САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ

САВРЕМЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
У ЦРНОЈ ГОРИ

Библиотека

САВРЕМЕНА ПРОЗА

Новица Ђурић

САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ

Издавач:

    Књижевна задруга Српског народног вијећа

За издавача:

    др Момчило Вуксановић

Уредник:

    Ранко Јововић

Припрема за штампу и насловна страна:

    Борис Шундић

Штампа:

    “АП Принт”, Подгорица

Тираж:

    500

НОВИЦА ЂУРИЋ

САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ

Подгорица

2011.

БИ СВЕТЛОСТИ И ПРЕ

  Свети Петар Цетињски – чувар кључева светиња

Онај који се три пута прекрстио пре него је сасекао Кедрово дрво на планини Ливан ни слутио није да ће од њега бити саграђен ћивот у ком ће светлети мошти свеца – Петра Цетињског и његова три света кључа – Пећке Патријаршије, Високих Дечана и Скадра.

Те кључеве, новембра 2010. године, пронашли су Митрополит црногорски Амфилохије са свештенством у присуству српског патријарха Иринеја када су пресвлачили, у прелепо извезене одежде, мошти Светог Петра Цетињског.

Смештише га потом у нови ћивот, израђен од кедра ливанског на ком Мојсије исписа свој завет.

Лековито дрво, исцелитељска моћ свеца, миром мирише.

Поклоници Христове вере рукама дотичу, милују и траже лека мукама својим.

А мука на претек.

Светом Петру Цетињском први се поклони и ћивот целива српски патријарх Иринеј.

Затим се чу реч митрополита Амфилохија:

„И Ви сте ево данас дошли да целивате ћивот Светог Петра, да нас обрадујете својим присуством и да потврдите то неразориво јединство, вековно јединство овога трона са Пећким Патријаршким троном”.

Након што патријарху поклони икону Светог Петра Цетињскога, дар свештенства, монаштва и верног народа Митрополије, митрополит тихо, како би се на далеко чуло, изусти:

„Ходио је стопама равноапостолнога Светог Саве, архиепископа српскога, показујући љубав, не само према онима за које је био задужен, него у своје време бринући и о свима другима, нарочито на просторима наше Пећке Патријаршије. Бринуо је о њој, о царској лаври Светим Дечанима, па није чудо што је његов наследник Митрополит тадашњи пећки, каснији црногорско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило кључеве од Пећке Патријаршије и кључеве од Дечана које је примио године ослобођења Косова и Метохије од турскога ропства од стране краља и господара Црне Горе Николе Петровића, овде похранио, уз ноге Светога Петра Цетињскога”, каза митрополит и настави:

„И пресвлачећи Светитеља нашли смо кључеве Пећке Патријаршије и кључеве Дечана. У исто време смо нашли и трећи кључ код његових ногу који је престолонаследник Данило, син краља Николе, донио и свечано предао краљу Николи после ослобођења Скадра. То је кључ од града Скадра. Та три кључа овде присутна сведоче да је овај трон цетињских митрополита био органски везан кроз векове за Свету Пећку Патријаршију. Зато су га, Ваша Светости, походили сви Ваши претходници”.

У јесен, 13. октобра 1784. године, после смрти митрополита Арсенија, у Саборном Храму у Сремским Карловцима, Петар Цетињски рукоположен је за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског.

Четири године након Његовог упокојења, мошти Владике светог нађене су целе. Беше то, сведоче књиге староставне, свето тело – посвећене мошти угодника Божијег. То и не би чудо, јер га је народ и за живота сматрао за свеца.

Многе је земље Светим стопама посветио Свети Петар.

Трагу траг остављаше цетињски владика и мегданџија. У једној руци носаше крст, у другој мач.

Цетињски молитвеник грдио је разбраћу и богохулнике.

Златило се - што благослови, не ниче - што прокле.

Што мачем дотаче земљи се приклони, као скадарског везира Махмуд-пашу Бушатлију, у боју на Крусима. Би то одмазда за Бушатлијино паљење светиње – Цетињског манастира на чијим вратима обеси тело младог монаха. Да застраши. Запрети.

Но, ратнику срце када запишта из мача му огањ севну.

Не би друге, владика окупи своје ратнике и на Крусима потуче и рани неколико хиљада турских силника. Земљи и Црној Гори поклони пашину главу која и данас у ризницама манастира сведочи истину.

 И киљан на бојишту Круси сведочи где су Црногорци спалили Бушатлију а у књизи је записан детаљ који у бити одсликава карактер Петра Цетињског.

А тај „детаљ“ говори како је једна жена у црнини на бојишту Круси, док је тражила оружје својих погинулих мужа и сина, кад угледа Владику, клекла пред њим и стидљиво каза:

„Свети Владико...“.

Он је махом руке прекину и рече:

„Нека! Данас нисам Свети Владика, већ четовођа. Док сунце не пане за планину, не зови ме Владико...“.

На цетињском манастиру, пред сумрак, на дан Св. Еванђелиста Луке, 18. октобра 1830. године упокоји се у својој малој келији Свети Петар Цетињски.

Црногорцима је оставио тестамент. Речи опомене и клетве. Онако како је то чинио за живота.

Црногорци да знају. Да веру и цркву не промене. 

Да не искушавају његове чудотворне речи. И његове клетве.

Да добро чине и добром дарују.

Да не забораве светине чији су кључеви уз свечеве скуте.

Да од Бога не буду проклети.

/Година 2010./

Храм Богу и потомцима на дар

Свака светлост има сенку сем оне која са златне куполе Храма Христовог васкрсења у Подгорици обасјава осликавање унутрашњости храма, фрескопис у настајању и његовог створитеља јеромонаха Лазара Стојковића.

Када буде завршен јединствени иконостас од мермера из Индије, Мостара, Русије и Дољана висине од преко 16 метара, спојиће се подни мозаик и фреске на куполи површине од преко 300 метара квадратних рађене, како нам прича протомајстор Момчило Стојановић, „у старом византијском стилу, којим је пре 800 година у Студеници на свежем малтеру урађен фрескопис а на овом храму, као нигде до сада, позадина свих фресака је од 24-каратног злата“.

Унутрашњост манастира биће фрескописана до краја 2012. године а фреске ће покрити површину од 6.500 квадрата.

Јединствен у хришћанству је и прстен којег, на трећем метру од подножја Храма, на спољној фасади клешу и осликавају библијски догађаји Старог завета као на пример Нојева барка која је прстеном око Храма поново кренула на свој Божји пут.

Градња Саборног Храма Христовог Васкрсења невидљиво је започела у молитви данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија Радовића педесетих година прошлога века када је видео да је Подгорица без свог Саборног Храма.

Не задуго затим изговорио је „градови без саборног храма слични су човеку без срца и душе. Подгорица је до сада била једини европски град који је остао без свог средишњег, саборног и сабирног храма, зато она и вапије свим својим бићем за једним таквим храмом који би био собом васкрсење и обнова“.

Да ли је Митрополит Амфилохије некоме о тој својој молитвеној жељи говорио не питасмо, али, све и да јесте, сумњамо да би му било ко у то време поверовао.

„У августу 1993. године први пут у историји, древну земљу Божију, звану Црна Гора походио је и посетио Свесвети Патријарх Васељенски и Константинопољски г. Вартоломеј. Том приликом, на голој пољани у Момишићима (Подгорица), на месту где се некада налазио метох Манастира Хиландара, Васељенски Патријарх Вартоломеј, Српски Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије и бројни други архијереји из Цариграда и наше помесне Цркве освештали су камен темељац будућег Саборног Храма“, прича нам парох подгорички јереј Велибор Џомић.

И од тада до данас, полако, молитвено, неимарски, без журбе и жеље за неким посебним доказивањем, ниче и украшава се највећи храм у историји ових апостолских простора. Храм се диже онако како се и његов народ буди, подиже и покреће из полувековног духовног сна. А храм је што и народ – у изградњи има проблема као и његов народ у настајању.

Храм, духовни кров над Црном Гором, пројектовао је монах, заветник српске црквене архитектуре проф. др Предраг Ристић из Београда.

Од подножја до великог позлаћеног крста, Храм се к небу изнио четрдесет метара. На све стране света одјекују звона, њих седамнаест. Најдаље се свакако чује оно од 10980 килограма, највеће звоно на Балкану које је приложио православни народ Црне Горе, Брда и Приморја. Сва звона су изливена у Русији у ливници „ВЕРА“.

Испод храма, који је површине око 1500 квадрата, осликана је крипта исте квадратуре у којој је велика црквено-народна дворана са пратећим просторијама за потребе духовних академија и предавања. Фрескопис у крипти су осликали јеромонах Лазар Стојковић и Милош Јанићијевић - Рашки.

Са леве и десне стране улаза у ово свето здање су два пирга – један је посвећен Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, а други Светом Симеону Мироточивом.

Вредне руке неимара – клесара из Беле Воде код царског Крушевца, по идејном решењу свештеника Драгана Митровића, који је академски вајар, ручно су клешући детаљ по детаљ „извезле“ камену фасаду Храма хришћанским мотивима.

Над грађевинским радовима бди протонеимар Момчило Станојевић, из рањене Метохије и носилац ордена „Светога Саве првог степена.“

„Не градимо ми храм Васкрсења, него он гради и изграђује нас, записао је Митрополит, не обликујемо и не украшујемо ми њега, него он нас обликује и украшује небеском непролазном лепотом, претварајући нас у обиталиште Свете Тројице, Бога Љубави“.

Много тога се у изградњи Храма чинило да се неће дати, али дало се Божјом вољом и поклоништвом верног народа. Срби у Црној Гори, окупљени у Српском народном вијећу Црне Горе, из двадесет шест српских племена, и своју љубав сјединили су у Христу купивши за око 60 хиљада евра шест дивних крстова који су се узнели на куполе храма у Подгорици.

„И ево Божјом вољом и промишљу било нам је писано да васколико правоверни народ у Црној Гори, дарујући крстове Храму Христовог васкрсења, дарује и себе, обрадује претке и потомцима остави насветлији путоказ за будућност. Црну Гору нико и никада није могао раскрстити, а овим чином доказали смо да тако нешто није пошло за руком ни моћницима, богоборцима, којима ово време није оскудевало. Њихово злочињење на њихову срамоту, а овај чин на част, радост и понос васколикој Црној Гори“, присећа се тренутка од пре неку годину када су подизали крстове на Храм, председник СНВ, Момчило Вуксановић.

Таму „на све стране“ одагнали су и златни крстови које је приложио верни народ урезивши њима своје постојање.

Читам како је уклесано.

На централном крсту пише: „Српски народ Црне Горе – Вијеће Народних Скупштина“.

На првом  крсту, са десне стране улаза у Храм, на Пиргу Св. Симеона Мироточивог, имена племена: Братоножићи, Ријечка нахија, Морача, Црмница и Кучи.

На другом крсту, са леве стране улаза у Храм, на Пиргу Св. Јована Владимира, пише: Бањани, Љешкопоље, Катунска нахија, Шаранци, Бока и Грахово.

Трећи крст са леве стране, јужне, бочне апсиде, сведочи: Грбаљ, Дробњаци, Ровца, Језерци и Голија.

На четвртом, са десне стране, на сјеверној апсиди, уписано је: Пипери, Зета, Озринићи, Жупа и Ускоци.

На петом – Олтарском крсту, уклесани су називи племена: Васојевићи, Пива, Бјелопавлићи, Врањеш и Љешанска нахија.

А онда, када се поново са његовог крова вратите земљи, као да је нисте дотакли. Божји је то простор – омеђен. Двери молитве, поклоништва и љубави. Иза икона небеса, уоколо свеће за праштања и добро здравље.

            /Година 2010./

У Лелејској гори Тројица не звони

Многи су списи о Црној Гори, они ондашњи и данашњи, бројне збиље сачували од заборава па и ово слова што доноси „Политика“, подсећа и опомиње на оно што би и што не сме бити.

У Липовској долини, десетак километара од Колашина, у селу Блатина, давне 1897. године, у време владања Николе Првог Петровића, на темељима цркве Саве Немањића подигнута је прелепа црква Свете Тројице. Саградише је од клесаног камена, од темеља до звоника, „непознати неимари“ уз помоћ верних људи ондашњих општина: Плана, Војковићи, Дријенак, Блатина, Бистрица, Мигаловица и Липово горње.

Да ни камену није лако када му човек деценијама окрене леђа сведоче и зидови ове православне богомоље који су испуцали, свод и зворник су у фази рушења, кров прокишњава, а унутрашњост објекта је „преорало време“.

Лепи иконостас, плав као небу подарен, поклонио је, нико други до Његово високопреосвештенство митрополит црногорски Митрофан Бан. Тако пише на иконостасу без иједне иконе који су надалеко познате Липовске мрзлице деценијама „искушавале“.

Да пре десетак година Црквени одбор уз помоћ општине није темеље откопао, утврдио и повезао армираним бетоном, данас би вероватно наша камера снимила само гомилу прелепо исклесаног камена.

„Темеље смо санирали и у току је прикупљање пара за наставак радова. Најпре морамо президати свод и звоник који су склони рушењу. Одмах потом морамо комплет изменити кровну конструкцију и покрити цркву“, прича нам председник Црквеног одбора Вучета Шуковић. „Митрополија је са Општином Колашин потписала уговор о обнови али то нешто споро иде“.

Да би црква св. Тројице била комплет обновљена потребно је обезбедити око 50.000 евра. Одбор за обнову нема потребни новац, али је свестан чињенице да се не сме више чекати са санацијом, јер ће можда већ први снегови довршити оно што су године започеле.

„Занимљиво је“, прича нам даље Шуковић, „да је приликом окопа темеља и подизања подова – камених плоча, пронађен огромни, лепо исклесани камен, а испред јужних врата бројне кости, али то није занимало људе из Завода за заштиту споменика Црне Горе“.

Да два звона „травом не би звонила“ већ небесима Богу на дар и људима на јав, поред цркве је саграђен дрвени звоник и ту похрањена звона. Веровало се за кратко. Толико „траје“ да је и он пред рушењем.

А када је реч о овом храму, заборавило се и није нигде записано да је, не тако далеке 1966. године, управо около ове цркве снимљена већина кадрова филма „Лелејска гора“, урађеног по истоименом роману књижевника Михаила Лалића.

Испред филмских камера стали су сви житељи овог и околних села. По први пут од 1945. године, у Липовској години деца четника су глумила партизане и обрнуто. Једино је остала неснимљена сцена како паре „пеглају“ неспоразуме историје.

