СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ

 

Библиотека ’08

НОВИЦА ЂУРИЋ

СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ

Уредник:

Ранко Јововић

Рецензенти:

Митрополит Амфилохије

Милан Мишић

Издавач:

Удружење књижевника Црне Горе

За издавача:

Илија Лакушић

Илустровао:

Доброслав Мишко Мрдак

Лектор:

Милица Брујић

Припрема за штампу:

Борис Шундић

Штампа:

„Графокартон“, Пријепоље

Тираж: 500

НОВИЦА ЂУРИЋ

СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ

ПОДГОРИЦА

2007.

 

Кад други кажу оно што сте ви хтели,

зашто бисте било шта говорили. 

МАЈЦИ ДАРИ И ОЦУ МИЛОШУ

                          ПРЕДГОВОР

ОЖИВЉЕНИ И ЖИВОНОСНИ

Све на земљи дође и прође. Остаје људски лик и подвиг, забиљежен у Божјем памћењу. И записан у језику, човјечијем слову. Остаје и љепота творевине Божије, чувана у зеници ока и такође - у ријеч преточена. Велику истину је изрекао чувени Тарабић, Златиборац: Кад нестане стида код људи, мириса у цвијећу и кад воде оболе - тада ће доћи - смак свијета.

Новица Ђурић, сабравши на једно своје записе у књизи Светлост и сенке под Ловћеном, свједочи нам њима да се родио под срећном звијездом, да још није дошао смак свијета. Јер он се срео са стидним људима, нашао је мириса у цвијету, примио у зеницу ока и преточио у слово .

У руковетима четири поглавља своје књиге саборника и сабирнице, предочава нам писац језгровито и осликава ликове најљепших и најстиднијих људи од жена рођених: Светога Саве, Светог Василија Острошког, Владике Данила, Светог Петра Цетињског, Владике Рада и мајке му Иване. Описује њихове подвиге и чуда, уткана у вријеме, народно памћење и живот савременика и потомака. Ту су и други ликови, дајући смисао времену у коме су живјели и у коме живимо и чувајући здраву памет, образ и достојанство свога народа. Треба прочитати главе: „Готово заборављени“, „Освета као посвета“, „Човек као белег“, да би се живо и неочекивано срели са Балшом првим, Шћепаном Малим, Тодором Кадићем, јунаком Пером Живковим Стојановићем, осветником Благојем Јововићем, страдалним Петром Дедићем и др.

Овоме да додамо и следеће не мало значајно: сви ти ликови, оживљени и живоносни, сваки на свој начин, потврђују и свједоче, да над свим земнима беспоредцима и ужасима ипак „умна сила торжествује“; као и словесни, морални закони, господарећи законима природе и природног поретка ствари и збивања.

Љепота људских ликова у овој књизи не би могла бити тако лијепа, миомирна и здрава, да нису осликани и описани кратким и изворним народним словом, и реченицом без претјераних украса и сувишних „плетенија словес“.

Ова књига Новице Ђурића се пије „наискап“ као вода с планинских извора, кријепећи вјеру у неуништивост божанске доброте и љепоте у човјеку и свијету.

Теодорова Субота                       +АЕМ Црногорско-приморски

2007                                                    Амфилохије

Цетиње

ШАПАТ ИСТОРИЈЕ

За новинарство се каже да се држи за скуте књижевности. Писати за новине је занат, писати литературу је уметност. Али, може ли у занату бити уметности, а у уметности заната? Новинарство полази од чињеница и догађаја, омеђених у времену и простору, да би забележило шта се догодило, где, кад, како, а по могућству и зашто. Занат у новинарству је све то саопштити  јасно и кратко, пренети поруку, проширити знање, повећати разумевање.

Књижевност такође полази од чињеница, догађаја, ликова, али их књижевник казује повезујући стварно са измаштаним: и једно и друго је неопходан грађевински материјал. Књижевник прича причу о нечему што је могло бити у животу, али је стварно било само у његовој глави: живот у књижевности само опонаша онај стварни, али често је од њега уверљивији, јер нам говори о судбинама које нису само из једног искуства – књижевност измишља живот да би нас подстакла да се замислимо над нашим стварним бивствовањем.

Репортаже Новице Ђурића су новинарство које је далеко зашло у атар књижевности, преузимају оно најбоље и од заната и од уметности. Чињенице у текстовима сакупљеним у овој збирци помажу машти, а машта учвршћује чињенице. Везивно ткиво између новинарског заната и књижевног стваралаштва у овом случају је језик, чије богатство, топлина и чистота премошћује векове: кад прича о прошлости Новица Ђурић нас попут воденог вира увлачи у све њене „непроходе и недоходе“, кад казује о живим људима из садашњости онда оставља траг о времену – за неко будуће време.

Главнина репортажа из ове збирке својеврсна је „историја витешке Црне Горе“, испричана на један суптилан и надахнут начин, тако да читалац има истински доживљај да му „шапућу векови“. Слојеви чињеничне прошлости у овим казивањима су помешани са слојевима накнадно препричаног, оног што  је, преношењем с колена на колено, оставило један упечатљив, митски отисак у колективној души народа.

Неколико репортажа посвећено је верским реликвијама Црне Горе које, својим постањем и начином трајања, много говоре о људима. Ђурић је надахнуто оживотворио легенде, а ономе што је предмет вере писао је са сопственим јаким уверењем, али без намере да убеди скептике или додатно осоколи већ верујуће.

Ако не средишна, а оно свакако најупечатљивија личност ових репортажа је Свети Василије Острошки, коме је посвећен посебан део ове књиге.  У редовима о њему преплићу се историјски факти и народна предања. Забележена су његови подвизи за живота и чуда која је изазивао после смрти. И оно невероватно о Светом Василију испричано је уверљиво: аутор је био у стању да нам пренесе и „приче које се не дају испричати“. Ореол свеца чије су мошти у Острошком манастиру јасно сјаји у ономе што је написао Новица Ђурић, са поруком која је неизмењена још од зоре Хришћанства: нема вере без веровања.

Мистерија лажног цара Шћепана, као најинтригантнији део црногорске историје, постаје донекле разумљивија после читања репортаже посвећене његовом доласку међу Црногорце и невеселом одласку његове главе од њих. Посебан део ове збирке су јунаци трагичних епизода из скорије прошлости Црне Горе, из времена сурових подела међу браћом, бешчашћа које је проглашавано за јунаштво, и правог јунаштва које је диригована историја проглашавала нечовештвом. Срећом, Новица Ђурић је, бележећи исповести још живих учесника тих догађаја, успео да много тога сачува од „таме заборава“ и упечатљиво покаже да под Ловћеном има и јарке светлости и црних сенки.

Ова књига је зато истински бисер новинарства и несумњиви литерарни домет: чита се лако и брзо, али нагони да се о људима и догађајима којима се бави размишља темељно.

Милан Мишић

СВЕТЕ РУКЕ

 РУКА КОЈА ЈЕ КРСТИЛА ХРИСТА

Тишина. Само сат... Шта тражим?! Можда ону једну једину реч која све објашњава, у којој је све садржано.

Ово о чему бих да пишем не могу како сам навикао. Осећам то. Знам. Јесте да су преда мном слике: Руке Светог Јована Крститеља, Богородице Чудотворне Филермосе (Цетињске) и  Честице Часног Крста.

Чудни су путеви Господњи и велика је милост Његова. Да нису, да није, зар би три највеће хришћанске реликвије прошле толике векове, догађаје прегрмеле, а да их око недостојно не угледа, нит се недостојна рука њихове светости дотакне!?

Хартија памти онај дан када султан Бајазит руку Св. Јована реду Јовановаца (касније Родешки, најзад Ред Малтешких витезова) у знак пријатељства поклони.

Тако папири говоре. Тако је барем записано. О Оливери, кћерки светог кнеза Лазара, чији су моћ и утицај у Отоманској империји за живота султана Бајазита били толики да је у очувању ових светиња, њена реч могла бити од пресудног значаја.

Где су се реликвије до тог момента налазиле? Ко је сачувао Руку? Ко Честицу у њедрима носио? Чије је кандило горело пред иконом? О томе списи не говоре.

Предања кажу да су се ове три светиње увек налазиле у истим рукама и биле чуване заједно. Тако се Свето Тројство, оваплоћено овим свехришћанским реликвијама, потврдило кроз векове.

Последњи Велики  Магистар реда  Малтешких витезова са седиштем на Малти, Фердинанд Фон Хомпеш, узмичући пред Наполеоном 1799. године, шаље светиње руском цару Павлу Првом. Руски цар је знао како се љуби ближњи у Христу и како се слави име Господње. Како и приличи великом цару, Павле Први даде украсити светиње толико раскошно и богато, како не беху украшене ни једне друге ни пре ни после тога. Најсјајније драго камење, брусили су мајстори на начин, који је до данашњег дана остао непознаница. Пунта на позлати сведочи да је овај филигрантски рад учинила иста рука.

Реликвије су се чувале у царској  цркви Зимског дворца у Петрограду, да би биле ближе цару Павлу, а по вољи Александра Трећег, премештене су у дворац Гарчино.

Пропаде Руско царство, а Романови несташе нетрагом. Проскиташе се бољари и племство.

Мајка последњег руског цара Николаја Другог није спасила сина од крваве револуције, али јесте светиње. Године 1918. преноси их из Русије у Данску. Након  њене смрти, њене кћерке Олга и Ксенија, реликвије предају  Митрополиту кијевско-галицком, господину Антонију.

Ако је веровати предању, светиње су се у средњем веку налазиле у поседу Немањића. Би писано да се у Србију и врате. Митрополит Антоније, уз благослов руских кнегиња, оснива руску цркву у Сремским Карловцима и предаје светиње на чување  краљу  Александру Другом.  Краљевом руком, светиње бивају похрањене у цркви старог дворца, да би након 1924. биле чуване у цркви двора  на Дедињу до 1941. године.

Млади краљ Петар Други, иако премлад да зна како се краљује, био је довољно мудар да их повери патријарху Гаврилу Дожићу на чување.

Као што добру није писано да вечито влада на земљи, тако је и овим светињама суђено да повремено нестану, па да се наново појаве у свом сјају и светости.

За јавност, оне се од 1941. године воде као нестале. За патријарха Гаврила оне су на сигурном – испод поднице владичиних одаја у Горњеострошком манастиру.

Архимандрит Острошког манастира Леонтије Митровић бди над светињама и у ратним и  у поратним годинама. Но, како ђаво и ОЗНА све дознају, тако и претресом  архимандритових просторија, 18. августа 1952. године, бивају откривене и ове светиње. У записнику, који је начињен стоји:

"У соби спаваћој, пронађена је већа количина старог накита, као и три кутије са позлаћеним иконама, које су власништво Петра Карађорђевића, бившег краља Југославије".

Ово "поповско благо", како га незнабошци означавају, бива смештено у државни трезор. Опрости им Господе, нису знали што чине! И нису, јер нико од Удбоваца, није ни знао праву вредност заплењених реликвија.

Пут светиња од државног трезора до Музеја на Цетињу (Богородица Филермоса)  и манастира Св. Петра Цетињског (Рука Св. Јована и Чесница часног крста), обележен је мукотрпним, али стрпљивим залагањем  свештеника Марка Калања. Било како било, нашле су се на Цетињу 20. јануара на Јовандан 1978. године. Да ли је то случај?

Је ли случај и то што их је патријарх преузео чување на Цвети 14/15 априла, на исти дан када се 1979. године догодио земљотрес у Црној Гори. Је ли то све случај, или опомена нама, који лупом увеличавамо мрље на фотографијама са Лох Неса и устрептали слушамо причице о појави Госпе у Међугорју, док нам највеће светиње Хришћанства на Цетињу самују и чекају да их се сетимо.

Шта треба да се догоди  да схватимо да је у нашем поседу Рука што памти валове Јордана оног дана када се сама спустила на чело Сина Божјег и крстила га својим додиром. Код нас је Честица крста на којем је Он распет и Икона чудотворна Мајке Божје Филермоске, чији лик полако тамни, од старости, или нечег другог...

А ја... ?! Ја сам својој речи, своме Слову за једну причу ближи.

Опрости ми Господе грешном, ако и једну реч мимо твоје воље изговорих.

Забележих, како ми се казало.

РУКА  СВЕТОГ  САВЕ

            Шта је човек, Господе? Свети Отац, Син, Дух...? Шта је на Светој земљи још остало свето? Мошти наших Светаца, што небо и земљу обасјавају.

            Има ли земље којом је Свети Сава ходао а да није света и светла?

            Богу и сазвежђу бесмртника узнео се Свети Сава када Синан-паша покуша да угаси духовни огањ српскоме народу спаливши му мошти на Врачару. Не би дима ни гарежи. Савина светлост, уздиже се као небески покривач. Штити његов народ. Клањају се и моле. С њим почињу и завршавају све српске молитве.

            А и у сну ако дође лепо је и снити и за веровати је да Свети Сава не би спаљен на Врачару.

            Четири су века од Савиног васкрснућа и исто толико надања да су Синан-пашине зулумћаре надмудрили калуђери, да су Његове мошти и данас уцело, здраве за добро народа и Богу на дар.

            Можда и сан неретко буде јава. Народ шапуће да је Сава данас у једном од манастира у Црној Гори.

            При повратку из светог ходочашћа Светој земљи, 27. јануара 1235. године Сава Немањић се упокоји у Трновској цркви у Бугарској. По жељи Савиној, у строгој тајности, српски краљ Владислав пренесе му кости у манастир Милешево. Мошти су, сведоче свештени списи, у Милешеви почивале 337. година.

            Легенда је поново оживела. Оне давне и ове од јуче. Кажу Милешевски калуђери надмудрили су пашине злокобнике. Сазнавши за намеру Турака у строгој тајности, како то само калуђери знају, мошти му однеше и склонише у манастир Куманицу, на обали Лима, на корак до Бијелог Поља. Прича се с колена на колено преноси, а како би била тајна да није тако, и говори да се и данас ту чувају. Истина, нико се још није усудио да то и провери. Нико и не сумња!

            Друга прича, такође, не верује да су Савине мошти спаљене, већ уверава да су их калуђери склонили у непроходе, недоходе и стрмине кањона Таре у манастир Довољу.

            Но, срцу је и то на дар. Посебно најзанимљивија и најупечатљивија верзија која се може шапатом чути у прелепом манастиру Света Тројица код Пљеваља.

            Дрвени ћивот, народски ковчег, као од воска изливен, миром мирише и сведочи, тако празан, да су ту почивале мошти Светог Саве. Писани списи о томе не сведоче. Веродостојних доказа, за сада, нема. Тајац је и при помисли да се за њима посегне.

            Кажу, Турци су при одласку из Милешева за Београд мошти ставили у врећу, а ковчег бацили. Ни данас се не зна од којег је дрвета саграђен. Нађе га један сељак и у њему је похрањивао јабуке. Веле, био је муслиман. Један имућнији Србин, купујући од њега јабуке у сред пролећа, приупита га како успева тако дуго очувати их здравима. Повери му се: „У подруму од своје куће имам ковчег једног српског светитеља. Од када у њему јабуке спремам увек су свеже, здраве и никад не мрзну...“

            Одреши Србин позамашну кесу и откупи ковчег. Донесе га и остави, на чување, братству манастира Света Тројица. Од тог тренутка ћивот Светог Саве, до данашњег дана, је неизмена светиња, не само за Србе већ и муслимане. Провлачећи се испод њега, верујући да ће их многе болештине и несреће мимоићи.

            Ето ковчега Савиног који сведочи. А ту, у његовом ћивоту, је и једна невероватно очувана лева рука без малог прста. Кажу, то је рука Светога Саве. Украшена, обучена у одежду, с љубављу извезену, ћути и чека. Чека да јој се врати мали прст.

            Дуго се није знало где је мали прст са Савине леве руке. Игуман манастира Свете Тројице Иларион каже да су лета 2003. године у госте му банули бугарски истраживачи и верници из Трнова. Угледавши руку, занемели су када су видели да на њој нема малог прста. Задуго климаху главом. Потом, рекоше: „Ово је рука Светог Саве, а његов прст, као велика светиња, чува се у Трновској цркви “.

            Нису гости из Бугарске скривали део приче који потврђује да је бугарски цар одобривши свом зету, српском краљу Владиславу, да пренесе мошти Светог Саве, аминовао и жељу монаха Трновске цркве да за успомену оставе и део моштију – мали прст леве руке Светог Саве Немањића.

            Од свечеве одежде љубоморно се чува и Савин епитрахиљ с којим је молитвовао.

            У пожутелим црквеним књигама, бројним списима, у Житију Светог Саве остало је записано да је ходећи, не само српским земљама, носио свемоћни штап. Где год би крочио и њиме дотакао, ту би се позлатило. Не без разлога, на десетине места, само у Црној Гори, живе Савином заслугом – Савин извор, Савина вода, Савино језеро на планини Сињавини... Тај штап – Светог Саве, златом и сребром окован  и драгим камењем, чаробно украшен, епископски штап - и данас се налази у ризници манастира Света Тројица.

            На њему, да ко не посумња, исписан је тропар Светом Сави. Овај свемоћни и свемогући штап био је, пре десетак година, украден али је, две године након тога, враћен манастиру. Није му се дало да оде од осталих реликвија које су припадале овом светитељу. Дао се једино руци Светог Саве. Ништа на њему не губи свој сјај. Можда ће нас једнога дана, и он одвести, довести, дотаћи грумен земље и рећи:

            „Овде почивају мошти оног који ме носио куд год је ходио, Светог Саве, спаситеља нашег“.

КЛЕТВА И ОПОМЕНА

Требало је пре но банух у сећање да главу прислоним на мошти Светог Петра Цетињског. Бих по Његову милост. Милости ми.

            Владика. Мегданџија. У једној руци крст у другој мач. Велики испосник и молитвеник. До смрти, живео је у полумрачној ћелији уз цркву Цетињског манастира.

            Није се скоро никада смејао. А и како би. Ћутао је прислоњен уз богомоље. Молио се. Здравио је боне  руком и молитвом. Клео је разбраћу и богохулнике. Што благослави - позлати се, што прокле - не ниче.

            У јесен, 13. октобра 1784. године, после смрти митрополита Арсенија, у Саборном Храму у Сремским Карловцима рукоположен је за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског.

            Одмах оде за Русију код једнородне браће, чијег је цара називао заштитником својим и свога народа. Док Русијом тражаше помоћ за своју паству, у његову земљу скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, што мачем не посече, огњем спали. Попали и светињу Цетињског манастира. На вратима обеси једног монаха. Да заплаши и оно мало сиротиње и нејачи што се разбежа по горама и пећинама.

На згариште стиже Владика. Пожутели списи говоре да је плакао као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Из шуме и пећина бану стотине очајника. Гледају Владику. Он загледан у Бога. Потом се сави и пољуби нагорели праг разореног Цетињског манастира. Благослови народ. Што има подари. Неколико двопека даде деци. Црногорцима и Брђанима врећу кромпира. До тада Црногорци нити сејаху кромпир, нити  знаваху каква је то биљка. Семе посадише и спаси их од глади.

