Радуловић, сликар

Припрема за штампу и насловна страна:

    Борис Шундић

Штампа:

    “АП Принт”, Подгорица

Тираж:

    500

 

Новица Ђурић

НЕВЈЕРНО СРЦЕ

 

Подгорица

2013.

 

Срчанице Новице Ђурића

Шта је живот, ако није љубав?!

Велика је љубав кад је има. Тад је једина истинита бајка.

Ако је и нема, то је сан да ће је бити. Tо је питање опстанка и живота и љубави. Зато је и љубав која се сања велика, ако постане песма која кипти од искрености.

Новица Ђурић зна да без потпуне искрености не треба и не сме се певати о љубави. То га је руководило у певању ове збирке, чијим је странама раскрилио душу.

Љубав је питање постања и опстајања света. Ону реч којом почиње Библија Ђурић прима овако: И би реч. И реч би љубав. Она је мит о постању света, одвајкада, од љубави Адама и Еве, до љубави које се данас започињу. Сваком искреном и трајном љубављу се свет препочиње. Само у свету без љубави, ето апокалипсе, што нас упућује на то да смака света неће бити.

Љубав је природна појава у свим облицима живота, као ништа ново, а увек ново под сунцем, под којим се зачиње и испољава. Кад се она дела, више је има. И кад је себична, велика је општа радост.

Новица Ђурић пева љубав по животним приликама. Враћа му се љубав у завичају у свим лепотама и опасностима. Пева је у узлету са птицама. У шуми када риче са јеленима. Пева над извором који се прво не да пити, а после првог гутљаја повећава жеђ.

У шездесетак песама испевао је пун пут љубави, од слутњи, сусрета, остварености када се узајамно једно другом дају на чување. Најзад, када се љубав преноси на потомство. Песме су испеване и у везаном и у невезаном стиху, о љубавима како невезаним, тако и везаним распусним, или у скрупулама.

Већ само ово певање руши неке песничке предрасуде о певању о љубави, нарочито оне које важе у средини у којој песник живи, воли и пева. Ту се подела песништва на епику и лирику још увек зове вуковски – мушке и женске пјесме.

У писму којим ми је проследио овај рукопис да испишем своје утиске, Новица Ђурић се вајка како је на простору српског језика у Црној Гори ретко певање о љубави.

Горштаци и децу милују криомице. Међу њима влада пословица: „О жени нема пуно разговора.” И највеће љубави ретко јавно признају.

Изгледа да су песници горштачког порекла веома одани наслеђу, колико поносни, толико срамежљиви и клоне се певању интиме, као да љубав ни у најтежим мукама не би одали. Њихов понос је епски, а лириком би открили меку душу. Такво признање би им се чинило разголићивањем.

Дакле, тешко је певати о љубави тамо где је и у Његошевом опусу скрајнута песма Ноћ скупља вијека.

Новица Ђурић се усудио да крене између сна и јаве. Ту храброст он, више као захвалност, мање као изговор, или некакву одбрану, приписује срцу. Сведочанство те одважности је ова збирка, коју насловом одређује.

Срце је, по њему, симбол живота и јемац љубави, јер кад се човек упита: јесам ли жив – срце је неоспорна јавка, а кад посумња у љубав, само га срце од сумње може одговорити.

Зато су ове песме испеване по срцу и у виду мирног и сагласног разговора са срцем, који на моменте бива и жешћи.

Судећи по наслову, Новица Ђурић нешто своме срцу и пребацује, као да се само даје чешће без његовог знања.

У неким песмама песник делује и затечено – „Кад нове љубави погасе звезде”.

Новица Ђурић је као новинар одан слободном писању. Ако верујете да је љубав слобода, а шта друго може бити, читајте и ове песме у којима се чувањем љубави чува и карактер човека који мисли, пева и воли.

Милован Витезовић

 

АКО ВЈЕРУЈЕШ

ДА ЈЕ ЉУБАВ СЛОБОДА,

ЧИТАЈ

ЉУБАВИ
ПРЕПОЗНАЈ СЕ

ГОСПОДАРИЦЕ ОД ЖЕНЕ

Љубави

препознај се, одазови,

у свему обнови.

Погледај

са литице

како ширим латице.

Крикни,

нека се чује

снажније од олује.

Пошаљи

пчелу са цвета

до нашег кревета.

Мирисе

пољима шири,

што исцвета помири.

Радуј се

Љубави,

Љубављу

се јави.

Усни

крај мене,

господарице од жене.

ПЕСМИ ЋУ ТЕ РЕЋИ

Не љути ме

како речи не би

претварао у стреле,

координате

и паљбу.

