Обавезни смо да славимо два велика јубилеја

Култура 

 СУСРЕТ СА НОВИЦОМ ЂУРИЋЕМ, ПРЕДСЈЕДНИКОМ УКЦГ, ПОВОДОМ ОБИЉЕЖАВАЊА 70 ГОДИНА УДРУЖЕЊА И ЧАСОПИСА „СТВАРАЊЕ”

Обавезни смо да славимо два велика јубилеја

Новица Ђурић, предсједник УКЦГ

Удружење старије од ове новије државе за близу 60 година и оно је укњижило све што се седам деценија „латило” пера и мастила. Радује ме што је нови министар културе Павле Горановић препознао значај ових јубилеја и ускоро очекујемо разговор на ту тему Кра­јем ове и то­ком на­ред­не го­ди­не Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре че­ка­ју ве­ли­ки и круп­ни по­ду­хва­ти на по­љу кул­ту­ре. Оби­ље­жи­ће 70 го­ди­на по­сто­ја­ња, а се­дам де­це­ни­ја дру­же­ња са чи­та­о­ци­ма сла­ви­ће и ча­со­пис ,,Ства­ра­ње”. Пред­сјед­ник УКЦГ Но­ви­ца Ђу­рић по­во­дом ових ве­ли­ких ју­би­ле­ја ка­же да су то до­га­ђа­ји за по­нос.
– По­во­дом ова два ве­ли­ка ју­би­ле­ја при­пре­ма­мо ве­о­ма озбиљ­не про­јек­те ка­ко би то би­ло на част сви­ма ко­ји су угра­ди­ли ма­кар и сло­во то­ком по­сто­ја­ња „Ства­ра­ња”, па вје­ру­јем да ће и Цр­на Го­ра ра­зу­мје­ти ка­ко је Удру­же­ње ста­ри­је од ове но­ви­је др­жа­ве за бли­зу 60 го­ди­на и да је оно укњи­жи­ло све што се се­дам де­це­ни­ја ,,ла­ти­ло” пе­ра и ма­сти­ла. Ра­ду­је ме што је но­ви ми­ни­стар кул­ту­ре Па­вле Го­ра­но­вић пре­по­знао зна­чај ових ју­би­ле­ја и уско­ро оче­ку­је­мо раз­го­вор на ту те­му. Оче­ку­јем до­бар до­го­вор на до­бро­бит пи­са­ца Цр­не Го­ре. По­во­дом ових ју­би­ле­ја, пла­ни­ра­не су све­ча­не ака­де­ми­је, по­кре­та­ње ре­дов­ног бро­ја ча­со­пи­са ,,Ства­ра­ње”, ,,Књи­жев­ни за­пис” и ,,Сквер”. Уско­ро оче­ку­је­мо и по­че­так ра­да из­да­вач­ке дје­лат­но­сти ,,Ства­ра­ње”, а осна­жи­ли смо и на­ста­ви­ли са­рад­њу са удру­же­њи­ма у ре­ги­о­ну: УКС, УКРС, КД КиМ. Ово су при­о­ри­те­ти, уз ре­дов­не ак­тив­но­сти, а све у ко­рист кул­ту­ре и за­шти­те на­шег иден­ти­те­та, као и бо­га­ће­ња кул­ту­ре и тра­ди­ци­је – ка­же Ђу­рић.
● Да ли ће оби­ље­жа­ва­ње и овог ју­би­ле­ја би­ти у ду­ху из­ре­ке „ко­ли­ко па­ра то­ли­ко и му­зи­ке”?
– Ако бу­де по кри­ла­ти­ци ,,ко­ли­ко па­ра, то­ли­ко му­зи­ке” не­ће­мо ни ис­ти­ца­ти ,,цр­ни бар­јак”, али не­ће­мо ни ћу­та­ти и ста­ја­ти скр­ште­них ру­ку. Удру­же­ње је ду­жно да на до­сто­јан на­чин оби­ље­жи ова два нај­зна­чај­ни­ја да­ту­ма у по­рат­ној исто­ри­ји Ње­го­шев­ске Цр­не Го­ре, да нас го­сти не за­тек­ну гдје сје­ди­мо и ју­на­чи­мо се, већ да их до­че­ка­мо ка­ко и при­ли­чи Цр­ној Го­ри и ње­ном го­сто­прим­ству. Да ли ће­мо има­ти нов­ца за пла­ка­те, фла­је­ре, по­зив­ни­це, ча­со­пи­се, хра­ну, смје­штај, пре­воз, штам­па­ње лек­си­ко­на УКЦГ, ан­то­ло­ги­ју ,,Мар­ко Ми­ља­нов”, ју­би­лар­ни број ,,Ства­ра­ња” – ви­дје­ће­мо. Ми­шље­ња смо да је др­жа­ва Цр­на Го­ра, чи­ји смо ми гра­ђа­ни, и не сма­тра­мо се­бе гра­ђа­ни­ма дру­гог ре­да, ду­жна да УКЦГ иза­ђе у су­срет и то не са би­ло ко­јим сред­стви­ма. Тра­жи­ће­мо но­вац, сма­тра­ју­ћи да је бу­џет Цр­не Го­ре, бу­џет свих нас, и да на ње­га као пу­но­прав­ни гра­ђа­ни има­мо пра­во.
