Црна Гора мора да призна да ово није
њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали
Америци на позивима против било кога као недавно против
Русије...
Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ
Радикални ислам нијесам измислио ја, а ни Нико Радојев. Зна то Црна Гора, а вала зна и цијела Европа, да не кажем планета. Исто тако, зна васељена да је јачање радикалног ислама амерички пројекат и да је крајем седамдесетих година прошлог вијека Бијела кућа прикупљала добровољце који ће ратовати против совјетских трупа у Авганистану. Ријеч је о организацији Ал Каида.
И шта сада?!
Рођено дијете узрасло, сазрело, разумјело како није било часно бити ситни калибар у оружју САД, па се успротивило, оснажило и постало проблем. Као свако дијете које се стуца од немила до недрага. Управо та „дјеца за једнократну употребу” освједочила су намјере њихових старатеља и финансијера у Египту, Сирији, Ираку, Ирану, па све до Украјине.
Нема ријечи којима се може изложити онај масакр на Божић у Паризу, када су терористи упали у редакцију часописа „Шарли ебдо” и убијали чланове редакције. Злочин су починила браћа Саид и Шериф Куаши, повратници из Сирије. Том злочину нема ни оправдања. Тероризму једино и приличи да се тако и крсти. Свугдје и у свакој прилици. Али, можда у свему треба тражити и оно друго – из чега су израсли такви мотиви и да ли је то одбрана пророка Мухамеда или је по сриједи вјерски–исламски фанатизам појединих организација које су се удаљиле од изворних приповиједи Мухамеда, односно Курана.
Није захвално „чачкати” у ову тему која сада као баук ислама кружи Европом. Ма какав баук, какав ђаво, ми смо (Црна Гора) само наљепница на реверима САД, Њемачке, Француске, Енглеске.., свих оних који су осјетили бијес, гњев „дјеце за једнократну употребу”. Ипак, треба изнијети на увид и став нас који нигдје и ни о чему не одлучујемо. Као у свакој једнопартијској држави, односно Европи.
Крвави пир радикалних исламиста јесте „кукавички чин” и „пуцањ у посланика Мухамеда”, како је то рекао реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић, као и да то што се десило нема везе са изворним принципима ислама, нити ће на било који начин помоћи муслиманској популацији. Ово је оцјена с којом ће се сложити свако разуман.
Но, да ли је у овом тренутку довољно разума код оних који најављују крваву освету попут најава Мартина Шулца и Франсоа Оланда, који су поручили да предстоји „оштра борба против тероризма”. Да ли и кога забрињава ова најава мимо оних који нијесу мухамеданске вјере, односно радикалног екстремистичког крила ислама.
Према досадашњим реакцијама у Црној Гори, и не само њој већ и окружењу, једино су били забринути да ли ће им се лидери, односно шефови дипломатија, попут нашег Игора Лукшића вратити са Марша солидарности у Паризу.
Не мијешаћи се у спољну политику Црне Горе коју заступа министар Лукшић, савјест ме присилила да подијелим са неким осјећај да ме тај оправдани марш протеста подсјећао на антимуслиманску хистерију налик на ону с краја прошлог вијека – свеопшту антисрпску хистерију. Истина без марша, али здружену у ескадрилама смрти које су тада немало штитиле и оне муџехадинце који су се насред Сарајева играли фудбала са одсјеченим српским главама.
Зар је то био мањи повод за свеопшти марш мира и помирења?! Није, али то нијесу била дјеца која су изашла из машинерије која сије смрт гдје год процијени да су угрожена људска права и права ЛГБТ.
И тада, и сада у најновијем Садоевропском застрашивању свијета, сумњам, мада је сумњу Европа прогласила јересом, да је то још један алиби за оно што слиједи. А шта је то, то ће се ускоро видјети, мада тиме ништа неће бити ријешено.
А када једна мјера нема свој позитиван исход онда се поставља питање – ко је тај ко је погрешно сложио мозаик, односно да ли је то урадио с намјером и остварио свој циљ. Било како било, САД је сада Европу ставио под крила својих моћних бомбардера, баш као што је то урадила у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе.