Не љути ме

за оно што се не да рећи

јер је реч речена

најгласнија као неистина.

Не љути ме

да бришем постојање

и гледам стрелу од слова

како ти топлу реч

забада у неверно срце.

Не љути ме,

можда у том баруту слова

залута и пољубац,

и останеш у несвести.

Не љути ме

јер ћеш поверовати

да  и жешће могу

и да сам то ја.

Не љути ме

песми ћу те рећи

и остаћеш омражена

у поезији.

ЗАКУНИ СЕ СЕБИ НА ВЕРНОСТ

Ако ти будем потребан

у грудима и крви

ако те примора срце

потражи ме.

Ако ти очи залутају

и нестану

у пространства

буду и тужне

не плачи.

Будеш ли уморна

од  узалудности

промени реч

не одустај.

Провери

у страху да не преноћиш

немир је издао човека

преселио се у невидео.

То што глава  хоће

нек’ буде тајна

закуни се

себи на верност.

Плаши се тишине

и туђе бриге

не издај никада

пријатеља,

чувај.

Буду ли те питали

ћути, ти једина знаш

да сам заспао

у Христовом загрљају.

ВРАТИ МИ ОНО

Врати ми оно моје доба

ливаде цветне и миришљаве

сламку

забодену у облак.

Врати ми опанке

и ледену речицу

испод моје Широке њиве

и рибицу под каменом сморену.

Врати ми трешње

и гркаче и ранке

напукла ребра дечака

и крвава колена невештог берача.

Врати ми лук и стрелу

да поново гађам

у расцветалу крушку

и уплашим птицу.

Врати ми трошне плотове

малено стадо и звона

и ону радост

заласка сунца.

Врати ми прашњаву џаду

и пролазнике и караване

и крушку високу и недостижну

и џању небраницу.

Врати ми торбу плетену

и онај лонац млека

вунене рукавице и капуљачу

и мећаве и сметове.

Врати ми и оно иње

трави, воћњаку, шуми

шалу и капици мојој

да удахнем поново.

Врати ми јутро, птице моје

врапца, крешталицу, кукавицу

и лешник незрели

и моје незнање.

Врати ми и Оно,

знаш већ шта.

НАД РЕКОМ ПЛАЧ

Све некако могу да решим -

страх, ватру, тегобе...

пошаљем их небу и оду,

једино ме страх

од помамне воде.

Бљесак светлости подно вира

мами ме да будем пена

и нестанем у брзацима. 

Бар да сам стена

што реци пркоси,

изломи у брзице

и промени ток.

Реци се увек враћају

све покрадене капи

с листа,

с небеса

и из наших очију.

Не дај да плачем над реком

можда ме таласи свладају

и будем водоток.

Молим

због скривених риба,

прећутаних речи

и мојих стрепњи,

не остављај ме никада

уморног покрај реке.

БЕСКРАЈ БЕЗ СЕНКЕ

Заспала моја драга

уплакана,

заљубљена,

верује.

Доћи ће,

макар у сну,

као вук

жељан плена.

Чекала моја драга

без речи

човека

а дочекала звер.

Задуго

не јавља се,

под вучјом кожом

препознах је.

Моја драга,

- болан стих

у песми,

у бескрају без сенке.

ВЈЕРОВАТИ У ЧУДА

љубав је одиста важна

да би од година градили бедеме

лук и стријелу

праћку

обликовали каменчиће

и тако љубав претварали у ствар

ствари су

мимо наше воље

постајале љубав

људи вјерују

што руком додирују

а вјеровати у љубав

је и вјеровати у чуда

љубав је невидљива

невидљив је и бог

љубав и будућност

варлљиве су

непредвидљиве

ако се догоди чудо

догодиће нам се и љубав

хоће ли то поново

бити свакодневница

МОЖДА ПРОЦВЕТАМ
У ТВОМ ЗАГРЉАЈУ

Снег је, љубави моја

прекрио стазе и плотине

збуњен пред старост

куда у ове године.

Много је тога

у грудима и крви

нисам знао како се

човек у човеку мрви.

Уморне ноге би на пут

увек у твом загрљају

како је човеку тешко

мртав си а не знају.

Ево ми глава незбор

невидљив вез твојих речи

то што немо изговараш

више боли него лечи.

Пахуље беле знају

каква их немоћ чека

нисам ни од челика

па да пртим довека.

Снег је затрпао обрве

ја грејао мрзлице

да повратим сјај оку

и отопио твоје трепавице.

Љубави видиш ли, ево ме бео

пахуљом завејан у завичају

окопни ли можда изнова

процеветам у твом загрљају.