„Сећам се било је то 1966. године када се снимала „Лелејска гора“. Чујем траже статисте те одох и ја да зарадим. Плаћали су већу дневницу него косачку“, присећа се Вучета Шуковић. „Вели ми режисер иди тамо и држи бакљу. Ја се прићутах и касније одох кући. Цело село статира. Богами сутра ми даше добру дневницу“.

Одлазимо из дома Вучете Шуковића уверени да у Црној Гори, тамо подно планине Вучја, Сињавине, на обалама реке Плашнице у Лелејској гори поново се чују звона са цркве свете Тројице. Или нам се то, ипак само чини.

/Година 2008./

Светло у част Лазареве миљенице

Једне ноћи око манастирског комплекса на острву Бешка, први пут од постојања, засветлеле су сијалице.

Премоштено је време и језеро.

Струја је “стигла”.

Засветлело је испред и у манастирима. И из очију монахиња.

Сада и ноћу боље виде две цркве, старију посвећену светом Ђорђу и млађу, свете Богородице у којој почивају мошти, Лазареве миљенице – Јелене Балшић.

Би светлости и пре.

Светлост која је спајала земљу и небо. Светлост која је осветлила пут када је Скадарским језером запливала и на острву Бешкој засјала ћерка кнеза Лазара. Јелена Балшић.

И светлости као да се вековима притајила. Бешку су деценијама походиле виле. Јеленин гроб цвећем китиле. Цвет за цвет. Да процвета. Да отргну од заборава Јелену у чију дободрошлицу, кажу, и локвањи су расцветали. И данас цветају.

Монахиње цетињске митрополије, Српске православне, око Јелене и манастирског комплекса руке савијају. Ноћу, по њеном трагу, богомољи одлазе, Богу посвећене.

По божјем гласу, део моштију Јелене Балшић митрополит црногорско-приморски Амфилохије понео је у Крушевац и предао их владици Иринеју, који их је похранио у цркви Лазарици поред моштију њеног оца кнеза Лазара.

Последњих година, манастирски комплекс се ужурбано обнавља, али са великом пажњом. Камен по камен, да прошлост посведочи и садашњости засија новим сјајем. Да мати Фотини и сестринству олакша бројне свакодневне обавезе.

Не случајно, кад Бог хоће и људима се казало да манастири на Бешки “чаме” у мраку. И онај обновљени и изграђени конак донацијама чланова Српског народног вијећа, посебним и највећим давањима донатора Момчила Вуксановића, Николе Минића и Веселина Лековића, и онај који чека добротворе. Та вест доспела је у медије и заинтересова председника Србије Бориса Тадића. Не задуго стиже глас да је Тадић за “светлост Бешке” уплатио донацију вредну 30 хиљада евра.

Потом се срео са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем који му је предочио да Бешка, као и остали манастирски комплекси на острвима на Скадарском језеру, нема струју, и да је у плану њено довођење.

“Струја је спроведена од Мурића подводним каблом дугим око километар.

Тај посао обавио је, као свој прилог, Драган Радоњић из Грбаваца. Струја ће добро доћи за послове који се тренутно раде у оквиру манастирског комплекса.
До сада је обновљен стари конак Јелене Балшић, а следи обнова цркве Светог Ђорђа, за коју стручњаци кажу да је једна од најлепших у православљу. На ред ће доћи стари манастирски конак, а урађен је и лукобран код пристаништа, потпорни зид. Потом следи уређење степеница, којим је некада Јелена ишла ка храму и конаку. Постављени су резервоари за воду за манастирски комплекс“, речи су Симона Ђуретића, председника одбора за изградњу храма.

А књижевну награду “Јелена Балшић” за најбољу књигу митрополит Амфилохије, већ две године, злати над Јелениним сјенима. Домаћини су добротвори Српског народног вијећа.

Живот Зете, првог темеља српске државе, извезен је у манастиру Бешка у оквиру преписивачке делатности.

Четврта кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Јелена Балшић око 1386. године удала се за зетског и приморског господара Ђурђа Стратимировића Балшића. После смрти мужа, априла 1403, заједно са сином Балшом управља државом.

Иако је у владавини исказивала одлучност и изузетну политичку чврстину, Јелена је била и Лена, односно “Госпођа Лена”, како су је звали њени следбеници.

Скадарском језеру увек неко дође и не задуго поново му се врати. Једино “Зетска Света гора”, манастири и олтари не дају се померити. И када чамују, светле.

А Јелена је за то најзаслужнија.

И верни народ.

Добротвори њиховом несебичношћу острво однедавно и ноћу осветлише.

За сада Бешка.

Ускоро Старчево. Морачник…

/Година 2010./

Косово Миленин гроб закопани

Омотана у црнину, да јој туга не избледи, шездесетдвогодишња Милена Радевић из Пећи, већ месецима исписује стотине страна истине о последњем – ако се то икада може рећи за Косово – страдању, патњи, прогонима, уценама шиптарских терориста и терористичком НАТО бомбардовању...

„Велика се туга  надвила нада мном, пишући ову књигу исповести о драми мојој, мог вољеног града Пећи, са околином и мог Косова и Метохије – не подижући главу са рачунара на ком завршава рукопис свог романа „Косово, мој живот, вечито падање и страдање!“, као да једва изговори Милена.

Да ћути није могла, да болује мора. Каже нам „моје ћутање било би равно злочину, издајству, свог народа и жртава невиних“, зато исповест упућује свим правдољубивим људима, избеглом народу али и као опомену да се „ово никада, нигде човеку не догоди“.      

Није Косово оно што друге мисле да јесте – парче земље. Није ни обична реч.

„Када се изговори реч Косово, то је оно што стоји иза дугих векова нашег одупирања пред непријатељем, нашег пркосног непристајања да „продамо своју веру“ и одбацимо идеале и завет предака“, појашњава нам Милена.

Идеја да напише књигу о терористичком НАТО бомбардовању од 1998-1999. године, „родила“ се још за време његовог трајања.

„До данас су се појавиле многобројне публикације о овом великом историјском догађају који сам реално могла у целини сагледати једино са одређене временске дистанце па сам из тог разлога тек сада одлучила да урадим ову монографију о погинулима и киднапованим цивилима, мог града Пећи са околином, и оставим поколењима један делић историјске грађе, један тачан и прецизан преглед терористичког злочина на Косову и Метохији, и кроз животне судбине оних који су изгубили невини животе“, казује нам Милена.

На матрици Исидоре Секулић и Милена је осетила како је Косово гроб у коме је све закопано. Скоро да је и Косово гроб закопани.

А тамо подно косовских божура, Милена је у земљу повила дведесетпетогодишњег сина Ивана кога су зверски убили албански терористи, а потом нешто касније по повратку са његовог гроба киндаповали му шездесетчетвогодишњег оца Богдана. За Богданом свугде по свету трагају његова супруга, син Ђорђе и кћерка Бојана. Преврћу и небо и земљу, „али неће одустати док им се не каже где нестаде глава куће Радевића“.

При самом крају прошлог века, нарасли шиптарски екстремизам драматично се обрушава на идилу и муком стечен углед породице Радевић.

„При крају 1998. године убише ми, ни кривог ни дужног, најстаријег сина Ивана у кафићу „Панда“ у Пећи, заједно још са пет српских младића. Са уласком  НАТО у Метохију, половином 1999. године, разуларене шиптарске хорде задају други врло тежак ударац мојој породици. Киднапују супруга Богдана, одводе га и губи му се сваки траг... Пале кућу са целокупном покретном и непокретном имовином“, оживљава слике страдања њене породице засигурно јунакиња романа који ће се за који месец наћи пред читаоцима.

Није се дала болу таман онолико колико није хтела ни тада ни данас попустити пред „псима рата који су у црно завили многе мајке“.

На не мали број кућа изнели црне барјаке.

Огњишта угашена.

Угарак и на упретенику.

Угарци од спаљених српских кућа.

Косово је највеће српско згариште.

Скрхана Милена ипак успева да се извуче из бандитских канџи, и придружује се деци Ђорђу и Бојани, у Црној Гори, да би се најдуже задржала у колективном смештају прогнаних, у кампу Каменово код Будве, где се и сада налази. Ђорђе и Бојана завршавају започете студије, пре трагедије и НАТО бомбардовања. Запошљавају се у Подгорици у својој струци. Ђорђе оснива породицу и добија сина Алексу и кћерку Анастасију.

Колико су зла Србима нанели припадници такозване Ослободилачке војске Косова и како их је спознала наша саговорница, најбоље говоре њене речи:

„Припадници ОВК су криминалци. Без подршке влада САД, Немачке и Албаније, њихов устанак никад не би успео. ОВК је идеолошки наследник албанског националистичког покрета који је сарађивао с Хитлером и Мусолинијевим фашистима током другог светског рата. Данас, немачки контигент НАТО окупационих снага представља прво ангажовање немачких трупа у Југославији након 54 године“.

А из рукописа књиге „крадемо“ за наше читаоце само детаљ – извештај Мариори Милера из Лос Анђелес Тајмса, који записа:

„Ово је друго ослобођење. Не могу да опишем како сам се осећао када сам видео немачке војнике да поново овде долазе“, изјавио је 68-годишњи Али Мајо, рођен у Призрену, на југу Косова, извештачу овог часописа. „Када су нацистичке снаге бомбардовале положаје партизана после тога... сви смо узвикивали „Хитлер“. Били смо поносни на немачке војнике зато што су нас ослободили од Срба“.

Милена је поносна на себе. Борбу коју је водила и води за Косово – за гроб који светли и за траг који би је довео до истине о нестанку њеног мужа. Да свету поново, на преко триста страна, докаже како је грешио и да увек греши када невини народ не брани од зулума терориста, ма како се они звали.

Јер смрт је једина ненадна која се не зове.

Знају то наше мајке са Косова и Метохије, поља Косовскога. Мајке Југовића. Наше Косовке... На муку свикле, скоро да ни у једном веку црнину не скидоше. Коротују мужеве, синове, кћери, браћу – Децу косовску.

/Година 2009./

СИЊАВИНОМ КАО ТИШИНОМ

Сињавином од белега до белега

Сињавину су већ походили први снегови, али нису испратили све планинке и чобане.

Снег није затрпао трагове ни оне од јуче, а камоли оне од пре неколико векова.

Ни снегу, ни злима, ни човековој небризи не дају се белези разасути по висоравнима, доловима и планинским врховима снежне и пусте Сињавине.

Трагом сведочења наших домаћина Рајка Обреновића, Босе Грандић, а посебно захваљујући Радулу Обреновићу, кренули смо од камена до камена, од катуна до катуна, и стигли до Савиних стопа, Савине воде, Јаблановог врха...

Могло је то само бити Светом Сави, да где год ходи осим добра што доносаше, за собом остављаше траг. Траг, како би потомци његовог народа тим стопама ходили.

Пролазећи преко Колашина, кроз Липово, и околне висоравни Ждријела и Лучке горе, стиже Свети Сава са својим ђаконом у катуне планине Сињавине. Веле људи да се није много задржао ни у једном катуну већ продужи даље преко висоравни Маргита пут Јабланова врха. Куд је био наумио, нико не знаде.

Кажу да је то било негде усред лета када је огромна врућина приморала Светог Саву да се одмори на превоју, недалеко од места где ће касније потећи његова вода, Савино језеро, да застане и седне са својим ђаконом на врелу камену плочу, јер хлада нигде у близини не беше. Нема га ни сада.

„Након што настави даље, на месту где стаде, у врелом кречњаку, остаде отисак Савиног стопала, убод од врха штапа који беше пободен у стену, као и мање стопало његовог ђакона“, прича нам седамдесетпетогодишњи Рајко Обреновић који већ деценијама издиже овде на Сињавину.

Ту причу су чобани, не само преносили с колена на колено, већ и показивали али и љубоморно скривали од оних за које би проценили да би могли заметнути „Савин траг“.

Одмицале су деценије, о томе се говоркало, и мало је ко с намером да види Савино стопало имао жеље да отпешачи пар сати до тога места.

Како нам не би први пут да идемо Савиним стопама, сачувани снимак од пре неколико година и овај који сада снимисмо, сведоче да људској глупости нема краја. Али како свака глупост не оставља за собом исте последице, онда се свакако треба запитати да ли би игде на свету ико дозволио да приликом пробијања пута кроз сињавинске катуне па до Савиног језера багером поломе Савине стопе, убод од његовог штапа и стопало ђакона.

„Ево погледајте како је машина која је овуда пут правила раздробила Савине стопе“, прича нам Радуле Обреновић, који је с нама крстарио врлетима ове планине. „Не знам ко је ово дозволио, али заиста је ужас. Још као дете овде сам долазио, и не само ја, и посматрао тај призор. А и сами видите да је пут могао бити направљен и лево за тридесетак метара. Е, други би народи то чували као светињу и њоме се поносили. Ми, ето, то смо ми“.

У катуну Потрк, када се вратисмо са места тог несхватљивог призора, седамдесетогодишња Симона Булатовић прича нам како је пут прављен и да нико о томе није водио рачуна.

„Није да нису знали да је ту Савино стопало. Говорила сам им – немојте то за име Бога чињети. Забога људи шта то чините. Говорих им узалуд. Много ли сам се пута крај њих одморила“, присећа се Симона.

И није могуће то разумети. Једино наш снимак, и до сада једини који ће бити објављен и остати као сведок постајања Савиних стопа на планини Сињавини, као и овај након вандалског „поравнања са земљом црном“, можда и није узалуд. Можда поново каменчићи расути по трави буду посложени попут мозаика Божјом вољом.

Можда.

Човеку се за то не може веровати.

Како би се веровало када Савино језеро људском небригом „цури“. Брана испод врела одавно се одронила и вода без забрана отиче пут Маргите. Када ће и хоће ли ико брани поново урушено камење вратити, не зна се. Не зна нико ни у катунима. Сви само Бога моле да се Савино језеро не исуши и једино на Сињавини појилиште нестане.

А као вечити и неприкосновени стражар Савиног језера на крову од планине Сињавине, Јабланов врх је био вишегодишња преокупација песника који је упорно себи градио споменик. И саградио га.

То што је Владика Раде, Петар Други Петровић Његош, одлучио да његово бесмртно тело почива на врху Ловћена, пркосећи муњама и громовима, није било противно ни Богу ни небесима. Ко год да је након Његоша пожелео да вечно почива на неком узвишењу, у народу би важио као „занесењак и чудак“.

