ПРИЧЕ КОЈЕ ПРИЧАЈУ СЕБЕ - САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ

Ивана Туровић, Новица Ђурић и Будо Симоновић

У препуном салону „Рибница“ у Подгорици представљена је нова књига Новице Ђурића „Савиним стопама Лелејском Гором“ коју је издала Књижевна задруга СНВ. Традиционално, домаћин манифестације „Дани српске културе у Црној Гори“ био је Српски национални савјет.

У књизи Новице Ђурића која се управо појавила пред нама обичан живот је сцена са које је црпио теме за своје бриљантне приче. Текст и фотографије које су распоређене на 166 страница концепцијски су јасне, концизне и прегледне и омогућавају нам да свој доживљај сагледамо на прави начин.

Књига је креирана уз мноштво егзактних података и чињеница о људима, њиховим дјелима, стварима, догађајима.  Посебно је драгоцјена због тога што слиједи траг српске традиције, а аутор показује изванредно познавање релевантних изворника; из њих је извукао суштину и уобличио их у увјерљиву и веома читљиву цјелину која дјелује цјеловито и свјеже, готово као својеврсно откровење у поднебљу гдје се данас више пјева него приповиједа.

О књизи „Савиним стопама Лелејском Гором“ Новице Ђурића говорили су публициста Будо Симоновић, мр Жељко Остојић, новинар Ивана Туровић и аутор.

Симоновић говори о Ђурићевој књизи

„Невелика по обиму, књига Новице Ђурића, која садржи тачно 21 причу, сложена је у пет тематских цјелина. То су, углавном, приче које су настале последњих неколико година, а само једна је нешто старијег датума и занимљиво је да је она дошла на самом крају књиге“, казао је Будо Симоновић, додајући да овакве књиге дођу као лијек људима који се баве новинарством.

„Покушавао сам да одредим којем жанру ова књига припада – ово је и збирка репортажа, ово је и збирка прекрасних путописа, ово је и збирка коментара и јетких критика, а све то је умотано и увијено у један лијепи стил. Новица Ђурић пише тако да га разумије и цар и козар, да се приближи најширем читалачком кругу и у томе је успио“, закључио је Симоновић.

Мр Жељко Остојић каже да Новица Ђурић слика субреалистички живот успијевајући да ухвати рељеф живота.

„Готово је невјероватно колико је ова књига блиска народу, а једина невјероватност која може да нам је објасни јесте та да је Новица новинар. Новица своје срце на перу носи, а пише језиком који свако може да разумије – од професора Универзитета до ђака првака“, нагласио је Остојић посебно истучући вриједност Ђурићевог писања „што он не лакира живот“.

Добитници највећих новинарских признања:Милорад Кнежевић, Душан Јолић, Новица Ђурић и Љубомир Ђикановић

 Као новинар, Ђурић је морао посједовати обавијештеност, смисао да из збрке и поплаве информација изабере оне које имају највећу специфичну тежину и које би, као добар мамац, привукле знатижељу чак и сасвим равнодушне, информацијама презасићене публике.

Ови текстови су примјер савременог новинарства: стваралачко писање, квалитетна информација, писана лаганим, али занимљивим репортерским стилом и претворена у репортажу или причу, украшена добрим фотографијама. Није ни чудо: Новица Ђурић је свакако један од најталентованијих и најбољих новинара не само под нашим небом, него и шире. Из његовог пера ријечи пјевају, љупко и складно, постајући бистра ријека којом плове приче, репортаже и записи.

Његове приче са свјежим мислима и мирисима времена у коме живимо, испуњене су жељама да људима буде боље и да људи раде оно што и сами могу: да буду бољи. Писане су великим срцем и са пуно љубави, оплемењују најљепшим врлинама, блистају саме од себе. И свијетле са људском поруком: не заборавите свој језик, родно огњиште и град у коме сте живјели и радили. И имајте снаге да опростите. Јер, ко опрашта – побјеђује, ко даје – добија и постаје још богатији у својој души. А Новица Ђурић је уз ову књигу, сигурно, много, много богатији.

На крају Ђурић се захвалио публици, учесницима, саговорницима књиге, издавачу...

Обраћање Новице Ђурића

Хоћу да одам част онима захваљући којима је ова књига настала, а то су људи из њених прича, моји драги саговорници од којих неки од њих нијесу више међу живима. То су они тихи и ненаметљиви људи који покрај нас неопажено пролазе, које често у реду и гурнемо, неријетко их и презремо не знајући колико су важни, колико су значајни, и да су они уз Божју помоћ овај свијет стварали. Мислим да смо толико дужни тим тихим, добрим људима, да смо толико увијек дужни једни другима. Толико смо дужни човјеку.

Остојић је надахнуто говорио у Ђурићевој књизи

          Сада хоћу да одам захвалност човјеку који нас је изненадио, колеги господину Жељку Остојићу којега нијесам видио 'сто година', некадашњем сјајном новинару „Побједе“, Буду Симоновићу који је неописиво задужио црногорско новинарство и литературу, Ивани Туровић која ме фасцинирала начином на који је 'открила' странице моје књиге... Изнад свега, захваљујем се издавачу – Српској књижевној задрузи СНВ и уреднику који је ову књигу благословио и позлатио за штампање – наш велики пјесник Ранко Јововић и директору издавачке куће који је оберучке прихватио да објави ову књигу, др Момчилу Вуксановићу.

Др Момчило Вуксановић, др Саво Марковић, пјесник Момир Војводић...

 Аутор књиге, било каквог слова, текстића, нема шта да говори послије онога што је написао. Ако је умио, то је казао, а ако није, казаће када научи. Ипак, вечерас морам да кажем да сам вама најзахвалнији зато што сте вечерас овдје јер је одавно на овим просторима најтеже слушати друге када говоре а посебно је тешко слушати кад о другима говоре добро. Зато сам посебно захвалан што сте имали времена, снаге и што сте умјели и разумјели и схватили нас и себе да и о другима када се каже нешто добро није никоме лоше. Зато вјерујем да ће и ова моја књига бити на добро другима, и онима који је воле и онима који је не воле. Јер и они што нијесу вољели знају некада и да заволе па макар и погрешно.

Слијева на десно:Душица Миловић (сестра) и Милица Ђурић (ћерка)

          Посебно морам да кажем како је моја породица увијек са мном, па и вечерас. Да је разумјела многе моје потезе, и оне непотребне и оне погрешне. Подржали су и оно чињење које се није дало одмах схватити, и оно што се многима чинило неважним и које често нема цијену у времену у ком наста. Разумјели су, прихватили, а ако нешто и не схватише Бог је тај који све поравња и на крају каже: „Ови си били у праву, а и Они су били у праву“.    Божја је увијек задња.

Новица са ћерком Милицом

          На крају, желим Вам да, посебно за Божићне празнике, волите друге, вјерујете другима, читате добре књиге и подједнако поздрављате и пазите своје ближње, комшије и пролазнике  јер су они јунаци моје књиге.

Текст: Ивана Туровић

 Фото: Ранко Башановић

/Пренешено са портала  СрпскеновинеЦГ.цом/