Оно што се заборавља, а што никада не би требало да занемари црногорска дипломатија, јесте сазнање да бомбе брзо експлодирају, односе хиљаде живота, али одбрана вјере је атомска бомба која је најпокретљивија од свих досад произведених. Таква траје, преноси се с кољена на кољено, и не треба је жигосати. Напротив, то је духовна бастиља једне цивилизације и треба добро чинити како би се двије цивилизације, оне која припада хришћанима и она друга која столује у исламу, у добру сусреле и из богатства њихових култура једни друге даривали добрим дјелима, без утјеривања страха, дијељена рецепата о слободи говора, изражавања, односно шта су то људска права...
Црна Гора мора да схвати, на то је обавезују историјске истине, да није земља у којој су муслимани странци, већ да је то народ који је, не тако давно, промијенио вјеру, и да не треба због допадљивости Западу нарушавати старе добре односе између већинског православног народа и муслиманске мањине. Уколико се то на вријеме не схвати, онога ко буде са закашњењем говорио о дестабилизацији Црне Горе требало би прогласити реметилачком испоставом САД и појединих земаља Запада.
Црна Гора мора да настави да гради своје чојство, стрпљиво и без аминовања сваке глупости која јој се стави на пут европског и НАТО мољакања.
Црна Гора мора да призна да ово није њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали Америци на позивима против било кога као недавно против Русије...
Црна Гора не смије летјети на туђе исукане сабље јер ће најприје она од ње прокрварити, тим прије што ће се тек наредних година јасније видјети шта се крило иза доктрине „борба против тероризма”, односно одбране Садоевропских вриједности.
И не без разлога, понављам да они који су Црну Гору присвојили као своје недоношче, па с њоме машу по свијету, сами одлучују, јер су уз њу, од јуче, били само Они и нико други, а управо Они морају да знају да о Оној старој Црној Гори од прије њих мора да одлучује народ, душа народа, њихова памет, а не никако шачица узурпатора државе. Јер, у памет се коме је до памети, ми сада отварамо нови пут за сусрет наше дјеце и цивилизација, никада не заборављајући да муслимани у Црној Гори нијесу дошљаци са друге планете већ један од наших коријена који је примио ислам. Колико ме памет служи, говоримо истим језиком, пишемо истим писмом(има) итд.
Црна Гора мора да разговара прво са својим сународницима, па тек онда са диктаторима из свијета. Зарад тога – у памет се, Црна Горо.
Радикални ислам нијесам измислио ја, а ни Нико Радојев. Зна то Црна Гора, а вала зна и цијела Европа, да не кажем планета. Исто тако, зна васељена да је јачање радикалног ислама амерички пројекат и да је крајем седамдесетих година прошлог вијека Бијела кућа прикупљала добровољце који ће ратовати против совјетских трупа у Авганистану. Ријеч је о организацији Ал Каида.
И шта сада?!
Рођено дијете узрасло, сазрело, разумјело како није било часно бити ситни калибар у оружју САД, па се успротивило, оснажило и постало проблем. Као свако дијете које се стуца од немила до недрага. Управо та „дјеца за једнократну употребу” освједочила су намјере њихових старатеља и финансијера у Египту, Сирији, Ираку, Ирану, па све до Украјине.
Нема ријечи којима се може изложити онај масакр на Божић у Паризу, када су терористи упали у редакцију часописа „Шарли ебдо” и убијали чланове редакције. Злочин су починила браћа Саид и Шериф Куаши, повратници из Сирије. Том злочину нема ни оправдања. Тероризму једино и приличи да се тако и крсти. Свугдје и у свакој прилици. Али, можда у свему треба тражити и оно друго – из чега су израсли такви мотиви и да ли је то одбрана пророка Мухамеда или је по сриједи вјерски–исламски фанатизам појединих организација које су се удаљиле од изворних приповиједи Мухамеда, односно Курана.
Није захвално „чачкати” у ову тему која сада као баук ислама кружи Европом. Ма какав баук, какав ђаво, ми смо (Црна Гора) само наљепница на реверима САД, Њемачке, Француске, Енглеске.., свих оних који су осјетили бијес, гњев „дјеце за једнократну употребу”. Ипак, треба изнијети на увид и став нас који нигдје и ни о чему не одлучујемо. Као у свакој једнопартијској држави, односно Европи.
Крвави пир радикалних исламиста јесте „кукавички чин” и „пуцањ у посланика Мухамеда”, како је то рекао реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић, као и да то што се десило нема везе са изворним принципима ислама, нити ће на било који начин помоћи муслиманској популацији. Ово је оцјена с којом ће се сложити свако разуман.