Један од ретких, или једини после Његоша, песник из села Штитарица, надомак Мојковца, Милета Мирза Ракочевић одлучио је да сагради себи споменик, и то не било где, већ управо на Јаблановом врху, високом 2.277 метара.

„Знам да је то он себи градио да ту буде сахрањен. Шта се десило те је сахрањен у свом селу Штитарици – не знам“, прича нам Радуле Обреновић показујући гроб на врху планине Јаблан. „Био је чудан то човек. То сведочи и место где је себи на тој висини за живота саградио вечну кућу“.

Није Раде узалуд записао „Ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо...“, а на Јаблановом врху само песников празан гроб зна шта је и зашто то хтео песник, „чудак“ који је видео даље од других.

На катуну Потрк, првом који вас срета на планини Сињавини, једини је времену одолио саврдак чији су зидови саграђени пре осамдесет година.

„Тај саврдак је саграђен пре осам деценија. Три пута је до сада прекриван. Из њега се дим вио до пре две године када је овај свет занавек напустила најчувенија планинка Живана Милајић“, прича нам старина Новак Шаћо Булатовић. „Веровали или не, Живана је седамдесет година издизала у овај катун и била у том саврдаку са оним омањим за прихват стоке. Била је то планинка за дивљење, а како и не би када је у 97. години сакупљала бели мрс“.

А саврдак је сазидан у облику круга. Зидови су високи непун метар а дебели колико карлице, дрвене посуде за разливање слатког млека ради скидања кајмака. Кров је у облику куполе, висине и преко четири метра. На врху као у чвору свезане букове греде. Покривен је ражаном или јечменом сламом. Планинке веле да је ова „грађевина“ богом дана за купљење најквалитетнијег кајмака и сира.

Некада је овде било мало колиба саграђених од дрвета. Саврдаци, попут индијанских вигвама, „прекривали“ су бројне катуне планине Сињавине.

/Година 2008./

Сињавином ни чобана ни песме

Сињавином нигде стада. Ни чобана. Ни песме. Ни звук свирала или гусала.

Као да су је снегови затрпали – пуста и нема.

Где год поглед може допрети претежно се виде разрушени у коров урасли темељи колиба, порушени кровови... Покоји рог или греда као из земље изникли „јављају“ да је ту некада био човек. Био.

Безброј таквих и сличних белега подсећа и немо као да прича како је некада овим непрегледним и прелепим пашњацима на стотине издиглија током лета до касно у јесен напасало своја стада.

На темељима колибе Данице Радомира Шуковића, сведоче и иницијали, Б.Ш. (Будимир Шуковић), Д.Ђ., В.Ш., Н.Ђ.... Повише ње покоји камен од колиба Даре, Киће...

Данас на Сињавини у десетак катуна једва је петнаестак колиба, упорнијих и ретких „сезонских становника“. А до катуна на планини Сињавини се стиже од Колашина преко Липовске долине, уз Бистричке греде и висоравни Лучка гора, за неколико сати. Ко има џип, може и до пред врата од гладе, како овде називају колибу.

Већ деценијама су брачни пар из Доњег Липова Радојица (75) и Даринка Обреновић (74) верни планини и њеној Савиној води. У катуну Радојица је једини мушкарац. У две колибе, ту на пар корака, су две старије планинке.

„Пре је овде било 30 колиба и око четрдесет домаћинстава. У многим колибама су живеле и по две породице. Ујутру кад се стока упути у пашу катун је покривало на стотину говеда и неколико стотина оваца. Ево ми са ове две комшинице имамо дванаесторо говеда“, са сетом нам прича Радојица.

А на шпорету у предсобљу колибице Дара већ у шерпу ставља млади кајмак и сир.

Спрема част – главно јело за госте – вариво, односно готовац. Гост, и знани и незнани, из овог дома никад није одлазио без части. Истина, овде у катуну незнани ретко наврате.

Много чега више у катунима нема. Чак ни сметова.

„Видите и сами, све вртаче су празне. Нема затрпаног снега – који се током целог лета овде користио као вода за пиће и појење стоке. И храну смо у тим сметовима држали“, као да нам се јада Радојица. „Нема ко да их с пролећа покрива буковим грањем и лишћем. А вртаче смо правили тако што бисмо прострли вуну и коњи вршли како би дно постало што тврђе да вода не би отицала“.

Нема више ни корита, у буковом пању удубљена, нити грудве снега у њему. Да леденицом човек душу окрепи.

И нико за тим не жали. Жале, али за нечим другим...

Сада је пред сваком колибом вода доведена из Студенца, око три и по километра изнад катуна.

„Неће данас млади да буду чобани. Неће. Џаба је пут пред сваку колибу, вода, акумулатори за струју... Е, ја сам овде некада држала 50 оваца и десетак крава а сада ми је много и четири краве“, вели нам Дара.

Није ова вредна планинка ни оно доба заборавила када је у катуну мноштво девојака и момака до зоре око ватре играло и певало, и присећа се:

„Није се певало само навече. Чобани су били млади момци и девојке. Навију стоку пут колиба и запевају. Боже те милине. Брда су одлегала од њиховог гласа. Сећам се једна пева ’што ми цело лето мину / са драганом у планину /, што је драги што не збориш/ кажи коју другу волиш...’“

А са другог краја катуна, из „бела грла“ уследио би одговор:

„Чобанице злато моје, дај овамо стадо твоје да чувамо обадвоје...“

И Дара кад би невеста, косама од планине Сињавине није само певала, већ као и друге чобанице, носила игле и плетиво. Плела је чарапе од мекане вуне, претходно танко испредене. Чобанице су се утркивале која ће лепше исплести џемпер, или извести пешкир, марамицу, чаршаф...

И док записујемо ова слова, у колибу бану дванаестогодишњи унук Драго са стрицем Радулом. Наши домаћини као да заборавише жал за прошлим деценијама и оним које донесе ново време. Празник је то када унук остане у бабином загрљају и дедином скуту.

А ми одлазимо у потрагу за новим планинштацима – Сињавином као тишином.

/Година 2008./

Цео живот на Сињавини

Цео век овде издижем. Скоро педесет година. На коњима сам допремала потрепштине за боравак у катуну. Није било лако. Најмање два сата од села Блатина па до у Сињавину, односно у овај наш Коврчки катун – прича нам седамдесетогодишња Боса Грандић, у чијој колиби једино још увек дими огњиште, греје црепуља под сачем и на веригима у котлу спрема храна.

„Е, сећам се, издизало се у планину на Видовдан са караванима коња. Жене завргну колевке на рамена, деца повезана на самаре, а око њих плетене торбе, котлови, каце и остало посуђе“, присећа се Боса док нам кува кафу на огњишту.

И нико не би поверовао да није много млађа. На ногама хитра као стрела. У колиби као у апотеци. Посуђе за бели мрс – сир и кајмак, сија. Чисти – миром миришу.

„Чим бисмо стигли у колибу, растоварили бисмо коње, узели секире и пошли да наберемо букових грана. Гране бисмо посложили уместо душека а јастук би нам била веза која је плетена од вуне, налик на конопац“,  док пирка у огањ, цеди кроз зубе Боса.

И би кафа, са огњишта – као да пре тога бољу не писмо.

Није само код ове домаћице једино дим са огњишта остао њена посебност, већ је реч о планинки која никада није „из бела грла песму пустила“, док су около некада млади коло играли и певали. Живот то тако удеси. Можда би се грлу и дало, али срце не да.

„Ја у животу нисам запевала до данашњег дана. Било је седника и игранки. Велика ватра и коло до зоре. Било је пуно младих чобаница и чобана. Било је свега. Данас нема нико. Све се изменило. И гора, и вода, и камен. За народ, да не причам...“, и не хтеде даље Боса да набраја.

Не хтеде. Има и за то разлога као за непевање. Као да секиром скрати реч. Као да осећа да ће поново да грми. Плаши се тога. А ни силном јунаку није баш свеједно. Како тек њој да буде.

И, када муње запарају небом, скокне до првих комшија. Понајпре код Бебе Ракочевић која осим што чува мал, сакупља сир и кајмак, гаји и четири свиње. И код ове вредне планинке као „под конац“. Боса нам показује Бебино „мало насеље“ од пар колибица – колиба за спавање, просторија за шпорет и спремање сира, просторија за чување сира, остава за ствари, штала, свињац... И све стиже и ничим госта да натруни.

Није на госту да планинкама у мрс завирује, а да пита није срамота. Види Боса да и то треба рећи. Вели, „године су сушне и кајмак скоро нико не купи и сада сир има прођу и продаје се из сурутке“.

„Много је пре био бољи мрс јер се сакупљао и чувао у посуђу од дрвета. Млеко се носило у дрвеној посуди – дебру. Све је било од дрвета – карлице за разливање млека и скидање кајмака, каблови за мужу, сиришњак, стап за прављење маслаца, каце за сир и скоруп. Једино су бакарни котлови били за варење варенике и спремање хране, вериге, сантрач...“, набраја нам Боса као да жели да од заборава отргне посуђе којега скоро више нигде нема. „Тек каква је пита и хлеб испод сача, или готовац и качамак у котлићу са верига. Е, никад више...“

Колибе празне. Порушене. Вртаче без покривених сметова. Гувна обрасла у бљуштуру. Занемела. Једино се Боса присећа да су некада ту сваке године о Видовдану издизали Булатовићи, Пижурице, Меденице, Шуковићи, Ракочевићи, Радовићи, Грандићи, Обреновићи, Вујисићи, Ковијанићи, Крушчићи...

„Било је некада људи“, каже нам на растанку Боса.

Било.

Шта би?

/Година 2008./

Младеж у граду, катуни пусти

Има ли кога – неколико пута узвикујемо не могавши дешифровати „браву“ на плоту којим је ограђена колиба најстаријег издиглије на целој планини Сињавини, у катуну Потрк, Новака Шаћа Булатовића.

„Ево ме, ево“, зачу се из колибе мушки глас а потом пред колибу искочи старина Новак, и у трен размандали браве. Тек тада видесмо да је реч о једноставној направи, али неретко једноставно је и најтеже.

„Богами сам ја у годинама а године чине своје, па се лапи. Нисте без неке стигли у ову врлет. Али, када сте ми у кућу банули покушаћу да вам кажем колико знам и умем“, започиње монолог наш осамдесетпетогодишњи домаћин. „Сећам се да је овде 1939. године у девет катуна било 35 хиљада мала, а сада само 200 оваца и 100 крава“.

Недавно су Шаћо и његова жена Симона саградили прелепу колибу и велику шталу каквих нема на целој планини.

„Сада се овде спало на ниско. У сваком погледу. Сточарству је одзвонило. Веровали или не, када се завршио Други светски рат овде је сваки домаћин имао од двадесет до 100 брава. Сада једва да је чујеш да блекне“, прича нам наш домаћин. „Младеж сјавила ка граду. Ваздан ће о паштети да живи а неће да ради. Па зар Бог није човека створио да ради а он да му помаже“.

И неће Шаћо, као многи горштаци, „да потамани сваког ко је у политици“. Има он своју варијанту. Уме старина да поређа интересе и протокол, традицију и гостопримство. Нерадо се сећа таквих примера у којима су му чак и прве комшије све то порушиле, као да „више неће да се живи“  или као „да је све почело од јуче“.

„Ми се жалимо на руководство, и то је грешка. Не може руководство да чува, мора бити чобана. Али власт је крива што даје социјалну помоћ онима који могу да раде. Зато су њиве напуштене а ливаде у коров претворене. Не знају да се није некада џаба говорило – живо је живот.“

Шаћо верује да је младе могуће вратити на село једино ако се буду давали кредити за сточни фонд, а сточарима обезбеђивао радни стаж.

„Ово што сада власт чашћава поједине домаћине кравом, то је глупост. Ето, рецимо, овде је био министар пољопривреде Милутин Симовић и није свраћао код мене, не зато што није хтео, већ зато што га партијски поверенци воде код њих. Ја им кажем, он је министар и мени, а то што га нисам гласао, ја га поштујем и ценим као човека“, као да Шаћу у образе крв удари.

Верује наш саговорник да су и његове краве једнако значајне за сточни фонд Црне Горе, као и оних других који имају наклон из „државних јасала“. Не жели да има омразе са комшијама због тога, већ хоће да истера „политику са пашњака и из штала“. Да чобани стада чувају, планинке кајмак и сир купе, а они „доле у високим домовима нека мисле о судбини сељака и државе“.

„Јер лакше је радити него мислити. У многим случајевима и приликама“, закључи Шаћо.

А мисли овај витални деда да је дошло доба када ће се поново домаћину у обор гледати и по њему ценити међу сточарима када је иметак у питању, а по речи међу људима. Он је такође уверен да би млади желели све имати окруњено и готово на столу.

„Да ништа руком не такну а све да имају. Увек им други криви. Не може Мило никоме кувати ни ручак ни вечеру. После Мила доћи ће неки други Мило, а они ће и даље исто говорити, све мање имати и по градовима гладовати“.

/Година 2008./

БИЛО НЕКАДА

Главом плати кад ОЗНА дозна

Подгорица је неколико пута „ницала“ из пепела и рушевина. Освајачи за собом крвав траг остављаху. Харали Турци, Италијани, Немци и до темеља са земљом поравнали савезнички авиони у оном најкрвавијем – Другом светском рату.

Траг за собом оставише и они други, храбрији и мудрији од било које војне.

Тим трагом и ми кренусмо.

А ретко се траг да загубити. На траг можеш трагом, ако не с почетка оно с краја. Ако кренеш можда си на трагу. Осмотриш ли добро можда се и  појави. Назначи. Пропитај, рећи ће неко. Пут није да би само путовао, већ да би и сазнао.

Би и оних старина који се нису дали људима и њиховим замислима. Ко главу заложи за потомке, та се глава у векове уградила. Једна је од рушења спасила Вишу реалну гимназију у Подгорици и ретко архитектонско здање Везиров мост на Морачи.

Знано је и памти се, али не помиње.

А оно што преживи као да би јуче.

Човек је дело свега, по Божјој вољи.

Човек је и наша прича.

Заборављена.

Многе су приче испричане и полутачне верзије обелодањиване као истине како су два велелепна здања – Виша реална подгоричка гимназија и Везиров мост на реци Морачи одолели свим похарама и ремек-дела архитектуре остала нетакнута пред бројним освајачима, посебно након тридесет два бомбардовања Подгорице од стране савезничке авијације у Другом светском рату.