ВОДИ МЕ У ЉУБАВ

Сакриј уснама ту реч

да је не изговоре,

да се не ода.

Говори

љубав, љубав, љубав.

У име љубави

ћутњом

дозови ме.

Топло и нежно

љубав говори.

Молим те,

загрли ме.

ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ

Јави ми да сам жив

и да осећаш мој дах

срце моје да чујеш

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и да ме често виђаш

ливадом, покрај реке

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

како говорим судбину

и да ме сањаш

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и како летим небесима

и грлим звезде

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

и да пишем песме

и читам твоје писмо

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

међу децом

и да грејем рану као речи

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у мајчином загрљају

где болујем тугу

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у њеном оку и свитању

и да нисам заплакао

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

у свакој њеној сузи

у њеним патњама и надама

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

да она види птицу у лету

и мраве како плету

и то ми јави.

Јави ми да сам жив

то она кришом плаче

препознајем њене сузе

уморне и крваве

јецај и уздахе

јесам ли ја жив

или сам давно умро

то ми јави.

ИЗМИШЉАЊЕ ЉУБАВИ

ЗАСПАЛО СРЦЕ

Срце је то,

куцај

отвориће се.

Божић је

подариће

откуцаје.

Куцај,

можда је заспало,

срце слатко

СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ

постоји

ружа

(која не цвјета)

када су њене бодље

у мени

разумијемо се

у моме говору

отвара се

и кад се ње одричем

то је моја највећа њежност

процвјетале би

и њене очи

да није страха

од сличности

ЈЕ ЛИ ИКАДА

учини нам се

понекад

да смо се вољели

измишљали смо

поља и доба

птице су

тражиле нашу празнину

и у лету

осјећале милост

варка

којој нико

не одолијева

је ли икада

љубав била

МОЈ КОНАК

пусти птицу

кроз моје ријечи

нека је додирне топлина

заведи је

кроз шуму

да се осјети

сигурније

покажи јој поља

са сплетом змија у биљу

покажи јој

мој конак

УМАЛО

мудрост је наша

сачувала тајну

да постојимо

то што нико не зна

да смо живи

доказ је неизрецивог

одјеци

умало нам

не открише

траг

ДВИЈЕ НЕСРЕЋЕ

у далеким предјелима

мећу водама

како те наћи

и препознати

осјећам

да су људи

неизбјежни

не носи

двије несреће

обећај

да нећеш

откопчавати кошуљу

и одлазити

КАМЕЊЕ НАМА СЛИЧНО

о чему

да причамо

покрај ријеке

ћутимо

а клобуци

се отварају

дуго тражимо

камење

нама слично

ријеком пролазе

и у нама оживљавају

лед и ватру

пробудише ми крв

дивље траве

ријеком се

ломе

ријечи

веће од таласа

САВИТАК

не стигох да свратим

моју птицу

видим је

љуби наше неспоразуме

и полијеће

ја и она

имамо ново име

и неслућени савитак

у мраку

у страху

истина први пут

личи на љепоту

ЗМИЈА

неке ријечи

као послије сјече

слијећу

у тијелу смо

у соби

ћутке

у страху

препознајем очи

змије што вреба

ДОБА ЈЕ СМРТИ

надмудривали смо се

о зачетом

све је било

ништавније од смрти

како су људи себични

када умиру

на твоме је кревету

дио минулог

на јастуку

ни студен

на уснама

ријечи

остају

прећутане

доба је смрти

У МОЛИТВИ
ДАРУЈЕ ЉУБАВ

МИЛОСНА ЋУТЊА

Откривена бригом

утопљена у молитви,

ти знаш зашто.

Осећам твој дах

видим излећу честице

неизговорене речи,

како уздишеш страх

и шкрипиш зубима.

Покриваш косом

невиност као маглу

не видиш лице

не признајеш усне

што љубе.

Спаваш и сањаш,

будиш загрљај,

руке милују грех,

ћутиш милосно

и нежно жубориш,

и знаш да сам ја.

Ноћу дозиваш

дању говориш:

Не јављај се!

Не јављај се!

ПОМИСЛИХ И ОДАХ СЕ

Ноћас сам хтео

да ти пишем

ал’ одао бих тајну.

Потом  нехотице

помислих

и одах се.

Као лака реч,

као заклетва на снежнику,

као тајна код небрата.

Ноћас сам био слабић

омакло ми се,

као последња реч

пред смрт.

Јутрос остах без карактера

и устах го.

ДОК САЊАМ ТРЕБА МИ СВЕДОК 1

Не спавај

док ја сањам,

треба ми сведок.