            Преко тридесетак година немаштине и помоћи ниоткуда.  Владика Цетињски плакао је са онима који су плакали, оскудевао са оскудницима, делио што имаше, тешио, храбрио, вером напајао... од силника и освајача бранио је, што се крстом не да зауставити - светлим мачем. Немилосрдно је из битке у битку водио своје ратнике. Ни око да му заигра. Забележили су очевици да је у бици на Крусима, потукао и ранио неколико хиљада силника - војске Скадарског везира Махмут-паше Бушатлије. Погуби и пашу. Тај силни турски моћник не хтеде се приклонити владичиној. Приклони се земљи. У прах га претворише. И сада киљан сведочи где су Црногорци спалили Бушатлију. А његову главу Богдан Вуков из Залаза, донесе је Владици, паде на колена и рече:

"Свети Владико, ево ти ја дарујем главу Махмут-паше Бушатлије! Срећна ти била и свако ти добро донијела".

Владика прихвати главу и тихо проговори:

"Срећна била за сву Црну Гору и Брда".

Данас та глава у одајама Цетињског манастира сведочи да би тако, као што једна жена у црнини на бојишту, док је тражила оружје својих погинулих мужа и  сина, кад угледа Владику, стидљиво каза:

"Свети Владико...".

Он је махом руке прекину и рече:

"Нека! Данас нијесам Свети Владика, већ четовођа. Док сунце не пане за планину, не зови ме Владико...".

            Такав је био за живота, као молитвеник, као војсковођа, ратник, као Владика. А његовој мудрости није било краја. Ни његовој моћи. Бојаху се Црногорци његових чудотворних речи и његове клетве док је био у животу. Тек, доцкан.

Преморен, препун брига и свакојаке муке, немаштине, војевања, мирења завађене браће, предосетивши Свети Владика да му се ближи крај, позва свог секретара Симу Милутиновића у своју ћелију и саопшти му у перо своје последње завештање и вољу. Би то на дан Св. Еванђелиста Луке, 18 октобра 1830. године, око подне. Пред сумрак упокоји се у својој малој, једнопрозорној ћелији. Попут тишине предаде дух свој Богу.

            Свом народу остави тестамент.

            Владика у тестаменту моли сваког Црногорца и Брђанина "малога и великога, којему сам што згријешио или какву жалост учинио, да ми све опрости, од свега срца и душе", а  тако и он, каже, опрашта онима што њему згрешише. Свој народ заклиње да га мирно у тишини ожале и укопају.

            "Браћо и народе Црногорски и Брдски, чујте и за вазда знајте од мене... при смрти мојом објављујем вам Божју истину...да је штогођ новца из Русије од цара народу доходи у готову и на гомилу, и да је она од цара мени на образ и на расположење по мојим молбама дошла, и на ползу свега народа српскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не трошим...", те тако би ваљало чинити и његовим  потомцима у Црној Гори. Владика Петар заклиње Црногорце и Брђане да црквено добро и имуће као "и да свако црквено чељаде, калуђере, као служитеље моје и ваше пазите и држите, како сам их и ја вазда пазио и држао". Како ли је сада Светитељу, док са неба гледа како се у његовој малој Црној Гори  цркве каменују, а свештеници прогоне. Знао је да тога би и у његово доба и да ће га бити и након његове смрти. Зато, не без разлога, у свом тестаменту Црногорцима и Брђанима Владика издиктира а Милутиновић записа:

"Ако би се ко нашао у народу нашем, да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом и дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклеству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре"!

Би то последње светитељево слово. Али не и његове чудотворне моћи.

Четири године након Његовог упокојења, мошти Владике светог нађене су целе. Би то свето тело светитеља и угодника Божијег.

Народ га је и за живота сматрао са свеца. Поново окупи народ Црне Горе и Брда, над својим посвећеним моштима. Књиге веле, преко 15 хиљада душа.

Данас, неки су се отуђили. Једни кришом, други јавно. Следбеници народа српског и вере православне, Његовим именом се заклињу, у помоћ призивају, а у тузи и болести Његовом мртвом телу долазе за спас.

Спаси Боже српски род, онако како  га спасаваше Свети Петар Цетињски!

 

УМАЛО СЕ УЖЕ НЕ ПРЕТРЖЕ

Мудре су биле наше старине. Више ћуте него што говоре. Кад реч изусте, друге нема.

Моји су стари мало причали. Само када је требало и када се имало с ким. О себи су говорили сабљама. Своју су причу казивали у бојевима. Непрестаним ратом од Косова.

Ја ћу ово испричати словима. И њима треба веровати. Слово вреди добре сабље. Оне најбоље. Зато и траје дуже од ње. Словима ћемо и почети.

„Ја Данил Шћепчев..., војеводич земљи србској“!

Преци су му дошли у црна брда преко Херцеговине, оне године када је нечесова измаилћанска сила «отсвут оклопила». Његови преци, српски кнежеви Ерак и Рајич, населише се у црна брда, где пре, а ни после, није Турчин крочио. Пратили су Динарски венац и загледали  у највеличанственији  врх, који се једном страном издигао ка Скадру и Косову, а другом ка јадранској питомини. Ту се населише са својим народом, а ново станиште назваше Његуши, на два сата хода од усамљеног манастира на Цетињском пољу.    

„Данил, Божију милостију митрополит“!        

Његови су преци, живели у велелепним дворима, у сјајним оклопима са златним мачевима војевали. Он убоги владар црне земље и црних брда. У његовом народу и времену, владарско жезло био је Исусов крст, а владичанска митра, Христов трнови венац. Мала гора, на којој је владао, по крви и сузама личаше Голготи, а народ његов беше вас у црном, у короти за косовском изгибијом.

Али његова Гора, иако Црна, учинила је да на Косову Пољу божури имају коме да расту сваке године уочи Видовдана. Цветали су годинама, вековима... Црвенији од себе самих и крви палих витезова, што јутром Видовданским, пре зоре ходају по њима. Преживели косовски јунаци, у његовој су Гори направили логор, чекајући зору, да наставе битку!

Он о томе није писао. Није имао времена за перо. Мач је био пречи.
У једном писму, које посла провидуру, написа Данил Шћепчев Петровић, жалећи се, дајући себи одушка, као и све наше владике – мученици, после њега:

„Ма так веће смо мучени от наше болести ножне, гњијући моје ноге от труда и зла које сам зло добио у моју младост трпећи студове и мразе, трпећи стојање на ноштна бденија, молећи се Г-дину Богу за ови стрптиви и безумни народ, трпећи узи, окови, жељеза, тамнице, кошницу како и апостол Павал за црков и вјеру...“

Други су писали, памтили и преносили. Тако је дошло и до мог пера. Тако ја и преносим.

Почетком 18. века,  хиљаду седамсто и неке године,  православни Зећани измолише злог и превртљивог Демир-пашу Скадарског, да им владика, у селу Српска, освешта нову цркву. Паша тајно пошаље јаничаре, који владику Данила Петровића, сина Шћепчевог, потомка Ераковог, на превару заробе док се Богу у цркви молио. Невјерни и подли паша, послао је и свој дар за српског владику – колац, који је на леђима носио до Подгорице и на којем  је требао да сконча.

Клекну сва Зета. На коленима молише скадарског вероломца да поштеди владику, а да ће га они откупити сувим благом. Говораше му Зећани:

- Ако ли, пашо, набијеш владику на колац, навући ћеш проклетство на сву земљу, на којој нигдје ништа више родити неће!

Кажу да се паша спрдао са рајом, знајући да је убога, али им одреди и ухвати веру да ће каурског владику пустити, ако му спреме три хиљаде дуката. Можда се и уплашио Демир-паша оне невидљиве правде која сваког стиже, а којом га Зећани упозораваху. Тек, било како било, зна се да је паша пристао.

Подгоричке потурице  Бајрам-бег Хаверић и Амзо-бег Хаверић казивали су причу својих очева. По њој знамо да су се подгорички Турци силно обрадовали влашком владици и да су му одредили јужна, зетска врата, као место на коме ће га мукама уморити. И док су потурице сеириле над окованим владиком, однекуд дотрча мудри Ибрахим-ага Маљевић:

-Слушајте Турци! – викну он, а светина се утиша, ослушкујући шта ће мудри ага да каже.

            -Ако објесите владику, биће нам сваки свратак на берићет. Али, дина ми, упамтите: није владика репа без коријена. Побуниће се раја, а неће ни Црногорци с миром сједети!

Турци и потурице се замислише и уплашише. Понеко се загледа у црна брда, у која мухамеданци нису без преше ишли. Из осветничког заноса их прену агино упозорење и они одлучише да и сами моле скадарског Демир-пашу да дозволи раји зетској да откупом избаве владику.

По пашиној дозволи, диже се сва Зета да скупља откуп. За то време баснослован износ. Домаћини, већ истрошени градњом  цркве, немајући почесто ни ваљаног оброка, почеше да продају све што су имали. Исти онај Бајрам-бег сведочио је како је његов предак на пијаци наишао на најсиромашнијег чивчију, који је на пијаци продавао једину овцу коју је имао. Тај се његов предак Хаверић толико сажалио на свог слугу да му је дао тражени новац, али му и вратио овцу с којом је требало да прехрани породицу.

Зна се да су Зећани сакупили две трећине откупа, кажу две хиљаде дуката, а хиљаду је скупио и дао Саватије Херцеговац, игуман манастира Савина код Херцег Новог.

Док је народ скупљао откуп, владика је окован  висио на зетским вратима. Мухамеданци су га обесили тако што су му везали коноп око груди, испод пазуха, дању га изложивши радозналој светини, а ноћу би га пребацивали у тамницу,  у којој су настављали да га држе тако обешеног. Кажу да је друго уже било везано око врата владичиног, али мало лабавије. Било је питање часа када ће владици понестати снаге, па да попусти и уместо што се држао за прву омчу око пазуха, да се онемоћао задави другим ужетом. Лукаво окачене омче био је свесан и владика. Мало треба па да се отргне. Би и тога свестан свештеник, поп Бошко Поповић - Љешкопољац. Потплати турске тамничаре да га по ноћи пуштају да  буде у владичиној тамници.

Поп Бошко би, готово целе ноћи, држао владику на својим леђима, како би се овај одморио и прикупио снаге за следећи дан.

Тако је историја витешке Црне Горе, могла да тече својим током.

Тако је владика и дочекао откуп, вратио се у своја брда и повео рат до истребљења са домаћим Турцима. Изданак његове лозе Раде Томов испричао је то "Горским вијенцем". У име славног претка, Његош је проговорио:

                                   „Спуштавах се ја на ваше уже,

                                     Умало се уже не претрже

                               Отада смо већи пријатељи

                                У главу ми памет ућерасте!“

А пожртвовани поп Бошко Поповић, Љешкопољац, живео је дуго и био упамћен у народу као најугледнији и најбољи у свом времену. И њега и његове потомке којих и данас, милошћу Божјом, има у Црној Гори, чувао је  и зарио  благослов Данила Шћепчевог Петровића, владике и родоначелника  славне династије Петровић - Његош.

Овако је било, док је било...

Нама је остало само да причамо. Да се не заборави. Словом против заборава. Словом о слави мога рода.

А род од рода Немања Поповић ових дана у Подгорици, вичан слову и лози, прочешљавао је векове и обелоданио многа вредна документа у књизи "Ропство владике Данила". Немањи није и нема му по коме доћи да посумња, већ факсимилом владике Данила разгони злонамерне тумаче да истраге потурице не би у Црној Гори. Да би, потврдише векови, владика Данило, Његош, бројни документи, песме, књиге. Е, то је оно што се код наших старина реч није дала.

И преци и потомци попа Бошка, били су такви. Били су свештеници.

Последњи владајући изданак  Петровића, књаз Никола Први, издао

је указ којим ослобађа Поповиће свих државних намета и пореза. Проту Крста Поповића, овластио је краљ Никола да чува мошти Светог Петра и управља дворском имовином, приликом одласка из окупиране Црне Горе 1916.године. Пред протом су се Петровићи заклели да неће примати круну под окупацијом, што је старом краљу било од посебне важности. Прота Крсто, 78. свештеник из породице Поповић, одмах по доласку Аустријанаца био је ухапшен и интерниран. У породици његовог  сина, београдског свештеника Василија, седамдесет деветог свештеника Поповића, чували су се његови мемоарски записи.

            Странице пожутеле, исхабане али истине и догађаји о српском народу у Црној Гори не могу као чинима да нестану. Истина о њему траје колико и ватре у огњишту, колико предања око њега, колико откуцаји у прсима.

СВЕТЛОСТ НЕДОГОРЕЛИХ СВЕЋА

Куда? Увек исто питање. Где друго но да на траг - трагом ударим.

            Човеку је подарио Бог да има за киме и код кога. Да се присети. Да крене. А путовања увек имају укус среће и укус горчине. 

Ту сам. Пред вратима манастира Савина, код Херцег Новог. Столетни хлад. Савински борови у септембарској благодати,  већ седамдесет година чувају успомену на последњи причест великог краља Александра Првог Ујединитеља. 

Ништа није случајно. Би суђено да пред врата светиње банем баш на дан када је пре седамдесет година у манастир закорачио краљ Александар, краљица Марија, кнез Павле са кнегињом.

Трагови бележе оно што се догоди њима. Догоди ли се и нама - опет  траг.

Столица у Великој цркви сведочи да је на њој седео краљ, када је узимао благослов, последњи у овоземаљском животу, пред свој жртвени пут у Марсеј.  Како је он сео, до данашњег дана, нико у тој столици није, у знак поштовања и оданости, више седео.

Одмах поред ње, на зиду светле четири свеће, које  су пред пут запалили краљ и краљевска породица. Брижљиви монах, по изласку краљевске породице, обележи свеће. Склони их за успомену и не слутећи велику несрећу. Она коју запали Александар, увијена је у црну машну.

Сваки каменчић, травка, данашњи спокој, подсећа и прича приче о људима и времену у ком су баш овим стазама прошли…У Божјој кући предах или животу загубљену нит поново пронашли.

Овде је 1813. године митрополит Петар Први Петровић Његош освештао заставе Црногорцима и Бокељима који су заједно са руском флотом ратовали против Француза.

 "Прије него вам предам ове освештане заставе, положите заклетву да исте браните до последње снаге", рекао је Свети.

Његов синовац, млади Раде Томов  одавде је црпео прва надахнућа.  Послао га мудри свети Петар код свог пријатеља Јосифа Троповића како би млади Петровић "научио књигу и слово". Негде у близини столетних борова, или на некој оближњој хриди настала је "Ноћ скупља вијека", још увек најлепше штиво српске љубавне поезије.
            Шетајући по порти подсећате се многих знаменитих људи који су овде, у Савини пронашли свој небески мир. Епископ Герасим Петрановић, владика Исајло Лакетић, књижевник Марко Цар...

Нобеловац Иво Андрић, као и да данас сатима шета око манастира. Причају да је под зидинама манастирским,  себи у брк, много тога говорио и прсте бројао. Куда ће поћи, знао је одавно. У нове књиге. У нови живот. Само да предахне, да се Божјој примакне, надахне и растумачи знакове поред пута.

Пред ретким староставним књигама и ризницом Савине, човек занеми. Да не поверује.  Пред нама је крст Светог Саве, израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром са четири рубина.

Милошћу и светлошћу чудотворне иконе Мајке Божје Савинске, оковане у сребро, бранио се и пре, а брани и данас верни народ.

Би то у доба млетачко. Верни Бокељи измолише острашћене Млечиће да саграде Велику цркву. Добише дозволу, али кад угледаше лепоту од великог манастира, послаше два ратна брода у заливске воде да топовима поруше саграђену светињу. Пођоше на зли пут. Заборавише за благослов Мајке Божије И њену чудотворну савинску слику.

Кад за то чу архимандрит савински Дабовић, пусти глас и позва сву Боку. Сјати се народ са свију страна да телима брани светињу. Ноћ дуга као век. До зоре молебан. Морем светлуцају две млетачке галије. На њима  заповедник, капетан Ћерман. Једна се смести таман на поглед манастиру, не би ли га боље топовима сравнио са земљом. Но Божја би јача. Деси се чудо. Наоблачи се за трен, иако пре тога би ведро. Почеше да севају муње. Гром удари посред барутане Ћерманове галије, са које се нико жив не извуче. Друга се врати одакле је и дошла, да прича дужду о чуду. Да посведоче како се кажњава, када се цркве руше. А Мајка Савинска,  чудотворна икона испраћа векове и бди над манастиром.

А Божјој се хтело у Савини и око ње.

Кад у Жупи Драчевици не би воде, кукаху и народ и калуђери, бану Свети Сава. Штапом о камен удари и ждрело се провали. И данас се Савиним именом зову. А одмах ту, на узвишици изнад Велике и Мале цркве  је црква Светог Саве. Ове су светиње савинске у своја недра похраниле све реликвије и светиње спаљеног тврдошког манастира. А у Тврдош су пре тога стигле из царске Милешеве, пред збегом кад Србија поклекну пред најездом азијатског завојевача.

Списи говоре да је манастир Савина саграђен између 1777. и 1799. године. А Мала црква одмах покрај ње, саграђена је на размеђу два миленијума и тако судбински Савинску лепотицу одредила да увек стоји на размеђу. Доказ томе је натпис на западној страни, који говори о 1030. години, години у којој је Хришћанство још било јединствено. Само 24 године касније размеђи се на Источно и Западно.

А она горчина о причи са путовања је увек присутна, када лепоту остављате и враћате се одакле сте кренули. У неко доба, кад се звона огласе, у подне или предвечерје је јединствен доживљај пред олтарима српских цркава.

Легенда каже да хармонија потиче од прегнућа игумана манастира, који је покупио таваљу сребрног новца, а затим отпутовао у Венецију, у ливницу где су звона ливена. Тамо је кришом, од мајстора и шпија, у казане са смесом за ливење, убацивао сребрне дукате пазећи да у сваки казан подједнако убаци новца. Да само она тако звоне.

Да се и по звуку звона препознајемо. Одазовемо и саберемо. Јер како би се у свет препознавали да не миришемо на мошти наших светаца.

Јединствена, духовно-лирска песма  Митрополит црногорско-приморског Амфилохија, написана у манастиру Савина 1992.год

ЗАВЈЕТ ПЕЧИСТОЈ  ДЈЕВИ САВИНСКОЈ

Пречиста Дјево Савинска

Милолика

Чистота Твога ока

И цијеломудрије лика

Души ми враћа вид

И обнавља стид

Пред Сином Твојим

Јединородним

Предвјечно од Оца

Дјевствено рођеним

Од Тебе, Неневјесне,

Изњедреним

У времену

Да нам Сунце

Вјечног дјевичанства

Бљесне

Јављањем и зовом

Тајне небесне.

Свезлатне дубине

Твоје

У мени покајну

Тугу роје

Што се претаче

У сузу и крик:

Пред Тобом клечим

Покајник

Обнављам завјет

Да неће више авет

Лицемјерја и лажи

Одводити ме

У мрак небитија.

Избриши, Непорочна,

У мени

Сјећање на трен и прах

И даруј

Да дјевичанске Свељубави

Дах Христа Спаса

Сагори у срцу мом

Коров

Гњилог привида

Да се душа извида

Цјеломудријем

И окрилати

Попут Гаврила

Благовјесника Твога

Огњем Духа Светога

Небеском росом

Купине Неопаливе.

ПЛАКАЋЕ МАЈКЕ

Ово ми није рекао нико. Не чух ни од кога. А чуло се. Дугопамтиво. Као да се заборавило.

Благодарим речима. Кроз векове постојања нам сачуваше. Жешће се бране но што се  ми јуначимо. И не дају  се. Још од доба Рада Томова. Небо извезено. Сазвежђе речи.

Бескрај је тајна над Црном Гором. И на земљи.  

