Пише: Новица ЂУРИЋ
/ Ранко Јововић, “Ни дана без кајања”, ИТП
“Унирекс”, Подгорица Београд, 2019. године
(Поезија) /
Ако разумијеш ову књигу, препознаћеш се, открити многе притајене
истине, оживјети многа сјећања и емоције, на то с разлогом упућује мото
књиге, “Ни дана без кајања”, пјесника Ранко Јововић. А његова порука је:
„ Ако прочиташ / Ако упознаш ову књигу
/ Препознаћеш своје мисли и своја
сјећања“.
Занимљива је организација књиге која
има пет циклуса. Писац није намјерно именовао први циклус у књизи већ оставља читаоцу
да га сам именује, односно да га препознаје по првој пјесми „Дабогда цркли и ви
и Библија“. Ријеч је о прозном тексту, пјесничкој молитви Господу и народу српском.
И гдје би друго и на чему би се наслонила наредна пјесма у прози „Поема Његошу“
ако не на ову Јововићеву молитвеницу и Косову и Његошу.
Посебно
се треба запитати, ако је могуће и разјаснити, шта је аутор хтио са именовањем наредних
циклуса: Ни дан без кајања, Ни дан без плакања,
Ни дан без надања, па поново циклус Ни дан без плакања?
Мени се чини да је желио да и на тај начин нагласи да сваки тренутак, не
дан, у његовом животу препуном патње, страдања, али и лијепих и људских емоција – није био без кајања, плакања, надања и све се
на крају опет заврши са сузама. Све је то у стотинак нових пјесама уткао Ранко Јововић.
 |
Ранко Јововић и Новица
Ђурић
|
Шести циклус у овој књизи је похранио
четири прилога – писма Добрице Ћосића, Епископа будимљанско – никшићког Јоаникија,
Ивана Р. Миловића и биографије коју је припремила новинарка Марина
Јочић.
Има уклетих пјесника попут Ранка Јововића
који су прегазили седму деценију пјевања и коричења на десетине књига поезије, који
откривају да су живјели и живе „Ни дан без
кајања“ и свако је на свој начин искајавао сузе грешнице, сузе покајнице, сузе
радоснице, сузе уклетнице... Све те сузе су проливене куда је пјесник ходио, али
и тамо гдје није допирао, стизала је његова ријеч, ријеч - суза уплакана.
Пјесник Јововић не скрива да се „окупао
крвавим сузама“ како то чини у пјесми „Фалим
те Боже“.
У овој исповиједној пјесми, не
само Господу, већ свим творцима добра и зла, Јововић је захвалан
Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“
а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће
које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../
Фалим, Боже, могло је и горе."
Из вишедеценијских личних и колективних
страдања пјесник признаје како је „Страшно живјети у овој земљи“ али и „Страшно
је умријети у овој земљи“ (пјесма „Страшно
је“), али ништа мање неће бити ни другима од његових „пустих снова“. Јер, осјећа
да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а
вјерује да има. Можда у том неспоју могла би се пронаћи нит која се
провлачи кроз све Јововићеве пјесме у књизи „Ни дан без кајања“ баш онако као пјева у
пјесми „Искрено - Молитва“. Управо у тој
искреној молитви он пише: „Какви анђели,/
Какве трице -/ Сви су демони - убице“/.
Овдје се најочитије осликава Јововићево сјенчење добра и зла, свјетлости
и таме, али ништа мање и сарказма гдје себе смјешта
међу пјеснике „Свештенике“, гдје се
одриче свих демона и Господа подсећа: „Ја сам се замонашио/ Ево неко доба / Преко свијета
оба“.
И тај бјег у пјесничко
монаштво је покушај склањања љепоте ријечи, односно лијепих ријечи које је смјетио
у циклусу „Ни дан без надања“, за који
вјерујем да је пјесничко Јагње Божје. Пјеснички бисер ове књиге.
Можда пјеник у позним годинама ипак препознаје
оно што деценијама прије није уочавао па тако и Јововић пјева како је „Фин човјек/ Јагње“, али и да је „мимо свијета“ с једном маном „Што ништа не зна“ и кличе
како је то „Дивота, дивота“ ( Дивота,
Дивота).
И тај и такав човјек у поезији (а поезија
је овдје живот) је несрећан био заљубљен у себе или не, као човјека, како пјесника,
јер дође и то доба када се човјек „Удаљава
и од вас и од себе“ како то пјева у пјесми „Како сам несрећан“ Јововић за кога је то „мање важно“, јер „Тамо је
исто, исто заувијек“.
Тек
на тренутак као да бљесне и оно што никада не напушта човјека - сјај
и радост љепоте жене и то „варничи“ у пјесми „Голубице“ гдје сунце сија из сваког дамара код неименоване жене, чије
име исписује малим словом, „Од милице голубице“.
Ништа
не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим
свијетом једино разговара, ради и све чује, так када се пробуди себе другачије
види. Таква слика је најупечатљивија у пјесми „Бесмислице“ .
„Шта радиш - / Спавам. /Вала ако се ти нијеси
наспавао / Није нико. / -Мени се вазда спава./ Ја једино радим кад спавам, / А спавам
поваздан. Ја једино и чујем / У спавању. / Кад се лијечак пробудим / Минут, два...
ништа не ваљам“.
Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића
а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини
пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, ето и даме, али
и у трагању себе у „Горском Вијенцу“ не кријући
како је његова младост „опасана“ „И Хамлетовским
мукама“, ( Измијешала си ме са светином
светињо и светино). Управо у овој пјесми по први пут се појављује пјесниково
признање да вољети је „кукавичлук“. И када се чини да је пјесник увријеђен што таквом
силином воли, схвата да је то оно што га је временом крунило
иако је „преживио толике животе“. А није
непознато да Јововићева младост, како биљежи, „није читала књиге“, посебно не „Марксова
дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је
читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.
И све ово казује Јововић поезији иако би се могло разумјети као неименовај
жени, али такав пјеснички глас, достојан пјесника класика, примјеран је само поезији
из које вјерује да ће „изронити“ из њене „сјенке“, „из твојих, за мене опасних њедара / И упокојићу се“.
Посебно у овој Јововићевој исповиједници
импонује истинито свједочење као рецепт како човјек пјесмом да казује истину,
односно како на историјским чињеницама пишући гради своју пјесничку слободу и у
тим историјским ткањима провлачи и своју пјесничку даровитост:
„Ја сам научио Вишњића како да пјева / Почетак
буне против дахија“. ( Пјеснике је школовао Бог).
Управо ова пјесма
насловом предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје
казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности
Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“,
када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише:
„ Фалим, Боже, могло је и горе“.
Могло
је, у то нико не сумња, али ипак оно што је „Записано у незнању“ Јововићеве пјесме - исповиједа „кајање“ као његов
живот.
Колико су удаљени светови између кајања
и покајања знају само они Божји следбеници који су у покајању нашли спасење, а
то сваким стихом казује књига “Ни дана без кајања”, пјесника Ранка Јововића
/ Новица Ђурић, запис о новој књизи Ранка Јововића „Ни дана без кајања” у Плавој сали
Српске куће у Подгорици, 15. октобар 2019. године /