Заборављени и намерно прећуткивани патриота је Миљан Радев Ивановић, звани Куч. У Сјеници подно Дољана, надомак Подгорице, 1880. године родио се у сиромашној породици. Веле у Црној Гори, чојек си само ако се за то родиш. А Миљан би рођен и као јунак. Од бројних медаља, сведоче, носио је само Обилића медаљу. А зарадио их је у биткама на Бардањол, Тарабош код Скадра, на Солунском фронту... Био је подједнако Србин и Црногорац.

Сађе у Подгорицу и сагради кућу у близини Везировог моста на реци Морачи.

Примицао се крај Другом светском рату и Немци припремаху повлачење из Подгорице. Једне ноћи бану му неки Чех по имену Милош и каза му да су Немци минирали Везиров мост и зграду Више реалне гимназије.

„Припрема се рушење и Везировог моста и Гимназије“, повери се Чех Миљану. „Већ су постављени каблови и кад пређемо Морачу, ми ћемо порушити и мост и Гимназију. А обе грађевине ништа нису криве. Подсећају ме на мој Праг...“.

Бастадур из Куча разуме, зна шта му је чинити – позва брата Велишу за стражара и крену у опасну мисију. Руци се дало и покида кабал за активирање мина на Мосту и Гимназији. Кад се испуза на врх моста, Немачка патрола га опази и баци са моста у реку Морачу. Уплете се у телефонске жице и паде у смоково и шиково шибље. Свесни постављеног експлозива, злице са Рајне не смеше пуцати. Успева рањен да дође до кућног прага и дочека ослобођење Подгорице, 19. децембра 1944. године. Чу за његов подвиг командант Прве бокељске бригаде Јоко Борота и рече: „Када бих имао при руци данас овде одликовање, теби бих га дао. Једино што могу данас да урадим јесте то, моја старино, да те пољубим“.

Дође слобода.

Како за кога.

За Миљана Радева Ивановића, званог Куч, апса за апсом. Пева о Стаљину и заврши у злогласни затвор, подгоричку Јусовачу. Његов племеник, начелник ОЗНЕ, „преброја“ му ребра.

Опет песма, правац затвор.

Те тешке „руске године“ доби абер да донесе разрез од 20 килограма меса. Има само краву. Одведе краву пред зграду општине, узе бритву и председнику општине, Спасу Дракићу, рече:

„Ево, председниче, узми 20 кила меса и бирај са које ћеш стране!“

Дракић га погледа и нареди: „Реци им да ти не плене краву, све је у реду“.

Стамена старина била је надасве правична. Ценио је људе и јунаке. Никада не изда чојство Марка Миљанова и то му дође главе.

Допре глас до Куча да су ухапсили легендарног генерала Ђока Мирашевића. Би година 1953. Повика насред Момишића: „Како могу и смеју да хапсе такве јунаке из рата, најбоље синове какав је генерал Ђоко Мирашевић?!“

Како ОЗНА све дозна, сазна и за Миљанов „грех“. Долетеше као муње и ухапсише. Мисли Миљан воде га опет у Јусовачу. Брзо се разувери. Доведоше га до ивице Везирова моста. Бацише га низ пећине. Баш на место где је већ био бачен од Немаца. Овога пута није испливао. Пронађе породица његово беживотно тело тек након два дана. Сахрани нечујно. Да ОЗНА не дозна.

А о Миљану Радеву Ивановићу - Кучу много се тога дознало и пре. На дан богослужења, 6.9.1939. године у цркви Св. Ђорђа, под Горицом, поводом рођења краља Петра Другог, након што владика Дожић са Цетиња заврши божју службу, обрати се верницима:

„Попови, узмите крст па идите пут Русије јер нас притискоше црни облаци“. Ухапсише га жандари и одлежа двадесетак дана у затвору.

Годину дана пре овог догађаја, Куч није ни слутио да ће ући у историју  Енглеске краљевине. На одру сердара Ника Кусовца, јануара 1838, након опроштајног говора бана зетске бановине Муја Сочице, Куч залелека:

„Леле, бригадиру и сердаре Нико, људски бане, стари војсковођо и ратниче, / верни Србине своје домовине и круне црногорске. / Са сабљом у руци, а са браћом и бригадом, прсима сте скадарска врата затварали као врата Скадра и Подгорице. / Од кости си братских вјечну костурницу оставио. / Сине, унуче, друже великих црногорских војсковођа. / Султану Азису си досадио. / Пушке су ваше осветничке биле и на Балкану су Србима Грахова и на Фундини десно крило саломиле./ Имену сте се црногорском и српском одужили, а потомству сте више задужили, да гробови ваше чувају и ките се ловорикама. / На твоју се кућу сердаре, данас црни облак поставио и од витешке наше куће вјечито врата затворио, гдје су се купили црногорски и српски господари, владике и витезови./ Леле, сердаре Нико, за тобом, леле, леле...“.

Спевом покојном пријатељу, изговореном у даху, би изненађен енглески путописац Тонисон и забележи је на магнетофону.

Однесе је у Енглеску. Право у Краљевски музеј у Лондону, где се и данас чува.

Подгорица ни до дана данашњег ничим не чува спомен на мудрог, гласовитог, племенитог и храброг патриоту Миљана Радева Ивановића из племена Куча.

Ни редак.

Ни слово.

/Година 2005./

Стогодишњица храма знања

На великом часовнику Гимназије сви ми имамо своје време, на страницама летописа свој живот. Не меримо га по броју одржаних или неодржаних часова. Меримо га према генерацијама које долазе и одлазе, према успесима које постижемо, према броју награда и признања које додајемо постојећим. Није само 100 и један, већ милион разлога за свечаност. Младост и памет Подгорице чини Гимназију „Слободан Шкеровић”. Потрудићемо се да тако остане и убудуће. За нас нема страха од изазова званог знање. Како кажу – првих сто година је најтеже, а после све иде лакше. Ми идемо даље – ово је слово директора подгоричке Гимназије Радише Шћекића, које је изговорио на свечаној академији у Црногорском народном позоришту, када је ова елитна школа прослављала стоти рођендан. 

У позоришно здање стигли су позвани, и не чуди, јер би сви они који су били гимназијалци могли стати једва на неко велико фудбалско игралиште. Кроз капије овог велелепног каменог здања, с дипломом свршеног гимназијалца изашло је 30.000 ученика. Реч је о једном граду врсних интелектуалаца које је кроз минули век образовало 707 наставника.

У споменару, неизбрисиво је уписано и с поносом сведочи да је 573 ученика ове школе дало животе за напредне идеје, од којих је двадесет проглашено народним херојима, а чином генерала окитио се 31 бивши ученик школе. Такође су поносни на 184 доктора наука, девет универзитетских професора и око педесет писаца, сликара, музичара, преводилаца, публициста...

Увек је прилика, када је човеку до сећања, да спомене великог револуционара Слободана Шкеровића, чије име носи школа, али ништа мање и оне које током прошлог века ђаци увек радо помињу као врсне педагоге и професоре – Баја Пекића, Мирка Ђурановића, Барбаре Рожнаи, Катарине Живковић, Наде Стојковић, Вукашина Вукчевића, Мома Ускоковића, Андрије и Слободана - Гара Бурзана, Анастасије и Бата Брајовића, Сулејмана Аџиаблаховића, Смаја Сијарића, Уроша Терзића, Јагоша Батрићевића, Ксеније Вујовић, Лабуда Вукчевића, Ане Дабановић, Смиље Ђурановић, Драгоја Касалице, Загорке Кликовац, Десанке Лалатовић, Митра Миличковића, Весељка Мирановића, Марије Мугоше, Благоја Николића, Вукале Ђерковића, Луке и Цветка Поповића, Анице Радуновић, Десанке Никчевић, Петра Мићовића, Бранка и Боривоја Ћетковића, Божидара Улићевића, Обрада Илића, Милике Јакшића, Петра Петровића, Чедомира Мирашевића, Николе Перковића, Момчила Вуксановића, Веселина Ракчевића, Миша Ненезића, Љуба Мићовића, Станка Вучићевића...

Млађе генерације памтиће професоре који их сада образују и који су такође сјајни васпитачи, доследни наследници елитних професора у протеклом веку.

Да је скоро незамислива историја Црне Горе без ове институције потврдио је и Мирко Ђурановић монографијом “Подгоричка гимназија 1907 – 2007”, са око хиљаду страна, која сведочи како је овај храм знања у минулих сто година узиђивао камен по камен у темеље образовања, науке, културе и то не само на просторима ове државе.

Да ће подгоричка гимназија одиста бити од непоцењивог значаја за свеопшту културу и образовање једног народа, да ће бити ризница знања, осетио је још црногорски суверен – књаз Никола Петровић када је указом 1907. године основао Нижу државну гимназију у Подгорици, која је одобрењем Министарског савета Црне Горе 1914. и 1915. године прерасла у Вишу гимназију.

Бројни ратови су „одлагали” часове и ђаци су уместо ђачких торби у руке узимали пушке и бајонете бранећи свој народ и слободу. Тако је било и од 1916. до 1918. године. Ученици који су између два рата били ђаци Подгоричке гимназије масовно су учествовали у Народноослободилачкој борби, а у Балканском, Првом и Другом светском рату погинуло је 673 ученика гимназије.

После Првог светског рата, Извршни народни одбор Велике подгоричке скупштине је декретом од 12. фебруара 1919. године отворио Велику гимназију, која је била реална и мешовита.

Између два рата, Гимназија у Подгорици је била једна од најугледнијих у Југославији. По квалитету наставе и образовања, по стручном, културно-просветном и политичком раду.

Ученици су учествовали у антирежимским демонстрацијама 18. фебруара 1935. године, због чега је 47 ученика искључено из школе, а у Гимназији је 1925. године радила ћелија Комунистичке партије Југославије.

Бројне реформе образовања, посебно у протеклих двадесетак година, за разлику од других школа, нису умањиле углед, већ су њени матуранти увек важили за најобразованије средњошколце.

Тако је и данас, тако ће бити и сутра, све док школа има предане професоре који изнад свега настоје гимназијалце „привести познанију знања”.       

/Година 2007./

Било једном једно кино у граду на Морачи

Било једном једно кино. У граду на Морачи. Кино „Култура“. Не би другог, осим њега. Велика ризница филмске уметности. Коноба у којој су се дешавале бројне „филмске сцене“ и мимо платна и кино пројектора.

Деценијама иза платна главни глумац је био Радосав Цицо Поповић. На близу хиљаду страна сачувао је у десетак књига од заборава многе догодовштине, шале и досетке из овог биоскопа.

Већ данас се говори – Овде је некада било кино „Култура“ и његов Цицо.

Од јуче више нема кина. Одселио се и Цицо. Да ли је то могуће, са неверицом питају Подгоричани.

Да. Кино „Култура“, одлуком одговорних и скупштине Подгорица новембра 2008. године, укинуто је и више у њему никада неће бити приказан ни дечји цртаћ.

Уместо за филмске пројекције, зграда кина „Културе“, иначе заштићена законом, биће адаптирана за потребе Дечјег позоришта. Нека се деца играју. Све је игра, па и ово са зградом и оно што би на филму, што ће тек бити....

Многе су се сузе пролиле у кино сали подгоричког биоскопа „Култура“ када су каубоји убили на хиљаде Индијанаца „са једним метком“, али и овација када је Валтер шмајсером одбранио Сарајево од Немаца... Није било ни мало уздаха и напуштања сале при пројекцији Хичкокових фимова.

Не мали број пута, младићи са Коника ужарених очију гледали су Софију Лорен, Мерилин Монро, Веру Чукић, Брижит Бардо, Елизабет Тејлор...

Било је и тренутака радости када би први пољубац управо у кину био измамљен од нове љубави, а често се могло чути и „збогом“ љубави, јер у животу није све као на филму.

Било је и туча због карте мање, а многи тапкароши одлично су знали репертоар и за који филм ће се тражити карта више. Полиције – е, и њих је било.

Као што један народ има свој идентитет и културно-историјско памћење, тако и градови имају своје белеге препознавања.

Подгорица, град на двема рекама – Морачи и Рибници не може се само по њима казивати јер су оне туда протекле Божјом а не људском вољом.

Али не мали број је дела руку неимара који су Подгорицу унели у векове, бројне енциклопедије, књиге, каталоге, туристичке водиче... Међу њима предњачи Сахат кула и кућа Чубрановића у Старој вароши. Одмах уз раме је зграда Гимназије, Везиров мост, ресторан Радовче и у строгом центру зграда кина „Култура“. Без ових здања и њихових имена не би се умео наћи ни онај нови део града назван Преко Мораче где је некадашње дописништво „Политике“ старо скоро 80 година прошле године избрисано и из адресара града, иако је био главни орјентир старо-новоподгоричанима.

Одлуку подгоричке власти да затворе кино “Културу”, треба схватити као озбиљну претњу траговима нестајања једног града, односно културних садржаја у њему. Чини се да ће се дуже памтити гледање у њему незаборавне филмске сторије седамдесетих и осамдесетих година прошлога века него потези преименовања културних институција и мењања лица овог града. Уосталом, зашто би неко ово култно место укидао општинским декретом када је у њему управо приказано много филмова о догађајима и настајању Црне Горе.

Можда Црна Гора себе и своју прошлост сели у трезоре музеја па и ова као и свака власт верује да свет са њима почиње и завршава. Ново лице Подгорице без „Културе” у многим елементима подсећа на необјашњиви кич, попут новог лица улице и трга Слободе.

Уосталом, шта би био Београд без кина „Балкан” и Скадарлије?

                                                                                                                                           /Година 2009./

Из Политике научио да чита

Имао је само шест година. Би то 1936. година. Малени дечак из села Брскута, из племена Братоножића и Куча, Данило Дедић, запутио се, пре првог разреда основне школе, пешке у Подгорицу, ондашњу варошицу на обали река Рибнице и Мораче. Тек да види ђеда и његов официрски шињел са „златним“ чиновима и еполетама.

Ни он тада не знаде да је нафака пола среће. И искористи је. Оста уз деду Арса Лазовића, пензионисаног официра краљевске војске „који тада читаше неку велику новину“. Официр са „Политиком“. Шта друго?