Његуши у подножју Ловћена. У каменој кући Петровића, ни ватре ни дима. На прагу светлост, док Ловћен муње крсте.

Небу се наумио владика и господар Црне Горе Раде Томов – Петар ИИ Петровић Његош.

Студен на Цетињу. Пролило над Црном Гором и Брдима. Утихнула звона Цетињског манастира. Црна Гора занемела. Плаче.

Плачу Црногорци: мегданџије, пушконоше, четовође, војводе, хајдуци, харамбаше силних тока, златних џефердара, бритких јатагана...

Допро је глас и до мајке Иване и Тома, оца да је Његош на самрти. Умотана у црнину, по вељем кијамету, крену по задњу жељу и не затече је. Би касно.

Туга испред Цетињског манастира. Лелек и плач.

Мокра и уморна старица исправи се као Ловћен и приступи сину на одру. Без грча на лицу. Без сузе. Записано је. Тешко је бити мајка Црногорцу.  Погледом ошину окупљене главаре, који не могаху да сакрију сузе. 

И прво се њима обрати, након што се Богу помоли:

"Браћо Његуши, соколови Црногорци! Није то лијепо што чините, што кукате и плачете за владиком. Нијесам ја њега родила ни за кукање, ни за плакање, већ за добро имена вашег и српског...".

            Застаде старица за трен. Окрену се сину. Тишину бола проломи речима:

"Вазда сам била  и сада сам најсрећнија мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда најмилији сине. Био си најљепши, међу најљепшима. Не само тијелом, него и душом. А за ваистину Божју, ја твоја мајка, за тобом никада нећу заплакати, јер кад бих то учинила, ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја".

Мук. Божја пауза. Ивана се бори са собом. Кроз главу јој пролазе животи и смрти најмилијих. Прерана погибија сина Јока од Турака. Сада и најлепши изданак лежи пред њом. Упокојен. Погинуо у страшној борби.  Подлегао рани косовској. Увија се у црнину да не заплаче, настави:

"Проста ти сине материнска 'рана. Просто ти сине српско млијеко, којим сам те подојила. Слава нек је Богу, који ми те тако лијепог даривао и тако лијепог и младог узео. Барем ће Он, сине мој, од тебе имати шта да види".

Нагну се,  целива мртвог сина.

Пође. Обузета тугом студену се сели. Чини се да лакше би мајки Југовића. Ивана распуклог срца још дуго леден камен привијаше.

            Скоро да је заборављена.

А у народном памћењу ово је један од ретких спомињања владичине мајке. Сцена достојнија античких драма. Време Спарте у новије доба. Бог је приведе на последњу уру Рада Томова да омеђи и овековечи своју слику у бесмртност једне епопеје.

О њој се зна мало. Само зато што је мајка. Као све наше мајке мученице. Узалудно би и што роди Његоша.

А зна се, рођена је у Залазима, с оне, которске стране Ловћена, у породици Пророковић. Брат јој је био гласовити Лазо Пророковић, капетан,  хајдучки четовођа. Од ујака је зазирао и сам раде Томов, али га и волео. Необуздана снага ујакова, била је део природе и младог господара. Из такве је породице, дошла у прву кућу Црне Горе. Снаха и мајка две највеће личности, које је ловћенско поднебесје могло да роди.

И пре и после Његоша, и заувек, у Његошевој колевци дрво се по плоду познавало. Човек по човеку. Чији си ти – и данас је пресудно. Увек пресуди.  Раде је Томов. То и да је хтео, није могао скрити. Велики владика, господар, песник, филозоф, смртник, најближи небу и његовим тајнама, као изданак Петровића, војсковођа, свештеника и владара, био је све то. И још више.

На жртвеник Косова и српства, ишао је сваки Црногорац, без разлике. Као што рече један његов наследник, овде није било ни сиромашних, ни богатих. Рађало се и умирало са једном идејом. Живети да би лепше умро и роду бити на ползу.

Када су Ивана и Томо добили четврто дете, дадоше му име Раде, од радости. Кућа Петровића, владарска. Томов брат, свети Петар, владар. Али се ни по чему не разликоваше од других црногорских кућа. Осим по части. И обавезама. Тако и Раде, још нејак, би одређен да "школе учи". 

Није имао времена да буде син. Сиротињска Црна Гора га истури  испред себе. Морао је  бити и син и родитељ свег народа. Најпосле и његова жртва. Био је цео живот Раде Томов, много више него Петар Други Петровић - Његош.

            Е, тај Томо Марков Петровић, поносити Његошев отац завештао је своју реч, јер друго и не мога.

            "... Пољубио бих те у образ, али ти си у владичанској одри, па не могу. Владике се само у руке љубе..."

            Тако је Бог хтео и видео је.

            Ово ће се од сутра само казивати.

КОЛЕВКА У БОЖЈЕМ НАРУЧЈУ

СВЕДОК СВЕТЛОСТИ

У народу је  остало предање: кад наумиш Острогу, Светом Василију мораш поћи. Кад о Василију Острошком чудотворцу наумиш да пишеш, напиши како те сам Бог учи, јер друкчије се и не може. А када обични смртници пишу о Свецу онда  над сваким словом застану. Ако се и која реч отме, опростиће Светац. Зато се молимо испред сваког слова како нам не би због свега кренуло другачије.

Између Подгорице и Никшића, изнад Даниловграда, мало који путник, намерник, не застане када у литици Острошкој, као у стени уклесан, угледа бели Острошки манастир.

 Издигао се изнад Бјелопавлићке равнице и шума Шумановића на њеној северозападној страни, од Бога наумљен, сазидан рукама Светог Василија народу на дар. Светли и дању и ноћу. Улива наду и веру у душу сваког човека без обзира чему се наумио, које га муке к Њему доведу, којој вери припадао и да ли вероваше, до тада.

Манастиру се у походе долази из правца Подгорице, Даниловграда и Никшића, магистралом до месташца Богетићи. Са богетићког раскршћа 14 километара, узаним путем, преко врлетног краја стиже се до Доњег, а потом серпентинама до Горњег Острога.

Најимпресивнији део манастира је Горњи Острог. Утиснут је у пећинско удубљење и тимор величанственог Острога по ком је добио име. Звоник са крстом подупире пећински свод, висок неколико десетина метара. Острог основа, почетком друге половине XВИИ века,  митрополит захумско-херцеговачки Василије Јовановић, касније Свети Василије Остошки.

У склопу манастира су две пећинске црквице - Доња и Горња.

По казивању, Доњу је саградио митрополит Василије, али нигде не би записано које године. Горњу 1665. подиже јеромонах Исаије, из села Попа, код Никшића, с благословом митрополита Василија.

Унутрашњост црквице, с пећинским удубљењима , налази се више ћелија и других просторија, које међусобом повезују уски пролази и степениште.

Ваведењу пресвете Богородице посвећена је Доња црква, а Часном Крсту Горња - обадве су живописане 1667. године. Ту лепоту живописа скривала је чађ све до 1991. године када су скинуте вековне наслаге са фресака, и светлости се дала њихова лепота. Оживео је тада и живописац, врсни зоограф Радул, који даром Божје руке, на неравном зиду стене, ослика црквице.

Испод Горњег манастира, на заравни Косјерадић, на 800 метара надморске висине налази се Доњи Острог. Ово је земљиште митрополит Василије са малом сеоском црквицом купио од мештана. Сагради ту амбар за чување и скупљање прехрамбених производа, и кућу за становање младих свештеника. По одобрењу црногорског митрополита Петра И Петровића Његоша, 1824. године, подигнута је данашња црква посвећена Св. Тројици. У књигама је остало записано да је данашња црква подигнута „трудом ахримандрита Јосифа Павићевића и прилозима побожних хришћана“. 

Око Доњег и Горњег Острога подигнути су дивни конаци за поклонике манастира. Јер, овде на хиљаде и хиљаде верника долази, остаје и буде све док не задобије Његову милост. А Његова милост је бесконачна.

Манастир Острог спада међу најпосећеније манастире на Балкану, можда и у целом православном свету. Непрегледне колоне аутомобила из свих крајева света, свакодневно се могу срести на путу према Острогу. Они највернији, од Богетића, босоноги одлазе Свецу - верници разних вера и људи свих професија. Пред Свецом клече и моле се и они што се крсте и они што клањају, поштоваоци и сумњичавци све до тог трена, мудраци и лакоумни, бистре и помућене свести, млади и стари, здрави и болесни, сви са надом и стрепњом очекују да им Свети Василије Осторшки подари исцељење, опрости, подари снагу и веру да истрају у Божјем науму. Јер, за друго се Свецу и не ходи.

Нема века ни деценије, а да манастир Острог није био сведок светлости српског народа, да није био, песма и инспирација највећих путописаца и песника до сада. Овековечили су га у стиховима Петар Петровић Његош, и Змај, и  Алекса Шантић и ... скоро да нема песме и песника а да Светог Василију не помену.

                                                                                                         

ПРАВОСЛАВНИ ПРОМЕТЕЈ

            Свети Василије Острошки по исповедништву и служењу вери православној, по светосављу, убраја се међу прве српске светитеље уз Св. Саву Немањића и његовог оца Симеона.

            Из народних предања и Његовог житија записано је да је из Херцеговине. Рођен је у другој деценији XВИИ века, 28.децембра 1610. године, у селу Мркоњићи, код Требиња, од оца Петра и мајке Ане – Анастасије Јовановић. У родном месту Светог Василија Острошког, у Мркоњићима је и сада гроб Свечеве мајке. Гробно обележје је, 60-их година прошлог века, обновљено, а на надгробној плочи је исклесано:

            „Благословеној Ани Јовановић, мајци Светог Василија Остошког“.

Пре замонашења Св. Василије Острошки звао се Стојан Јовановић. У херцеговачком манастиру Завали похађао је школу код стрица, јеремонаха Серафима. У манастиру Тврдош у Требињу замонашио се. Манастир Тврдош је био седиште Требињске епархије. Занимљиво је да је ова епархија основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. године). У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше седиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом херцеговачким Висарионом.

 У Цетињски манастир бану, као млад калуђер, код митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе.Убрзо дође у сукоб, јер Мардарије беше благ на усиљену латинску пропаганду која хтеде да православље потчини папској власти. Потом као архимандрит путује у Свету Гору, затим у Русију. Из земље одакле излази и залази сунце православља врати се у свој Тврдош. Ту је 1639. године проглашен за митрополита западног дела Херцеговине.

Није лако било ни тада, а ни у ово данашње доба, у Црној Гори и Херцеговини бити владика. Када се Свети Василије Острошки завладичио, српки народ је стењао под турским терором. Османлије рушаху цркве, а што се не даде срушити претвараше у џамије. Срби нису ћутали, већ су давали жесток отпор, што јатаганима Баја Пивљанина, Сењанин Тадије, Јанковић Стојана, што у хајдучким организованим нападима на зулумћаре. Митрополит Василије и његов манастир Тврдош за Херцеговину бејаху луча отпора. Не би то мило Турцима. Узеше га „на зуб“, прете и Њему и монаштву, чине разне пакости и подлости. Не би му друге, мора да сели. Упути се херцеговачким врлетима и уз благослов патријарха Гаврила бану у Оногошт. Патријарх му 1651. године повери источну херцеговачку епархију, чије седиште је било у Оногошту.

Ни у Оногошту не би боље. Љути Турци одмах схватише да се отпор народа сели за митрополитом. Кренуше нови прогони и зулуми. Василије мора поново да крене. Не би му мира међу никшићким Турцима.

Напусти Оногошт. С јутром, овај православни Прометеј, крену путевима беспућа и стиже у острошке планине. У литици Острога заноћи у једној пећини, за коју му се учини да је неко пре њега ту испоснички боравио. Би суђено да у њој остане.  Ноћу се молио, дању гладио камење. Бело као снег, руци се Свеца дало. Пећински отвор једног јутра је освануо бео са малим отвором, тек колико може сунце да се најави. Сагради га рука Светог Василија.

Кад народ у литици угледа Белу црквицу како, из сивог камена зрачи и светли попут сунца, зачуди се. Причају, и та се прича преноси с колена на колено, да су Црногорци повикали: „Ено од Бога црквице! Ено чуда у Острошку греду“!

 У тој црквици, утиснутој у Острошку литицу , владика Василије, у посту и молитви проведе петнаест година. Народ га, по Острогу, прозва Василије Острошки.

Овај Храм православља убрзо је постао место где се долазило по праву реч, по мудру реч. Место где су по савет долазиле најмудрије црногорске главе. У мрачној пећини под упаљеним зубљама луче, Василије се, не само молио са спас православља од потурчивања и католичења, већ је Црногорце бодрио да истрају и буду одлучни у чувању и одбрани српских храмова и светилишта, и на умрлом часу оставио им у аманет да сачувају српску ватру од туђинског гашења и одбрану српства и имена српског.

Како је записано: „преставио се 29. априла (стари календар) 1671. године, у Горњем Остогу ...“ у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се клечећи молио и где душу преда Господу израсте једна лоза, иако у стени не би ни мало земље.

Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице  Светог Ваведења Мајке Божје. Сахрањен је у Горњем Остогу, у Његовој скромној задужбини – Доњој црквици, где се његов ћивот и данас налази.

Још за живота о митрополиту Василију Острошком говорило се као о Свецу и Чудотворцу. Људе је даривао благошћу, грешнима указивао на прави пут, сиромашнима помагао, слабашне снажио, болеснима удахнуо живот у душу.

У народу се у небеса уздигао, када се прочу глас да на месту Његовог упокојења из камена изникну винова лоза, која се веза са стену поред које се представио. Она и данас сведочи, траје, рађа и улива наду у живот.

На преко 900 метара надморске висине ова лоза даје слатке плодове, омлађује и нигде је над Острошким клисурама више нема. Дао је Бог само истинском Праведнику и Светитељу. Да живи други живот, да у народу траје и зарад народа. Да вида, да верује, да клања, да се моли. Да отклоне своје невоље, да се искупе од грехова.

Након Његовог упокојења, кажу, сањали су Га бројни монаси како са молитвеником у једној и крстом у другој руци, са врха Острошке литице бди над  манастиром. Саветујући  како да служе Богу, верницима и манастиру.

„СВЕТАЦ НЕ БЈЕГА“

Неуморан у подвизима молитве и поста, Св. Василије је за живота имао много противника.

Снагом свог духа постављао је киљан за сваки педаљ српске земље. Праг између Њих и Нас. Подзиђивао сваку зграду и гладу. Завештавао и освештавао сваки грумен и прах земље. Остављао траг како би  следбеници њиме ишли. Да туђе не ишту, већ своје љубе. Да љубе ближњег свог.

Његов апостолски рад изазивао је код безбожника љутњу, а код потурчењака бес.

Много пута Турци намераваху и да га убију. Цео живот провео је у непрестаним сеобама обнављајући манастире, окупљајући око себе монахе, био међу народом и са њим делио многоврсна страдања као прави пастир његов.И тако цео живот, док без бола и патње лако не предаде душу своју у руке Господа свог, 29.априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице.

Ни тада не доби мира. Његове свете мошти у Острогу не остадоше  поштеђене од нечастивога.

Острошки калуђери први пут су морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси тада узеше свечеве мошти, понеше и закопаше ниже манастира, покрај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Удари река с брда у брдо, али не и на почивалиште свечевих моштију.

У време опсаде Остога од стране Омер-паше, други пут, у зиму 1852. године Црногорци су након деветодневне опсаде Горњег манастира, кад одбише Турке, понели Свеца са собом на Цетиње и положили га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај мошти Светог Петра Цетињског. У пролеће 1853. године мошти Светог Василија опет су враћене у Острог. Трећи пут мошти Свечеве ношене су из Острога 1877. због поновног радовања, где су и остале око годину дана. Уз велику свечаност, ковчег са телом Св. Василија носили су од  манастира до изласка из Цетиња црногорски књаз Никола, четири војводе и Љуба Ненадовић, српски књижевник.

Путописац  Љуба Ненадовић, који у то време боравише на двору књаза Николе, 1878.године записа како је у неколико наврата Св. Василије морао „мртав у кивоту бегати, а случај из 1877. године записа овако:

„ Књаз је наредио да се сви рањеници и свети Василије одмах на Цетиње пренесу. Кад дођу да носе светог Василија, стари калуђер, који је такође Херцеговац, прихвати се рукама на Ћивот, па повиче: „Шта вам је Црногорци? Неће Светац да бјега! Није он ка(о) ви, не боји се турске силе! Ево, Ћивот се не да покренути, неће Светац да бјега!“

Онда перјаник што је био одређен да ту уредбу хитро изврши, приступи Свецу, целива га и рече: „ Јеси ли чуо, свети Василије? Рекао је господар да бјегаш. Ако хоћеш, хајде! А ако нећеш, може ти бити! Али знадни: спалиће те Турци, исто као светог Саву!“ Затим се окрене и оде.

Добри и врло побожни калуђер наново очита молитву  у којој је молио Свеца да крене. После те молитве са сузама рекне: „Ходите Црногорци! Хоће светац да бега! Ево га лак ка перо!....“

Ни Други светски рат није оставио на миру Светитеља. Фебруара 1942. године приликом бомбардовања Острога од немачке војске , монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Гранате су летеле свуда около манастира,  али ни једна  се није распрскавала, па ни манастиру није нанета штета. Остало је записано.

Сведок таквог дешавања је граната која се чува у Горњем манастиру која је ударила у стену изнад манастира, разбила врата на црквици Часног Крста, али том приликом није екплодирала. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода.

По први пут од упокојења, Свети Василије Острошки је својом вољом кренуо на пут. Где друго, до у  своју родну Херцеговину. У манастир Тврдош, након 325 година.

Би то  11. маја 1996. године - Свети Василије Оштрошки упутио се са свештенством и митрополитом Амфилохијем за своју родну Херцеговину.    

Читаво путовање Свеца од Острога до родне груде и физичке и духовне јесте једна од највећих , могло би се рећи, библијских литургија, па тако и приликом повратка Свечевог у Никшић. Када је у повратку стао на праг Никшића, остаће упамћене слике незапамћене кише, скоро потопа, како хиљаде деце, жена, стараца и младих клечи око пута куда пролазаше Светац, на путу у једну од најлепших базилика, која носи његово име, а коју је Никшићу поклонио потоњи руски цар Николај Романов. И ту је коначио.

Могао је заноћити и с друге стране острошког града  у Јован Долу, једином монашком граду после оног нашег почестног и општег Хиландара.

Зором, опет, освану у својој келији у Горњем манастиру.

ПАШИНИЦА НА КОЛЕНИМА

Манастир Св. Василија Острошког, уклесан је у стени, за коју се не да дослутити да ли је од овог света или је пак капија са које се  небеса православна верним срцима отварају. Постојаност планине од камена као да чврстину вере наглашава, а близина плавети над њом, узноси дух и прочишћује. Није се, дакле, случајно баш у недрима ове планине Св. Василију Острошком отворила келија, да у њој пронађе мир и молитве Богу узнесе. Да у њој век проведе и земне остатке повери.

Не чекајући канонско проглашење , народ Га је и пре тога осећао, доживљавао и прогласио за Свеца. По Његовом упокојењу приче и снови монаха шириле су се кроз народ као ветар. Монаси су непрестално желели да отворе гроб Оца Василија и провере у каквом је стању Његово тело. На гробу се почеше дешавати многобројна чуда.

