ИСКУСТВО МИ НАЛАЖЕ ДА БУДЕМ ПЕСИМИСТА
Високопреосвештени Митрополите, Црногорско-приморске Митрополије, гдине
Амфилохије,
уважена господо,
браћо моја - српска господо,
Пресвијетли Владико, данас је
теже да говорим него да то би јуче, а сјутра је можда доцкан. Није ово доба
када је вајде од памети, но је добро злом се поносити. А нас је све мање који
томе позавидјесмо, Божјој се приклонисмо. Зато је овај данашњи дан добар знак
да смо живи и да нас има. А ако нас буде даће се и оно што се вјековима није
дало. Даће Бог, Богу се молим.
Нестајање народа, како се још
може назвати глобализација илити нови свјетски поредак, понајприје се, како је
и логично, осјетило у структури, садржају и квалитету писаних и електронских
медија. Како је култура по дефиницији национална, а глобализација анационална
то јест интернационална, природно се нашла најизложенија ударима диригованим из
најмаркантнијег центра моћи, најмоћније земље свијета, из Сједињених америчких
држава. У политичком смислу то је значило смјењивање влада које показују
тенденцију непослушности или пак отказивања послушности најмоћнијој земљи
свијета, по цијену њиховог разарања и проливања крви стотина и хиљада недужних
цивила, чије су насилне смрти цинично
називане колатералном штетом. Овакву судбину доживјели су многи народи и њихове
државе, посебно: Авганистан, Ирак и Југославија, садашња Србија и Црна Гора.
Како је наша земља добила
намјесничке владе, дакле оне које народ никада није изабрао и не би, и на
републичким и на савезном нивоу, а како су републички режими изузетно добро
контролисали и контролишу све медије у Србији и готово све медије у Црној Гори
то се нужно одразило на уређивачку политику електронских и писаних медија у
нашој земљи. Тако смо у унутрашњополитичком погледу на стварност у Србији
добили грађански, класично антисрпски концепт, а у Црној Гори дукљански,
класично антисрпски концепт. При том се у антисрпском, што ће рећи антинародном
и антидржавном дјеловању ових и оваквих медија јасно могу разликовати два
периода. Онај који се односи на вријеме владавине Слободана Милошевића и онај
послије њега. У првом периоду уређивачка политика гласила у Србији била је
много мање грађанска и много више српска, од оне коју данашњи медији пласирају.
Било је и много више опозиционих гласила, данас не постоји ни једно. По ономе
што се може видјети и прочитати у србијанским медијима изгледа да је ДОС настао
безгрешним зачећем, а да у њему бивствују све дјева до дјеве.
Не може се никако
другачије окарактерисати ликовање над хашким хапшењима српских политичара и
војника до издајничким и срамним. Каква год да је била њихова политика, наша
је, ако је и брука наша је, ако су и сужњи, наши су.
Откад то Срби
ликују над несрећом ближњега свога и колико је паметно
уживати у робијању читавог кора најистакнутијих политичара и војника које је
наша земља тада имала. Ово тим прије што њихово хапшење представља аболицију за
кривицу других народа, Словенаца, Хрвата, Муслимана, Албанаца, свих оних који
су и у овом рату поклали онолико Срба колико су могли, а да им се пружила
прилика, питање је да ли би нас било. Читајући вијести које су пратиле акцију
МУП -а Србије ,, Сабља,, сјетио сам се јуриша у којем рођени ратник Григорије
Мелехов, у заносу јуриша, сијече и сијече ,,црвене,, гдје год сабљом дохвата.
Да би се на крају боја, кад се охлади и отријезни у очајању дохватио за главу и
крикнуо : „Кога сам ја то секо,,. А кога до своје, до Русе! Кога је сјекла
сабља у Србији до своје - до Србе. Не спорећи потребу ни једне државе, па ни
наше, да се обрачуна са криминалом и криминалцима ипак се морамо запитати да ли
је та акција могла и култивисаније да буде изведена, с мање насиља и крви, наше
крви, што је најгоре. И како то да ни један медиј није нашао снаге да оне који
су сабљом сјекли и махали позове на опрез, макар када су у питању хапшења,
тортуре невиних људи.