● Ко­ја је тре­нут­но нај­ве­ћа ,,бољ­ка” УКЦГ?
– По­о­дав­но је Удру­же­ње за­хва­ће­но мно­го­број­ним про­бле­ми­ма. Но­ви Управ­ни од­бор је пред­у­зео низ мје­ра на њи­хо­вом са­ни­ра­њу. Ме­ђу­тим, не­до­ста­так сред­ста­ва, про­сто­ри­ја за рад, аде­кват­них са­ла је про­блем са ко­јим ће­мо се су­о­ча­ва­ти ве­ћи дио ман­да­та. Тре­нут­но по­ку­ша­ва­мо да по­вра­ти­мо имо­ви­ну ко­ју је ди­је­лом на­сил­но др­жа­ва узе­ла, а је­дан дио и Удру­же­ње не­до­ма­ћин­ски рас­крч­ми­ло. На­дам се да ће по­че­ти да се од­мо­та­ва пре­ди­во ко­је су за­мр­си­ли за­штит­ни­ци сво­га ли­ка и дје­ла. Ево, са­да смо по­но­во от­кљу­ча­ли про­сто­ри­је ре­дак­ци­је и за­те­кли ста­ње ко­је зах­ти­је­ва да се у ње­га уло­жи бли­зу 10.000 еура. Ода­кле? За оста­лу имо­ви­ну Удру­же­ња у пре­го­во­ри­ма смо са јед­ном адво­кат­ском кан­це­ла­ри­јом да нас за­сту­па и да ства­ри по­кре­не­мо пред над­ле­жним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Прав­ду ће­мо тра­жи­ти у на­шој др­жа­ви, а ако се она из­ја­сни да је то не за­ни­ма он­да иде­мо да­ље. Јер, не­ко је рас­ку­ћио пи­сце у Цр­ној Го­ри. Сви­дје­ло се то не­ко­ме или не, али имо­ви­на Удру­же­ња ни­је ни­ти ће би­ти би­ло чи­је при­ват­но вла­сни­штво и она ће би­ти по­но­во упи­са­на у Лист не­по­крет­но­сти Удру­же­ња.
● Зна­чи ли то да све оста­ло до­бро фун­ци­о­ни­ше, или ...?
– Не, на­про­тив. Сва­ке не­во­ље чо­вјек је тво­рац. Не­пре­бол­на бољ­ка су ,,љу­ди”, ко­ји на све на­чи­не гле­да­ју да нам до­спу со­ли у ра­не. Ри­јеч је о че­ља­ди­ма ко­ја отво­ре­но, пре­ко при­ват­них сај­то­ва бр­ља­ју чла­но­ве и упра­ву УКЦГ. Њи­хо­во ни­чим иза­зва­но не­за­до­вољ­ство пре­ла­зи у па­кост, мр­жњу, кле­ве­ту, гра­ни­це људ­ског по­на­ша­ња. Ла­ко је би­ти европ­ско по­лу­пи­ска­ра­ло, па из не­ке си­гур­не ја­зби­не бла­ти­ти пи­сце из Цр­не Го­ре. Хва­ла Бо­гу, још има здра­во­ра­зум­ног сви­је­та ко­ји пре­по­зна­је њи­хо­ве ди­јаг­но­зе и ам­би­ци­је. Уто­пље­ни­ци у соп­стве­не су­је­те сик­ћу. Та­ко је од­у­ви­јек би­ло. И би­ће. Но, по­је­ди­ни чла­но­ви Удру­же­ња тра­же да се о та­квим бла­ти­на­ши­ма из­ја­сни и Суд ча­сти. Упра­ва ће про­ци­је­ни­ти шта ва­ља чи­ни­ти. Знам да ће­мо се вла­да­ти пре­ма за­вје­ту Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа: ,,На­ша ве­ра нам за­бра­њу­је да бу­де­мо шпи­ју­ни ту­ђих гре­хо­ва, а на­ла­же да бу­де­мо не­у­мит­не су­ди­је сво­јих”.А.Ћ.