Седам година после упокојена Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу. Нареди му да дође у Острог и отвори његов гроб. Не поверова игуман и не оде. Ни након другог сна не послуша Свеца. Трећу ноћ обори га сан, кад ето ти у владичанским одеждама и кадионицом у рукама Свети Василије Острошки. Док кађаше, испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Скочи игуман и одмах исприча сан својој братији. Не би друге и упутише се у манастир Острог. Острошким монасима све испричаше по реду и започеше сви велики пост. Сачекаше седам дана како је то читовано црквеним канонима, и уз Божје допуштење и молитву отворише гроб. Његово тело баше као на дан сахране. Жуто као восак и мирише као босиљак. Потврдише се сни монаха и веровање у народу да је Василије Осторшки светац. Божјом милошћу, уз богослужење, проглашен је Свецем.

Свако слово, свака реч, или редак о Светом Василију Острошком као да је библијска. О Њему и Његовим чудотворствима немогуће је записати  и делић. Не да се то, јер траје. Исцељени су многи пред Његовим ћивотом. А, једно од најстаријих предања из прошлости је исцељење пашинице из Сарајева.

Веле, била је лепа као анђео, пашиница из Сарајева. Омори је вишегодишња главобоља. Несанице дуге и тешке. Ни Алах јој не би од помоћи. Своју кћерку, богати сарајевски паша, толико је волео да се и од харема одрекао, тражећи за њу лека свугде по свету, иштући милост и не питајући за цену. Стизали су најпознатији хећими из Стамбола, чувени лекари из Дубровника, Беча, Пеште и све би узалуд. Хоџе су писале записе, травари спремали  мирођије, гатаре сливале олово... Не би јој помоћи. Сви су веровали да ће полудети, или пресвиснути.

Гледајући пашине муке и јаде његове кћерке један Турчин га посаветова да своју мезимицу пошаље у Острошки манастир и да спас потражи код тамошњег Свеца и Чудотворца Василија Острошког.

„Пашо, ако јој Он не помогне, неће нико – рече Турчин.

„Шта збориш? Како да шаљем своју пашиницу у каурски манастир и код Свеца, који се док је био у животу, свом својом моћи борио против наше власти и вере, иштем исцељење? То Алаху никако не може бити по вољи, а ни том кауринском Свецу“.

Не би лако пашиној се противити, али му овај, ипак рече:

„Богме, пашо, окрени, обрни, пашиница нешто није по вољи нашем драгом Алаху. А да је, не би он допустио да је попадну онакве муке. Да знаш пашо и ово, тај како кажеш каурински Светац и Чудотворац, од како се упокојио и  с Богом саставио, не бере бригу јел онај невољник што од Њега милост тражи Турчин јал Србин, хришћанин јал муслиман, јал се он крсти јал клања, не бере Он бели бригу јел је онај што је пред Његову Острошку пећину дошао усунгулаћен, јал обеспамећен, глув, јал ћорав, јал мушко, јал женско – већ јал он људски створ, јал га нека мука спопала и јал од Њега милост иште да га те муке трси... Тај Светац и Чудотворац само за те несрећнике зна и помаже им колико може... Бели, биће да га је сам Бог за то задужио и таквом га чудесном моћу обдарио“.

Ово казивање паши целу ноћ не да заспати. Не би друге већ да послуша Турчиново казивање. Кад се сунце над Сарајевом појави најверним слугама нареди да у пратњи неколико наоружаних аскера, његов очни вид, кћерку јединицу, воде пут Острога. Спремише ћитабу у ком писаше где се пашиница са пратњом упутила и чега ради како јој не би  неприлике приредиле турске власти на путу, а и Црногорци који чуваху Острог.

Кад стигоше под Острошке греде сјахаше с коња и као по памуку ходише ка Свецу. Окружена пажњом монаха провела је неколико дана у молитви Св. Василија Острошког. Једног јутра неста главобоље. На њеном лицу поново се вратио осмех.

Кад  пред кућним прагом паша угледа ведру и насмејану кћерку, викну:

„Чудо!  Чудо се збило... Бели је тај Василије Острошки, не само Светац већ и Чудотворац и праведник. Праведник од Бога послат.

                                  

КОЛЕВКА У БОЖЈЕМ НАРУЧЈУ

Много је питања без одговора, прећутаних речи, када се дође под Острошке греде и приступа Свецу. Скоро сваки посетилац манастира Острог пита се, одакле је пала колевка са дететом?

            По казивању архимандрита Леонтија Митровића који је много година био старешина Манастира Острог и по сведочењу летописа Горњег манастира од 22. августа 1957. године, јеромонах Серафим пише:

            „Вода се раније за време старог манастира узимала, тј. захватала стално из каменице. Једном приликом приђе жена са упрћеном колевком да узме воде. Наслони колевку на зид, који је поред воде, и испрти је. У том моменту, пошто би више особа на води, неко ову жену нехотице гурну, те се одвоји колевка са дететом од ње, склизне низ кров манастира и падне у башту под самим манастиром. Сви очевици запрепашћени тим случајем потрче низ степенице и пођу у башту и тамо нађу колевку оштећену а дете здраво. Очевидац би и ђенерал Блажо Ђукановић са Цетиња.“

            Пред вратима Божијег Угодника у неколико наврата деца су летела са острошких греда. Дочекивао их је у наручје Светац, ни прст да огребу.

            Било је то лето 1913. године, стари монах у ћелији покрај Свеца причао је житије Св. Василија и о чудесним оздрављењима болесника. Један дечак се успео уз стрму стену, око тридесетак метара. Надахнуту монахову причу наједанпут је прекинуо плач детета, које је преко зида пало низ високу стену. Мајка закука на сав глас. Испод стене неко је узвикнуо:

            „Не бојте се, није му ништа!“

            Монаху као да би двадесетак година хитро, са посетиоцима, потрча у подножје манастира. Нађоше дете без иједне повреде. Велика је милост Свечева. Бескрајна Његова моћ и наклоност.

            Из кучког села Безјова Петар Ђерковић, овако сведочи:

„Са својом супругом Новком дошао сам пешке од своје куће из Куча (преко педесет километара) да приступим Светом Василију. Вратили смо се натраг исто пешке. Из села Завезечника Миња Ђукић исприча ми како је његов отац седам година живео одвојен од куће, по пећинама. Једног дана ухватише га братственици, завезаше руке и одведоше за манастир Острог. Преноћи покрај ћивота Светог Василија Острошког, где му калуђери читаше молитву. Освану здрав и врати се кући, славећи и хвалећи Бога и Светог Василија Чудотворца. Живео је након тога тридесетак година, као најздравији – да га ништа није заболело“.

Кучи су и преблизу одакле све под Острогом стижу оболели, молећи за Божју и Чудотворчеву милост. Ни из Америке није далеко доћи код Свеца , када је његова помоћ једина.

Један гастарбајтер из Никшића, М.П., ожени се Норвежанком која се после неког времена разболе. Обилазио је многе клинике и лекаре за нервна оболења, али души не би лека. Сместише је напокон у једну клинику. Недуго затим у сну јој дође један старац у златној одори, у великој светлости и рече јој: „Не бој се, ја ћу те излечити!“. Жена упита: Ко си ти старче и одакле? Старац одговори:

„Ја сам Василије из Црне Горе“. Приђе њеној постељи и поглади је по глави. Осети да јој је лакше. Три пута је у сну долазио и рукама додиривао. Ујутро, би јој боље. Лекари констатоваше да има наде за излечење. Убрзо је потпуно оздравила, и упути прилог Манастиру Острог.

Седамдесетих година пред Манастиром велика гужва. Похрлили богопоклоници из свих крајева тадашње  Југославије, како је то увек за Петровдан пред овом Светињом. Пажњу присутних скрену осамнаестогодишња Словенка. Нема, са јаким трзајима руку и главе. Приступи, уз пратњу рођаке, Светом ћивоту. Би јој лакше,  крену са још неколико посетилаца пут Доњег Манастира. У једном тренутку сви осташе запрепашћени када млада Словенка проговори и поче да се смеје. У Доњем Манастиру саборско весеље и у колу ускочи оздравила девојка. Сви беху запрепашћени брзином њеног чудесног излечења.

Заиста је немерљива наклоност и моћ Светог Василија Острошког. Многе патње, наде и ишчекивања отклонио је, остварио је и у стварност претворио Острошки Чудотворац. О томе сведочи и случај Николе и Велике Поповић са Цетиња, који су добили дете након поклоњења и молитве Богу и Светом Василију. Поред писма о томе сведочи и запис јеромонаха Серафима Кашића:

„Године 1958. дође на поклоњење Светом Василију Никола Поповић са својом женом Великом, из Грађана надомак Цетиња. Циљ и жеља Николе и његове жене к Свецу били су да им Господ и Свети Василије подаре једно чедо, пошто су у браку три године а деце немају. На њихову молбу и жељу очитана им је молитва за пород. И, ево данас, са задовољством долази Никола са својом женом и малом кћерком Славицом, коју крстише код Свеца, а кум јој би мали ђак манастирски Раде Калик. Слава Господу и Светом Василију!“.

Где би се могао слепац прогледати, ако не код Свеца. У то се, поред осталих, уверио и Иван Бабовић, из села Ђулићи у близини Берана.

„Као дете од три године, оболио сам од очију у тој мери да нисам ништа видео и то је трајало на мени осам година. Отац ме одведе у Манастир Острог и боравили смо у Манастиру два дана. Пошто смо приступили Светом Василију мени буде боље и потпуно оздравим, сведочи, до тада, слепи Иван, те пођем својој кући здрав и весео, благодарећи Богу и Светом Василију на милости и исцељењу“.

ЧУТОВАЊЕ ИНОВЕРАЦА

Није лако веровати речима и на реч. Некада можда и би. Али, зарад оних који долазе у манастирске одаје посетиоци су исписивали своје утиске, похвале и захвалност Свецу на исцељењу. Чине то деценијама. Данас пожутеле књиге сведоче о догађајима који се овде збише и времену када то би. А било је тога на претек, бива и биће док је  Свечеве милости.

Рука безименог манастирског летописца оловком исписује, на истакнутом месту, следеће:

„И сами Турци (Срби закона турскога) долазе кадшто, као у Студеницу Светоме Краљу, те цјелубају (мошти светога Василија) и читају им се молитве и прилог дају, као што је недавно некакав Хаџи-Алија Везировић из Никшића, који није имао дјеце, одлазио са женом те им у Горњем манастиру држали бденије и служили Летурђију и цјеливали светога Василија, а пошто му је жена по том родила сина, шаље манастиру по оку воска“.

Није заборавио Турчин благост и свечеву милост, па је под Острог често долазио. О Тројичину-дне Острогу се поклони са фамилијом и бег Љубовић из Невесиња.

Прича која се преноси с колена на колено, не једина, свакако је излечење Турчина из Скадра. Дуго бејаше Турчин слеп. Обилази свугде турске богомоље, би богат јер управља скадарским кадилуком. Када не би лека, слеп крену на пут Острошком чудотворцу. У једно доба, биће пре да би сумрак него зора, приступи и пољуби Светитеља. Калуђер му очита молитву, потом га поведе код воде каменице, захвати воде и уми се Турчин. Подиже главу, протрља очи и рече калуђеру и пратњи да се пред његовим очима појављује светлост. Пратња замоли да преноћи и би примљена срдачно. Кад свану, калуђер крену ка Свецу, кад за њим Турчин без пратње. Прогледао. Поклони се Чудотворцу. Врати се на Каменицу и поново се  уми. Не хтеде узјахати на коња. Захвалност је то и поштовање према Свецу. Пешке, веле, стигао је у Скадар. Отуд Горњем манастиру посла богате поклоне.

Бејаше млада и лепа барска римокатолкиња. Лепа, као сва деца. Одузеше јој се ноге и почеше сушити. Обилази лекаре, узалуд. С вером у Бога родитељи одлучише да је одведу православном свецу. Мајка, по савету калуђера, остави неколико сати кћерку под Ћивотом Светитеља. Дете одмах заспа. Би то добар знак. Чим се пробуди покрену се и поче опирати на ноге. Здрава се врати кући.

Старобаранин Бајро Б. сведочи о посети и излечењу младог хоџе из Анадолије. Бродом овај хоџа стиже до Бара и својим саплеменицима исприча како је сањао манастир Острог и да ће се тамо излечити. Ноге му беху одузете те се на штакама некако успе до Горњег манастира. Пред Ћивотом му очиташе молитву. У ногама осети неко струјање. Острогу остави богат прилог и штаке, и пешке се врати до Подгорице, а одатле возом за Бар.

Ништа није тешко ни далеко кад се болест човеку окачи око врата. Таква мука задесила је једног младића из северне Албаније. Никшићанин Филип Зековић о томе сведочи: „Доведоше на коњу једног младића коме беху свезане и ноге и руке. Би то о Тројичину-дне , у недељу, а у понедељак види читави народни сабор момак здрав. Исцељени се стално молио Богу и том приликом крстио“.

Писама, сведочења о моћима и исцељењу пред Ћивотом Светог Василија Острошког је на стотине. И то се не да ни бројати ни мерити. Он је тај који једино зна меру и лечи. Само је он немерљив. Његова милост познаје и признаје само човека, ако се тако зове.

У много примера мора се уврстити и онај о немачком принцу. Након посете Острогу, вредни подгорички списатељ Илија Златичанин, записа принчев доживљај након повратка из манастира.

 „Пошао сам под Острог из пуке радозналости, не зато што као хришћанин осећам потребу да посетим светињу, него просто да видим то место, где прости свет из далеких крајева долази да ту нађе животу и души лека. Пошао сам, и сад да искрено признам: пут од  Доњег манастира до Горњег, убио је у мене сваки појам о радозналости. Код мене је наступио душевни преобрат, а када сам ступио у Горњи манастир, ступио сам са највећим страхопоштовањем, тако да нисам био у стању себи објаснити – прича немачки принц.- Јест, ушао сам са таквим пијететом, као да сам очекивао нешто небеско, нешто што ме уверава да сам сад много ближи Богу и његовој величини. И тако сада осећам и носим собом у мој крај толике душевне осећаје да сам начисто: да Острог није само Светиња православних , него је то и дозив свих вера које су на свету“ .

                                                                                                      

СЈАЈ ПЕСКА

Принц српског песништва Јован Дучић записао је и објавио да  и неверник кад оде у Свету земљу врати се као верник. Посигурно знамо да принц међу песницима Дучић није долазио до моштију свога земљака Светог Василија Острошког, али смо сигурни да би речи које је рекао по повратку из Ханана рекао и по повратку од Ћивота Светог Василија.

 Ако цитирамо највећег тумача светских религија Елијадеа, да је „вера искуство светог“ јасно видимо на примеру и подвигу Светог Василија који се више од било којих других божјих угодника уселио у биће свога народа. Што је за Русе Сергеј Радоњешкин то је за Србе Свети Василије Острошки.

Нигде у јеванђељима не пише да човек мора да верује, али човек не сме да никако другачије дира ћивот свети и дух свети, сем љубећи га .

А би таквих!

Испод Манастира Острошкога живео један имућан сељак, познат као безбожник. Једног пролећа скупи мобу да окопава кукуруз на њиви покрај куће. Више је исмејавао старе верске обичаје него што рађаше. Опомињаху га пријатељи да то не ради, јер је велика сила Божја. Узалуд. Кад дође време огрта кукуруза поново окупи се моба и он поново псоваше своју веру и Цркву. Кад изговори те речи тресну га нешто страшно у главу, као гром из ведра неба. Сруши се псовач на земљу и оста мртав на лицу места. Притрчаше мобани и видеше призор: домаћин са разбијеном лобањом лежи, а мало даље од њега жаба корњача, тежине око два килограма. Њу је непримећено испустио из канџи орао са велике висине како би њен оклоп разбио о камење и појео. Над Острошким гредама, сведоче очевици, кружило је јато орлова. И данас се у Бјелопавлићкој равници овај догађај преноси с колена на колено.

 Можда и нема зле судбине ако је не зготовиш. Призовеш. Веруј , да би био спашен.

Било је и оних који верују па не верују. Није то Богу мило. Ни човеку, ако га је.

 Један барски муслиман имао је болешљивог сина још из детињства. Временом болест га свеза за постељу. Сва лечења од болнице до надрилекара беху узалудна. Отац крену за  Острог не би ли тамо измолио помоћ и оздрављење синово. Даде шест златника да се очита молитва за његовог сина. Врати се кући и нађе сина како нешто радуцка у башти. Обрадова се и уместо да комшијама каже истину он рече: „Жао ми је ониг шест златника што оставих кауринском свецу, а мога сина, верујем, да су излечили хоџини записи“.

Сутрадан када се пробуди нађе сина поново непокретног.

Један Шавничанин и супруга му  Београђанка дођоше са пријатељима колима  до Доњег манастира, а одатле пешке ка Свецу. Београђанка упорно говораше како је глупост веровати „ јер нема ништа у Ћивоту Острошког манастира, осим неких крпина пред којима се непосвећена маса народа моли и оставља јој паре...“. Да Бог прости, тако говоре уста која не знају шта говоре. Брзо се у то увери млада дама. Пред вратима Манастира паде у несвест. Свести дође тек након пола сата уз помоћ калуђера. Прибра се и побожно прекрсти, молећи се Богу и Светом Всулију. У повратку прича како никада није могла веровати да ће се у њеној души догодити такав преокрет, поштовање и вера у духовни живот Светаца Божјих.

Када се у подножју Острошког масива пробијала пруга Подгорица – Никшић, неки радници су често ишли на поклоњење у манастир и њихова побожност је сметала њиховим пословођама. Једне недеље у време одмора неки радници одоше у манастир а други осташе испред барака да се одмарају. Закаснише на ручак и гладни мораше на трасу. Неверни им колеге почеше се ругати, говорећи : „ Остали сте данас без ручка , нека вам дају ручак Бог и Свети Василије !“. Извесни Шпиро М. из Бара, кош их и псоваше при том. У том тренутку муњевитом брзином долете камен величине главе  у прса погоди острвљеног псовача. Сруши се мртав на земљу.

Јеромонах острошки Серафим Кашић, који је био сведок многих свечевих благодати, између осталог, записа :

„А ја на источнику Свечевих чудеса, гледајући те сцене како се одигравају, не могу а да не изразим свој од срца осјећај те да не кажем, као и многи, многи други: Благо Српскоме роду када му је Бог подарио оваквога великога Светитеља и Чудотворца , светог Василија, који је за време свога животра учио народ да се Богу моли и да добра дела твори, и не престаје до данас нити ће до Страшнога суда Божијега престати да учи верне и неверне да иду путем Божјим и да се за њих Богу моли да их спасе од разних искушења “.

Нека земља, и Земље не леже ни на чему нити има нашто да се ослони, нити подупире да би се окренуле према Небу и Богу. А Црна Гора почива на четири свеца и четири ћивота: Св. Јован Владимир, Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски и Св. Стефан Пиперски. Ту су и свете мошти другог по реду архиепископа српског Св. Арсенија Сремца, којем је жезло дао Св. Сава , и чије су мошти у манастиру Ждребаоник.

Заиста. Заиста, ни један пут код нас не води према Богу, па ни један пут не води према Острогу, него сви путеви воде од Бога к нама, и сви путеви од Острога воде до нас.

Када светлост на прагу келије Свечеве најави зору монаси скупљају ситни песак. Траг од прага до ћивота је ситни песак који се истреса из обуће Свеца. Осећа народ то и не каже на памет: „Он ноћу иде по Црној Гори, и пред зору се враћа и легне у свој Ћивот“.

Писах о њему, а можда је све ово већ прочитао .