Сањам како силазим с лишћа

и у крошњи векова

угашен без капи росе

болујем жеђ.

Несвест је несаница,

померање помрачине,

звезда падалица

у пукотинама нашег хаоса.

Небо пева

као први девојачки пољубац;

пева јутро у шуми

и лелекач на прво јутро.

Радо бих опет заспао,

но ме страх сна.

ДОК САЊАМ ТРЕБА МИ СВЕДОК 2 
(и није сан)

Не спавај

док ја сањам,

треба ми сведок.

Сањам како силазим с лишћа

и у крошњи векова

угашен без капи росе

болујем жеђ.

Несвест је несаница

померање помрачине

звезда падалица

у нашем хаосу.

Небо пева

као први девојачки пољубац

пева јутро у шуми

и лелекач на прво јутро.

У дну капи би извор

није се дао пити,

ни у сну

ни на јави.

То више и није сан.

ЦВЕТАЊЕ

Испуцале усне

нису се помицале

нити радовале.

Није рађало

касно цветање

скамењено.

Светлост и тама

пре дођу и мину

него немани и погани.

Ледене усне проговарају -

Човек је тамновање

и заблуда.

БЕСМРТНИ ПЕВАЧ

Љубав је једини

бесмртни певач.

И реч је бесмртна

када човек

дарује љубав.

Поклањам вам

све речи љубави -

од јуче

за данас

за сутра

занавек.

ЦВЕТ МИ ПОКЛОНИ

Поклони ми цвет

што траје

и на тебе мирише.

Нећу било који,

онај бели

са оне дивљаке

неоплођене

миришљаве

ПРСТИ, ДОДИРИ

Кажем,

увек кажем -

Руке су криве

за Ово

не и за Оно од пређе.

Шта су то хтеле,

шта су тражиле,

где су то биле,

чему стремиле.

Прсте миришем

беше то миришљаво.

Мекани су

прсти влажни, знам...

Она је то.

ПОКРАЈ РЕКЕ БУДНА

Грех је

и реч на туђе тело

оне ноћи

пала је

на њена колена.

Још увек је тамо

покрај реке будна

чека таму

зна да не сме

а верује

да може.

БЕЗНАЂЕ, БЕЗРЕЧЈЕ

Видиш ли

без главе

лутам,

ни теби не стигох

ни себи вратих.

Руке су уморне

раширене.

Сам

нестах у трену

када схватих

да сам ти неко.

Роса на мом прсту

као нехат

разједа део по део.

Да залечим

не да се

надању, праштању,

молбама ни кајању.

Како да је излечим,

чиме?

Једна реч:

Праштам.

И нема наде.

И нема речи.

