КЊИГА - СПОМЕНИЦА

Ријеч уредника СКЗ, Драгана Лакићевића, на представљању књиге  у Српској књижевној задрузи, Београд, 3. октобра 2013.

Матија Бећковић, Новица Ђурић и Драган Лакићевић

Новица Ђурић

РОМАН ТИ ПРИЧАМ

Мала библиотека СКЗ

Предговор Матија Бећковић

Наслов првог поглавља «Породична љубав» могао би бити заједнички именитељ целе књиге Роман ти причам – Новице Ђурића.

Овај писац и новинар записао је, у сликама или причама сећања – своје детињство, у својеврсном породичном албуму успомена из раних шездесетих година прошлог столећа.

Његово, тј. наше детињство и рана младост започели су у селу Дријенак код Колашина, покрај реке Плашнице, подно Кршија, на погледу Сињавини планини, Вучју и Умовима. Ови топоними сугеришу пејзаже Ђурићевог завичаја: сури горски висови, ветрови, мећаве и снежни намети. Чује се вијање вукова, опстанак на сваком кораку и у сваком годишњем добу... А у дну, или у језгру свега тога: родна кућа, ватра, родитељи, крила и наручја, ђед, и баба чије је име Блага. – Њихова љубав, благост, пажња, морал. Живот дорастао оптици књижевности. Недавно се завршио, али у људима још траје рат: зло и добро окружују свет, као дан и ноћ... толика нежност у толикој суровости

Евокацију тог сада далеког времена и реконструкцију његовог духа Новица Ђурић започиње лирским поступком: од свог рођења: «Безбрижно постојиш једино док си у мајчиној утроби. Све остало је питање трена – када ће и шта експлодирати, кренути добру или се  злу намјерити... Тако, вјероватно, почиње живот. Тако је почео и мој живот.»

Ипак, ова књига није аутобиографија. Она је исприповедано сведочанство, лирски документ: време и поднебље, човек и породица у друштву које се више неће поновити. О том друштву још није речена права реч.

Пре него што ће родити сина, мајка Даринка је пала са опасне висине. Могло се завршити трагично... У тој причи читалац препознаје њено сећање – тако само памте и говоре мајке, свесне свога подвига, захвалне Богу тј. животу што је све испало добро, пре свега, бити мајка. Од такве захвалности – свему, а највише Богу-животу, састоји се овај Новичин филм успомена и његова основна осећања – доброта и љубав. Доброта и љубав обликују реч и мисао нашега писца.

Отац и мајка су заједничка кућна икона ове реминисцентне прозе. Са сваког кућног дувара они гледају децу и њихов раст, пут, живот. И једном и другом погледи су пуни брижне радости. Отац и мајка су час општи, час посебни... Портрет мајке: «Очи плаве и увијек радосне. И туга кад је обузме. И смрт најближих кад је сломи. Очи, бескрајно топле, плавље од неба, умириле би се, загледане у нас дјецу, да што мање њеног бола осјетимо. – Мајка је то, може само њу да боли. Дјецу никада.»

Следи опис мајчиних руку. Она плете и везе – не само одећу него и дух којим треба опремити децу кад пређу преко прага и запуте се школама и људима. Тим духом она испуњава кућу и душу у исти мах... Отац, опет, налик оном из «Претпразничке вечери» старог Шантића, собом носи реч као знак и неку јединствену науку – законе и императиве живота. Његова пушка има значење знатно дубље и сложеније него што је то прибор за лов и неопходно оруђе за живот у близини вукова.

У домаћој атмосфери домаћег живота, који Новица Ђурић описује искрено и документарно, са фасцинантним и емотивно-селективним памћењем – јавља се теорија рада. Рад сваке врсте: у кући, у пољу, у пчелињаку. Рад је исто израз љубави и представља посебан породични и морални закон живота... Кад научи да калеми воће, дечак који се сећа, схватио је тајну оплемењивања самог живота. А живот се оплемењује и успоменом, као што је књига Роман ти причам.

Надомак игре је збиља. Одмах ту, покрај кућне нежности и мајчиних јастука – свет одраслих, са својим суровостима, свет пун људских разлика и карактера, добра и зла, среће и несреће... Неко у децембарској ноћи може пријавити ондашњим властима да се у кући слави породични заштитник Свети Никола...

Долази зима, минус 25, снежни сметови затрпали човека и његова станишта, а дечица се сваког дана морају пробијати до школе у исто тако завејаном граду... Пред колоном ђака пешака, кроз снег прти стазу, наставница Круна Вуковић, школска мајка... У свом породичном роману имена који нам казује – писац доноси у изворном облику... Мећава гуши малишане на вјетробоју од Грла Дријенка до Бабље греде, али наставница Круна, носећи своје име, иде пред њима, понесе и торбу најмањем ђаку... Све саме лекције из доброте. Све сама симболика живота: та пртина кроз дубоки снег који наносе вихорови из Лучке горе и Бјеласице – тек су први доживљаји једног осетљивог бића, и, зашто да не, народа.

Том пртином стиже се у свет, а свет почиње исто у малом: мали град, мала школа, мала пијаца на којој мајка продаје млеко «госпођама». Почиње упознавање и доживљај ширег света. Њега писац слика наспрам оног сеоског, где се обара огромна шума за огрев, а вода тражи у дубинама земље. У оном другом свету потраге за животним вредностима сасвим су друкчије, али имају многе аналогије с малим али снежним кућним митовима у прози Новице Ђурића.