                                                                                                        

                                 

ЗАТРАВЉЕНЕ ХУМКЕ

 

УСАМЉЕНИ ВУК

Саопштити истину. Јаукнути реч. Је ли то највећа дужност човека?!

            Истине никада не бледе, ако се с колена на колено преносе. Прећутане су многе - намерно. Тек да би нам чеда била неухрањена, а потом похрањена туђинским семеном.

            Ето, хоћу сада да ти освежим сећање. Еј, Балша! Племенити! Готово заборављени! Балша Први!

Први  Зету прогласи за посебну српску државу.Што не мога речима, дописивао је мачем. До овог слова нико није ни знао да постоји, а камо ли да види Балше Првог Балшића огњени мач.

Њему сам наумио.

Тако бих радо да га данас дозовем. У име оних који су заборавили. Оних који се једва сећају. Који би да дршку твога мача у руци осете. Онако како ја игром судбине, провиђења, да ли природног тока векова, милошћу мојих домаћица, племенитих сестара Шестић, имам прилику да осетим.

            Старо здање. Степениште као преписано из Доклеје. Усред Подгорице. Свио се камен око камена. Пространа соба. Хиљаде књига - ред прошлости, ред сећања. Одраз из венецијанског огледала. Моје лице. Племенита лица сестара Ане и Љиљане Шестић, сјај одабраних у очима.

            Сестре ми говоре, као да векови шапућу. Има ко, а има и о чему. Истина, векови побркају много тога. Тама заборава уњедри и увије и оно што би људи морали да упамте. Тако је затурен и родослов породице Шестић, као и многи родослови нашег постојања. Ипак, увек нешто остане записано. Само од себе извири. Појави се као спасоносно. Пресудно. У одбрани постојања.

            Ту је и једно давно писмо. Оно у којем неколико најугледнијих људи овог племена, обраћајући се тадашњем владици са молбом за благослов ради обнове цркве у Момишићима, о свом родослову говоре овако:

"Познато је да наше братство постоји још од доба Црнојевића, господара Зете, и оно сада растурено живи у Подгорици, Љешкопољу, Момишићима, Црнојевића Ријеци, Морачи и другим мјестима. По записима нашег братства, до сада је било 77 свештеника који су се увек залагали за права цркве и народа у данима робовања, па су у већини и жртвама тога били…”.

            Тешко је до великог циља, а без велике жртве. Преци сестара Шестић беху вични и једном и другоме.

            У писмима овог племена из 1930. године, даље се наставља овако: "По заузећу и паду Жабљака, наше је братство, онда познато по презимену Новаковићи, највећим делом било насељено у Момишићима, те подигло онамо цркву и при њој духовно училиште. Ову су цркву Турци спалили на Велики четвртак, на страсти, и том приликом много наших предака, свештеника и других који су били у цркви, мученички су завршили своје животе…”.

Овај догађај, ова 1825, овај живи огањ руком османлијском ужежен, живописан је на икони "Четрдесет мученика", насталој према жељи митрополита Амфилохија. Сви мученици на њој су са црногорским капама.

            Цркве су подизали. Било им писано да подижу. Горели заједно с њима. Би суђено да горе са олтаром.

            Ни мртви да се не одвајају од њега. Прадеда сестара Шестић, Јован, срећним случајем је избегао  судбину својих саплеменика, тада Поповића. Руком своје баке склоњен, одведен преко моста, лозу  и аманет да настави и бакин савет да послуша: "Од данас се више нећемо презивати Поповићи него Шестићи".

            Прави човек може да промени презиме, али ћуд никако. А Јован имаше јуначку ћуд. Племениту. Беше, што кажу, кадар "стићи и утећи", кров свој одбранити кад треба. Узалуд му Арбанаси 1846. на врата ударише. Бануше изненада, на своју погибију.

            Сам се Јован у кулу нагнао и са њим сестра рода јуначкога. Читав дан му Арбанаси "пера нијесу могли одбити". А увече пристигне помоћ других српских племена, те лако Арбанасе растерају.

            Јунаку се не броје јунаштва. И ко би сва Јованова могао пребројати!? Ипак, мора да се зна да  Јовану јунаштво била и генетска обавеза. Његов предак   са владиком Данилом, турски казамат окуша.

            Стихови "спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже" говоре о томе. Зна  се да је прадеда Јованов, кад су Турци о ужету држали владику, чекајући откуп, своја леђа подметнуо под владику Данила, држао га на леђима и храбрио да муке издржи.

            Жудећи слободу својој браћи, Јован покрене тиху буну против Турака. Турци сазнају за то. Намаме га на превару, речима да га на преговор у Скадар зове Омер-паша.

            Успут га убију и закопају. Но, један од убица, онај Арбанас којем нечиста савест због кукавичког убиства не даваше да усни, учини се да је сањао где је Јован закопан, бар тако рођацима Јовановим исприча. Ови Јована откопају, пренесу и тело сахране са десне стране цркве св. Ђорђа у Подгорици, где лежи и дан - данас. Не могу веровати, случајно. Зар су икада невере нешто радиле случајно!?

            Није случајно ни то да је краљ Никола признао Шестићима, Поповићима и Стијовићима племенство, па су уживали све привилегије које је двор Петровића био у стању да им пружи. Школовали се у Француској, Чешкој, Америци…

            И ови и сви други српски преци животе нису жалили ни чували. Црквене књиге јесу. Ови чувари црквених књига, заштитници духовности српске, вековима су црквене књиге похрањивали тамо где зло око не досеже, не дира нечиста рука и гује нису у стању да се сете.

            Последњу од ових књига, руком писану, вером , благословом, љубављу Божјом надахнуту, бригом урамљену, сестре Шестић предадоше Његовом преосвештенству митрополиту црногорско-приморском и скендеријском Амфилохију. А ко други да повије и за потомство привије као наше сестре и мајке Српкиње.

            Овај рукопис, рађен "руском" техником, једини је такав примерак у православној црквеној ризници и представља зборник црквених закона и правила, наслоњених на изворишта византијских цивилизацијских тековина.

            У петнаестом веку рукописана, пет векова кроз огањ и јаук преношена, сачувана и у руке светле предата.

            Био сам поносан што банух у кућу сестара Шестић и неизрециво тужан кад њихово слово чух. Као да туга говори. Као да небо проплака. И земља јекну. Крик у мени.

            "Осјетила сам да је вријеме да књигу предам цркви. Некако сам осјетила”, сећам се казивања Ане Шестић. Да ли с тугом? Да ли са жаљењем што ова племенита лоза више нема мушких потомака? Ни књигу да прелиста. Ни дршку мача да придржи.

            Од толиког братства?! Од седам стричева Ане и Љиљане?! Колико предака пре тога?! Од соколова који кроз времена преносише и књиге и оружје.

            Тако се тање наше лозе. Српске. Тако нестају. Тако се затиремо. Што од камена станца и остане, срушиће они који су увек то и хтели.

            Сустали су и двори наши, као и камена кула Шестића. Сустао зид. Зид који је време начело, а власт није дозвољавала да се обнови. Да српски двори поново не заблистају. Не дају то ни усред Махале. Узвикивали су: "Све се ово руши!". Махала, коју су Срби зидали тајно ноћу. Дању нису могли од мача турскога, од обести…

            Треба срушити све. Барем су тако мислили. Последње зрно сећања у прах и пепео затрпати.

            Издржао је зид. И усамљени вук у скоку, на мачу Балше Првог, другим металом изливен.

            Време је назубило оштрицу, истопило дршку, лепоту штитника изрешетало.

            То је оно време од јуче, за ово од данас. Јер данас не постоји без оног јуче. Да ли се време поиграва са нама, или се ми то поигравамо са својом судбином. Ја не могу у то да поверујем, Балша. Високородни! Племенити! Готово заборављени! Балша!

ПОГИБИЈА И ПРОГОН

"Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена", грмео је мали Зеко на Црногорце и Брђане. Ко га није схватио озбиљно, брзо се покајао. Зеко Мали, како су звали првог световног господара Црне Горе књаза Данила Првог Петровића, био је ћосав, малог раста, нежне конституције и необично зелених очију, због чега је и добио надимак Зеко. Љуба Ненадовић сведочи како се распитивао код Његошевих пратилаца у Италији о наследнику болесног владике, а када се изјаснио да до тада није чуо за њега, Владика, за кога су мисли да спава, проговори:

- Буде ли као до сад, чуће за њега сва Европа.

Не могавши на своје поданике да оствари ауторитет стасом, попут већине поданика, нити памећу на какву су Црногорци навикли код Петровића, Зеко је кренуо пречим путем: батинама и мушкетањем. Списак његових непочинстава учињених Црногорцима био би већи од деспота много већих земаља, а кажу и да се сам кнез Милош, коме је деспотија била владарско жезло, чудио Зековој жестини у острвљености на противнике. Убијање сваког ко му се супротстави по Црној Гори, навиклој на смрт и страдање и од свога и од туђег, трпело се по навици. Али Зеко крену да удара на образ, тада једино имање сиромашних Црногораца, који их је чинио тиме што јесу и то му се није отрпело. У Котору августа 1860 године, стигао га је метак Тодора Кадића.

Шта је згрешио прота Павићевић и још педесетак првака бјелопавлићких, нико са сигурношћу данас не зна, као што није нико знао ни онда. Било, како било, позваше Тодора Кадића у Сенат црногорски и рекоше му да су они непријатељи књаза и Црне Горе. Тодору би наређено да убије проту Павићевића, за ког је била удата рођена му сестра. Закони који постоје изнад свих закона, наредише Тодору да не послуша заповест, већ да под окриљем ноћи побегне са зетом, где би другде, него у турску царевину, где га рука Зека Малог није могла лако стићи. Или је бар он тако мислио. Књаз Данило, знајући коб својих поданика, присили претњама жену попа Павићевића и сестру Тодорову да се преуда. Тог часа је цела ова прича била завршена, само је требало времена да добије епилог.

Биле су то године непрестаних чарки црногорских, брдских и херцеговачких племена са Турцима. Непрестане претње Омер-паше и звецкање јатаганима на граници, нису бринуле господара Црне Горе. Иако физички недорастао мегданима и боју, у Зеку је пламтела ватра Петровића и жеђ за осветом многобројних генерација од Косова па до њега. Сав саткан од пламена, Данило није марио за турску силу. Првог маја 1858. године на Граховцу, војвода Мирко, књажев брат и отац потоњег књаза Николе, потуче до ногу велику турску ордију. Те године сва хришћанска Европа осврну се ка Црној Гори и направи наклон достојним витезовима, а песници, нарочито српски, из свих крајева надуше груди и запеваше Црној Гори, не престајући до скорих дана.

Књаз Данило, могао је бити задовољан. Отоманци су за сва времена били одгурнути од његове мале земље. Међутим, унутрашњи гласови су му доносили немир, говорећи му да његова злочинства у народу не могу проћи некажњено. Покушавајући да претекне усуд, казну које је био свестан, књаз упути неког Николу Гашова, кога историја није удостојила да му упамти презиме Арнауту Алији Сулечићу, код којег је у изгнанству служио Тодор Кадић. Књажева порука, печатирана са 500 талира, требала је да наговори Алију да пошаље књазу на дар Тодорову главу. Арнаут се показа честитим, па позва Кадића и обавестио га о намерама господара Црне Горе, саветујући га да бежи и да се склони негде где га неће пронаћи.

Тодор, измучен судбином, осрамоћеног образа и лица нагрђеног неком болести, највероватније богињама, реши да се суочи са собом и самим књазом. У Бару набави две мале пушке, напуни их прахом и куглама умоченим у тако јак отров, да би метак пресудио и ономе поред кога прође, а камоли ономе којега окрзне. Решен и помирен са својим наумом, Тодор стиже до Котора, одакле је књаз требао да отпутује преко мора у неку од честих дипломатских мисија.

Архивски списи, мало познати, сведоче да је Тодор Кадић исповедајући се једном православном попу, чијем смо документу на трагу, у которској цркви која је била у склопу затвора рекао: "... Ријеших да га убијем ма гдје га будем затекао. У ту сврху опскрбио сам се кубуром великог калибра, напунио сам је до врха цијеви, сваковрсним зрнима и упутих се Котору те стигох оне судбоносне вечери када се покојни књаз шетао по обали. Умијешао сам се у гомилу народа у часу када се укрцавао у лађу пут Главата и тражио сам очима гдје је. У оном грозном часу, замало вечерњи мрак не учини да убијем невинога мјесто њега. Са једне стране књажеве стајаше неки сенатор, у једној долами као и он и држећи да је он онај кога сам имао убити, повукох кубуру, уперивши је на сенатора, али у том часу књаз се окрену да припали цигарету од неког присутног, па га при свјетлости пламичка познадох и када заузе првашње мјесто, циљајући на њега опалим из пушке".

Тодоров хитац у вечерњим сатима 12. августа 1860. године, ушао је у ону тамнију страну наше прошлости. Међутим, мало је било оних који су замерали Кадићу, знајући цену образу и части, на коју је самовољни књаз ударио. Петровићи кренуше да се свете. Покренуше праву хајку, желећи да књажеву главу одмене истрагом целог братства Кадића. Убијено је 17 Кадића, а са Цетиња стиже наређење да обешена тела може скинути нека одива Кадића, тек после 15 дана, колико морају бити изложена. Из Бована, одакле је био Тодор, али и из околине, сви Кадићи издигоше огњишта и кренуше по свету. Широм данашње Србије и Црне Горе можете наићи на њихове трагове у потомству. Већина њих, кријући се од петровићке сабље, променили су презимена. Други, пак, који су пошли даље, задржавали су породично име. Преостале сестре Тодора Кадића, по наредби, указу новог књаза Николе, није смео нико да проси у Црној Гори. Међутим, четири витеза братства Братоножића насељених у Крњицама покрај Скадарског језера, испросише их све четири пркосећи Цетињу и младом књазу. Узеше их за понос и домове им дариваше најлепшим изданцима - мудри као стари Римљани а лепи као виле горске. Бог је хтео да пород буде берићетан.

Славна и моћна српска династија Петровић Његош са Цетиња чинила је све да истражи све малобројније братство Кадића из Бјелопавлића. Бог је хтео другачије. Петровићи су данас готово истражени. Кадића у овом или другом презимену има на стотине. Један градић. Једна судбина која је тешко разумљива и прича која се не да испричати а да човек, та непредвидљива ћуд, по ко зна који пут, гордо не звучи.

           

                 

ЗАТРАВЉЕНА ХУМКА

            О њему су мало знали савременици, а још мање потомци. Ко је био и одакле је стигао, нико нам није могао поуздано пренети. Ипак, све архиве најмоћнијих светских сила оног времена, беху пуне његовог имена, које је сам себи дао – Шћепан Мали.

           Тајна, недокучива за нас оптерећење тако бизарном свакодневницом. Остало је записано, како је "цар" одговорио једном од шпијуна, које је дужд послао да разоткрије тајну његовог идентитета:

           "Што испитујеш тако велику ствар? Буди задовољан с тим што чујеш да сам ја Шћепан Мали. Ја нисам послан ни од ћесара, ни од цара, него од самог Господа Бога Саваота, за спасење рода хришћанскога".

Но, самозванац, или Петар Трећи, руски цар, Далматинац или Личанин, Босанац или Братоножић, Рус или Грк, Шћепан Мали или Јован Стефанов Балевић... Ко год и шта год да је био, незнани гост црногорских брда у другој половини 18. века, био је засигурно најинтригантнија личност оновременог света. Владика Раде и сам истински запитан над самозванчевом мистериозном појавом, пронашао је и за потомство сачувао сведочење Теодосија Мркојевића, Шћепановог савременика и сарадника:

           - ... Поставише га Црногорци царем и царствова у Црну Гору седам лета на срамоту турацкому цару и свој Европи и Азији. И сего года посла турацки цар два насилна везира...со бесчисленим војништвом... и венецијски дука посла 27 тисјашт војништва по мору на Церну Гору скупа з договором цара турскога. И они се срамотно и стидно вратише. Ово је свој Европи и цијелом свијету извјестно... Писа Теодосије Меркојевић, својеручно и право, тако би здрав и весело. Амин!

Појава самозванца деси се у време, до тада највећег ратног сукоба свемоћне Русије и оронуле Турске. Шестогодишњи рат, готово да се поклапа са временом "царовања" Шћепана Малог. Ниоткуда, дође у Маине код Будве човек и рече да је главом и брадом цар Русије Петар Трећи. Наравно, у поверењу, јер је знао да се код Срба тако најбрже шире вести. Име које је истакао испред себе овај побожни и образовани човек светле пути, како га описиваху млетачки шпијуни, довело га је на Цетиње, а тамо привукло све виђеније црногорске и брдске главаре преда њ на коленима. Никада као тада, Црном Гором није крстарило толико извањаца, који су звецкали дукатима, обећавајући их оном ко би им одао велику тајну мистериозног госта. Радостан и усхићен, дојурио је и пећки патријарх Василије Бркић, последњи Србин на том положају, пре укидања Пећке Патријаршије.

Глас о чудесном „ васкрснућу“ руског цара обишао је муњевито цео свет, стигао да бар привремено уједини стамболску Порту и венецијанског дужда, да забрине ћесаровину и превртљиве Дубровчане, да разбесни Катарину Велику и изазове позорност свих европских дворова.

           Моћна царица все Расије, поче да шаље делегације, које ће Црногорцима одрећи њену милост, ако не "каштигају" преваранта. Безуспешно. Напослетку, преко Ливорна, у два брода пристиже на Цетиње кнез Долгоруков са бројном свитом, носећи црногорцима џебане и новца, али и претњу и грамату Катарине Велике, да збаце самозванца и придруже се својој заштитници у рату са Турцима. Разне су верзије боравка руског кнеза на Цетињу. У мемоарским белешкама његових пратилаца остало је записано да је Шћепан Мали, по признању сопствене преваре, био заточен и једва отргнут од разочаране светине, која је кренула да га линчује. Али, лаж, за разлику од истине, може имати много варијанти, па је тако сналажљиви белосветски луталица успео да се, незнано којом варијантом, умили Долгорукову. После неколико месеци боравка на Цетињу, Руси му при растанку дадоше новац и руски официрски мундир, са препоруком народу да је воља Русије да Шћепан остане вођа. Чиме је обај пустолов заслужио поверење Долгорукова, тајна је коју су обојица понели на онај свет.

Док је Шћепан био господар у Црној Гори, у којој је било свега, само не реда, човек није смео некажњено убити човека, нити уграбити туђу жену. Није смео кћерку, или жену нечију продати Турцима, нити отсецати главе Хришћанима да их у Котору приказује као Турске... Увео је ред међу нередним Црногорцима. И дана данас се прича да си у Шћепаново доба смео и могао носити на длану злато и тако путовати по целој земљи, без страха да ће ти неко бацити сламку на пут. Од његовог смакнућа, до данас, тако више није у Црној Гори.

            Скоро 250 година, нагађамо ко би Шћепан Мали. Угледни професор др Растислав Петровић, недавно обзнани да је проникао у тајну "лажног цара".

           Он верује и доказује да је то Јован Стефанов Балевић, са Пелевог Бријега из Братоножића, из племена надомак Подгорице. Најкраће, Балевић је први српски доктор филозофије. Дисертацију је одбранио на протестанском универзитету у Халеу на Зали, у Немачкој. Први је становник Балкана, који је докторат одбранио на латинском језику. После краћег боравка у Војводини, Балевић је због, како би данас рекли "злоупотребе положаја" у ћесарској служби, морао да бежи у Русију. По одобрењу Катарине Друге, приступа војној служби, у којој напредује до мајорског чина.