У НЕВИДУ ПОЉУБАЦА

ТРАЖИМО СЕ

и бићемо самци

само нас мисао веже

ко даљину ријека

УВИЈЕК

слушамо јутра

плаве птице

док ноћ

чека у мени

крени

негдје изван себе

непрегледна

жедна

НОЋАС ТЕ ТРАЖИМ

тражим те

тај бол

признајем

У НЕВРИЈЕМЕ

осјетих

одлазак птица

у мојим пољима

у незгодно вријеме

у невријеме

требаш ми

ни погледом

ни ћутањем

ничим

да те пробудим

за смрт

немам времена

А ИМАЛА ЈЕ ИМЕ

имала је име

а била је ћутња

у живот ми ушла тишина

БАЛЕРИНА

шумом игра балерина

кренеш ли

ка свјетлости

стигнеш ли икада тамо

који је то

корак

којим ступамо

у таму

ДА ВИДИШ

сачекај листање

да видиш шта је шума

да видиш шта је шум

хоће ли

твоје руке

прећи ко сан

на пут

као јелен

јутро

са листа ти

остављам

ШТО НАС НАПРАЗНО ГРЛИ

постоји тишина

руке и душе

постоји тишина

тихости

када нас нема

што нас

напразно грли

није ли и то

тишина

ЗАЂИ У ШУМУ

зађи у шуму

шума је без доброг друга

тајанствена

вјеруј себи као шуми

можда ће твоје Име

постати једном

голема круна у њој

зато не ћути

зађи дубоко дубље

тамо је твоје Име

ИКОНА

усидрићу сунце иконом

ноћ пред њом ноћи нема

ријечи овдје једино значе

све нас мимоиђе а она вјерна

сачувана тамом ко добром ријечју

у души пјесника скрива

са њених усана капље искон

вјековима замрзле очи а снива

твој осмијех нијем не процветава

на руке гране ти птица

икона још у мени живи

ја имам очи а она без лица

ЋУТКЕ ОБЉУБЉЕНИ

УСНА МЕ ДОТАКЛА

усна ме дотакла

жедан на пут

иште јелен

жедан покрај воде

усна ме дотакла

у мене залутај

чекај залуталу звијезду

убери из душе цвијет за чекање

путујем јутрос

са небом росом за тобом

усна ме дотакла

вријеме је за размишљање

свиће зора

СВУД ТЕ ИМА

када кренеш низ ријеку

преко моста кад прелазиш

вода куне

мораћу

повјерити се

свугдје те има

и у гори

и у болу

и у бору

опет у сну

чујем птицу твога гласа –

ја путник изван свога

НИ ЉУДИ НИ ЉУБАВ

не слијећи на око

могу да трепнем

једна крв

ослобађа се

у мени

ожиљак од ланаца

не запуштам

хтио бих да говорим

да кренем

не препознају ми рану

ни људи

ни љубав

БАР МЕ НЕГДЈЕ ЧУВАЈ

над бреговима

осјећам зору

проћи ће

јутро плаве птице

у неком невиду

хладни су дани

глас занијемио

камен се одзива

моје су ријечи

тек додири

бар ме негдје чувај

УМЈЕСТО КУЋЕ

на овом је путу

проклета птица

која те довела

до мојих рушевина

по мјесечини излазиш

тражећи праг

којега знаш

одавно нема

док надлијећеш и вребаш

опрезна буди

јер змија сада

кућу чува

ПРОМИЈЕНИМО САТ

ако смо закаснили

бацимо камен

или промијенимо сат

порицала си да понори

имају велике стопе

потом смо

сумњали у сат

на крају

паучином смо разапињали

хиљаде ликова

и ћутке их помињали

ТУ ГДЈЕ СМО СТАЛИ

Хоћу да те  грудима  повјерим

и  из  вртлога самоће

светлости  помолим.

Ту гдје смо стали

нема наде.

У вртлогу самоће

све нам је скрито.

Ја не спавам,

ја те дозивам

да се вратиш,

пре него изговорим

судбину.

Причам ти,

наговарам на додире,

на бол,

да имаш чему да се вратиш.

Видиш ли, љубави

у борама и венама

умор ми дрема.

Буди ту

док седим

и радуј се

воли.

Ако се сјетиш

помилуј ме.

УГАСИ ЖЕЂ НЕВЕРНОМ СРЦУ

Миловањем

у загрљају

у сјећању

у превари

потражи ме.

Провери

јесам ли

она сенка

покрај старог храста.

Проспи драгуље

пре него шапнеш

да ме волиш.

Не говори

јер нећу веровати

да твоје руке

поклањају воће.

И када су горки

прећути,

камену се повери,

ту нека остане.

Причај, разгласи

да сам сишао с ума,

поцепај књиге,

та неверна слова.

Погази травчице,

растерај птице,

угаси жеђ

неверном срцу.

ОПРОСТИ ДРАГА

Као у сећању

варам себе,

силазим на реку,

река те носи.

Молим обале

да те спрече,

зауставе.

Пресеци матицу,

обале се дотакни

као миловања.

Узми ме за руку,

прошетај кроз воћњак,

постиди славуја,

певај.

Нек чује завичај

песму љубави,

нек нас се сећа.

Опрости драга,

опрости,

верова у љубав,

а има мене.

ПИШИ МИ, ЉУБАВИ

Пиши ми,

пиши љубави,

нека те рука води,

срце нек проговори,

па крик ублажи,

улепшај,

нека буде све лепо речено

да се не замери словима

и љубави буде допадљиво.

Не троши мастило

нек буде без адресе,

где год да стигне

биће радости.

Само пиши

нек се и ја надам,

да и ја очекујем,

можда поштари осете

да је за мене.

Отворио сам прозоре

врата, уклонио браве,

чека се нада

да сврати.

Нека онај бркати делија

у плавој униформи зазвони

и викне:

„Има ли те!“

Да полетим

руке испружим,

и прегршт пољубаца

привијем.

ЗВАЛА СЕ ЉУБАВ

РЕЧИ У ТАЈНАМА СВЕТЛЕ 

Кћерки Милици

Да речи тајнама светле

схватићеш кад не будеш дете.

Куда те псине гоне

туда су прошле колоне.

Тужбе ти увек стигну

кад небригу уздигну.

Хули ће на те као звери

њихова немоћ је у невери.

Не иди на њихове стазе

тамо би хтели да те згазе.