У многим србијанским медијима, грађанске провинијенције, примјетна је
политика упућивања Србије на пут независности. Што ће рећи на пут без Црне
Горе, Космета, а можда и без Војводине. Лако је родоначелнику ове идеје у
Србији Владану Батићу, да се одриче и Црне Горе и Косова, а можда и Војводине,
лако - јер његовом народу је свака држава матична, нама Србима је ова држава
једина коју имамо и нама не би смјело да буде свеједно колика је, и каква је,
држава коју нам наши преци салише крвљу својом племенитом. У Црној Гори готово
сви медији су у вријеме владавине Слободана Милошевића форсирали антисрпску
политику, под плаштом наводног антимилошевићевизма. Да би након побједе ДОС -а
наставили са антисрпском политиком, једноставно, зато што је антисрпска.
Компарацију унутрашње политике медија у Србији и Црној Гори направио
сам из разлога што је и у Црној Гори и Србији увријежено мишљење да се једино у
Црној Гори у медијима форсира антисрпска уређивачка политика. Ни као Србин ни
као новинар који је своју професију схватао и схвата као објективну силу која у
значајној мјери утиче на смјер друштвених кретања и процеса нијесам могао да
прећутим антисрпску уређивачку политику у самој Србији, ово због тога што је и
перфиднија, и закамуфлиранија и куд и камо опаснија и погубнија од оне која се
спроводи у Црној Гори. Колико год то чудно и неприродно изгледало, атак на
српску нацију, њену духовност и културу, иако долази из наводно
најдемократскије земље свијета, спроводи се на класичној комунистичкој матрици.
У црногорским штампаним и електронским медијима то се најпластичније
манифестовало кроз поклич: ,, Доста је било митоманије,,. Кроз ову сулудост
однарођени политичари и новинари здружено су насрнули на српски, нарочити
косовски мит. Како у једном народу не постоји ни једна етничка нити историјска
карактеристика која није у његовом миту записана, како си ако једном народу
уништиш мит уништио и њега, потпуно је јасно колико су овакви покушаји отровни
и опасни. Народ без мита, дио глобалног илити обездушеног и обезглављеног
народа је народ пролетер у духовном и културном смислу. Свачији и ничији. То је народ
грађанин. Нико народ. Народ комуниста.
Трагикомичном изгледа идеја
коју су медијима и институцијама културе и образовања у Црној Гори
„пришапнули,, душебрижници из иностранства, а по којој би требало избацити
српску народну поезију из лектире будући да она распирује национална осјећања.
Шта све владика и пјесник Његош преживљава, сами Бог зна. Такође је видан
притисак на ћирилично писмо које је из црногорских званичних институција
потпуно исељено, нема га ни на билбордима ни на уличним знаковима, нити на
рекламама радњи, фирми, организација. С тога је и основано невладино друштво за
заштиту ћирилице. Богу хвала, нечег се и ми Срби сјетили.
Уређивачка политика медија у
Црној Гори на унутрашњополитичком плану од скора, од уплива њемачког капитала,
биљежи оштар заокрет, те су гласови и залагања за независну Црну Гору све блажи
и усамљенији.
Сјеме раздора, посијано
између Црне Горе и Србије током претходних година, залива се и гаји из бројних
центара моћи. Истина, престали су ноћни упади у храмове митрополије црногорско
-приморске, али и даље се његује лаживладика лажи црногорске цркве Мираш
Дедеић. И даље је шпијун свакога режима, непоменик из хигијенских разлога,
званична културна и мисаона вертикала у Црној Гори...Уз све ово треба навести
да у Црној Гори не постоји ни један српски ни штампани ни електронски медиј.
Сви досадашњи покушаји оснивања једног таквог медија су вјешто угушени како перфидним акцијама
државне безбједности, тако и дјеловањем мангупа у нашим редовима.
Својевремено ми је понуђено
да формирам редакцију и направим лист којим ћемо се одупријети антисрпским
лажима које су тада форсирали црногорски медији. Казано ми је да те новине
требају да штите српски национални идентитет, заједничку државу и митрополију
црногорско - приморску. Када сам обавио овај посао, окупио људе, поставио
новине и именовао их као ,, Дан управо они који су ме поставили су опструирали
излажење новина све дотле док им не наметне свој уређивачки концепт, што ће
рећи док не добију изглед политичког, партијског и његовог личног памфлета.