И тада понестају вести о Јовану Стефановом Балевићу. У историографији му се губи сваки траг. Истовремено са његовим нестанком, у Црној Гори се појављује Петар Трећи, цар Русије. По опису савременика, Јован и Шћепан били су сличних ликова, обојица су знали неколико језика и били изузетно образовани. Брљотине Јована Стефановог Балевића у аустријској служби, одговарају описаној личности самозванца. Напослетку, Петровић лепо примећује да је Шћепан Мали дошао у време Руско-турског рата, да је радио у служби руских интереса, а да се Русија због тога није морала замерати Млечанима и Аустрији, што наводи на могућност да га је сама и послала.

            Ако дилеме око тога можда још трају, поуздано знамо, што потврђују и списи, да је Шћепан страдао од шпијуна скадарског паше, који му се примакао преваром и служио му годину дана, а онда, за богат дар, однео крадомице Шћепанову главу у Скадар, на велику радост Турске, Венеције, Дубровника и Аустрије.

              И данас му кости почивају поред манастира светог Николе у Брчелима, у безименом и затрављеном гробу. Његови племеници, Братоножићи су наумили да их пренесу и на Пелевом бријегу саграде споменик.

              Шћепанова глава, на судњем часу од тела одвојена, сада у  небеском царству столује на престолу што припада онима који "вјечну зубљу вјечне помричине" у свјетлост православља улучише. Ко су да су                     

ЧУВАО БЛАГО И ГЛАДОВАО

            Све има свој траг. Зло као да се дуго памти а добру се, неретко, и у зубе гледа. Човек је у свему. А слово је сведок о ономе што чињаше.

            Дуго је памтио тај, већ сада стогодишњи старац. Много тога је записао и сада сведочи. Извири по који лист пожутеле и скоро прозирне странице и затекне вас у чуду. А чуда као да су се догађала само деценијама уназад.

            Две пожутеле хартије, две странице "Политике", неким су чудом нама у поседу. Изгледа кад човеку се хоће - нађе чему је на трагу.

            Би то након 1914. године када Краљ Никола напусти свој народ и склони се у Медову. И то је, вероватно, негде освануло на страницама нашег листа. Али, оно што знамо је у нашим рукама – „ Политика“ у броју 5.381,од 19. априла 1923. године, у извештају са Цетиња, обљавила је наслов „Архива покојног Краља Николе“ и бележи да је на Цетињу полиција пронашла четири велика сандука драгоцености и неколико сандука дворске архиве. Све је, пише у извештају, било скривено у једној кућици у предграђу Цетиња. Била је умотана у ћилиме и закопана два метра под земљом на заклонитом месту, скривено после бекства црногорске краљевске породице. То је прва вест о тајни Николиног блага након његовог избеглиштва, а потом и смрти "тамо далеко" од своје земље. Недуго затим, у другом извештају, у броју 5.384, „Политика“ од 21. априла 1923. на страни 3, под насловом "Драгоцености Краља Николе", наброја нађене драгоцености и покушава проценити њихову вредност. Текст сведочи да је вредност накита, ордења и акција страних новчаних завода процењена на више од 20 милиона динара. Потом пише: "како је подгоричка велика Народна скупштина у својој одлуци од 26. новембра конфисковала сва покретна и непокретна добра династије Петровић и огласила их за народна добра, то ће сав овај драгоцени материјал послужити за народни музеј".

            Ту је за историју и потомство био крај приче о покретном богатсвту краљевског пара Петровић. Али, како се још у Црној Гори памти "с колена на колено", на траг - трагом кренусмо.

            Његошева и црногорска престоница Цетиње већ дуже ћути и памти. Сећају се стари Цетињани - силан је то био јунак Перо Живков Стојановић. Када га рањеног донесоше са Тарабоша у цетињској болници у Дому слободе није ни јаукнуо. Ни зубима да шкрине тај горостас. Када му ране зацелише, прославу заузимања Скадра дочекао је на Цетињу где се лично и упознао са краљем Николом. Рањеници у прослави, поводом доношења кључева и барјака освојеног, Скадра били су као "ратни каваљери" пратиоца женског дела краљевске породице. Одмах иза краљице са престолоналедниковицом, женом, престолонаследника Данила, заробљен њеном руком, корачао је Перо Живков Стојановић.

            Захваљујући текстовима у "Политици" и по казивању доспесмо у Његошеву улицу, број 33 на Цетињу. Уз помоћ Перових унука расправљамо, појашњавамо, чинимо на увид непознато и незабележено за јавност.

            Они нису много вични новинском казивању, али не желе ни именом да се кроз причу о ђеду појаве. За њих је његово дело и њихово име и презиме. Онај старији почиње овако:

            "Када је краљ, 17. јуна 1916. године, напустио Црну Гору на другом броду који је требао да крене одмах за оним на коме је путовала краљевска породица утоварена је била архива и драгоцености. Брод је пловио Скадарским језером, па затим Бојаном праћен сталним бомбардовањем аустријских ратних авиона. Због опасности од потапања или заробљавања, капетан брода Ђурковић нареди да се брод врати у Скадар – присећа се Перов унук, који изражава сумњу да је пре реч о саботажи и диверзији. – Краљ кад сазна о повратку лађе би љут и пошиљком нареди војводи Божу Петровићу да се ствари врате натраг на Цетиње или код кнеза Мирка, у Подгорици, у краљеву летњу резиденцију".

            Тако и би. Један број сандука враћен је на Цетиње и похрањен у подрум дворца, а неколико њих предаше кнезу Мирку. Кад кнез Мирко крену у Беч, сврати на Цетиње и са собом донесе сандуке. Позва маршала двора Славу Радмановића и поразмислише где и на који начин их је најбоље скрити и сачувати. Рекоше Перо Живков Стојановић је тврд орах, камен кремен, и њега с поноћи к себи позваше. Прихвати Перо и нешто иза пола ноћи тајно уз помоћ двојице слуга двора, понесоше сандуке а након одласка књаза Мирка сви се питаху где је благо ако га књаз не однесе са собом. Почело је претраживање двора и заборав је полако чинио своје.

            "Прво је наш ђед сандуке замотао у ћилиме и закопао под старом јабуком у дворишту. Касније их је, бојећи се да ће архива у сандуцима иструнути, ископао и зазидао их у једну од веранди своје куће. Био је врстан зидар и то се није могло приметити – причају унуци.

            Године су пролазиле, бројне војске, окупације, немаштина и глад. Перо Живков Стојановић гладовао је са својој породицом, ни од чега да купи парче хлеба. Причао је Перо ближњима: "У дугим бесаним ноћима често сам се смијао судбини која ми је одредила да лежим на злату и брилијантима гладан".

            Благо је било туђе, а глад само његова. Није му се дало да прода, стомак напуни и образ изгуби.

            Пред сам крај окупације Перо Живков је добио абер преко поверљивих људи из Италије да му краљ Никола, који је сазнао од свог сина да он чува његово благо и архиву, поручује да то чува док се он не врати.

            "Стари краљ поздравља Пера Живкова Стојановића и ставља му у тешки аманет божији чување повјерених му сандука а његове заслуге неће се заборавити макар то било и послије стотину година – гласила је порука.

            Аманет је аманет, и тога се држао. Веровао је у повратак краља и потомака. То није дочекао. Но сви не беху тако стамени као он. Један од слуга, који му је помагао изношење сандука и њихово скривање, у јесен 1923. године упита Пера да ли су сандуци још код њега. Перо потврдно одговори не слутећи ни што га пита ни шта га чека. Убрзо затим бануше жандари и поче преметачина по кући. Немогаше лако мајстору открити зазидане сандуке. Доведоше извањца, експерта за звоњаву зивода, који их редом све премераваше, куцаше и увом прислоњен на зид одређиваше је ли пун или празан. На веранди зид не звоњаше као остали. Разбише га и извадише сандуке. Не би Перо кући већ зидаше у Ријеци Црнојевића некој сиротињи кућерак. А жени је увек говорио: "Откриј где су сандуци тек ако кућу запале оне погани да не би они сандуци са кућом сагорели".

            Пронађене сандуке прегледа извесни професор Зечевић из Београда. Перо потписа да они бејаху код њега. Драгоцености сместише у Музеју и Архиву на Цетиње. За своју оданост краљу Николи, поштовање аманета одробова три године у злогласном затвору Јусовачи, у Подгорици. А потомци, осим прича о њиховом племенитом претку, на зиду чувају портрете краљевске породице и фотографије њиховог ђеда Пера у краљевској пратњи. Ничим постиђени, поносни што не уживају у благу, које само вољом Перовом, није у њиховом наследству. Јер, част нема цену.                                                                 

ЧУВАРИ ВРЕМЕНА

Колико сам само пута био опчињен, затрављен облицима Сахат-куле. Колико пута замишљен над оним што она представља. Задивљен достојанством и упорношћу тог, према небу наслаганог, у кулу осмишљеног камена.

Није случајно што је Сахат, не може бити случајно што се ова невеста свемоћног и свевидећег времена уздиже баш на оном месту у Подгорици, на којем су се тако очигледно супроставила два света. Један ововременски, насртљив, испразан, бучан, и онај из времена прошлог, сачуваног у староподгоричким здањима и старим грађанским породицама које сасвим ненаметљиво и тихо чувају трајне људске вредности што су их карактерисале кроз векове, оплемењујући тако и ново време и људе са којима се сусрећу.

На два корака од Сахат-куле у најстаријем и најблиставијем здању староподгоричке архитектуре, подигнутом  1630. године,  смештена је породица Вучковић. Три брата, Тодор,  Илија и Лука. Три сликара. Три чувара времена.

Прича ми најстарији, Тодор. Каже - породица Вучковић потиче од Божине Сарапа, који је 1465. године дошао из села Сарапа - Срез Сарајево, на двор Ивана Чарнојевића и био један од 24 његова властелина.

Он је и подигао цркву у Љуботињу за коју се везује утемељење писмености у овим крајевима. Она ћудљива времена, она крвава "турска“ чине да се преци мога саговорника Тодора селе за Призрен, па Скадар, Подгорицу, живећи свако своју причу, али и остављајући печат у времену које им је припадало.

Тако се за Филипа Ристова Вучковића поуздано зна да је био први српски посланик у првој турској скупштини који је заступао интересе Срба из скадарског, скопског и призренског вилајета. Његов утицај у Отоманској империји је био толики да је поред руског амбасадора био једини политички посланик који је самом султану ударао шаком о сто. Свој углед је користио да заштити нејач коју је представљао, а и да притекне своме у невољи кад год је могао и колико је могао. Тако на његову интервенцију из скадарског казамата бива пуштено 40 Васојевића са игуманом Мојсијом Зечевићем на челу. Оним истим игуманом по угледу на којег је Његош створио лик игумана Стефана у "Горском вијенцу". Сам Његош се обраћа Филипу Ристову Вучковићу са молбом да искористи утицај ради ослобађања једног Љумовића , који је након подизања устанка у Зети био заточен у скадарском казамату. Том приликом владика Раде поклања Филипу прво издање "Горског вијенца “, опточено седефом,  као и позлаћен црногорски грб, који је као породична реликвија сачуван до данашњег дана.

Но, није то једина реликвија коју овај чувени предак остави породици у наслеђе. Враћајући се из Трста , где је завршавао неке трговачке послове, усни да ће умрети. Сан исприча најближим сродницима који се бејаху искупили на прославу црквеног празника око манастира Светог Јована Владимира у Елбасану. Не схвате га озбиљно. И како би? Још Филип бејаше у пуној мушкој снази. Али, као што није никада пре, неслага Филип ни овај пут. Умре у сам смирај. Том приликом црквени великодостојници поклонише породици Вучковић икону св. Јована Владимира, да их са породичног зида теши, чува и води кроз она несигурна времена.

Да се прича о икони не заврши на овоме побринуо се сам живот. И ко би боље од њега?! Једна од одива Вучковића при удаји пожеле да икону св. Јована Владимира понесе собом у нови дом. Она пожеле,  родитељи услише. И тако се икона нађе у кући Ђуришића. Стигне пород. Седам кћери све једна другој до уха. Мушке главе, ни за лек. Жеља за сином притисне Вучковића одиву као мора, као сан у којем јој се јави св. Јован Владимир речима: „ Врати икону у дом Вучковића и за годину дана родиће ти се син!".

Она поступи тако, и заиста, кроз годину дана се обрадује мушком чеду. Јован му име надене. И како би другачије?!

Снови. Драперије архетипских записа у генима, шапата, молитве предака да се опстане, да се остане Србин, име да се сачува, огњиште и вера прадедовска.

Снови! Ниска притајених жеља, маштања, предсказања будућег. Чудо снови! Чудо! Као онај у којем стриц мог саговорника усни како је у неком зиду муслиманске куће у чаршији узидана лепота девојка која га је сву ноћ, кроз нестварну измаглицу, звала и преклињала да је одзида и к себи доведе.

Устане стриц. Чаршијом тог јутра прошета од снова да се отресе, мисли да разбистри. Да се прибере. На сред чаршије заустави га комшија муслиман, власник куће чије је зидове те ноћи сањао и узидану девојку у њима. Заустави га и каже: "Комшија, нешто сам радио око куће, зид смо неки рушили, па нађох у њему икону Богородице, пошто то није од моје вере, а греота да се баци, дао бих је теби ако се слажеш". Сложи се Тодоров стриц.

Сложи се, и све му буде јасно.

Јасно је и Тодору, Илији , Луки је јасно.

Из те јасности из снова, из корена каквима би дуго требало тражити пара, проговориле су боје, размахале се четкице, оживео преплет имагинарног и стварног на њиховим платнима, од којих се многа чувају у музејима широм света. У академским разматрањима било којег сликара или слике, најчешће се полази од питања којем сликарском правцу припада сликар, тј. слика, као да је правац нешто, као да није сликарев свет и слике о којима се пише или говори све о чему би заиста вредело размишљати.

Сам Тодор каже: "Никад се нисам сврставао у правце, нити сам желео да створим такав стил по којем би ме други одмах препознавали. Сматрам да је у разноликости снага уметничког израза“.

Прича о сликарским почецима Тодора Вучковића је прича о нужности да се каже, пренесе генерацијама стицано искуство, остави траг у времену. Прве потезе кистом учинио је копирајући дела познатих мајстора. Случај, или нешто друго, удесио је да Тодору у руке дође слика Уроша Предића "Косовка девојка" у кафено-белој штампи. Тодор сам одабере боје, детаље ... Одабере и погоди. У свим детаљима, све нијансе копије и оригинала биле су идентичне. Све осим једне. Осим боје неба коју је Тодор осликао суморније него што је она на оригиналу, преносећи на тај начин своје виђење неба у том, по српски народ тако трагичном догађају.

Да су чуда на трагу породице Вучковић у свим временима и сваком колену подједнака,  да прате ову породицу и претходе јој, посведочио је и један случај везан за сликарску професију, којој су браћа Вучковићи посветили читав свој живот.

Наслика Тодор "Вилу Равијојлу", наслика и покаже једном свом познанику. Немало се изненади кад чује да исто такву, додуше графику, уради нико други до Франсиско Гоја. Поклапање детаља на слици било је више него зачуђујуће. Тако је магични чин стварања распет између имагинарног и стварног, оно и ововременог, ниски уметничког фантазма додао још једну перлу.

Прича о сликарским почецима браће Вучковић је и прича  о томе има ли уметност уопште свој почетак и је ли јој крај предодређен. Нема. Кажу браћа - нема! И зато је највероватније да се први потез кистом браће Вучковић зачео у тренутку  кад су за Божином Сарапом "горјеле шуме и пут, змија није да и реп у земљу увуче ...", кад је пред султаном говорио Филип, кад је сањала млада Вучковица, Богородицу пронашао стриц, а ујак Мило Чубриновић чувао Јелоустон и јуришао 1917. на Зимски дворац у Кремљу, онда када је брату њихове мајке Владимиру Јанију сликарство предавао Пикасо.

Прича о породици Вучковић, о снази одабране крви, памети и искуству, материјализована је на платнима три брата - три чувара времена .  Чувају је музеји: Метрополитен у Њујорку, Смитсонов музеј у Вашингтону, Мусео Пинакотека Сан Франциско, Музеј Кастањо Швајцарска, КЦБ Берген Музеј (Холандија), Музеј XX века наиве у Паризу, Његошев музеј у Цетињу, Вестфрес Музеј Акорн (Холандија), безбројне галерије у Фиренци, Венецији, Болоњи, Београду, славни и безимени колекционари... Прича се она на бројним самосталним и групним изложбама, бијеналима  широм планете. Но, може ли и колико може ма који љубитељ сликарства, музеј, колекционар, да појми и прихвати ове поруке с платна, ове записе одабране крви, бурних минулих времена, сјајних предака, њихове муке и благослова, поимања и презентације садашњег, свега онога чиме платна браће Вучковића и те како обилују.

Не знам. Као што нисам сигуран ни да ли ја сам могу до краја разумети Сахат-кулу. Могу ли до краја дефинисати свој однос према њој, као и њен према нама?

После разговора са Тодором Вучковићем сигуран сам само у једно: да ми је она Кула коју браћа Вучковићи носе у себи, зидају и дозиђују много, много јаснија.

ОСВЕТА КАО ПОСВЕТА

МАЛО КРВИ ЗА УЖАС

Прохладна ноћ над Даниловградом. Чини се да ништа неће осванути тамо гдје је замркло. Да ће се пробудити гдје се није надало. Онако како се и човјеку догоди што ни сањао није да му се може десити. Као што и животна прича Благоја Јововића надраста и најхрабрије снове и очекивања.

„Одакле да кренем дијете? Од рата? Све наше, српске приче некако почињу од рата. Тако нам писано, шта ли? Е па, мене је рат затекао у близини Струмице. Ту сам и први метак испалио. На некакве Швабе на моторциклу. Пуцао сам ти на њих на своју руку. Без команде. Нијесам могао да их гледам како се по мојој земљи шећкају. Послије ти мене због тога и унаприједе. Дадну ми чин и предложе ме за одликовање. Нијесам га дочекао. Јер је Југославија након два дана капитулирала. Њемци умјесто да нападну Струмицу, прођу иза наших леђа и уђу у старосрпску престоницу. У Скопље. Тако ти завршимо ратовање прије но смо и почели. Построје нас и кажу ко хоће у заробљеништво да пређе на лијеву страну, ко неће, да иде на десну. Ја, нормално, одем на десну. Ко би здрав у свијес' добровољно ишао на робију. Е, ту ме пуковник пријатно изненади. Извади барјак 49. пука, прослављеног у Балканским ратовима, и дадне ми га на чување. Лијеп барјак. Фино извезен. Од милине да га погледаш. Кренемо ти одатле, што веле, ка разбијена војска. Преко некаквих брда, па Косова, па на Чакор планину. Дофатим се некако Подгорице и ту већ видим, дошли Талијани. Командант им је био чувени фашиста Марио Морено.

