ЖИВОТ ЈЕ ТРАГАЊЕ И ПЈЕСМА ТРАГ ТОМ ВЈЕЧНОМ ПУТЕШЕСТВИЈУ

ЈОШ ТРАЈУ ТИШИНЕ, КАДА ОТАЦ ЋУТИ

 (Радојица Грба, Сан небом шета звијезду“, Књжевни клуб „Далма“, Пљевља, 2009)

            Сан небом шета звијезду, наслов је књиге пјесама Радојице Грбе из Пљеваља, која је један од најлепших дарова које је човјеку могао човјек да подари. Није ријеч о пукој похвали, како је то уобичајено при записима о новим књигама, већ о пјесничком остварењу које тематиком, стилом и зрелошћу казивања себе уписује у регистар књига које се не дају прећутати.

Живот је трагање и пјесма траг том вјечном путешествију. И како би пјесник живо да није увијек негдје између стварног и имагинарног, између земље и звијезда, неретко у небесима. Као дјечак Грба је био у топлом наручју своје мајке док је ноћу лутао од звијезде до звијезде, онако како то сањалачки дете једино уме. И када се присјети те „невјешто скривене жеље дјечака“ пјесник осјећа како „Још трају тишине, када отац ћути“ (Слике дјетињства). Па и дјетињство је чежња као и за „пјесмом момачком“, воденицом, точилом, за тајнама са тавана, дрвеном ралицом...

У тишини која једино, код Грбе, траје „када отац ћути, пјесник покушава оживјети - Завичај, огњиште и као да покушава наћи мелем за раном што сто сагоре „греда темељуша“ и од ње оста само угарак, и „уђе студен“.

И када застудни, кака се чини да нема излаза, када се ни к небу нема куд, ни у сну, појави се отац, „бане на кућна врата“, појави се светлост, сузе радости и молба, коме друго до Господу, „Боже што није са нама, Сваки дан“. Тај ријетки у дјетинству сусрет са оцем, његов долазак кући био је и за пјесникову мајку, не само израњање из мрака, већ и тренутак среће и радовања и као да не вјерује да је то „стварно ОН“.

Тај ријетки сусрет са оцем у дјетињству пјесник овјековјечи:

„Пије се врућа, чита здравица/ Теку мушки разговори/ Ми се тискамо/ Не дишемо/ И када приче далеко оду/ Кришком пузећи испод клупа/ Хватамо кроз врата слободу“, (Очев долазак).

И Она која нас на свијет донесе, Љубављу и бригом задоји, те наше вечне мученице, Мајке наше, вечна и непресушна иснспирација је проговорила и у песми „Мајчина смрт“, у којој песникова морална громада „пада као стабло“. То је тренутак у ком песнику Грби и љубав и смрт подједнако бљесну, транутак у којем сузе покушавају да измаме мајчин последњи осмех, када се песник пита: „Коме добро јутро назвати/ Када мајке не буде више...“. И поново, коме другом, до њој и сјећању. Сјећању на мајчине даре, записе за добро здравље, исписане жеље „искривљеним словима“ на „хартију од хљебног џака“.

Потом се више и не снива. Свако је на небу једну од звезда крстио именом своје мајке, па тако и овај песник у звезди-ватреној птици прати мајчине трагове, сазвежђе. И може то човјек, тек песник, док му „Моћ лежи у вени“(Узлет).

Ако је сачињеније поезије дар бога, онда је засигурно љубав дар срца. Тако је и доживљава и предочава песма „Дар срца“. За Грбу је реч сечиво које кад „нежно“ расеца оставља трајне ожиљке, али и милосрда, тиха и нема док изговара реч љубав. Привржен лепим речима као сновима песник Радојица Грба мисли на „потоњу уру“ и оно што ће након тога бити, глас који ће остати и зато признаје да се плаши плахих и злих људи, јер зна да „им траг пећара срам“.(Срамота). А човек, неретко заборавља да је „Живот крај/ Који Траје.../ (Трен).

Пјесник је подједнако забринут за судбину човека јер „Смрт виси / Попут страшила“, али и да добро у човеку увек победи и онда када изгуби наду за новим крајичком неба и код другог човека „љубав пресади“, уместо што је „Човек зинуо/ На човека“. (Ничије вријеме).

Поезија Радојице Грбе родила се у завичају, васкрснула из упрета детињства, из мајчиних недара и очеве скривене љубави.

Било би неправедно а не рећи да је књига у многоме добила и другу димензију поимања захваљујући дивним цтрежима Марка Марјановића Марија.

Новица ЂУРИЋ

/ 25. мај 2010. године /