Дуго је деда ишчитавао новину. Потом је уредно насложи и одложи. Данило са чуђењем гледаше шта је то читао деда тако дуго и пажљиво, буљи у те велике папире. Стидљиво и скоро крадом, „Политика“ се нађе у његовим рукама.

„Не умем ни да је отворим. И не знам где ћу са њом. Велика ми и широка. На под је ставим и окренем. Видим неки чудни цртеж. Тек учим слова. Срочих – Паја Патак и Мики Маус. Гледам, читам и питам се шта је ово“, прича нам пензионисани грађевински инжењер, осамдесетогодишњи Данило Дедић из Подгорице, који 75 година, без прекида чита нашу новину. „Наредног дана једва сам дочекао када ће деда донети новине. Овај стрип је био једина моја сликовница. Читајући редовно Патка и Микија научих да читам. Како тада, тако до данашњег дана. Ево већ 75 година читам  ‘Политику’“.

Много је тога преко главе претурио наш стодвогодишњи старац и уз њега наш седамдесетосмогодишњи саговорник. Заједно су много тога истрпели и одболовали. На трен су и могли да поклекну. Не за друго. Громаде су то. Не да се то лако.

„Ни одмах после 1945. године није се дала „Политика“ увезати у партијско једноумље. Остала је своја и уз своје читаоце и можда једина на ондашњим просторима Југославије“, сећа се Дедић. „Увек је имала свој став и за свакога понешто. Била је увек озбиљна, објективна и истинита новина. И данас је остала објективна, садржајна, информативна, како би рекли политичари, поливалентна. Имала је и има врсне новинаре. Сећам се Милојевића, Ловрића, Глигоровића, Маровића, Вукадиновића и целе једне плејаде новинарчина“.

Била је то реч о нашој новини и оном добу. А свако ново доба доносило је много тога новини и њеним читаоцима. Тако је Данило у једном тренутку био љут на „Политику“, али није престао да је чита. Било је то уназад десетак година.

„Пре десетак година видим ја није то она новина. Сачекам. Опет исто. Позовем уредништво и кажем, шта ово радите и знате ли да „Политика“ јесте ваша, али припада и мени и хиљадама њених читалаца. Не смете да нас изневерите и пишете овако линијашки“, прича нам Дедић. „Трпио сам такву новину дуго. Ево две до три године поново је она стара „Политика“. Репортаже из Црне Горе су освежење и читалачка публика је, посебно од протекле године, опет уважава као објективну новину“.

Један народ, једна држава, једно време и бројни догађаји не могу се ишчитавати а да се не завири у историју садржаја „Политике“. И наш саговорник је део те историје, уверен да је „Политика“ вечна, док год има новинаре од пера, заната и морала којима су „Политика“ и перо једино чему припадају.

/Година 2007./

Пепео прекрио Троју и снове

Шта човек да ради када му ватрена стихија за само пар минута однесе све што је за живота скућио – рукописе књига, архиву, библиотеку, покућство, гардеробу, чак и завршени рукопис књиге двадесетпетогодишњих записа снова и њихових тумачења.

Где да главу склони истраживач Троје, Илијаде и Одисеје, митологије Грчке и Рима, аутор неколико књига, човек који је први устврдио да је историјски подметнута сеоба Срба у 17. веку – Новак Андесилић?

Вечити станар Старог студентског дома у Подгорици, у поткровљу павиљона, у двадесетак квадрата, негде до иза четири сата ујутро лекторисао је свој нови рукопис. Глад је Андесилића приморала да у огорелој шерпици зготови себи вечеру – доручак од онога што има – неколико кромпира и толико паприка. Лука не би. Новак остави укључен решо и отрча до оближњег драгстора.

Кад се вратио, на трећем спрату угледао је како из његовог царства избија дим.

„Само ми је било на памети да се пожар не прошири на студенте. Викнуо сам, будите студенте”, прича нам Новак. „Јурнуо сам горе да кроз пламен ускочим у живи огањ да спасим компјутер. Не дају студенти... Само ми на уму књиге похрањене у компјутеру, архива, библиотека... Цео живот плану ми у трен. Како који дан, све ми је теже. Сада ја на живом огњу сагоревам”.

У прах и пепео те ноћи отишло је Андесилићево царство: библиотека од 900 књига, архива од око 220 објављених публикација, стотине фотографија, видео снимака и записа са истраживања, компјутер са похрањеним рукописима и фотографијама, видео камера, фотоапарат, радио, ТВ...

„Најжалије ми је енциклопедија на страним језицима. То више не могу купити. Све што имам на мени је – мајица, шортс и ове кломпе”, цеди кроз зубе Новак.

А ко је овај човек без крова над главом, без књига, компјутера и чиме се то деценијама бавио, некада елитни апсолвент студија економије, не може да стане у две речи, па чак ни у две књиге.

Он је истраживач Хомера и Троје на просторима Балкана и први који је уочио недостатак теорије мексичког истраживача Роберта Салинаса Пајса, у којој нема хидрографије, односно језера Скамандра и још неких података важних за ова истраживања.

Он је дошао до закључка да је цела грчка и римска митологија усмено препричана стара поезија Троје, а један од његових капиталних пројекта јесте да је Троја краљевство које се простирало од Неретве до Бојане.

„Центар Троје и касније Илира је Иљин-град усред Зете надомак Подгорице, у селу Миљеш, на левој обали реке Цијевне, а језици Троје су из породице словенских језика”, као да нашу неверицу жели да одагна Андесилић. „На преко 190 сада спаљених страна доказао сам да су бројне речи, латинске и грчке, изведене из српског језика и не само оне непобитно доказују да није било никакве сеобе Срба, већ је она измишљена у 17. веку како Срби не би били аутохтони народ, што нас данас скупо кошта”.

Човек може да врати оно што се паром да купити, али како да врати снове и књигу о њима коју је на преко 200 страна поново у небеса однео дим са згаришта.

„Изгоре ми рукопис записаних снова и тумачења у протекле 23 године. Какве ли несреће! Упоредо сам пратио истраживања Троје и снове. Снови су ми откривали куда када бих стао...“, говори нам он.

А једне ноћи, пред зору, заспа над рукописима. Сања како вози две гараве локомотиве. Једна иде долином Мораче, а друга долином Зете и обе се спајају на реци Цијевни, баш где је Новак устврдио да је локалитет Иљин-града.

„Видим испред мене трчи човек са косом до земље и учини ми се да је нека жена. Како га воз мимоилази, погледам кроз прозор и видим да је то Мексиканац Пајс који тражи Троју у долини Неретве. Уствари, мене је локомотива довела на локалитет Иљин-града у земљи Илира, усред Зете, односно до села Миљеш, између Подгорице и Тузи”, тврди Андесилић.

А да Андесилићева казивања нису само снови, сведоче стотине публикација објављених у домаћој и светској јавности – студије, књиге о Троји, Грчкој и Риму, словенској митологији и историји, антропологији, филологији...

Он је и даље једини Одисеј који покушава да пронађе путеве богова и њихових погледа, и покаже одакле је свако слово проклијало у Илијади и Одисеји.

/Година 2008./

НА ДОБРОМ ГЛАСУ

Расплакана „Суза Европе“

Кад кажемо река „Тара“, мислимо непоновљива лепота букова, слутимо слапове, завесе од бисерних капи, облутке бистрицима затопљене, крај којих рибе племените, промичу неухватљиве и хитре као изненадна мисао.

Кад хоћемо да пишемо о Тари, недостају нам речи које би овакву лепоту узмогле да представе како доликује.

Етимолошки, хидроним Тара, по једном тумачењу потиче из староиндијског, односно санскритског језика и значи брзину и плаховитост, то јест „брзу реку“, како гласи дословни превод. Други пак, Тарино име изводе из староседелачког илирског племена, које је било настањено на обалама реке и звало се АУТАРИЈАТ. Но, и да је безимена, она је исписала своју „историју“ онога тренутка када је потекла испод планине Комови, урезивала се и укопавала у планинске масиве све до Шћепан Поља, где у загрљају са реком Пивом, снажи Дрину „воду ладну“.

„Суза Европе“, како назваше Тару због чистоће и бистрине, и сама пролива сузе над својом судбином.

Владе Републике Српске и Републике Црне Горе потписале су договор о изградњи хидро-система „Бук-Бијела“, којим би се потопио део Тариног тока, реке под заштитом УНЕСКО-а и девастирала природа у првој еколошкој држави на свету.

По плану црногорске владе, пројекат је требао да кошта око 460 милиона евра. Црна Гора би, кроз међународне кредите, уложила 150 милиона евра, а остатак суме би инвестирали концесионари, који би користили произведену електричну енергију наредних 50 година, на име уложеног капитала. Произведену електричну енергију, једним делом би преузимала Црна Гора, по тржишним ценама, а по истеку датог рока, хидро-систем би ушао у власништво Црне Горе.

Векови су прошли откако је Тара својом снагом дубила мекану кречњачку површину кроз коју пролази, дајући јој скулптурални облик, пун теснаца, огромних препрека и понора. Својом снагом учинила је да се на дужини од 82 километра формира кањон, по величини други на свету, одмах иза кањона Колорада. Његова дубина на појединим деловима достиже и до 1.300 метара! Стога је неизбежно питање:

„Која то политичка гарнитура, који корпус моћника може и да помисли како поседује тапију на миленијуме, и који то економски интерес може да надрасте драгуље које је природа милионима година у Тари дотеривала инвентивношћу недостижног ствараоца“.

Каскадне ХЕ на Морачи

Питање заштите Таре није од јуче. У Црној Гори, која има велики хидропотенцијал, већ деценијама се постављају дилеме потапања Тариног, али и кањона Мораче и неких других токова, које би, сваки на свој начин, угрозиле природу, или сигурност становништва. Пројекат инжењера Владимира Влаховића, од пре тридесетак година, о изградњи малих, каскадних хидроелектрана на Морачи и Мртвици, имао је сагласје и грађана и стручњака и ни по чему није угрожавао природну околину. Његове хидроелектране, не само да би представљале туристичку атракцију и биле подобне за наводњавање, већ би производиле струју, скоро колико и прескупа и опасна „Бук-Бијела“. Тада није било помена, бар не јавно, о „Бук- Бијелој“, већ се полемисало о превођењу Таре у Морачу!?

Нема одговора ни појашњења, шта се то већ две деценије радило у кањону Комарнице и колико је утрошено новца на припремне радове за изградњу хидро-електране „Лонци“. По том пројекту, природна средина велелепног кањона Комарнице, била би готово нетакнута. Нови хидросистем „Бук-Бијела“, нарушио би природну равнотежу кањона Таре, као и кањона Сутјеске и Пиве! Зашто се није наставило са овим безопасним пројектима, него је покренут нови, у који је до сада већ уложено 20 милиона долара, питање је на која би Влада морала да одговори, када говори о оправданости и предностима свог пројекта.

Богиња природе

Због изузетних лепота и очуване природе, 17. јануара 1977. године, УНЕСКО је својим програмом „Човек и биосфера“, захватио и реку Тару и уврстио је у европске резервате биосфере света. Најдужу црногорску реку, која кроз велелепне кањоне вијуга у дужини од 141 километар, многи су пре одлучили да потопе, укроте и претворе у велику бару, него што су сагледали њене предности и јединствености у светским размерима.

Обале су стрме, а околна столетна шума, као да је дубину кањона повезала са небом. Само наизглед и одиста ретким местима, Тара оставља утисак мирне реке. Тако је недалеко од Бистрице, корито Таре на једном месту толико уско да се, причају мештани, некада у невољи прелазило једним скоком. То јединствено место се зове Ђавоље Лази. У Тару се још увек може загледавати, као у најфиније венецијанско огледало. Чиста и бистра вода, где год се жедни путник сагне, може да се пије без страха, а њене дубине, букове, брзице, непрестано пресецају ретке пастрмке црвенопегавице, младице, тешке и по неколико килограма. Где ли ће, ако је „убаре“, путник намерник утолити жеђ и хоће ли ико више успети да намами и савлада тарске младице?

Венчана, не само за обале, кањоне, већ уоквирена богатом вегетацијом: црним боровима, црним грабовима, црним јасеновима, брестовима, ретким липама... Много ће се тога још назвати црним именом, ако се Тарин кањон потопи.

При самим врховима, можда ће остати храст кутњак, обични граб, клека, буква...

На врховима кањона остаће да пркосе шуме јела и смрче.

Највреднија „плантажа“ црног бора је „Црна Пода“, ретко високих стабала и пунодрвности. Стабла су у овоме самониклом гају висока и до 50 метара и стара преко 400 година.

Шта ли ће се догодити са разноврсним животињским светом, који овде вековима налази уточиште и станиште? Где ће се настанити кошуте, јелени, срндаћи, дивокозе, дивојарци... Над чим ће и на којим висинама ретке врсте орлова мерити свој лет и показивати лепоту?

Тара је река туриста и авантуриста. Она је јединствена у свету и пружа несвакидашњи доживљај када се њом упути на сплаву, готово низ цели ток. Сплавом од дрвених трупаца управљају горштаци, који једини знају савладати ћуди ове непредвидиве реке. Сплаварење Таром је туристичка сензација, која остаје увек упамћена. А како и не би, када на последњих 15 километара постоји 21 од укупно 50 букова, колико их има у целом току. Најсилнији су и увек прете „Горњи брштановачки“, „Борови“, „Таранина пошта“, „Ћелија“, „Младички“, „Зелена“, „Крсманов“ и „Кадијин“ камен, „Љуштица“, „Црвена стијена“... Кроз букове годишње окупано прође десет пута више туриста, него у свим националним парковима у Црној Гори. Са висина, обале реке умивају живописни водопади река Драге, Радован Лука...

У долини Таре откривени су тулуми – илирске надгробне хумке, вероватно са почетка нове ере. Детаљнија истраживања нису вршена, а свакако би у овој нетакнутој природној средини, старом станишту људи, могло што-шта да се пронађе. У близини је и манастир Добриловина, а на стрмим стенама изнад састава Пиве и Таре, видљиви су остаци Соко-Града, који се први пут помиње 1419. године.

Над Таром је и човек саградио „дугу“, мост на путу Жабљак - Пљевља, који је грађен од 1938. до 1940. године. Пројектовао га је инжењер Мијат С. Тројановић. Мост је висок 165 метара, а распон великог лука је 116 метара, што је чини јединственом грађевинском умотворином.

Лепота се не може бранити сама собом. Свесни те немоћи, невладина организација „Мост“ из Жабљака, а касније и бројне НВО и хиљаде грађана, припремила је Декларацију о заштити „сузе Европе“ и ставила је на дневни ред пред републичким Парламентом.