Код куће затекнем чему се нијесам надао. Земља капитулирала, окупатор засио у Подгорицу, а наши се закрвили. Подијелили се на комунисте и националисте па у препирку по цио дан. Комунисти величају Њемце на сва уста. Веле да су Англосаксонци гњила буржоазија, а да су Њемци напредни и да су наши пријатељи. То је трајало све докле није Совјетска Унија ушла у рат. Исти дан се искуписмо на Главицу, имање Живка Брајовића. Ту комуниста Милосав Бабић одржи говор. Извине се националистима због тога што је фалио Њемце, каже да је тако било наређено из Москве, позове нас да се под вођством комунисичке партије и његовим лично организујемо за борбу против окупатора. Одупре му се националиста Саво Јововић. Ја сам, рече му Саво, већ зрио човјек. Али сам се и против Аустрије борио као комита, па ћу се борит и сад. Но, никако под вођством Комунистичке партије. Ни под сином Радосава Бабића.

Углавном, формирамо чету. И пошто националисти прегласају комунисте, за команданта изаберемо мајора Петка Јововића. Организујемо се. Богами и припуцамо на Талијане. И након неколико борби комуниста Бошко Томковић, добар човјек, кад би сви били ка он и ја бих био комуниста, приђе ми и вели: "Ти си, Благоје, СКОЈ". Ја нијесам знао ни шта је то СКОЈ, али добро... Опет ме зовну на састанак и речу нам да ми који смо СКОЈ фатамо омладину и да их учимо како не треба слушат' ни оца, ни мајку, ни цркву, да је партија све и изнад свега , питају нас има ли ко шта да пита. Дигне се нас пе'- шест којима ови наук није био при срцу и побунимо се против тога. Бошко Томковић ми рече да тако мора бит' ако мислим да улазим у партију. Ка да је мене било до партије.

На врх неколико опет ме зовну да ја преузмем команду Косићке чете. Мене се није командовало. Како да командујем поред толико официра и подофицира које је имала наша чета. Само у братству Јововића било је десетак што официра што подофицира. Но, мајор Ратко Јововић ме наговорио да се примим команде. Послије битке на Вељем брду, одакле су нас авиони наћерали на повлачење, и још неколико бојева, мене Српски комитет Комунистичке партије награди једним "штајером".

У битку за Пљевља отишао сам добровољно. Мој отац, исто тако. Била велика

студен да ти се срце заледи. Три момка нам се смрзоше. Двојицу ми стријељасмо. Били су комунисти, погријешили нешто партијски. Ни данас ми не иде у главу како су могли да нареде стријељање људи који иду да се бију с Талијанима. Један је пао одма', а један је бјежао око стотину метара. Гледам га како бјежи. Да ми је могло бит' и моје ноге да му како дотурим, да му придаднем корак. Но и њега стиже зрно...

Добро... Кад смо пред Пљеваља стигли, траже добровољце за бомбаше. Ја се јавим. Ђуро Чагоровић ме одреди за водника једне групе. Наређење је било кад заузмемо бункере да запјевамо једну пјесму "Аванти попули...", тек у Италији сам сазнао да је то Интернационала. Бункери су били добро утврђени. Италијани су знали за напад, али их ми исто заузесмо и запјевасмо како су наредили.

Ловћенски одред требало да се утврди у шанчеве у једну широку равницу између брда, да спријечи Италијане да изађу. Али кад су виђели да смо ми заузели бункере и остало што је планирано, из љубоморе, шта ли, не утврде се, но уђу у град. Талијани их пуште да уђу и онда их тенковима поубијају скоро све. Послије и нама зађу иза леђа и разбију нас потпуно. Повлачио се како је ко стигао. Бјежао куд је знао. Тако се обретем на Жабљак и ту упознам Моша Пијаду. Био је с једним Марком Савићевићем.

Од комунистичких "џогања" упознао сам још и Пека Дапчевића, Милована Ђиласа, Ивана Милутиновића. Многе сам преводио преко Зете да се повежу с Главним штабом.

Кад сам се са Жабљака врнуо, кажу ми да треба да се рехабилитујем. Нит сам знао што сам крив, ни за шта се рехабилитовао и да ми је припала та част да лично командујем нападом на Ђорђија Лашића и његове четнике. Ја то одбијем глатко. Кажем да сам пристао да се борим под Комунистичком партијом, али подсјетим да смо се још на почетку договорили да нема братоубилачког рата. На брата нити 'оћу, нити умијем да дигнем пушку.

То ми некако прође. Не осуде ме. Бар не јавно. И даље водимо борбу с Талијанима. Ја командујем половином чете, а другом половином командује неки Бако. Партијска организација је била добра. Само је секретар познавао чланове своје ћелије и другога секретара. А војне што се тиче, ја рецимо никад нијесам упознао команданта батаљона и све се нешто мислим да га није ни било.

Замисли се Благоје Јововић. Заћути. Само му рука на кољену видно подрхтава. Она ратничка. Десна. И кажипрст се узнемирио. Ороза се присјећа? Листа времена, шта ли?

„Е... да. Траже од мене да убијем Сава, попа Љуба и Нешка Јововића, веле то ће за њих бити част. Да их убијем на фронту, па да објелоданимо да су погинули у борби с Талијанима. Ако их убијемо код куће, знаће се да су издајници. Ја то, наравно, одбијем, кажем: "Нек их убије Бако, ја нећу". Саво и свештеник Љубо су моји стричевићи.

Не прође дуго, комунисти убију Николу Јововића. Жена Николина бранећи мужа стане испред њих и то јој буде задње. Његовога старога оца, осамдесет му је било, и два брата Шћепана и једнога чијега се имена не сјећам, а био је капетан, зовну у штаб на преговоре. Црнога ли договора? Обојицу убију и баче у јаму Кечину. Отац им кад то види, и он скочи за њима.

Мене 'оће да часте. Милосав Бабић, политички, срете ме један дан и вели: "Теби је припала част да командујеш трупом која треба да убије Баја Станишића". Ја нормално одбијем. Али Милосав навалио да ме части и готово. Сачувај ме боже од таквог чашћавања.

Не прође неколико дана, мене Милосав Бабић достави писмо: "Вечерас одреди повјерљиве људе на стражу и по могућности их обилази". Одредим оца, старога комиту, брата ми од стрица Душана, који је погинуо истога дана кад и мој отац, и једног Сава Ђуровића, резервнога официра који се активирао, али никад није био комуниста, био је поштен човјек.

У истом писму Милосав ми је нагласио да има сигурне информације да ће Италијани те ноћи да изађу на цесту. Не сумњам да је истина. Устанем с патролом коју сам одредио. Кренем у обилазак терена. Удаљим се око петсто метара од куће кад звизну два-три метка. Мислим, пуцају Талијани. Кад мало даље чујем жагор. Иде једна група. Викнем: "Стој". Ноћ се проломи. Они стану. Питам куд иду. Они нешто промрсе. Препознам их. Нећу да им спомињем имена. Пустим их да прођу. Приђем оцу, он каже: "Ноћас су сигруно некога убили". Нијесмо продужили далеко кад код куће Марка Туњова Лакића, јунака који је имао исто ордење које и мој ђед код којег сам волио да сврнем и да га код мене поведем, чујем кукњаву: "Куку Саво брате!". Мој отац бачи пушку. Поново је узме. Каже ми: "Ти ми више не командујеш. Убише ми брата Сава".

Ујутро ошамућен одем у штаб. Сретнем Милосава Бабића и кажем му: Шта ово би, Милосаве? Јесмо ли се овако договорили? "Наређење Главног штаба је да ти не идеш на сахрану. Ни ти ни твој отац", тако ми одговори Милосав. Ја Милосаве, немам те куражи да то кажем оцу. Ти ако имаш, ти му то поручи, отповрнем.

Цвејо Филиповић ми у то саопшти да на сахрани учитеља Сава Јововића комунисти планирају да убију и попа Љуба Јововића, а и мога оца ако се торбе маши. Знали су да мој отац има око двјеста бомби још из првог рата.

Нијесам дотучен. Нема ме. Нема ни Косова Луга. Ни Вељег брда. Битке за Пљевља. Ни оне ноћи кад сам висећи на сајлама прелазио Морачу да се рехабилитујем. Не постоји ништа осим сумње у све и свакога. Осим питања: Јесам ли ја ово? Јесам ли са овим? Јесам ли за ово...?

Добро се држи Благоје. Ратник и кад заћути. Пролом је давно у себи преломио. Не зна да мрзи свога. Презире једино кукавичлук. Неосјетљивост за родну груду. Са истим жаром прича о партизанским биткама, са којим се спомиње и свог четниковања под командом Јакова Јововића.

Видим ја да с комунистима више немам куд. Кажем то и Цвеју Филиповићу, с којим се нијесам раздвајао. "А шта ћеш с Милосавом Бабићем? Шта ћеш њему да речеш?", пита ме Цвејо. Њега нећу више ни да видим, а не да се објашњавам с њим!, одговорим. Одемо заједно на збор на Кољату, ђе се било окупило око педесетак људи које је организовао мој отац, стари комита и резервни капетан. На збору се донесе одлука да ко 'оће с нама 'оће, ко неће, ко се осјећа комунистом да поразмисли пар дана, па ако 'оће с њима, нек иде преко Зете. Длака му на глави фалит' неће. Тако је и било.

Послије неколико дана, ја мислим из Подгоричке бригаде, дође код нас Реља Пилетић, мајор југословенске војске. Одржа ватрен говор. Вели: "Ако је црвено, треба убити и дијете у утробу". Ми се успротивимо. Нећемо радит' што и комунисти, па кад би нас избестражили до једнога.

Устане и Јаков Јововић, који тога дана бјеше дошао са Цетиња. Омален човјек, али ватра. Капетан корвете је био, свирао клавир, виолину, говорио енглески, талијански, шпањолски и још неколико језика. Обрати се Јаков Рељи ријечима да Косоволужани неће дозволит' да им командује ико споља. Тако и буде. Изаберемо Јакова за командатна.

И тако је почела борба. У почетку сам био као ошамућен. Нијесам могао да прихватим да пуцам у своју браћу. Јаков ме прекоравао да сам и био њихов и остао. Послије некако преломим. Иако нијесам стријељао нити икад учинио нешто слично, борио сам се против комуниста колико сам иђе могао. Већега антикомунисте није било од мене.

Четрдес' четврте наступила велика глад. Нарочито по градовима. Село се некако и брани. Ђе кокошка, ђе јаје... Али град... Уто пристигне Ратко Парежанин, књижевник. Лијеп чоек. Послије рата је у емиграцији уређивао најбољи емигрантски лист, "Искру". Он предложи да се иде код Недића, да се тражи помоћ у храни и оружју. Кренемо неким фургоном. Неђе испред Врњачке Бање наиђемо на Дражу Михајловића. Прими нас неки Захарије Остојић. Мене, Стева Јовићевића, таста Јакова Јововића, а ту је био још и подбан Зетске бановине Душан Влаховић.

Дража ми предложи да останем код њега. Но, продужимо за Београд. Јакова Јововића, мене и ове што сам пријед набројао Недић одма’ прими. У разговору нам саопшти да никад није мислио да се бави политиком. "Звали су ме", вели, "Љотић и други људи да уђу у владу, одбијао сам. Али кад сам видио на стотине српских лешева како пливају Савом, то ме преломило." Док је Недић причао о српским лешевима и грозотама што се од Срба чине, нијесам могао да се отмем од помисли да не бих жалио живот само да томе разбојнику Павелићу дођем главе.

Први пут откако је почео да прича Благоју глас затрепери. Мушка прса задрхте ужасом над толиком српском нејачи под усташку каму и маљ подведеном. И данас у њему живе слике српског страдања. И жал због издаје оних у које је вјеровао. У које су многи вјеровали - у Енглезе, Французе, Американце, чије су бомбе од Подгорице начиниле један од најбомбардованијих градова у Другом свјетском рату. Трудиле се да затру и сјеме у одиви. К њима је кренуо. Да нађе уточиште. Да се спаси. Послије Пљеваља, Босне, Недића, који је заплакао тек онда када је чуо да браћа Црногорци с љубављу читају његову књигу о Мојковачкој бици.

Спомиње се Благоје мора што је урлало, што се ваљало, режало да удави. Мора што га је одвраћало да не иде за Италију. Да тамо нема куд. Да на другој обали неће наћи савезнике, него тамничаре.

„Дофатимо се Италије ни мртви ни живи. У рату нијесам мислио о смрти никад. Али како су се таласи бачали с нашим реморкером, сви смо мислили да копна гледат' нећемо. Колико смо угледали обалу истакнемо три заставе: америчку, енглеску, француску и нашу. До обале нас допрате авиони. И тако септембра четрдес' четврте стигнемо у ту базу. Послије смо сазнали да је америчка. Ту сам први пут видио брескве, биле су у некакве бачве са соком. Само сам њих те ноћи јео.

Ујутро нам кажу да нијесмо у њиховој надлежности. За нас су, веле, надлежни Енглези. Припадамо њиховој интересној сфери. Добро... По наређењу одемо у један логор код Барија, Карбонари се звао. Ту нас упуте у једну бараку коју смо звали "Пургаторијум" - чистилиште.

Питају знамо ли неки језик. Кажемо не знамо, а имали смо тумача, некога Бурића. Наравно, и Јаков Јововић је и те како знао стране језике. Доведу нам тумача који нам све што кажу погрешно преводи. Ту се умијеша Јаков. Нападне њиховог тумача што нас лаже. Енглези навалили "савезнички". Веле да им је за нас унапријед јављено. Да они знају да смо ми терористичка извидница. Такве лажи и клевету оспу да се чоеку смркне. Још нам и Совјете доведу. Нашему саслушању присуствовао је лично совјетски амбасадор. Мене је саслушавао један фин, искрен човјек. Прије но сам и почео да причам, каза ми све о мени. Испаде да све зна, колико и ја сам. Спомену ми сарадњу с Талијанима. Сарадње, додуше, јесте било. Но ми се нешто чини да су они више сарађивали с комунистима, но с нама. Јер зашто су онда њима предали оружје, а не нама? Добро...

Све више официре затворе у самицу. Једино Бурића пусте. Ето ти савезничке подршке. Ето ти куд се изврну наша мисија. Послије шест мјесеци код нас стигну и секретари владе Милана Недића. С њима је био и један издајник с којим нико у логору није хтио ни ријечи да проговори. Чим су их саслушали рекоше да 'оће да их врате за Југославију. На то ови секретари кажу да 'оће да одговарају комунистичким властима, али уколико их пошаљу скупа са овим издајником да ће сви извршит' самоубиство радије него да се врате с њим. Ту им Енглези направе услугу. Њега врате прије, њих послије подне пошаљу за Југославију. Фала савезницима на томе, ђе чули и ђе не чули.

Живо прича Благоје. Ређају се ликови и догађаји: заповједник поморске базе у луци Леће, Мијушковић, браћа Ђукановић, Лазар Михаиловић, касније правник у Паризу. Знани и незнани. Сплетени у врзино коло вјере у назови-савезнике. Освијешћени, али касно. Ријешени да пажњи и бризи савезничкој умакну што је прије могуће. Благоју и Јакову то чудом пође за руком. Случај или пак провиђење смјести их ни мање ни више него у Аргентину. У Буенос Аирес.

„Први се Аргентине дофатио Јаков Јововић. Као капетан корвете запослио се као капетан на броду "Санта Фе". За њим сам дошао ја. Имадо' срећу да ме Енглези не продадну комунистима за паре као што продадоше многе српске официре.

Добро.... Аргентина је у то доба била много богата земља. Посла је било доста. Дошло се и до неких пара. Толико да још с двојицом отворим хотел. Радило се, живјело нормално, мирно, све до 1956, кад је један мој пријатељ који ме много задужио, иначе Хрват Ди Франћески једнога дана објавио чланак да је Павелић у фрањевачкој одори стигао у Аргенитину. Подигао је, веле, један комплекс од двјеста и више вила за официре, недалеко од Буенос Аиреса. Један  мој познаник Јован Џањевић из Чака рече ми да Павелић подиже нову велику зграду. Ту у Чаку живјели су неки зеленаши, који су били виши Срби но ми. Да им је видјет' и чут' шта ови данашњи зеленаши мисле и причају, дебело би се зачудили. Срамоте од ових данашњих...

Углавном, ја пуштим бркове, имао сам доста косе. зачешљам је друкчије, ставим фалцо наочаре и кренем да испитам Ди Франћесков чланак. Испостави се да је истинит.

Нешто се, дакле. мора чињет' .  Али шта? Прво убиједим ортаке да од хотела нема ништа. Да посао иде слабо. Да нема перспективе. Продамо га пошто-зашто. Уто падне и Перон. Девалвира и спасим само шес' хиљада долара јер сам нешто новца био промијенио. Потражим Јована и питам га је ли спреман да ми помогне. Не могу сам. Он вели да јесте, али предлаже да од Српске народне одбране, чије је сједиште било у Америци потражимо финансијску подршку. Мене то не пада на памет, јер би испало да смо га за паре убили. Јован неће без пара. Послије се сјетим једног Иванишевића. Добар човјек. Велики антикомуниста. Борац против усташа. И сад је дао значајне податке за Шакића. Одем код њега а он вели да 'оће, али да има жену и кћерку. Ко ће о њима да брине уколико он погине?. Е, ако има начина... Ја пара немам. Дакле, начина немам, а разлоге му уважим, јер су заиста реални.

Послије одем код Сава Јовановића, који је Србе много помагао. Позајмљивао им паре и мене је давао кад ми треба. Питам га би ли ми помогао да пресудимо српскоме крвопији, а он одговори: „Ти Благоје знаш Сава. Умијем да попијем, флашом да ударим ако треба, али ти за ту работу нијесам. Е, ако треба пара...“. Паре ми не требају, ал' кад би могао револвер... – напоменем. „ Имам како да немам !“, у дим ми саопштава Саво.

Послије нађем некога Гаћешу из Лике, који се много фалио како је клао усташе по Хрватској: „Само га звизнем ножем у срце, а он скочи два метра", тако је говорио. А би ли ти звизнуо тако Павелића, припитам га ја. "Бих, само кад бих знао ђе је“, рече ми Гаћеша.

Ту ја извадим пасош. Југославија ме није признавала, а још мање ја њу, па сам имао неки пасош у којем сам се водио као „неаргентинац“. Да ја тебе Милане извадим овакав пасош на друго име, и да ти опростим дуг (позајмљивао сам му паре које је увијек уредно враћао, дуговао ми је три злата ћиљијана, велика монета је то била) и да снесем све трошкове пута за другу земљу, рецимо за Парагвај. "Ја 'оћу, али да смо свуд заједно", одговори Милан. Има ли пиштољ, питам га, он каже да има и да преко његове сестре Милеве може да набави и мени један, јер се она, иначе, бавила трговином оружјем.

А би ли ти познао Павелића да га сретнеш, питам га.

„Ја не, али моја сестра Милева је била удата за једног хрватског официра с којим се развела чим је почело клање. Она је Павелића ублизу гледала много пута. Она ће га познат' сигурно", тако ми одговори Милан. Одем с његовом сестром, позна га из прве, иако је био пуштио широке, кратке бркове и нимало није личио Павелићу са слике.

Таман мислим нађох сарадника, кад Милан тражи паре? И то тачно шест хиљада долара колико сам имао у џепу. Као да ми је у њега гледао. Не могу да прихватим, јер немам. Како бих покрио шта друго. Дижи руке и од Милана.

Послије се сјетим Мила Кривокапића, човјека кога сам годину дана држао на храни и дувану. Истина, кад је Јаков Јововић једном приликом када је Пеко Дапчевић долазио у једну мисију у Аргентину планирао да га убије, овај исти Милан је Јакова издао полицији, али како је Јаков као први официр брода био угледан поморац, аргентинске власти га одмах пусте. Мислим, мене неће издати, нити смије, запријетим да ће га, уколико ме изда, један мој блиски рођак сасвим сигурно убити.