Како умијем да уређујем новине, али не и памфлете поднио сам неопозиву оставку
прије изласка првог броја. Тако је народ у Црној Гори умјесто српских добио
њиове новине.
Данашња уређивачка политика
гласила ,,ни Давидова ни царска,, помало Монтгомеријева, помало Крофордова,
свачија само не српска (у њима су и придјеви српски и српска избачени из
употребе) чини да народ у Црној Гори овога пута умјесто српских или Онога има
новине Овога и, у томе је сва разлика. И Онај и Овај су се преставили као наше
највеће зло у дом.
Глас Црногораца је гласило
које је прича за себе, и скоро роман о нама. Ријеч је о новинама чија је идеја
била да информативно обједине Србију, Црну Гору и Републику Српску. Но, мало
руках, малена и снага, изузимајући митрополију која је чинила и више него што је
могла. Ниђе не би брата у свијету ни да пожали нити да помогне. Социјалистичка народна партија је у једном како перфидним акцијама државне безбједности,
тако и дјеловањем мангупа у нашим редовима.
Својевремено ми је понуђено да формирам редакцију и направим лист којим
ћемо се одупријети антисрпским лажима које су тада форсирали црногорски медији.
Казано ми је да те новине требају да штите српски национални идентитет,
заједничку државу и митрополију црногорско - приморску. Када сам обавио овај
посао, окупио људе, поставио новине и именовао их као ,, Дан управо они који су
ме поставили су опструирали излажење новина све дотле док им не наметне свој
уређивачки концепт, што ће рећи док не добију изглед политичког, партијског и
његовог личног памфлета. Како умијем да уређујем новине, али не и памфлете
поднио сам неопозиву оставку прије изласка првог броја. Тако је народ у Црној
Гори умјесто српских добио њиове новине.
Данашња уређивачка политика гласила ,,ни Давидова ни царска,, помало
Монтгомеријева, помало Крофордова, свачија само не српска (у њима су и придјеви
српски и српска избачени из употребе) чини да народ у Црној Гори овога пута
умјесто српских или Онога има новине Овога и, у томе је сва разлика. И Онај и
Овај су се преставили као наше највеће зло у дом.
Глас Црногораца је гласило које је прича за себе, и скоро роман о нама.
Ријеч је о новинама чија је идеја била да информативно обједине Србију, Црну
Гору и Републику Српску. Но, мало руках, малена и снага, изузимајући
митрополију која је чинила и више него што је могла. Ниђе не би брата у свијету
ни да пожали нити да помогне. Социјалистичка
народна партија је
у једном
тренутку откупила
контролни пакет акција овог гласила, да би у тренутку када је оно имало 11.000
продатих примјерака што је за Црну Гору поприлична цифра, бројка која омогућава
самоиздржавање листа, смијенила уреднички тим и поставила своје стручњаке чијом
заслугом је продаја за пар мјесеци пала на пет-шест стотина комада. Разлог овом
дебаклу је промјена уређивачке политике листе. Док је први уређивачки тим
форсирао здраву српску политику, дотле је нови тим партијаша спроводио политику
памфлета и породичних албума. Када је након годину дана издавање овако
уређивано гласило довело до банкротства СНП - а враћен је стари уређивачки тим
који је за два мјесеца подигао тираж са непуних петстотина продатих примјерака
на преко пет хиљада. У том тренутку СНП доноси одлуку да се новине угасе. Да ли
је овоме разлог недостатак средстава за даље финансирање гласила или превише
српска уређивачка политика, будући да је СНП партија грађанске провинијенције,
са Црногорцима на челу који воде српско бирачко тијело, није од пресудног
значаја по читаоце у Црној Гори. За њих је важније то што су престанком
излажења Гласа Црногораца престали да имају своје новине. Нажалост, у Црној
Гори ни Народна ни Српска народна странка, ни СНП нијесу имали слуха за ову
потребу, а ништа бољи случај није био ни са браћом у Србији.
