САЖИМАЊЕ ИЗРАЗА

Новица Ђурић, /УЗАЛУДНА ВРАТА/, Књижевна омладина Црне Горе 1980.

Познајући развојни пут младог црногорског пјесника Новице Ђурића, његову прву књигу "Узалудна врата" , можемо прихватити као већ дуже очекивану цјелину са чијим смо се дјеловима тј. појединачним пјесмама могли упознати у многим књижевним часописима и листовима. Ђурић је такође, већ десетак година присутан на многим књижевним сусретима и фестивалима младих пјесника на којима је запажен као један од најистакнутијих пјесника своје генерације.

Сами наслов књиге ("Узалудна врата") упућује нас на предубјеђење о пјесниковом односу према самом чину пјевања који развија у књизи. Симбол узалудности овдје није случајно, као заједнички именитељ, извучен на корице и дата му функција свеобухватног прстена у који се сажимају сви аспекти пјесниковог посматрања свијета "с обије стране коже".

Књига се, заправо, састоји из четири циклуса, обликована према разноврсности мотива и чулне предодређености пјесника у разним периодима пјевања. Она, у ствари, јесте збир лирски обојених записа потакнутих сукобом објективне логике збивања и преосјетљиве логике крви. Она је и збир ставова, искристалисаних говорних обрачуна пјесникове снаге и "стања ствари" које се поставља као провокација човјековог непомирљивог духа. Састављена од врло кратких поетских штива, претежно минијатура, ова књига је покушај да се сроче што краће поетске формуле очишћене од сувишног, наративног, ткива.

         Ђурић књигу почиње циклусом "Шапат зидова". Не упућује ли нас овакав наслов на оне трагове људског истраживања који се губе из реалног свијета и помршени тајнима просторима, опет се враћају и бивају једина пјесникова алтернатива. "Шапат зидова" стога јесте ослушкивање собе, њене таме, усамљености, тјескобе и ноћне "игре“ у којој се ваља снаћи.    

         Други циклус пјесама "Тајна", који садржи седамнаест пјесама, а,  уствари, представља наставак размишљања и седамнаест нових плочица у  допуњавању исте мозаићне цјелине.   Трагање, које се у овој књизи признаје као бол,  јесте пут на којем се пјесникова сјенка губи у сјенци тајне, повлачећи за собом покушај претварања у ријеч. Има ту,  дакле, подоста опште судбине  говорења која се  одбија од невидљивог бедема због којега  је и покренуто.

        Циклус "Као слика"  садржи једанаест кратких, поетских,   записа који се својом разниликошћу мотива међусобно допуњавају у складу са пјесниковом намјером да се поведе за насловом и створи јединствану „слику“. Примјера ради минијатура гласи  овако:

           "своје  тијело раскидам

              смијући  се псима"

 Није ли ово, заиста, потврда пјесничког односа према личној судбини, према њеним апсурдима?!

Последњи,  четврти циклус,  уствари је једна пјесма  ("Наличје")  . Стога је  ово, мање мање циклус,  а више упитаност пред једним свршеним чином,  у овом случају чином писања,  на који  се више не може утицати.

У цјелини,   треба рећи,  за  ову Ђурићеву књигу је карактеристична стваралачка дисциплина и готово крајња сажетост израза, што је  ријеткост,  нарочито у  нашим,  ужим,   оквирима.   Треба очекивати,  да ће  овај млади стваралац и убудуће наставити са оваквим приступом пјесми,  допуњавати га,  довести на један виши ниво и оправдати  оно што се  од њега,  након ове прве књиге,   очекује.

                                                               Илија Лакушић