Има збора нема речи

неко хода и када клечи.

Тебе је љубав родила

лети на својим крилима.

ЈЕДИНА ЉУБАВИ, НЕПОДНОШЉИВА

Разлози више

нису важни

ни греси

ни снови

ни сенке

још дишем за твоје речи

за тебе.

Она је разлог мог постојања

кад отворим очи

Она је.

Једина вера

последња нада

Она је

и радост

и суза.

Она је крива

што имам срце

и дишем

певам

вичем

да сам радостан

и луд

Она је ...

Поново када пожелим

да ме нема

опет Она.

Једина љубав -

Милица моја,

не да се сносити

ни трпети

а да нисам жив.

ДОК ЈЕ САЗВЕЖЂЕ
НА БОЖЈИМ ПЛЕЋИМА

Спавај анђеле,

моји снови,

надо моја,

Милице.

Безбрижно сањај

како небом

звезде трепере

и чувају твоје детињство.

Небо је на крилима

и ти си у његовом загрљају.

Дочекуј јутра

очима што виде

Божје плаветнило.

Радуј се

како би у радости дочекивала

туђе немаштине.

Не скривај тугу,

то те Он искушава.

Никада не плачи,

ти кидаш срце

уместо суза .

Спавај, утехо моја,

ништа не може да се догоди

док је сазвежђе на Божјим плећима

а ја његов слуга.

БОС ПО РЕЧИМА

1.

Ходам

бос по речима

и шаптим

писмо.

Можда чека моје писмо.

Пусти да ти напишем писмо

без суза

без туге

молби,

сажаљења,

много речи,

искрено,

да разумеш

како је бити Ја

и да у свему

останеш Ти.

Знам, то је тешко

и реч је тешка

и поглед замара

и рука малакса

када ти отац пише.

Ни снаге

ни речи

ти допиши

колико је довољно

за твоју срећу

за мој мир

а да је Богу драго.

Толико можеш.

Ја више морам

и да не могу

ко то верује

а коме да верујеш

ако не мени.

2.

Јави се, сине,

јави,

нежности никада много

да отац сања

како се насмејана будиш

и береш кришом руже

покрај прозора.

Срце моје од срца излечи

све наде,

патње,

ноћи непреспаване

и сузу ако се искраде

невидљивом учини.

Ублажи

јаук кад се отме

ублажи

нек нико не чује

можда рана заболи.

Ако неко о мени пита

реци му све речи

без стида,

зазора, оклевања.

Ако се нешто и чује

то ласте пролећу

гнезду се врате

и опет одлете.

Више не спавам,

на таму

ноћ прислањам

и тако сањам:

Заспао сам

о твоју љубав ослоњен

сузом твојом умивен

мртав у наручју твом.

То што у мени гори

нек изгори

и нек се наново роди.

3.

Ћутиш

осећам, дишеш поново

на мојим грудима

немирна беба

татино Гебало

несташно и пркосно

узвраћаш.

Мисао је трен само

покрет немира

победа речи

пораз разума.

Љубав ли то

нејав, пркос, бес

Љубав ли

самоћа, тишина, ћутња

повратак, одлазак.

Тражиш разлоге

оправдања

несмотрености

заборава

тајне.

Узалуд  јављах

узалуд дозивах

како сам жив

да сам уснио

вода ме носи

Плашница

страшница

врти, врти

подно Широке њиве.

И, не би те,

Милице.

УЗАЛУД ЈЕ ШАЉЕМ У ШЕТЊУ 

Милици Јауковић

1.

Куд год да кренем,

њен лик

прати ме.

У песму ми,

то хоћу да напишем

ал’ не могу.

Свугде је -

у липама,

међу сузама,

крстари мојим борама.

Она је уморна од немоћи,

заборава,

да постоје пролећа,

да она постоји.

2.

Празнине

ни гласом, ни погледом,

ничим да је развеселе

небески свеци.

Кад би могла

да се наљути,

погледом прекори,

тражи мало воде

(што ако је жедна)

а ја ту.

Дани пролазе

године,

а она у мени расте,

боли,

боли.

Како објаснити

њен крик уместо речи

3.

Кад би зашла

бар једна моја реч

у њену главу,

кад би...

Кад би могла

да пружи руке,

једном да каже...

мама, волим те.

Да будем мртав –

то бих опростио себи,

само да каже

браћо

и вас волим

4.

Тражим је

у сузама,

зебњи,

јауку,

нигде је.

Нестала

у њен свет,

у тишину...

Узалудно је шаљем

у поља,

међу девојчице и дечаке,

узалудно покушавам.

5.