У вријеме када је једна партија
у Србији имала мање бирача него што сад има посланика у републичком парламенту
Глас Црногораца је био једино гласило у земљи које је пратило активности ове
странке и њеног предсједника, на начин који је ОВОЈ странки и њеном
предсједнику давао несумњиву предност над осталим странкама из Србије. Након
што је предсједник те партије, познат као шампион београдске демократије,
значајно напредовао, када је један његов интервју могао да подигне рејтинг
новинама, али и читаност, за можда и цијелих пар хиљада примјерака, које су
могле да значе опстанак Гласу Црногораца, затражили смо интервју од Господина,
који је он глатко одбио уз образложење да је он крупна «звјерка» и да државни
медији морају имати предност када су његови интервјуи у питању. Државни медији
му тај интервју никада нијесу затражили, а београдски шампион демократије се
никада није сјетио да према Гласу, новинама које су га његовале када је био
политички немоћан, има и моралну обавезу. Но, са тим господином појединачно и
ДОС - ом уцијело, уопште, смо и раније имали крајње негативно искуство. Када је
ТВЦГ, што ће рећи телевизији гебелсовски разглас сијала најодвратније лажи и
најотровнију мржњу према свему што је српско, Вијеће народних скупштина успјело
је да, ризикујући хапшење људи који су га водили и хапшење новинара који су се
окупили у телевизији ВНС, како би се одупрли медијском терору у Црној Гори, уз
подршку тадашњих власти Србије, покрене овај електронски медиј. Телевизија
Вијећа народних скупштина је, за мјесец дана емитовања програма на простор који
је покривала сликом и тоном, према истраживањима црногорских агенција била
трећа по гледаности, што довољно говори какав је био концепт ове телевизије и
потреба српског народа за једном таквом
продукцијом. Ни она није
била умногоме миљеник српског политичког корпуса само из разлога што
није припадала ниједној партији и пристала да буде под патронатом било којег
лидера. Мрко су је гледали и они, увијек најбучнији, кафански Срби, који тек
након извјесне дозе алкохола подигну галаму-српску причу и тако сви покушаји да
помјере нешто са мртве тачке остају за неку нову кафанску причу у којој једни
другима дијеле признања, убјеђују како су они, не само најбољи писци и
новинари, већ како само они глас дижу и спашавају свој народ од прогона и свих
познатих дискриминација у Црној Гори. А окупити их око неког српског питања у
осмишљеном и модерном пројекту просто је немогуће правдајући то опстанком личне
егзистенције или, би Он, али не може са Оним.
Први посао ДОС -а након
доласка на власт био је да ову телевизију укине. То су лако извели, будући да
смо програм емитовали са предајника у Кошутњаку. Тада смо се писмом обратили
београдском демократском шаптачу са жељом да подржи овај пројект како би српски
државотворни народ у Црној Гори могао да се оглашава преко овог медија. Узалуд смо
тих дана ишчекивали поштара, умјесто њега крај прозора наших привремених
канцеларија минуо је неко и, тако је ништа, по ко зна који пут, постало нешто.
Како су притисци које трпи
српски народ у обје наше републике константни и пројектовани да трају до нашег
потпуног обезличавања, потпуно је јасно од колике би важности било покретање
једног штампаног или електронског медија у Црној Гори. Правдати то немањем пара
само је признање наше немоћи, тим прије, што је Црна Гора и Европи доказала да се у њој теже перу зуби,
него паре Но, како у Црној Гори властима српски медиј не треба, како
црногорској опозицији требају само мандати, како престолонасљедници никада
нијесу постављали питања шта се ради у њиховој ђедовини Црној Гори, осим можда куртоазно,
како у безгрешном Дос-у станују само дјеве и грађани, како интелектуалци немају
пара, чисто сумњам да ће се у том смислу ишта позитивно догодити. Искуство ми
налаже да будем песимиста. А због чега сам онда све ово говорио?! Рекох, да
спасим душу своју! Толико.
/ „СРПСКА СВЕЧАНОСТ“,
Подмајине, 2-23. август 2003. године /
Нема коментара:
Постави коментар