Но, да ли је у овом тренутку довољно разума код оних који најављују крваву освету попут најава Мартина Шулца и Франсоа Оланда, који су поручили да предстоји „оштра борба против тероризма”. Да ли и кога забрињава ова најава мимо оних који нијесу мухамеданске вјере, односно радикалног екстремистичког крила ислама.
Према досадашњим реакцијама у Црној Гори, и не само њој већ и окружењу, једино су били забринути да ли ће им се лидери, односно шефови дипломатија, попут нашег Игора Лукшића вратити са Марша солидарности у Паризу.
Не мијешаћи се у спољну политику Црне Горе коју заступа министар Лукшић, савјест ме присилила да подијелим са неким осјећај да ме тај оправдани марш протеста подсјећао на антимуслиманску хистерију налик на ону с краја прошлог вијека – свеопшту антисрпску хистерију. Истина без марша, али здружену у ескадрилама смрти које су тада немало штитиле и оне муџехадинце који су се насред Сарајева играли фудбала са одсјеченим српским главама.
Зар је то био мањи повод за свеопшти марш мира и помирења?! Није, али то нијесу била дјеца која су изашла из машинерије која сије смрт гдје год процијени да су угрожена људска права и права ЛГБТ.
И тада, и сада у најновијем Садоевропском застрашивању свијета, сумњам, мада је сумњу Европа прогласила јересом, да је то још један алиби за оно што слиједи. А шта је то, то ће се ускоро видјети, мада тиме ништа неће бити ријешено.
А када једна мјера нема свој позитиван исход онда се поставља питање – ко је тај ко је погрешно сложио мозаик, односно да ли је то урадио с намјером и остварио свој циљ. Било како било, САД је сада Европу ставио под крила својих моћних бомбардера, баш као што је то урадила у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе.
Оно што се заборавља, а што никада не би требало да занемари црногорска дипломатија, јесте сазнање да бомбе брзо експлодирају, односе хиљаде живота, али одбрана вјере је атомска бомба која је најпокретљивија од свих досад произведених. Таква траје, преноси се с кољена на кољено, и не треба је жигосати. Напротив, то је духовна бастиља једне цивилизације и треба добро чинити како би се двије цивилизације, оне која припада хришћанима и она друга која столује у исламу, у добру сусреле и из богатства њихових култура једни друге даривали добрим дјелима, без утјеривања страха, дијељена рецепата о слободи говора, изражавања, односно шта су то људска права...
Црна Гора мора да схвати, на то је обавезују историјске истине, да није земља у којој су муслимани странци, већ да је то народ који је, не тако давно, промијенио вјеру, и да не треба због допадљивости Западу нарушавати старе добре односе између већинског православног народа и муслиманске мањине. Уколико се то на вријеме не схвати, онога ко буде са закашњењем говорио о дестабилизацији Црне Горе требало би прогласити реметилачком испоставом САД и појединих земаља Запада.
Црна Гора мора да настави да гради своје чојство, стрпљиво и без аминовања сваке глупости која јој се стави на пут европског и НАТО мољакања.
Црна Гора мора да призна да ово није њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали Америци на позивима против било кога као недавно против Русије...
Црна Гора не смије летјети на туђе исукане сабље јер ће најприје она од ње прокрварити, тим прије што ће се тек наредних година јасније видјети шта се крило иза доктрине „борба против тероризма”, односно одбране Садоевропских вриједности.
И не без разлога, понављам да они који су Црну Гору присвојили као своје недоношче, па с њоме машу по свијету, сами одлучују, јер су уз њу, од јуче, били само Они и нико други, а управо Они морају да знају да о Оној старој Црној Гори од прије њих мора да одлучује народ, душа народа, њихова памет, а не никако шачица узурпатора државе. Јер, у памет се коме је до памети, ми сада отварамо нови пут за сусрет наше дјеце и цивилизација, никада не заборављајући да муслимани у Црној Гори нијесу дошљаци са друге планете већ један од наших коријена који је примио ислам. Колико ме памет служи, говоримо истим језиком, пишемо истим писмом(има) итд.
Црна Гора мора да разговара прво са својим сународницима, па тек онда са диктаторима из свијета. Зарад тога – у памет се, Црна Горо.
(Аутор је књижевник
и новинар)
ДАН, 15.01.2015.
http://srpskenovinecg.com/stav/31176-novica-djuric
Нема коментара:
Постави коментар