Влада је извршила корекције такве Декларације и своју верзију припремила за Скупштину, што су потписивачи Декларације одбили.

Лобисти потапају Тару

Све опозиционе партије јавно су саопштиле да ће подржати изворни текст Декларације. Чак је и Социјалдемократска партија, која врши власт, потврдила да ће у Скупштини дати свој глас за очување Таре. Једино је Демократска партија социјалиста наговестила да ће гласати за владину декларацију, док је премијер Мило Ђукановић недавно изјавио:

„Има већих кањона него што је Тара. У кањону Колорада, богата Америка је сместила еколошке и енергетске интересе“.

Након ове изјаве постаје јасно да је одлука о потапању већ донета и чији ће енергетски интереси из кањона Таре испливати површином будућег језера. Питање је само када?

Министар економије Дарко Ускоковић не хаје за осуде НВО, коалиционог партнера и опозиције, већ своју кампању за „стабилни енергетски систем“ покушава оправдати покривањем дефицита у електричној енергији и након завршеног посла формира Комисију за ревизију еколошког реферата о „Бук-Бијелој“. Занимљиво је да у комисији нема представника Министарства екологије, Завода за заштиту природе, ни других релевантних институција.

„Остаће упамћено у историји Црне Горе да највећи број удружених еколошких интелектуалаца на једном месту, нису осудили пројекат изградње „Бук-Бијела“ али су „дали подршку заштити реци Тари“. Желимо јавно да се оградимо од било какве улоге и мисије „Владиних“ еколога, НВО „Зелени“ у евентуалном раду било каквих комисија. Скоро сви лобисти у савременом свету су особе које се „дебело“ плаћају да би штитили интересе неких групација. Да ли се господин Ускоковић овим начелом придружује савременом свету“, пита Милорад Митровић, координатор Кризне групе.

Кризна група је оштро реаговала и на изјаве министра заштите Животне средине Бора Вучинића и нагласила да „вероватно нигде у свету, осим у еколошкој држави, неће бити забележено да је министар екологије био „бранилац“ пројекта којим се нарушава и девастира највећи природни ресурс који та држава има“.

Остало је без одјека признање копредседавајућег Координационог одбора за околиш у федерацији БиХ Милана Рудежа, који је саопштио да је приликом приступања пројекту изградње ХЕ „Бук-Бијела“, требало прво урадити Студију о процени утицаја на животну средину, па тек приступити изради тендерске документације, као и да је читав процес морао бити транспарентнији.

„Не траба доводити јавност пред свршен чин“, казао је Рудеж. „У модерном законодавству та студија је елиминирајући фактор, на основу кога се пресуђује да ли електрану треба градити или не, па тек онда ићи у концесије и друге послове“.

Глас Академије наука

Иако замишљен као скуп о енергетским изворима Црне Горе, недавно је у Црногорској академији наука и умјетности, одржан округли сто, који је у целости био посвећен дилемама око потапања „сузе Европе“.

Нужност што бржег искоришћавања хидропотенцијала Таре и других црногорских водотока, било је слово проф. др Бранислава Ђорђевића, који је,  између осталог, казао:

„Наступило је време када је веома „шик“ бити против градњи било каквих објеката на водама. Ако наступате против брана и акумулација, имате одмах доказ да припадате елитистичком интелектуалном кругу, који не покушава да постави основно питање: каква ће бити енергетска и водопривредна будућност једне земље, ако се не дозвољава градња брана, које човечанство гради већ четири миленијума. Без акумулације не можемо да опстанемо. Треба да се развијамо, јер сиромаштво је највећи противник животне средине“, устврдио је Ђорђевић, правдајући свој став примером Грчке, која је потопила Маратонско поље, са којег се сада Атина снабдева струјом.

Занимљиво је, и опет остало непримећено, то што је директор хидроелектрана на Дрини Милан Манигода казао да је тендер за изградњу „Бук-Бијеле“ завршен.

Говорећи о ХЕ „Бук-Бијела“, Манигода је рекао да ће бити инсталиране снаге од 450 мегавата, висина бране је 125 метара, а акумулација ће имати око 410 милиона кубних метара воде. Уз „Бук-Бијелу“ ће бити изграђена и ХЕ „Србиње“, снаге 55,5 мегавата. „Посао би коштао око 470 милиона евра“, рекао је он и до сада је у припремне радове уложено око 20 милиона евра. Киловатсат би коштао око 3,5 цента, а годишњи приход би износио око 53 милиона евра. Кота бране од око 500 метара надморске висине не угрожава заштићени део Таре јер акумулација ни једним делом не улази у њега“.

Он је обавестио скуп у Академији да је еко-студију о градњи система „Бук-Бијела“ урадио 2002. године београдски „Енергопројекат“ и да се „та студија даље дограђује, обзиром на проток времена и сет, у међувремену усвојених закона“.

Праву буру незадовољства, изазвале су Манигодине тврдње, посебно код проф. др Милутина Љешевића, који је истакао да „хидро јесте обновљива енергија, али да није обновљиво оно што она узме“, поткрепљујући то примером потопљене Пиве зарад ХЕ „Мратиње“.

„Није обновљива земља коју потопи, шума коју уништи, куће и људи који се иселе. Пива је, пре изградње ХЕ „Мратиње“, имала 11 хиљада становника, а сад их је 3.500. Пива ништа није добила са „Мратињем“. Има само један асфалтни пут, нема ниједну средњу школу, нити озбиљан дом културе, а званично има годишњи приход 23 хиљаде долара по глави становника“, рекао је Љешевић.

Оног момента када је Црна Гора ушла у УНЕСКО и када је Тара проглашена за светску баштину, престала је да буде суверена на тој територији. Кажу „није ништа са Таром ако је мало ниже потопимо“. То је исто када кажете „није ништа човеку ако му ампутирате ноге“!

И остали учесници у расправи затражили су тада од црногорске власти објашњење зашто још није урађена студија о утицају „Бук-Бијеле“ на животну средину. Уместо одговора, стигла је вест да је тендер завршен и ускоро ће се знати ко је тај ко ће укротити Тару и ову „Богињу лепоте“ претворити у велику бару.

Референдумом до решења

У тексту Декларације НВО „Мост“ и грађана Црне Горе, Скупштини Републике Црне Горе на усвајање су понуђена три принципа: Развој Црне Горе мора бити еколошки условљен; изградња ХЕ „Бук-Бијела“, као и евентуални други захвати дуж читавог тока реке Таре, представљали би реметилачки фактор, не само у делу кањона, предвиђеног за потапање, већ у целом региону, развојно наслоњеном на кањон; извори електричне енергије, који неће нарушавати природну равнотежу, уз драстично смањење комерцијалних губитака, представљају решење за будућност.

На крају у Декларацији се захтева да се одбаце било какви захвати у кањону Таре, а о њеној судбини предлаже се као једино праведно решење изјашњавање грађана на референдуму.

Било би пријатно овај текст завршити надом у непобедивост лепоте, у недодирљивост невиности Тариних брзака и тишица у тријумф разума над похлепом. Нажалост, време које живимо пружа безброј примера да су најмоћнији они којима су сва етика и естетика сабране у новчанику, у рачунима по Канарским и другоме острвљу. А да су се острвили да ток непоновљиве бистрине преточе у реку евра и ситније монете, више је него јасно.

А Тара? Тара само тече, ко што је миленијумима чинила. Тече заводљиво и с надом. Нада умире последња.

/Година 2007./

У међувремену

Нећу бару, хоћу Тару

Повинујући се вољи политичара, црногорски академици припремају се да аминују фронтални напад хидроелектрана на реку Тару чиме би „Суза Европе” дефинитивно усахнула.

Најновија студија Црногорске академије наука и уметности (ЦАНУ) препоручује влади да преиспита Декларацију о Тари и тако омогући градњу неколико будућих хидроелектрана.

Влада је од ЦАНУ раније наручила пројекат „Црна Гора у 21. стољећу – у ери компетитивности” на коме је радило 146 аутора, међу којима су стручњаци из Хрватске, Македоније, Румуније и Молдавије.

То није ништа необично, али засигурно јесу два става у том документу. Предлог ЦАНУ да се преиспита Декларација о заштити Таре, као и мораторијум на коришћење нуклеарне енергије у енергетске сврхе.

Декларација о заштити реке Таре је крајем 2004. представљала велику победу невладиног сектора, а подржале су је обе цркве (СПЦ и непризната ЦПЦ), обе академије (ЦАНУ и Дукљанска академија), део политичара и грађани потписници петиције „Нећу бару, хоћу Тару”. Незадовољни су били само они који су очекивали профите од пројеката.

Иако Црна Гора има енергетски дефицит, и иако се многи слажу да мирење економије и екологије некада није лако, већина сматра да се проблеми са струјом могу решавати на друге начине јер кањон Таре не може ни да се увезе ни произведе. Пример реке Пиве то доказује.

Коментаришући намеру владе и став ЦАНУ, директор невладине организације „Грин хоум” Дарко Пајовић каже да је захтев за преиспитивање Декларације о заштити реке Таре „манипулација и скретање са главне теме – јавне расправе о нацрту концесионог акта за хидропотенцијал Мораче”.

„То је скретање са горуће теме: чији ће бити енергетски објекти и под којим условима ће их Црна Гора користити ако их икада буде изградила на реци Морачи. Нажалост, ЦАНУ се на један потпуно непримерен начин укључила у ту кампању”, каже Пајовић. „Предлог ЦАНУ није безазлен, али је у мањини јер је већинска Црна Гора о томе рекла свој став.”

Неке парламентарне партије у Црној Гори такође су против ремећења тока реке Таре. Посланик Социјалдемократске партије Рашко Коњевић истиче да је Декларација о заштити реке Таре усвојена у парламенту и ако буде преиспитивања – мораће у скупштинску процедуру.

„Нисам сигуран да постоји партија која данас има политички мотив и политичку потребу да то предложи. Уколико неко то учини, ми ћемо се негативно изјаснити”, каже Коњевић подсећајући да постоје хидроресурси који се могу користити пре Таре.

По речима посланика Социјалистичке народне партије Александра Дамјановића, промена декларације не би био добар потез владе, баш као и укидање мораторијума на коришћење нуклеарне енергије.

„Грађани Црне Горе остаће при ставу да се не дозволи експлоатација реке Таре”, сматра Дамјановић. „Ако неко мисли да кроз преиспитивање брже-боље дође до неког свог породичног електропривредног предузећа у Црној Гори или енергетског сектора, тај се грдно вара.”

/Година 2010./

Снежна кнегиња Црне Горе

Када се снежни дан као заборављени осмех, као блесак блиставих зуба на лицу које сте волели, које је волело вас, зањише на врховима модрих четинара, обронцима и падинама закотрља, пред очи испуњене лепотом воскресне Бјеласица – снежна кнегиња Црне Горе.

Воскресне и запањи, тајанственим и гордим четинарима, девичанском белином нетакнутог снега и песмом која се не чује али слути. „Еј, гором стада, долинама момци...“

Овај планински бисер, смештен на само осам километара од Колашина, колико до јуче карактерисала је тишина нетакнуте природе, чаролија самоће, а од пре неколико година и жамор туриста који бораве на скијалиштима Ски центра „Бјеласица“. Долазак на Језерине, место где се налази ски центар, треба доживети. Прво вас опије чист ваздух, па вам поглед заблешти од белине снежног прекривача протканог високим боровима и лепоте планинског масива Бјеласице, а потом вас просто опчине домаћински људи који тамо раде. Садржана је у њима традиција гостопримства Црногораца и надалеко чувена домаћинска атмосфера.

У подножју планине лепотице смештена су два ресторана и три ски лифта, постављена у распону од 1.400 до 2.000 метара надморске висине. Десетине километара добро урађених ски стаза су права посластица за љубитеље зимских спортова. Њихову добру покривеност снегом гарантује око 150 снежних дана годишње. Искусни скијаши  попут новосађанина Игора Јаглића, из Скијашког савеза Југославије, кажу да се скијање од два сата на стазама Бјеласице претвори у десетодневну бајку.

Вредни људи из Колашина – Лука Меденица, Љубо Ракочевић, Миличко

Булатовић, Микан Булатовић, успели су да за кратко време направе Ски центар и омогуће љубитељима белог спорта да доживљај буде јединствен. Успеше у томе а не оштетише природну лепоту Бјеласице, већ је само употпунише неприметним, природи по вољи, објектима и жичарама.

Када човек дође у ову својеврсну ваздушну бању, ски лифт га просто мами и позива, да види како је на крову планине лепо... А горе, има шта да види. Не само дивно уређене ски стазе, већ природу пред којом се неми, не изговара реч, ћути и гледа... Да очима не верујеш где поглед падне... У недоглед се пружају планински масиви обавијени нестварно белим снегом. Које где провири по нека кућица заробљених катуна чији димњаци сведоче да и тој снежној пустоловини још увек неко пркоси. Да угођај буде потпун, потрудила се и река Тара, чије невестинско тело љеска на зрацима шкртог зимског сунца. Тамо даље виде се обронци Сињавине, Вучја и Комова, а у даљини се назире комплекс столетних шума националног парка Биоградска гора.

А све то близу је града Колашина, својеврсне престонице северног дела Црне Горе, који лежи на надморској висини од око хиљаду метара. И тако, „кнез“ Колашин међу „кнегињама“ просто се дичи и мами људе да дођу, виде и уживају. Кроз Колашин пролази Јадранска магистрала и пруга Београд - Бар, стога „сви путеви воде у Колашин“. А од Колашина до прелепе Бјеласице, рај не само за људе романтичаре и оне који знају да уживају већ и за спортисте и спортске рекреативце, стиже се аутобусом, комбијем, аутом , а вожња траје свега 15 минута. Али ни тих 15 минута нису за губљење. Помислиш – постоји ли ово игде на свету, оволико лепоте на једном месту.

Не мора само онај који нешто зна о Бјеласици да дође у Колашин. Може и путник намерник и неће се покајати. Дочекаће га сви лепо – и људи, и планина, и ваздух, и сунце, и небо, као што годинама дочекују студенте Факултета за физичку културу из Новог Сада, Приштине, и увек најомиљеније госте из целе Војводине. Представници туристичких агенција из Новог Сада и Београда Драгана Вулић, Душан Стојић, Томислав Стојић и други кажу да се из године у годину потврђује истина да Колашин и Бјеласица имају и могу да туристима понуде најбоље и најквалитетније. Осим поменутих лепота, гостопримство овог краја се исказује и преко изванредне домаће кухиње са наделеко чувеним кајмаком и сиром, млеком, а квалитет пршуте, кастрадине, јагњетине гарантује и сушара изграђена на преко 1.200 метара надморске висине.