Он каже да му тако нешто не пада на памет јер ја сам њега задужио. И те како је спреман да ми помогне. Опасност са мном да подијели. А ја сам се био запослио у једном великом осигуравајућем друштву. Носио сам неку ташну која је била и пунија папирима него што је потребно. Ово запослење ми је било омогућило да се слободно крећем. Откако је Милева препознала Павелића пратио сам сваки његов корак. Био сам већ спремио план.

За четири дана је била спремана велика усташка прослава. Бијах се приправио да је без поглавника дочекају. Знао сам да се све мора догодити, макар ноћ прије прославе. Узмем Мила са собом на пробно праћење Павелића.

Он је долазио возом. Посли би прешао на другу страну гдје је улазио у аутобус за његово насеље. Скретао би из аутобуса лијево. Становао је на крају улице.

Кренемо да га пратимо. Пробно. У аутобусу Миле задрхти као прут. "Он ме", вели, "хипнотиса“. Како те хипнотиса, питам га. "Не знам како, погледом", одговори ми Миле. Ајде богати, покушам да га окуражим, па он све тако гледа, а истина да је чудно гледао. Како и приличи крвнику.

Умало да заборавим најглавније. Прије овога праћења. Наш прота, кога је Дожић из Париза прогласио протојерејем, а којем се бијах повјерио шта сам намјеран учинити, пита ме јесам ли пробао пиштољ. Кажем да нијесам, а он дода да се проба мора извршити. Као најпогодније мјесто учини нам се једна руска црквица коју су Аргентинци звали Мали Кремљ. Однесе прота пиштољ, испали два метка у једно суво дрво и врати се разочаран. Каже ми да пиштољ не ваља ништа. Један метак тек мало ушао у дрво, а други нешто мало више. Ајде богати, прото, охрабрих га, друго је дрво, а друго људско месо. Ја ионако намјеравам да у поглавника пуцам највише са три-четири метра раздаљине.

Но препао се и Милан. Каже: "Убиј! Не могу!". Страх је свачији. Мене се не одступа. Одлучим да сам кренем на Павелића, мада он никад није био без пратње и све се имало догодити у насељу које је врвило од усташа.

Тога јутра Милан ми приђе и каже: "Да учествујем не могу , али ћу бит' уз тебе. Макар да гинемо заједно". Добро...

Падне ноћ. Ми тамо ђе и треба. Уђемо у аутобус за Павелићем. Пратимо га. Окренем се, Милана нигђе нема. С Павелићем један крупни официр. Уђем у насеље за. њима, кад се одједном онај офицвр одвоји, крену према једној згради. Близу сам им. Чујем да каже да ће брзо. У, реко: "Помози Боже и Свети Василије". Потрчим.

Чујем метак. Неко од усташа пуца. Павелића чујем. "Јуре, мајку им српску, јеврејску, комунистичку...!“ Више не чујем ништа. Сам сам: пружена цијев, два метка смјештена у леђа поглавника. Тек крв ме његова освијести. Видим је и нешто јој не вјерујем. Нешто је много мало. За онолике лешеве. За ужас Јасеновца. Мало, али довољно да се приберем и јурнем преко поља. У трку назрем Милана. За мном се пољем надале усташе. Крила да имају, мало их је. Дохватим се пруге. Ускочим у воз у поласку. Никако да их  смирим. "Лоше изгледате, господине, јако лоше", обрати ми се једна дама и уступи ми мјесто. Сједнем. Пуна ми ципела крви. Не знам откуд крв. Тек у кући протојереја схватим да сам био рањен. Не могу да ишчекам новине. Почињем да сумњам у себе. У једнима нема вијести. Ништа о Павелићу. У другима исто тако. Вечерње новине дочекам. У њима слика Павелића и вијест да је рањен с два метка. Једним директно у кичму, а другим нешто поред. Одахнем.

Стижу поруке од Ђујић, Јевђевића. Добри ли смо за честитке, таквих нема.

У то пристигне и југословенски конзул Вељко Чиповић и каже ми: "Јововићу, треба одмах да идеш за Чиле. Тамо ћеш добити наш, нови пасош за Југославију".

Други пут ми каже: "Лично вас зове Александар Ранковић, да се вратите у Југославију гдје ћете дабити чин пуковника, или ако хоћете да будете управник хотелског комплекса у Њивицама".

Нијесам хтио да имам ништа са Југославијом. Бар док су комунисти на власти. Запослим се на један брод. Павелића пребаце у Шпанију. Лично му Франко пошаље авион. То га није спасило ни од мука ни смрти што га је убрзо снашла. Живио је још неких тринаесет до четрнаест дана. Ја сам мало пловио, а послије је живот потекао мирно као да се ништа није ни догодило.

Чудно. Овакав живот испричан за једну ноћ. Ево, полако свиће. Ко зна да ли и Србима.

Као да је било јуче, а би прије четири мјесеца. Сретосмо се, у његовим Бјелопавлићима, ја и Благоје Јовов Јововић. Херој. Српски витез. Човјек који је убио Анту Павелића. Срећан што је поново међу својима. Понајвише што је са братом Страхињом . Што је међу својом браћом по крви. Ето, 2. јуна 1999. године у "Дану" брат Страхиња и братанићи Александар и Милан обзнанише да се јунак моје репортаже Благоје Јововић упокојио у далекој Аргентини. А како би, до овако у "Дану" од брата се опростио Страхиња:

„ Драги брате Благоје, потребно је било да прође 55 година да се видимо, пољубимо и стиснемо твоју свету десницу. Осветницу од које је настрадао поглавник и највећи крвник Српског народа из прошлог рата.Хвала Богу и теби што смо ми то урадили. Почивај у миру и у нашим сјећањима“.

А у историји Српског народа Благоје ће тек да заузме своје витешко мјесто.

Тако се у пјесму, односно у легенду васкрсава.

Између живота и смрти

Дан за дан увек би требало променити. Изгледа, издише дан. Сумрак. Овај децембарски заспао ко у бездану. Као да је цела омања зграда у Подгорици, надомак реке Рибнице, утонула у неку чудну тишину.

Седим у породици Петра Дедића. Нешто мало, колико за пола цигарете, у собу се увукло, скупило око усана мог саговорника, заиграло му изнад горње усне, нити говори, нити ћути .

Слушам. Бар ми се чини да слушам. Соколе ми се речи, размилеле траговима моје свести, приморале ме да уроним у неко друго време, опипавам друге просторе, а тако да ми се чини да се оно што мој саговорник Петар Дедић саопштава дословно одмотава пред очима. Од речи до речи, од слике до слике, за тренутак као до вечности.

Живо прича Дедић. Сливају се догађаји, мислим ко сигурним сплавом низ мутне токове времена. Ништа да не заборави, никога да не прескочи. Откуд таква снага овом седамдесетогодишњем старцу?! Одкуд му само само снага –  Господе?!

Животна прича Петра Дедића намеће ми се као мисао да се животу човек никада не може начудити .

Рођен "при крају света“, у селу Орахово, у јуначком племену Кучи. А Орахово је забит и за црногорске прилике. Ту га сусрела стварност, опора као растиње на суровом камену црногорском, тешка ко снежни сметови што су падинама Кома, прозрачна и чиста ко у ведром дану у планини. На сиротињском никао огњишту. Колико сиромашном, толико племенитом, свиклом на муку колико и на слободу, без обзира колико она стаје.

Растао уз сестру Јелицу, три брата: Радисава, Вука и Вуксана, оца Бошка и мајку Иконију. Родитељи се мучили, гајили, подизали колико и како су могли. Прво је стасала сестра и запослила се у подгоричком Монополу. Време би предратно. Чудно се човек осећа кад то каже. Рећи – предратно некада је било сасвим довољно. Сада морам да споменем да се то односи на онај велики рат, на Други светски. И нама се, ето, деси да се упишемо, да не останемо генерација које није упознала рат, крв и људску несрећу .   Одисеја Петра Дедића, мајора у пензији, и почиње некако овим сестриним запослењем. Радећи у Монополу, сусреће се са идејама комунизма и прихвата их оном снагом своје младе а вучје ораховачке крви. Све што је научила преноси на своје ближње, тако да читава породица ратно време дочекује комунистички опредељена .

"Кад грми, свак се себи боји", каже једна пословица, толико непримерена за црногорске прилике. Кад грми, Црногорци се боје једино слободи и образу. Зато је и потпуно природно што се брат и сестра  Петра Дедића, пушци и боју дорасли, хватају у борбу против Талијана.

Брат рањен, остаје без стопала. Сестра се вратила кући ране да му извида. Пар дана прошло, колико топлина родитељског дома костима да проструји, да се човек најближих нагледа, за муке и смрт припреми.

На смрт се не чека дуго. На братски нож .На издају. Закуцала је Дедићима погибија, крвнички и мучки у кума прерушена. Ако верујете, деветоструког. Кум Милета Вујошевић вели:

"Дај ми шћер, куме и брате Бошко. Само до Подгорице да је поведем. Нешто да је кратко припитам. Кунем ти се Богом и светим  Јованом да јој длака на глави неће фалити".

И не фали јој. Не фали, несретници. Ено је и дан-данас на броју, у кеси од најлона, рукама брата Петра чувана и покупљена. Морам да прекинем причу. Морам да станем. Да оћутим. Из поштовања према тим дрхтавим рукама што косу мртве сестре износе на длан као истину. Истину о јуначком страдању читаве породице Дедића.

О издаји. Јунантву. О братским зубима под грло ко нож поднесеним. Прича о њима је што и прича о Каину, стара колико и људски род, бљутава колико и разлози који до ње доводе.

Било како било, после издаје и убиства двоје младих партизана Љубице Поповић и Рашка Божовића, у којој је учествовало "неколико четничких јединица и оно нешто нељуди из Орахова", читаву породицу? Дедиће као познате комунисте и учеснике покрета отпора спроводе у кућу Рогошића, злогласни затвор у Подгорици.

Петру Дедићу само петнаест година. Мало?! За смрт довољно. Таман за собу "смртницу" у којој је читава породица Дедић последњи пут била сва на окупу.

Не смем да заборавим. Не сме да се заборави да Петар Дедић и у најтежим тренуцима мучења и онима који су то чинили покушава да и у крвнику пронађе зрно људског, бар мало нечег. Сведочи то и прича о комшији Ораховчанину који је у заседи на Љубицу Поповић и Рашка Божовића учествовао: "Није био лош, сиромах, није он пуцао,  сигурно. Поштен је био. Завели га".  Када у причи спомене четничког команданта Васа Вукчевића који му је  руке везао конопцима, изударао на мртво име, Петар каже: "А видиш, био је то јако паметан човек. И веле да никада никога није измучио, сем тада кад је мене."

Ово се, одиста, не да коментарисати. Кад човек о крвницима тако говори?! О онима који су га тако крваво задужили. А о том следи прича, једна за другом, она о затвору, о мукама, о ономе што се увек памти и никада не заборавља.

"Памтим датуме. Страшно, памтим датуме. Беше то тридесет и првог

децембра 1942. године. Ајде, веле, да се окупате. Поведу нас под туш. Ледан, као цеви које су чекале пред излазом. Мокре нас изводе на стрељање. Ваљда се тако свете што не молимо за милост. Што нам страх не осећају. Везали су нас једне за друге, ја до сестре. Она пева. Ударају је, моји сељани,  Вељко Петровић... а своји су ти тежи од крвника. Оца ударише кундаком, нос му прште... Опет сељанин Вељко Петровић. Што би Његош реко: "У ад ми се свијет претворио ...". Опет сестра виче:  "Пуцајте, изроди!"  Пљуну у лице председника суда. Све ми се у крв претворило. Понајвише они које сестра крвницима довикује. Потом као да ништа не примећујем. Једва примећујем једног Талијана, касније сазнам звао се Адолф Франчески, који се нешто с четницима препире. Који ми прилази, отима коноп којим сам везан за сестру. Отима ме од ње, али и од смрти.

Рафал. Падају моја браћа. Све гледам! Љуља се отац, клати ка једном, другом, трећем сину, клонулом поред њега. Гледам, отац као да бира којем да се у смрти приклони. Неодлучан, клоне и он у снег испред себе. Сестру гледам. Ни клекла?! Кидају је рафали. Стоји?!! Прасне поново. Стоји?!? Прасне. Притрче четници, бесно је сваљују на земљу. Непокорена и мртва .

Више не видим ништа.Воде ме некуд. Вежу. Одвезују. Вежу. Барски логор. У групе нас разврставају .У првој, прозивају ме првог. Три групе. У трећој конфиденти, ситни лопови, кандидати за слободу. Тај дан распусте све три групе.

Ујутро поново прозивка. Нема ме у првој. У другој ме нема. У трећој нисам прозван. Нигде ме нема, а јесам, јесам чини ми се. У раки јесам на Побрежју. Оној која је све моје пригрлила.

Сутра ме опет вежу.Утоваре у брод. Путујем у Бари. Шта ћу ја тамо?! Шта ћу ја игде ван плавети Комова, ван крша медунскога. Треба ли им ишта сем раке на Побрежју?!?

Роб сам и не пита ме нико. Упознам логор у Барију. Видим Енглезе, Индусе... Душеван неки народ. Чим нас видеше онако јадне и одрпане, бацише нам кекс, чоколаду, двопек... Не могу ништа да додирнем. Отворим. Па затворим. У бол сам се затворио. Туп. Вечан, чини ми се.  

Опет негде путу. Кажу, Перуђа. Рудник. Колико ли смо тамо? Који је датум? Не знам! А страшно памтим датуме.

"Време је за бекство, каже Бранко Нелевић. Паметни и храбри Бранко. Прави је тренутак да побегнемо! Бог је на нашој страни. Шума, густа шума на брду...  Идемо на југ. Брод сањамо за Отрант. Африку. Где било. Дохватићемо се Црне Горе. У то смо се заклели. И побегосмо.

Даље на југ се не може. Отворен фронт. Савезници се искрцавају. Кренусмо шумама на север. Пређемо реку По. Дохватимо се Словеније. Повежемо се... Једва...

Тако говори Петар. Нижу се људи, догађаји. Премного за један живот. Није. Није за његов!

У Словенији постаје заменик комесара батаљона. Помоћник команданта. Командант батаљона. Са само седамнаест и по година?!

Слобода.

Да ли и за њега? Да ли и за онога кога нема ко да сретне?

Ипак има. Мајка Иконија, преживела је чудом. Још већим остала у животу после толико смрти .

Петар се у међувремену школује. Школа за официре. Војни факултет "Ђерински". Јавља се на дужност команданта "слободне зоне Трста". Англо-америчке јединице се инфилтрирају, пробију коридор. Петар нареди ватру. Живи огањ нареди. Тридесет седам мртвих и већи број рањених Анлоамериканаца. За толико га барем терети оптужница. Све призна. Да воли земљу, призна. Да се свакој стопи заклео, призна. Још каже да се не каје. Каже да би поново. Ослободе га. Шта би?

Би тако 1955. године у познатој кризи око Трста. Бранила се и одбранила свака стопа отаџбине. Данас да не верујеш. Крстаре нашом отадџбином Американци, Њемци, Енглези и бројна дивља и полудивља афричка племена. Нико да их заустави. Нико да каже ово је наша земља, ово је света земља. Да не верујеш. Као да смо заборавили како се брани кућни праг. Ућутало све наше јунаштво. Као да више нико не зна где је та Мажино линија националне части .

Све је урезано на лицу Петра Дедића из Подгорице. Ниједна бразда да ишчили. Урезују се све дубље и дубље на лицу ратника који је спржио Американце када су само стопом нагазили на његову Свету земљу. Памти. Одолева као камен станац, свему што му се догодило на стрелишту, по затворима Побрежја, Бара, Барија, Словеније, слободне зоне Трста. Али никако да заборави шта му се то догодило кад догура до Генералштаба. Истицао се, и то не би добро. А није му жао што се доказивао талентом, радом, човечношћу, професионалним односом... Награђују га најбољи, они гори завиде.  Завиде и плету сплетке око затвора, око Петра , домунђавају се иза леђа. Чашу му препуне. Прелију. Тражи да га пензионишу. Дојадило му.

Закон искористи, али  изгуби каријеру. Пензија почиње да пристиже. У кућу се савио. Окупио жену, сина и једва скупио четири пелене. Тако су се богатили ратници, чувари домовине, тако и данас живе. То је прича која се не да испричати. Хомер у опанцима. Јунак са бојног поља. Песник - саговорник.

А Црној Гори вратио се толико касно да га ни најближи непрепознаше. Чак ни мајка Иконија.

Сећам се, Марко Поповић упита моју мајку Иконију: "Познајеш ли га Иконија?". Она загледана у све њене патње и несреће одговори: "Не , вала. А ко је ово момче?" Нити он, нити ја да поверујемо. Марко једва изговори: "Бога му, ово ти је син, Петар!"

Слушам, више не бележим. Просто ме страх. Чини ли ми се да још увек слушам и као да не верујем... А ко још увек верује да на огњишту Петра Дедића у Орахову светли још који угарак. Верује он. Само он то може. Је ли одиста веровање прва негација постојања.

Одлазим из овог Петровог времена и опет мислим како би било да поступимо као са Трстом у Крајини, Банији, Славенији, на Дрини... Куда би текле наше речи, где би био пободен наш Свети ки

РЕЧ НА КРАЈУ

ОВО ЈЕ СЛОВО

Ово је слово. Слово и реч о њима. Једина мисао о нама. Наш камен темељац. Киљан који неће померити ни Овај ни Онај, као што нису ни векови. Не да се то. То су наше светиње. Камен станац. Саме се бране. Зато се у свету препознајемо по мирису моштију наших светаца. Светле и миришу.

И ово је ново слово о њима и светлости којом ходимо, како не бисмо  у мрак зашли и заувек остали.

 Ја грешан само записах.

Казало се само.

         На светлости освану.

Сведок деценија – лист „Политика“, као дар принела је читаоцу сва сачиненија из овог рукописа.  А чиме човек да подари човека осим оним што му Бог дарива.

                                                                                                          Новица Ђурић    

 О ПИСЦУ

Новица Ђурић, рођен 1956. године у Колашину. Објавио књиге пјесама: »Трагом живота« (1973.), »Узалудна врата« (1980.), »Дрво у тами« (1986.), »Страх од сличности« (1986.) и друго издање (1987.), »Кућни тамничар« (1990.), »Божја дјеца« (1996.); књигу поезије за дјецу »Милица словарица« (1999.); књигу интервјуа »Мој разговор с њима« (1990).

            Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

            Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

САДРЖАЈ

Шапат историје......................................

СВЕТЕ РУКЕ

Рука која је крстила Христа...........................

Рука Светог Саве..........................

Клетва и опомена..................................

Умало се уже не претрже.............................

Светлост недогорелих свећа.........................

Плакаће мајке........................................

КОЛЕВКА У БОЖЈЕМ НАРУЧЈУ

Сведок светлости...................................

Православни Прометеј........................

„Светац не бјега“................................

Пашиница на коленима.............................

Колевка у Божјем наручју......................

Чутовање иновераца...............................

Сјај песка..............................................

            ЗАТРАВЉЕНЕ ХУМКЕ

Усамљени вук.......................................

Погибија и прогон.................................

Затрављена хумка................................

Чувари времена...............................

            ОСВЕТА КАО ПОСВЕТА

Мало крви за ужас.................................

Између живота и смрти.............................

CIP – Каталогизација у публикацији

Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње