ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ЗАВИЧАЈНА МОЛИТВА ТАНАСИЈЕВИЋА

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Рајко Танасијевић, „Небеске двери“, „Дис-Компани“ 2015. /

            Завичај је сваки цвијет, шум, цвркут, невидио, небеса, бескрајно плаветило, све што дише, сања и сањари. Завичај је наша црквица – она тако малена, а моћна и  неизбрисива и наших живота.

            Завичај је молитва да дуго трајемо и да поново, за здравље наших најмилијих и покој душе оних који тихују у царству небеском, зажижемо свијеће гдје год да смо.

            Завичај су све ријечи, реченице, стихови, пјесме, пјесничке књиге, романи, приповијетке... којима обнављамо и освјежавамо Његов изглед.

            Завичај је кад помислимо и ногом крочимо. Ето, Требиње, Бањалука, Београд, Грачаница, Кордун, Москва, Дријенак... када год им бијах у походе срце ми проговара, не заборави на завичај.

            „Знаш и сам, овдје ти се представља завичај, овдје си код себе, прах и свјетлост завичаја су увијек с тобом“, казује ми се.

            Нијесам могао другачије да почнем скромни запис о пјесничкој књизи „Небеске двери“, пјесника Рајка Танасијевића, но на овај начин. Опет се питам – зашто?

            Није једноставно одговорити на такво питање, наизглед лако.

            Није.

            Можда у пјесничким рукотворинама бљесне понеки стих, цијеле књиге попут непоновљивог пјесника-завичајца Добрице Ерића, с којом се исповиједамо завичају не бисмо ли се бар исповијешћу одужили.

Небеске двери (насловна)

 А завичај је докле наш поглед досеже, па не без разлога пјесник Рајко Танасијевић своју пјесничку књигу крсти „Небеске двери“.

            А испод тог завичајног свода су у стиховима Танасијевића „проговорили“ Свети Сава, Његош..., засјали олтари Острога и Херцеговачке Грачанице.

            Аутор је пажљиво, не само одлучивао о коме ће исклесати молитвену пјесму, већ и како организовати књигу одлучивши се да двадесет и осам пјесама буду подијељене у четири циклуса које именује као: Коријени, Озебло сунце, Сјај звијезда и Небеса зоре уз посебно поглавље Изводи из рецензија. Књигу је издала издавачка кућа „Дис-Компани“ са Пала.

            Називи поглавља су свједоци да је Танасијевићу Завичај у коријенима, да је он тек један од изданака снажног коријења његових предака и да он, као што су и они прије њега, „камен за под главу стављали, камен иза главе побадали како би остајали над коријенима“. Стога се и разумије његова „Питалица“ и „Ода о камењу“ јер се пјесник пита „Гдје је моја дједовина“ и као да се присјећа и препознаје да су камени – кров, прозор, праг, међа, па све до камених брда и свега што је дисало људска пакост претвори у леденике, леднице и камене јаменице-прождрлице. Пјесник с тога пјева „Не дамо ово што сунце грије“, „Овдје су гробља наших предака“ /песма Овдје/ да би се настанио у топли дом, Завичај, гдје ће му нестати „камена са срца“.

            Није дуго трајала пјесникова нада јер га у селу дочекује студен, гробна тишина „село нијемо и пусто“ и види, па и пјева „Све изгледа к'о гробница“ /Нијемо и пусто/, па се сада с водопојница наших старина напијају звијери.

            И не би завичај био увијек топао да се искра у старом упрету на огњишту сама не распири када се угарцима вратимо. Пјесник се вратио на огњиште и на њему поново руке угријао. Није га морао ни зажињати, огниште у завичају увијек топло грије, а то се испјевава „Добро вече доме стари“, На огњишту руке гријем“ / Доме стари/.

            У циклусу слиједе и пјесме „Ријека Моја“, „Отаџбина“ и као завјетна пјесма „Бранимо Ово“ којом оставља у аманет нараштајима да и завичају, односно отаџбини бране све што је вјековима било њихова светиња, од травчице до пчелице, или како пјева песник, „Крст, манастир, цркву и гроб / Да не буде туђин роб“/.

            И када осјети „мирис туге“, „нове облаке“, кад га сколају „бол и патња“, када „одлази“, када је у туђини, када му врелу главу расхладе „младе кише“, када му душа бива „горка рана“ Танасијевић се враћа завичају, остави све по страни и буде му лакше, „стрепње престану“.

            У „Сјају звијезда“, претпоследњем циклусу у књизи „Небеске двери“, пјесник се сели на пјену од мора и ту се баш најбоље и не сналази, јер схвата да је он тај који у „рибарској мрежи“ као „лов светлуца“.

            Пјесник не жели да губи наду, јер корача и „Небеском гласу ипак се нада“, /Ипак се надам/.

            Међу пјесмама свакако да „светлуца“ и „трепери“ пјесма „Очи“ које због свега што се десило завичају, а засигурно и њеном аутору, „прашину црну грле, љубе“ јер, како пјесник пјева, „Кад их погледаш ужас и страва“ и кроз плач признаје да „Оне нису земаљска гробница плава“.

            У последњем циклусу Танасијевић плете вијенац опомена, завјета Светог Саве, Његоша с погледом на светиње Острог и Херцеговачку Грачаницу.

            Да је пјесник на овој рукописној књизи поезије пажљивије одабирао, односно уримљавао стихове, било би још звучнијег пјевања. Лијепа рука, свему, посебно пјесми, увијек је она која се задња пита.