Ски центар „Бјеласица“, иако најмлађи у Југославији, наметнуо се квалитетом садржаја и постао стециште значајних културних и спортских догађања, попут пара-ски првенства Југославије, Омладинског првенства Југославије у скијању, а ове године, по први пут, на Бјеласици ће бити организовано Југословенско пионирско првенство у скијању. Очекује се ускоро и сертификат који ће омогућити Колашинцима да организују највећа међународна ски такмичења.

Хотел „Бјеласица“ у Колашину је „Б“ категорије, и плени својом топлином. Има све што је потребно човеку – љубитељу снега и уживања у њему. Топле собе, купатила, телефоне у собама, базене, сауне, куглане... Уз то, у Ски центру на Бјеласици изнајмљују ски опрему и санке за децу. Цене су врло повољне – полупансион је 125 динара, а једнодневни ски-пас је 35 динара.

Са Бјеласице се увек, без обзира колико јој се пута враћали, однесе неки нови осећај, јединствен – као блистав осмех на лицу које сте волели и које је волело вас.

/Година 1998./

Златно доба златне планине

Златибор је планина, пашњак, златни бор, туристички центар, Старо село, златне нити Сирогојна...

Све је ту – ово вријеме, вјекови, патина...

Казује се прича сама...

О Њима и Нама.

Старине наше као дукати.

Мало је крајева и људи који са толико љубазности и радости умију да дочекају своје госте, као што то чине горштаци са Златибора.

Планина се налази се у срцу Србије, на око 230 километара од Подгорице, колико је и од Златибора до Београда. Новом, модернизованом саобраћајницом преко златиборских превоја, удобнији је и сигурнији превоз онима који путују из Црне Горе, као и онима који из Србије преко Златибора долазе на црногорско приморје.

Златибор се доскора хвалио како су између његових девет планинских висова, од којих је највиши Торник са 1.480 метара надморске висине, слијетали хеликоптери угледних гостију, али ће ускоро слијетати и мали приватни авиони на модернизоване писте.

На Златибор стигосмо испред Удружења новинара Црне Горе и заједно са колегама из Србије у хотелу ”Палисад” продужисмо вијек Савезу новинара Србије и Црне Горе.

Наш љубазни домаћин, директор Туристичке организације Дарко Ђуровић, с поносом истиче да је Златибор планина изузетне љепоте, пространих пашњака и водом веома богата.

„Златиборска област, овај туристички град, са околним пашњацима, шумама, обухвата површину од око 1.000 квадратних километара, где се сусрећу континентална и медитеранска клима. Овде је изузетна микроклима и у току једне године је више од 200 сунчаних дана”, прича нам Ђуровић. „Лета су топла а зиме су благе. Снега има од октобра до маја”.

Да Златибор заиста обилује бројним драгуљима, прије свега еколошким, свједочи и податак да је ријека Велики Рзав најчистији водоток Србије. Ова ријека извире испод Мале Чиготе и квалитетном пијаћом водом снабдијева градове од Ариља до Горњег Милановца.

На овој дивној планини су, како нам објашњава наш домаћин Ђуровић, бројни извори минералне воде. Посебно је чудесно моћан извор код села Рожанства у бањи Вапа, који се вјековима користи за лијечење кожних обољења и болести очију.

Директор Туристичке организације посебно нам скреће пажњу на златиборску пећину – Стопић која је дуга 2.000 метара са висином свода од 50 метара.

Ко дође на Златибор а не обиђе Старо село у Сирогојну, тај и не зна шта је Златибор, нити разумије Србију.

Под ведрим небом, покрај цркве Петра и Павла, јединог зиданог православног здања у овом крају, из 18. вијека, смјештено је село од тридесетак кућа и покућница, штала и појата, угљеника и сушара, вајата и мљекара, које је старо више од једног вијека.

Цијелу историју Старог села у Сирогојну испричала нам је Светлана Ћалдовић, виши кустос у овом јединственом музеју, која нас је провела кроз село и приближила нам како се некада живјело у овом крају, у временима док су постојале кућне заједнице.

„Ово село и ови објекти су овдје постојали, а оно које је вријеме урушило аутентично смо пренели из околних села и комплетирали ово чудесно насеље”, каже нам пријатељ, менаџер у туризму Миљко Радишић. „Ово место годишње посети преко сто хиљада гостију из разних земаља”.

Он нам предочава да Златибор није само мјесто за шетњу и одмор, лијепих ресторана, кафића и хотела, пашњака, пропланака и ливада, борових и храстових шума, већ и центар значајних културно-спортских манифестација.

Поменимо само неке од њих: Сабор трубача и смотра народног стваралаштва, Сабор изворне народне пјесме у Рожанству, Сабор ловаца, вишебој у Јабланици, Пршутијада у Мачкату, Ракијада у селу Шљивовица...

Са Златибора за кратко вријеме стиже се до хајдучке планине Муртенице, а јединствен доживљај осјетиће они који обиђу кањон Црног Рзава, Торник, водопад у селу Гостиље, манастир Увац...

Није далеко да се обиђе ни Мокра гора и Мећавник, гдје посебну пажњу привлачи Дрвенград, етносело које је чувени режисер Емир Кустурица подигао за потребе снимања свог филма „Живот је чудо”.

Мало је познато да златиборски крај има и пет-шест купалишта, укроћених ријека које су створиле језерске акумулације чисте ријечне воде. Ријеч је о купалиштима у Љубишу – Бошкова вода, у Шљивовици – Јокино врело, у Чајетини – Мушвете, у Семегњеву – Комшо и Златиборска језера.

Златибор не би био тако атрактиван да на деветом километру од централног дијела није изграђен модерни ски-центар Торник у коме се стазе пружају од 1.110 до 1.410 метара, које опслужује модерна шестосједна жичара и ски-лифт. Ријеч је о стазама дужине 7.000 метара.

Заиста, Златибор је једнако лијеп, без обзира у које годишње доба на њега дођете – у прољеће кад све озелени, с љета, јесени или зими.

Подједнаку ћете видјети љепоту и удахнути неку чудну свјежину.

Док одлазимо за Подгорицу, из оближњег ресторана чује се пјесма: „Златиборе, питај Тару...”

Не пјевушим. Записујем Слово о плетиљама из Сирогојна. Златним рукама.

Сви везови, свака уткана и уплетена нит у Србији је благослов, дар Јефимије.

А Србија, та златородна богомирисница, из дана у дан, из мјесеца у мјесец, с године на годину, кроз вјекове преносе Јефимијин вез, на џемперу, јелеку, шалу, кошуљи, чарапама... Дунавом, Дрином, Моравом, Таром...

Деведесетих година, џемпери из Сирогојна годишње овом малом месташцу доносили су пет милиона марака. Стигла су тада зла времена, санкције, рат, али су џемпери ипак „летели небесима“ право у свет. Преко двеста модела очарало је пробирљивце Европе и Америке.

Бројна господа „под капом небеском“ носе неки од одевних предмета које су исплеле Сирогојна чаробнице. Носе и не разумију. Јер након толико вјекова ником није пошло за руком да понови Јефимијин вез, вез душе, вез чијим су топлим нитима обучени сви наши свеци, Свети Сава, Свати Василије Острошки...

Када је Милешевски Бели Анђео прелетео све, Свет је занемео.

Потом се Свету јави цело сазвежђе сукна, плетива, кудеља вуне, игле - плетиље и руке... џемпери, јелеци, шалови, кошуље, чарапе, гете, наглавци...

Све смо дали Свету, али шта вреди, Срце је, ипак, пристало да буде само наше.

/Година 2011./

Претходница доброг гласа

Многим је морима ходио, прегазио све океане, а јуче и „умарширао“ у воде црногорског приморја и запљуснуо зидине древног града Котора „Америго Веспући“, један од најлепших једрењака на свету.

У Боку је упловио из Трста и биће три дана гост „невесте Јадрана“. Једрењак је саграђен 1931. године, а у власништву је италијанске ратне морнарице. Дугачак је 83 метра, широк 16 метара. На њему је 250 чланова посаде, кадета војне академије из Ливорна и цивила.  Сутра ће посетити поморски музеј у Перасту, а наредног јутра подигнуће сидра и отпловити даље.

На пространствима бескрајног океана, иако дуг 83 метра, сићушан је као рибарица, али укроћен за которски док изазива, скоро истодобно и страх и поштовање.

„Госпе ти, је ли ово водама пловило... откуда ово стиже... Лјеп је да љепши не може бити...“, ћакулају бројни знатижељни Которани и не само они.

Понос италијанских морепловаца, допловио је ради потписивања Меморандума о сарадњи Министарства заштите животне средине Италије и Црне Горе, ради заштите обала и акваторијума Средоземља. Меморандум су јуче потписали Министар заштите животне средине црногорске Владе Боро Вучинић и Генерални директор министарства за заштиту животне средине Италји, господин Клини, уз  присуство црногорског министра енергетике Дарка Ускоковића и Амбасодара Италије у СЦГ, Антонија Занарди Ландија.

Приликом потписивања, италијански амбасадор је рекао да њихов долазак и потписивање Меморандума треба да допринесе јачању сарадње двеју земаља.

- Присуство једрењака треба да подсети на снажни утицај Италије и венецијанске  републике у Боки, о чему сведочи и бивша поморска школа у Перасту, из које су у  венецијску флоту дошли бројни адмирали- рекао је амбасадор Лауди.

Данас је делегација брода, уз репрезентативно учешће морнара, допутовало у Подгорицу и присуствовала свечаном отварању италијанског Института за културу.

У поподневним часовима, уз присуство италијанског амбасадора, посетили су органе которске локалне управе и луку Котор, а нешто касније угостили колеге из морнаричке јединице Војске СЦГ и студенте Више поморске школе из Котора.

За сутра се, након посете Перасту, очекује посета броду од министра одбране Србије и Црне Горе др Првослава Давинића. У поподневним сатима брод ће бити отворен за посету и разгледање локалног становништва.

Заиста, „Америго Веспући“ изазвао је дивљење и поштовање наших званичника и Бокеља. Заиста, све реке, море и океани, били би помамни да није обала. Пусти да њима не крстаре бродови и морнари. Све лепе и лоше вести морима ходе, а которски годст, стигао је у посету мира, слоге, пријатељства и добросуседства Тако хоће да се прихвати, једино га тако и схватам.

/Година 2007./

ЂАВО ТИ У УСТА

Козји сир слађи од политике

Кадар је човек да се, када хоће, одупре и свету и свакодневници и неретко доколици. Тек како је одлучан када успе да побегне од заморне политике као што то пође за руком, пре неколико година, некадашњем општинском функционеру Социјалистичке народне партије, четрдесетогодишњем Бранку Бојовићу из Убала, на двадесетак километара од Подгорице.

„Узалудни је то био посао, као и свака политика. Имадох нешто пара, попризајмих, подигох кредите и купих триста коза. Нико ми не веровао да то би паметно и добро. Ја сам био убеђен да је то добар посао и да ће од њега боље моћи да се живи него од политике и кафане, од које живех десетак година“, прича нам Бранко Бојовић из чувеног кучког племена војводе и књижевника Марка Миљанова.

Не требају за то речи. И на први поглед Бранково лице сведочи да су му протекле године биле препуне бриге, надања и стрепњи – успети или пропасти. Непрекидно је размишљао како да у овом пасивном и безводном крају одржи стадо, увећа и обезбеди пратеће објекте... Да ...

„Није било лако. Пола деценије градим штале, бунаре, бистијерне, цистерне, како бих створио максимум услова да одржим козе које су јако осетљиве на бактерије и успео сам. Ни на трен се нисам покајао што ово радим“, прича нам Бранко и показује две штале од по 350 квадрата и управо купљене две нове цистерне за воду запремине педесет тона.

А изнад лепе куће Бојовића, на педесетак метара, бројно стадо коза у обору штале ишчекује сено и кукуруз који овога пута касни због неуобичајене заузетости газде послом од којег оне немају вајде.

„Видиш ли како чекају редовни оброк. Ту нема да се касни. Коза је као и пчела. Сваки дан до десет километара мора у пашу. Иде од цвета до цвета, бира и брсти и зато су производи од мојих коза тражени као лека. И пролазе као лек“, објашњава нам овај млади козар.

Док разгледамо качару, спремиште за тоне вина и ракије, стотине килограма меда од педесетак кошница, његовог брата Бутка, бројне мешине сира и кајмака трећег му брата Мија и виноград са неколико хиљада корена, Бранко нам показује канте козјег сира од пет и десет килограма на којима пише: „Козји сир, фарма коза Радмиловац – Кучи, Производи лек за двадесет први век“.

„Све што произведем одмах продам овде у Кучима и хипермаркету „Царине“. Ове сезоне сам сакупио и продао 1.500 килограма чистог козјег сира, по цени од шест евра за килограм. Млеко не продајем, мада много литара поклањам људима за лек и срећан сам што могу да им дам и помогнем. Не може човек за себе све. И другима треба чинити“, прича Бранко.      

Многи су већ помислили да овај огромни посао око коза, мужа, сирење, чување, продаја и транспорт сира ради пуно домаћица, али није тако. Бранко је све специјализирао – мужу,  сирење,  маркетинг и продају... Сам козе помузе ујутро и навече, истина уз помоћ машине музилице и седамдесеттрогодишње мајке Загорке. Уз њега је и радник из Каловика Божо Мандић. Направио је сам и пресу за сир, на којој би му позавиделе и веће фабрике млека и млечних производа.

Да ни једна од коза док су у пашу као лак плен вуку не падну брине се „чета одабрана“ – десет „муња небеских“ – два шарпланинца, два мађарска пулина, четири ловачка, азијски и руски овчари који су смрт за вукове, а Убла и оближње планинине су их препуне.

Ускоро ће у обору бројно стање бити најмање удвостручено, јер Бранко очекује „принову“ од најмање триста јарића. Када достигну тежину од дванаестак килограма продаће их по цени од шест евра по килограму.

Да би стадо коза презимило, а посебно њихови јарићи, Бранку је неопходно да обезбеди десет тона сена и исто толико кукуруза.

