субота, 2. јануар 2016.

Ранко Башановић – човјек и мученик



Ко је био Ранко Башановић?
За живота тешко да се дâ казати ко је тај и тај, али када се упокоји и оде Богу на Дар онда се само каже.
            Ето, и мени који је преко три деценије друговао, сарађивао, муке мучио у животу свом и његовом – увијек по нашој грбачи, скоро свекодневно се шапуће:
            „Ранко је отац двије ћерке. Син Ђока и Савке. Брат. Брат братски. Пријатељ. Боем. Шармер. Велико и особено фото-око. Мученик на свој рачун. Ником ни воду да натруни. Човек из свих прича. Актер у свим догађајима...“
             Када се догоди народ, а то је ријеткост у зазиданој Његошевој Црној Гори, Ранко је оком камере биљежио јединствене догађаје. На хиљаде фото-филмова је урадио и ријетко је који похранио. Несебично је све поклањао, даривао, да од најближе руке дар добра и не доби. Бољело га је то. Свакодневно мљело до бола. Бјежао је од тог бола, а није имао куд. Истина, ни томе није умио да замјери, да дуго у љутњи траје, већ је све онако мушки у себи слагао – ред добра, па редови неспоразума, и тако док једног дана није јавио:
            „Тражи мелеме овај Шпиц велемајстор“, како је и у тешким тренуцима волио да се нашали на свој рачун, „нешто тешко говорим, а ни пиво ти више не могу“.
            И мелем стиже, пристизали су и остали... Притицали су пријатељи у помоћ. Нико није жалио да принесе оно Божје зрно соли не би ли му бар који дан продужио дисање, јер човјек и није жив ако му бијела постеља замијени ону хајдучку. А он није могао бити на једном мјесту одакле се само види смрт. Знам да ју је видио и није јој ни вјеровао да је то Она.
            Није на Њу ни оком погледао, као да је покрај њега прошло страшило. Није му ни срце заиграло како се то увијек дешавало човјеку кога су вољеле жене, оне лијепе, не само телом већ и чињењем. Зато је неријетко, или скоро увијек када је одлазио на редакцијски задатак, осим сјаних фотографија са догађаја доносио и по десетак снимака лијепих дама које су измамиле његово фото-око. Јер, да кажем да је Башо, односно Шкљоцо, како смо га звали у редакцијама гдје смо заједно радили – „Вечерње новости“, „Омладински покрет“, „Покрет“, „Глас Црногорца“, „Дан“, магазин и портал „Српске новине“..., биљежио само на „задате теме“ не би овај кроки запис одисао његовим духом.
На Газиместану - Будимир Дубак, Новица Ђ
урић, Милош Вељић и Ранко Башановић
  
А о њему нијесу само чули они иза кућног прага, у братству или племену, о Башу се знало и у оној вељој Југославији и ван ње. Тај неуморни путник стизао је на разне стране, у многе европске државе и градове, и отуда долазио надахнут живјећи у тим причама и доживљајима до наредног путовања. С пута би стизао са његовим највећим богатством – с омаленом торбицом у којој би био фотоапарат од кога се никада није одвајао, чак ни у дане када је смрти најавио долазак.

            А када нама, његовим пријатељима, би јављено да је Башо склопио очи и да у вјечност одлази почело је изнова премотавање вишедеценијског снимка – сада је Башо, кажем у себи, све стало у оно зрно соли.
            У Српску, последњој станици неуморног путника, стигао је Ранко Ђоков Башановић. Уморан одмара. Одлази. Они који га воле, сестре, браћа и њихова дјеца, рођаци, пријатељи, испраћају га без ријечи. Тихо, да га не пробуде. Још тише, да га не повриједе. Једино о њему, с радошћу што су били његови пријатељи, везу причу сјећања – Новица, Будо, Милош, Горан. Момчило, Баћко, Сергеј...
            И сада, док приводим крају први запис о Башу, чини ми се да се јави – ево ме, небесам.
            Не мирује. Нека, таквог га једино и знам.

                                                                                                Новица Ђурић

Нема коментара:

Постави коментар