Но­ва књи­га од ри­је­чи ко­је тра­ју

● Не­дав­но је из штам­пе иза­шла Ва­ша но­ва књи­га ,,Ко­со­во мај­ко”...
- ,,Оба­ве­за” је сва­ког Цр­но­гор­ца, срп­ског пје­сни­ка да на­пи­ше бар јед­ну пје­сму о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, све­тој зе­мљи и ње­ном вје­ков­ном стра­да­њу и оче­ки­ва­ном вас­кр­се­њу. На­пи­сао сам по­е­му, ,,Ко­со­во, мај­ко” – ту књи­гу је крит­ка већ ,,узе­ла под сво­је”, па је мо­жда нај­бо­ље да са­че­ка­мо суд дру­гих, ка­кав год да је. Пје­сник о сво­јој по­е­зи­ји го­во­ри те­шко и не­ра­до. Ме­ни је дра­го што су мо­је ко­ле­ге при­ми­је­ти­ле де је то искре­на, књи­га за­ви­ча­ја, бо­ли, Ко­сме­та, Ко­ла­ши­на, књи­га на­пи­са­на мо­јим ро­ди­те­љи­ма, мо­јој дје­ци и Ко­сме­ту... Ето, на­пи­сах ни­је­сам се спа­сио. Спа­сио сам ду­шу мо­је мај­ке, мог оца, мог Ко­со­ва, мо­јих и свих нас - му­че­ни­ка по­ко­сов­ских. Ко­со­во је на­ше род­но мје­сто. Ко­со­во је ра­на, сим­бол, бол, љу­бав. вјеч­на ку­ћа свих срп­ских ду­ша. На­ше по­чи­ва­ли­ште и ду­хов­но об­да­ни­ште. Ко­со­во је ри­јеч ко­ја тра­је, ко­ја се не да, ко­ја се гла­сне ка­да се учи­ни да је за­ни­је­мје­ла или да је ви­ше и ни­је... Ко­со­во је љу­бав свих љу­ба­ви- Ко­со­во је пре­те­ча див­них дје­во­ја­ка - ко­сов­ских. Ко­со­во је од­мет­ник у хај­ду­ке, на­ша тра­ва ви­да­ри­ца. Хај­ду­чи­ца.... Ко­со­во је за­мр­кло-зна­чи осва­ну­ће. Вје­руј осва­ну­ће. Ка­да, то не зна ни Бог. Зна то са­мо Ко­со­во. Зна Ла­зе­ре­ва гла­ва. Зна и сва кап ко­сов­ских за­вјет­ни­ка. Зна сва­ка не­ви­на су­за ко­сов­ска... Ето, при­ја­те­љи мо­ји, и ја вам се ја­вих. Ко­со­вом.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=509900&datum=2015-09-13&naslov=Obavezni%20smo%20da%20slavimo%20dva%20velika%20jubileja