Тражим места

у која одлута,

и размишља,

и тамо остане.

Тражим тај свет

у ком се разговара,

и договара

без гласа.

Шта је тера

да крикне,

јаукне,

чему се смеши

насмеје ли се икада.

Осећа ли

да је грле,

љубе,

мазе,

памти ли дојке

и мирис млека?

6.

Кад би могао

да је вратим

у глас,

у песму,

у игру,

међу безбрижну децу.

Ево ме, Боже,

клечим и молим,

за радост на њеном лицу

за загрљај,

за речи прећутане...

Хоћеш ли јој, Боже,

шапутати ове стихове

када заспе

да снива

како смо је волели.

ИЗДРЖИ СРЦЕ

Издржи срце, издржи,

до тебе ми је стало

као да не постојиш,

то није тако мало.

Издржи, молим те

за коју реч нежну

загреј ме поново

ко пахуљу снежну.

Издржи срце, издржи,

другима то није важно,

у тако мало крви

столећима живим снажно.

Зоре дочекујмо будни,

будимо животу слуге,

срце, постојбино бола,

нема, нема ти, друге.

Издржи срце, идемо даље,

знам траву која лечи

једнако звер и човек

пред њом у болу клечи.

Нећемо рушити плотине,

ни кућу што мрави граде,

издржи срце, чека нас

много страдања и наде.

Издржи срце, откуцавај

љубав, тренутке ретке,

додирни мајку, сестре,

Милицу, брата и претке.

Памти ли Дријенак сузе

да ли ће звери да нас се сете?

Прошетај, срце, ливадама

као некада дете.

Све близу је и далеко,

ми тек крећемо зорни,

издржи срце, пригрли ме

кренимо за Русију орни.

ИЗВАН ЗАВИЧАЈА

још корак

да се вратим

огњишту

љековитој трави

у даљини

је слутим

без вида

и гласа

тражећи мене

можда и она

негдје

изван завичаја

спава

xоће ли сачекати

да је минем

КАД НОВЕ ЉУБАВИ
ПОГАСЕ ЗВЕЗДЕ

Смрт је, драга моја,

у честицама

које слећу неопажено

на наше слепило.

Смрт звони на извору

уморном чобанину

док снева бела стада

и румене образе чобанице.

Смрт је на смрт не мислити

док су кошеви препуни жита

и воденичко коло док

ломиш уместо погаче.

Смрт је варка

када верујеш

да се на месечини

као на сунцу грејеш.

Смрт је ако поверујеш

да си заспао

и сневаш како се поново

насмејан будиш.

Смрт је, драга моја,

кад престану снови

и нове љубави

погасе звезде.

МОЖДА ПРОЦВЕТАМ
У ТВОМ ЗАГРЉАЈУ

Снег је, љубави моја

прекрио стазе и плотине

збуњен пред старост

куда у ове године.

Много је тога

у грудима и крви

нисам знао како се

човек у човеку мрви.

Уморне ноге би на пут

увек у твом загрљају

како је човеку тешко

мртав си а не знају.

Ево ми глава незбор

невидљив вез твојих речи

то што немо изговараш

више боли него лечи.

Пахуље беле знају

каква их немоћ чека

нисам ни од челика

па да пртим довека.

Снег је затрпао обрве

док грејах модре мрзлице

да повратим сјај оку

и отопим твоје трепавице.

Љубави видиш ли, ево ме бео

пахуљом завејан у завичају

окопни ли можда изнова

процеветам у твом загрљају.

И НИЈЕ ЛОШЕ УМРЕТИ

Умрети међу травама

затрпан цветом, поленом,

пчелом и росом

као мајчином дојком

и није лоше умрети.

Умрети насмејан

међу травке

лековите, миришљаве

у откосу хајдучке траве

и није лоше умрети.

Умрети загледан

у шуме и пашњаке

планинске врхове

орла под облаком

и није лоше умрети.

Умрети док слушаш

како се деца веселе

и мајке зорне

подајају младике

и није лоше умрети.

Умрети док зрену

плодови у воћњаку

и птице радосно зоре

на прозор у свитање

и није лоше умрети.

Умрети док се деца

добром даривају

зажињу свеће за славе

тамјаном и хлебом миришу

и није лоше умрети.

Умрети док волиш

док те деца воле

и ниси сироче

док можеш добром даривати

златити, праштати и веровати

и сузу братску не видети

и није лоше умрети.

ТРУБАЧЕ, МОЛИМ

Када ме обузме самоћа

туга у срцу

и немоћ у рукама

када ме изда срце

то хоћу да се чује.