«Вунени ђаци у сигавим одијелима» запутили су се у свет града и школе, према овој данашњој цивилизацији и Европи. Тамо их чекају – друштво, спорт, искушења и сазнања. И тамо се одраста, а у одрастању човек бива све више сам. Осећајући ту самоћу, јунаку и писцу све више значи она кућа у којој се родио. Тако се осетљивост и памћење наратора ове књиге-споменице креће између две цивилизације: једне из дубине прошлости и дубине душе, и друге – друштвено-политичке стварности оног доба које прелази у ово, а старе вредности замењују нове... И од једног и од другог, оно вечито дете у нама штите очеве и мајчине руке.

Ђурићева повест има сродност са две књиге које је Српска књижевна задруга објавила у новије време – са Исповестима Моме Капора и, још више, са реминисценцијама на кућно васпитање и одрастање на Златибору – Љубивоја Ршумовића у књизи Кућа са окућницом. Све три наше књиге су сведочанства – о времену, човеку, домаћем животу, природи и друштву који ишчезавају и заборављају се. 
(Реч на представљању књиге у Српској књижевној задрузи, Београд, 3. октобра 2013.)

ФОТО ЗАПИС СА ПРОМОЦИЈЕ У СКЗ БЕОГРАД

Ђурић и Лакићевић

Бећковић и Ђурић

Никола Минић, Матија Бећковић, Новица Ђурић, Драган Лакићевић, Момчило Вуксановић...

Матији на дар Ђурићева књига Невјерно срце

Гости и новинари на промоцији

Глумац Срба Милин, новинар Политике Зоран Радисављевић, писац Миладин Ћулафић, сликар Предраг Драговић...

Роман ти причам у излогу књижаре СКЗ Београд

Медији о промоцији

ПОЛИТИКА, 4. октобар 2013. / Култура /

Раскућена кућа

Збирку кратких прича Новице Ђурића објавила Српска књижевна задруга 

Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је збирку кратких прича Новице Ђурића (1956), књижевника, дописника „Политике” из Подгорице, под насловом „Роман ти причам”. О књизи су говорили Драган Лакићевић и аутор, а приче је читао Срба Милин.
Новица Ђурић, аутор је песничких књига: „Узалудна врата”, „Дрво у тами”, „Страх од сличности”, „Кућни тамничар”, „Божја деца, „Јави ми да сам жив”, (награда „Златно перо”), „Неверно срце”, књига прозе: „Светлост и сенке под Ловћеном”, „Десанка Максимовић – жена која је само волела”, „Савиним стопама Лелејском гором” (награда „Душан Костић”), књиге песама за децу „Милица словарица”, књиге интервјуа „Мој разговор с њима”, приредио је књиге: „Вуко – мит који се сам уздигао” и „Од обећања до испуњења”.
Оно што песник не може да заборави, каже у предговору Матија Бећковић, постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи. Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио „Причам ти роман”. Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује, не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога. Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и поверени хартији, добијају нови, виши смисао. Тако се песник, на најбољи начин, одужује својим најмилијим и своме животу.


ДАН, 2. октобар 2013. / Култура /

БЕОГРАДСКА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА ОБЈАВИЛА НОВО ДЈЕЛО НОВИЦЕ ЂУРИЋА

Роман ти причам

Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је ријеч о пјесмама, а и без тога видно је да су то својеврсне пјесме у прози – забиљежио је академик Матија Бећковић У издању Српске књижевне задруге из Београда изашао је роман Новице Ђурића, „Роман ти причам”. Ово је Ђурићева шеснаеста књига и већ се налази у књижарама Српске књижевне задруге у Србији док се у Подгорици може купити у књижари „Унирекса”. Роман „Роман ти причам” је „свједочанство једног времена, онога које би, а можда поново га и буде”. „Роман ти причам” је књига чији је садржај испровоцирао и академика Матију Бећковића да почне његовим словом - предговором. - Ријеч је о истинитим, личним доживљајима о којима пјесник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога – пише, између осталог, академик Бећковић. Ђурић је, поред награде „Златно перо Русије 2010” за књигу поезије „Јави ми да сам жив”, прошле године добио и универзитетску награду „Душан Костић” за књигу прозе „Савиним стопама Лелејском Гором”. Ђурићев роман Бећковић је „осликао” ријечима да је човјек оно што памти и да је то истина о сваком смртнику, а поготово пјеснику. - Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било. То је једна од тајни нашег идентитета. Оно што пјесник не може да заборави постају и мотиви око којих је садјенут и који најупорније траже да дођу до ријечи. Једну такву ниску нанизао је из свог памћења пјесник Новица Ђурић у лирској исповијести коју је насловио „Роман ти причам”. Ријеч је о истинитим, личним доживљајима о којима пјесник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога - наводи академик Матија Бећковић. Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и повјерени хартији, добијају нови, виши смисао... - Тако се пјесник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу. Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је ријеч о пјесмама, а и без тога видно је да су то својеврсне пјесме у прози – забиљежио је Бећковић. Он додаје да поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избјегава. - У вријеме у којем се говори о крају књиге, кад се више гледа и слуша него чита, кад језик није ни `кућа бића` ни `кућа народа`, него само средство комуникације, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове пјесника који су му претходили – каже Бећковић. Ђурић остаје непоколебљиви вјерник поезије, одан пјесничком братству и позвању и то у часу и баш тамо гдје се чини да је народ ту кућу раскућио и из куће прешао у кућару. Упркос томе „оно што остаје утврђују пјесници”... - А вјера у поезију је већ побједа поезије и поезија сама по себи - написао је о овој књизи Матија Бећковић.
 

Р.К.