„Не знам како да издржим када су цене житарица скоро утростручене. Џак од 50 килограма кукуруза прошле сезоне сам плаћао осам, а сада осамнаест евра. Премија од Министарства пољопривреде од 1.600 евра није довољна јер ми треба најмање још толико да бих стадо до 10. априла прехранио. Паре од продаје јаради могу да очекујем тек од 1. јуна“, вели нам Бранко Бојовић.

Кад гора озелени и Бранку је лакше, тада стадо сели тридесетак километара од Убала на планину Жијево, на 2.200 метара надморске висине, где има саграђену троспратну колибу, базене за воду, просторије за сир и млеко, и тамо остану све докле га снегови не присиле на селидбу.

Овај млади, вредни и одлучни сточар планира да на Ублима сагради и мини млекару. Каже да ће ту почети производњу четири врсте сира а јединствен производ биће, не само у овим крајевима – козји трапист.

У центру Убала у постојећој кафаници препуној ловачких трофеја – дивокоза, срндаћа, дивље мачке, тетреба – отпочео је изградњу националног ресторана у којем ће се служити искључиво производи браће Бојовића: домаћи сир, козји и крављи, овчји, јараће кувано и печено месо испод сача, цицвара, качамак, приганице и мед... А на имању већ гради модерну шталу за будућу ергелу расних коња. Поред два коња, за који дан из Војводине стићи ће и још један липицанер, нимало јефтино грло, и фијакер да потомци Марка Миљанова седну у кочије којима су њихови преци одлазили на славе, свадбе...

А како до таквог иметка, објашњава нам Бранко:

„Ништа није лако. Мора да се ради. Нико неће да ради, сви би преко ноћи да зараде и обогате се. Искрено саветујем младима да се овим баве. Најпре морају да знају да је прва зарада и прво разочарење. Али ако се предаш, готов си. Најлакше је дићи руке и рећи – ја ово не могу. У сваком послу којим се бавиш са љубављу не можеш а да не успеш“.

Формула успеха одиста је код Бранка Бојовића и његове браће Мија и Бутка. Моћна је то породица. Само ове јесени Бутко је слио 2.000 литара вина и испекао 1.500 литара ракије. Зазимио преко стотину кошница.

А брат Мијо сакупио је десетину тона крављег и овчјег сира од тридесетак крава и 500 оваца које је у планини Жијево летос напасао. И не чуди што килограм крављег сира прода по шест, оног из мешине по 12 евра.

И кад из овог дома кренеш не можеш а да не помислиш како братска слога не може да на богатство не мирише.

/Година 2007./

Овце чувам, не носим игала...

Подаље, са стрмине испод планина Војника, Крнова, и Лоле, иза подне, допирала је песма:

„Овце чувам, не носим игала

 сву сам вуну на задругу дала...“

Ко би то могао бити ?

Чобаница, ко други – помислих.

Лепа. Румена. Радосна плете назубице или венце од прелепих планинских цветова. Може ли бити? Одакле песма допираше, подно прелепог села Придворице надомак Шавника, банусмо.

Буљук оваца оморила јака врућина и у трњаку нашле спас. Ко ли је код њих? Оку се не да. Оте се: „Има ли ово стадо чобана?“

„Ђе нема, ђаво ти у уста. Ево ме, ево!“

С кишобраном у руци, с торбом о рамену, дволитарском пластичном флашом – таракушом, из стада се поисправи, сва у црнини, старица.

„Којим добром и одакле ти бану? Ође годинама никога непознатог не виђам. А ни ове одавде. Све отишло у град и пут Биограда... И моје троје ђеце су у том великом двору... Два сина и ‘ћер. Шта ћу ти причат’... Е, муке моје...“.

Бистра, хитра, права као свећа, осамдесеттрогодишња Евимија Параушић чува своје стадо које броји оваца и јагњади колико и она година. Цео живот посветила је стадима. Суђено јој да с њима довека другује.

Кад би девојка, запе за око супругу, јер тако вредно товараше јагњад, да јој ни један горштак, подно Дурмитора, не бејаше раван.

„На љубав нијесам имала, болан, кад мислити. А окле. Мислила сам само на овце и планину. А ови млади данас... Да Бог сачува. Била сам у род 29 година, све у мукама. Чувала у леду и снијегу – гола и боса. Онда се удах у село Скок, ође поред Придворице. Опет сиротиња. Прави кућу, подижи и школуј ђецу, крди стадо, музи, сири, чувај и све то без нервозе. Увијек уз радост“, прича нам Евимија, уз опаску: „Пиши, нек прочитају и они моји у Биограду“.

Можда су само хајдуци имали такву снагу, здравље и навике. Можда Евимија Параушић и није чобаница. Пре би се рекло да је хајдучица. Спава међу овцама, на трави, испод дрена или буковога хлада... Час на једно, час на друго брдо. Напаса стадо обронцима Дурмитора, Војника, Лоле, Крнова, Сињавине... Поји их на речицама Буковица, Бијела, Шавник, Придворица... Брани и отима од вукова.

„Када сам ође дошла било је неколико хиљада оваца. Било је лијепо док је било чобана. Сада одјавим стадо и ниђе чобана. Сјећам се каравана коња и у антрешеку вире ђеца, жене носе колијевке... био је то прави живот. Сада све пусто, само гаврани извише мене. И то високо, ни они да се примакну“, болује Евимија. „Док је мене биће и оваца. Кад ја умрем остаће ових пет села (Петница, Пошћење, Караџићи, Придворица и Скок) без оваца и последњег стада. Неће ове данашње мудре у село. Дигле се по улица. Јаде по градовима. Ево, у Пошћењу има 20 неожењених момака. Неће мрчојке на село, а оће да чисте клозете у граду. Е, љепче мирише овца од туђег смрада...“.

Последња хајдучица испод Крнова не зна за лекара и таблете.

„Гени су то, болан“, објашњава Евимија, „и отац ми је живио 105 година, и ја ћу. Ако падне киша ја под трн дремнем. Ништа на мене не пријења. Ја ти не знам шта је сок. Свако јутро дрмнем по двије до три и то је лијек...“

Скрива се сунце за Војником. Евимија Параушић окупља стадо. Вуци су јој већ били у походе. Треба мусти, стадо нахранити...

А ујутру, као протекле осамдесет и три године, за стадом стопу у стопу.

Ову причу и оне кроз векове, чувених људи и бастадура из Дробњака могли би да нам испричају бројне крстаче, порушени темељи, свака нетакнута травка и камичак а понајпре звона са Придворичке цркве Светог Архангела Михаила. Могла би, али ретко звоне. Села скоро без детињег плача.

А у цркви много тога говори да никада тако не би пре, као што предања не дају да прошлост избледи и казују да је Придворичка црква четири пута на истим темељима из седмог века грађена, и да је и Она као црква Јеловица и манастир Морача задужбина Немањића.

Две године након четврте обнове дарива је нико други до син чувеног лазара Сочице. Дарива сребрно кандило на коме уреза:

“Капетан М. Сочица из Пиве за спомен свог оца војводе Лазара приложи цркви придворичкој у Дробњацима 1910.г.”

Да кандило зажижу, на тамјан миришу, како би се увек приклонили вери својој, светој Цркви.

/Година 2005./

Милутинових 200.000 километара

Уселу Ботун, удаљеном од Титотрада око 19 километара, на самој обали ријеке Мораче у маленој кући саграђеној још за вријеме Турака живи Милутин Марковић са својом шесточланом породицом. Он је један од ријетких Југословена који је за 26 година ноге користио као једино превозно средство и за то вријеме прешао преко 200.000 километара.

Пут нимало лак, посао тежак, а пређени километри били су неминовност. За њега сви кажу да је био један од највреднијих радника у грађевинској радној организацији „Титоград“. Никада, веле његове колеге, није одсуствовао од посла. Лијеп примјер рада за оне који и поред обезбијеђеног превоза здрави болују.

Одвајкада је ова кућа била сиромашна. Као по неком неписаном правилу једна мука сустизала је другу, а Милутин никако да се ослободи зла које га прати.

Још као дјечак постао је скојевац а затим је учествовао у НОР-у. Године глади и мука и те како су донијеле невоље Милутину, доживотном пјешаку. Двије године у току рата боловао је од тифуса и остао инвалид – за неколико сантиметара краћа му је десна нога.

„Прије 30 година живио сам у сиромаштву и биједи а и данас скоро да није боље са 3.500 динара пензије“, каже 60-годишњи Милутин Марковић из Ботуна. „И тада су друти живјели боље од нас, а ево и сада. Ја не знам пут којим треба да се иде до богатства. Други, видим, и те како се богате, а радили су мање и лошије од мене... Мало је земље, а мало се са ње може зарадити, а ни радити више не могу.“

Покушали смо да сазнамо колико је до Иванових корита путовао Милутин. Бројка је просто невјероватна – 44.065 километара за годину дана. Ништа није било ближе и лакше радити као физички радник на прузи Београд - Бар у мјесту Лутово. Дневно је до Лутова прелазио по 24 километра. Путовао је и дању и ноћу, а само је два сата био код куће. Снага и издржљивост вриједни поштовања.

Милутин је са својом женом Јеленом (70) у браку 30 година. Заједно они успијевају да подигну три кћерке – Милеву (29), Милену (24) и Десанку (19) и сина Радивоја (30), а да се ником не обрате „ни за шаку брашна“. Сиромах, кажу они, није срамота бити. Нечасно је друштво користити.

„Од нечега мора да се живи, а новца ниоткуда. Зато сам морала у расвит зоре спремити у корпу мало лука, раштана, највише пет јаја и још понешто и кренути на пијацу у Титоград не би ли то продала и дјеци купила опанке. Некад је лакше трпјети глад него, доме мој, ићи бос“, вели Јелена Марковић.

У разговору са домаћицом Јеленом сазнали смо да мјесечно купе само најпотребније намирнице (брашно и маст), а остало како има, а често нема. Још да купују воће и поврће, не би имали ни за најпотребније. Поскупљења су њих највише погодила. Зато није ни чудо што Јелена сваког љета са кћерима креће да ради за дневницу. Копају њихове руке како ли мушке да су. За Марковићке нема мушких и женских послова. Натјерала их мука на све, па свему и обикнули.

Три кћерке – Милева, Милена и Десанка, као три сина помажу својим родитељима.

Имале су, причају мјештани овога краја, много просаца, али нијесу хтјеле да се удају, да тако не би оставиле своје родитеље сада када су им најпотребније и болесног брата јединца. Сјекира и мотика одмалена су њихове алатке. За школу се није имало времена и могућности. Све три су завршиле само три разреда основне школе.

„Овдје је тешко живјети, али боримо се“, каже Десанка Марковић, најмлађа  кћерка, „Дјевојке одлазе из села јер је тешко бавити се пољопривредом. Земља је овдје једина забава. Ја бих жељела да се забављам, али како и гдје. Заиста је тешко да нема куд теже.“

Љето је вријеме кад кућа Марковић може лакше да дише. Стигне разно воће и поврће. Како каже Милутин, „од сиротиње браним се једино паприком и парадајзом“.

С јесени немоћна кућа Марковића тек не зна шта да ради. Ријека Морача се излије из корита и поплави цијело имање и кућу. Тада комшије притекну у помоћ. Мјесецима обијају туђе прагове.

Треба негдје преноћити. Тако то траје годинама – изгледа још дуго ће трајати.  А помоћи ниоткуда.

Јесен ће ускоро и поново зима, а немоћну и малену породицу  Марковић на обали ријеке Мораче очекује нова борба за живот – за ново прољеће.

Милутина Марковића из Ботуна, не зову  узалуд вјештим пјешаком – човјеком пјешачке пензије – борцем са животом. Колико нека се зна.

/Година 1988./

Белешка о писцу

Новица Ђурић, рођен је у Колашину.

Објавио је књиге песама:

Трагом живота (1973.)

Узалудна врата (1980.)

Дрво у тами (1986.)

Страх од сличности (1986.) и друго издање (1987.)

Кућни тамничар (1990.)

Божја дјеца (1996.)

Јави ми да сам жив (2008.) за коју је 2009. године добио награду „Златно перо Русије“, и

Милица словарица (1999.) књига поезије за децу

Књиге прозе:

Светлост и сенке под Ловћеном (2008.)

Десанка Максимовић - Жена која је само волела (2008.)

Савиним стопама Лелејском Гором (2011.)

Приредио књиге:

Вуко – Мит који се сам уздигао (2008.), књига о Вукашину Вуку Вукчевићу, Од обећања до испуњења (2010.) 

Књиге интервјуа:

Мој разговор с њима (1990.)

Књига Савиним стопама Лелејском Гором је његова четрнаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“.

САДРЖАЈ

БИ СВЕТЛОСТИ И ПРЕ..................................................... 5

     Свети Петар Цетињски – чувар кључева
     светиња............................................................................ 7

     Храм Богу и потомцима на дар................................... 13

     У Лелејској гори
     Тројица не звони........................................................... 21

     Светло у част Лазареве миљенице.............................. 27

     Косово Миленин гроб закопани................................. 33

СИЊАВИНОМ КАО ТИШИНОМ.................................. 39

     Сињавином од белега до белега.................................. 41

     Сињавином ни чобана ни песме................................. 49

     Цео живот на Сињавини.............................................. 55

     Младеж у граду, катуни пусти.................................... 61

БИЛО НЕКАДА................................................................. 67

     Главом плати кад ОЗНА дозна.................................... 69

     Стогодишњица храма знања........................................ 77

     Било једном једно кино у граду на Морачи............... 83

     Из Политике научио да чита....................................... 87

     Пепео прекрио Троју и снове...................................... 91

НА ДОБРОМ ГЛАСУ........................................................ 97

     Расплакана „Суза Европе“........................................... 99

     Снежна кнегиња Црне Горе...................................... 119

     Златно доба златне планине....................................... 125

     Претходница доброг гласа......................................... 135

ЂАВО ТИ У УСТА.......................................................... 139

     Козји сир слађи од политике..................................... 141

     Овце чувам, не носим игала...................................... 149

     Милутинових 200.000 километара............................ 155

Белешка о писцу............................................................... 161

Неки од јунака из ових прича нису дочекали објављивање ове књиге. Смештени помеђу корица “Савиним стопама Лелејском гором” живе дуже од било којег сећања.

Толико смо дужни човеку. Оном тихом и оном што покрај нас неопажено прође.

Аутор