Памти,

трубаће молим

громко, громко

без паузе и прекора.

На све стране света

да се чује

да човек није рођен

само рађањем

већ и умирањем

па нека се чује

да сам се родио.

Нема гужве, ни плача

као на мајчином порођају,

само жене нека буду,

само жене

које су ме волеле.

Само жене које су ме волеле

нека ме оките

сећања, молим,

и неверне женске погледе.

Еј, нема замерке

ни ружних речи,

о покојнику све најбоље

Ви Срби који пљујете увек

по Богу и Човеку.

Трубаче, молим!

Биљешка о писцу

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Колашину.

Објавио је

Књиге пјесама:

Трагом живота (1973.)

Узалудна врата (1980.)

Дрво у тами (1986.)

Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.)

Кућни тамничар (1990.)

Божја дјеца (1996.)

Јави ми да сам жив (2009.) за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије 2010. године“, и

Милица словарица (1999.) књига поезије за дјецу

Књиге прозе:

Светлост и сенке под Ловћеном (2008.)

Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008.)

Савиним стопама Лелејском Гором (2011.) за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“.

Приредио књиге:

Вуко – Мит који се сам уздигао (2008.), књига о Вукашину Вуку Вукчевићу,

Од обећања до испуњења (2010.) 

Књиге интервјуа:

Мој разговор с њима (1990.)

Невјерно срце је његова петнаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија.

Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

САДРЖАЈ

Срчанице Новице Ђурића ................................................. 5

ЉУБАВИ ПРЕПОЗНАЈ СЕ............................................... 11

Господарице од жене........................................................ 13

Песми ћу те рећи.............................................................. 15

Закуни се себи на верност................................................ 17

Врати ми оно..................................................................... 19

Над реком плач................................................................. 21

Бескрај без сенке............................................................... 23

Вјеровати у чуда............................................................... 24

Можда процветам у твом загрљају.................................. 25

Води ме у љубав............................................................... 27

Јави ми да сам жив............................................................ 28

ИЗМИШЉАЊЕ ЉУБАВИ................................................ 31

Заспало срце..................................................................... 33

Страх од сличности.......................................................... 34

Је ли икада......................................................................... 35

Мој конак........................................................................... 36

Умало................................................................................ 37

Двије несреће.................................................................... 38

Камење нама слично........................................................ 39

Савитак.............................................................................. 40

Змија.................................................................................. 41

Доба је смрти.................................................................... 42

У МОЛИТВИ ДАРУЈЕ ЉУБАВ....................................... 43

Милосна ћутња................................................................. 45

Помислих и одах се.......................................................... 47

Док сањам треба ми сведок 1........................................... 48

Док сањам треба ми сведок 2........................................... 49

Цветање............................................................................. 50

Бесмртни певач................................................................. 51

Цвет ми поклони............................................................... 52

Прсти, додири................................................................... 53

Покрај реке будна............................................................. 54

Безнађе, безречје............................................................... 55

У НЕВИДУ ПОЉУБАЦА................................................. 57

Тражимо се........................................................................ 59

Увијек................................................................................ 60

Ноћас те тражим............................................................... 61

У невријеме....................................................................... 62

А имала је име.................................................................. 63

Балерина............................................................................ 64

Да видиш........................................................................... 65

Што нас напразно грли..................................................... 66

Зађи у шуму...................................................................... 67

Икона................................................................................. 68

ЋУТКЕ ОБЉУБЉЕНИ..................................................... 69

Усна ме дотакла................................................................ 71

Свуд те има....................................................................... 72

Ни људи ни љубав............................................................ 73

Бар ме негдје чувај........................................................... 74

Умјесто куће..................................................................... 75

Промијенимо сат.............................................................. 76

Ту гдје смо стали.............................................................. 77

Угаси жеђ неверном срцу................................................. 79

Опрости драга................................................................... 81

Пиши ми, љубави.............................................................. 82

ЗВАЛА СЕ ЉУБАВ.......................................................... 85

Речи у тајнама светле....................................................... 87

Једина љубави, неподношљива........................................ 88

Док је сазвежђе на Божјим плећима................................. 90

Бос по речима................................................................... 92

Узалуд је шаљем у шетњу............................................... 97

Издржи срце.................................................................... 102

Изван завичаја................................................................. 104

Кад нове љубави погасе звезде...................................... 105

Можда процветам у твом загрљају................................ 107

И није лоше умрети........................................................ 109

Трубаче, молим.............................................................. 111

Биљешка о писцу............................................................ 113

CIP - Каталогизација у публикацији

Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-27-056-8

COBISS.CG-ID 22124560