НЕ СПАВАЈ ДОК ЈА САЊАМ, ТРЕБА МИ СВЕДОК...

Новица Ђурић, /ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ/, Књижевна задруга Српског народног вијећа/Орфеус, Подгорица/Нови Сад, 2009)

Када песник каже: Не спавај/док ја сањам,/треба ми сведок; или: Ноћ је/ и не да се преварити; па затим: Кишо, падај/олакшај небеса/кад човек не уме/ ти плачи; када каже: Земљо, оплоди/свако зрно/и не жури да повијеш/што се роди; или: Не терај злобу да пише/није сигурна рука/која у страху преноћи/а јутру се весели./Светлости, пред нама је тама/остави љутње, не ремети слова/и кад видиш што други не виде/стави тачку, онда морамо померати прстом полако, слово по слово, ред по ред, срицати да бисмо брже прочитали, и веровати да је песник искрен човек, ма колико то било наивно.

Јер он је створен да буде искушаватељ.

Ипак не мислим да му због тога, или да му баш због тога, не треба веровати, ако ни због чега другог а оно због самог текста и његове немирне ћуди која се тек преко наше наивности може оплодити.

Тако је и са песником Новицом Ђурићем. Тако је и са његовим песмама.

Они који су га читали раније, чули су некад да се та поезија рачвала, да је понекад и вијугала – од делимично затворене, интимистичке поезије, прожете местимично националном носталгијом, преко на махове ерудитивних дискурса, до онога што бисмо могли назвати животом песме на тротоару, да би у овој новој књизи «Јави ми да сам жив» та крива протекла поред самог једра исповедништва, поред онога што зовемо сопство, лично, аутобиографско.

А тада првенствено мислим на завичај. Има ли ишта сопственије од порекла? Можемо ли да будемо ишта више него што смо завичај?   

Тај стални однос и занос човека завичајем, није само однос и занос песника ветром и мирисима, песком и речним таласима, обрисима ливаде и слободом детињства, него и оним најфинијим, заумним, апсолутно неизрецивим импулсима који струје између ока и апсолута, сенкама и слутњама које су изнад сећања, које су равне књизи – апстрактне и виртуелне све док их не примимо и осетимо; па онда живимо у њима као у новом свету и поретку, на граници – појединачни, али опет не сами.

Можда је то завичај?

Али он не постоји без људи – људи су његово основно градиво – и најмање је важно како ћемо их видети: као мајку, сестру, зимске вечери поред огњишта и у грозници, са неким нејасним силуетама на таваници, као препланули очев торзо и мирис зноја док са плећа стреса искрице пшеничне плеве, пред сумрак...

Завичај не постоји без људи, завичај не постоји без мита, не постоји без сећања на слободу...

И зашто је, онда, у томе важна песничка реч?

Управо нова књига поезије “Јави ми да сам жив” Новице Ђурића даје једним делом одговор на ово питање, макар одговор песника на непознанице постојбине и оно што га је на известан начин учинило и човеком, и песником, и бићем емоције.

Зато не треба бежати од речи да је ова књига – књига исповести, књига аутобиографије, колико год то у некој крајности зазвучало као парадокс, као апсурд.

Са друге стране, износећи оваква запажања, улазимо у опасност помодности, па се некако све више и све чешће устручавамо да признамо и препознамо емоције, бежимо од њих као од невероватног, не верујићи више ни себи, ни слици, ни поезији, ни вери у поезију и себе...

Када се после свега запитамо речима Миодрага Павловића -  шта се са песничком речју збивало кроз време – можемо да дамо не само књижевноисторијске одговоре о развоју песништва, изменама манира и школа, праћењем смењивања говора и мелодије,  какве можда претпоставља ово питање, него и да одговоримо, на примеру Новице Ђурића, да је његов песнички пут, иако наизглед праволинијски, у суштини био трагање за коначним, или бар, предконачним исказом, у којем се као константа, често негде у позадини, препознаје вера у херојско доба, Византију, православље, у звона Патријаршије, у Косово, и косовску Црну Гору.

Твораштво мора да буде енергија за себе, чест која се жари негде на путу између зачетка мисли и Бога, да би опевало живот онакав каквог га зна, без обзира да ли је био раван одразу који видимо у стаклу песме.

И на крају, ко зна чији живот ми живимо, чије речи изговарамо, чији живот живи Новица Ђурић, и ко ће после њега наставити да живи тај «његов» живот.

И опет би овде ваљало умешати Павловића, па поновити - У слутњи катастрофе ствара се са највећим поуздањем у отпочињање.

Та слутња иманентна је Ђурићевој поезији од најранијих песама, па можда због тога, они који су пратили стваралачки пут овог песника, не могу а да не примете оно што смо већ на неки начин рекли – опчињеност почетком, и то не само као стваралачком силом и чином, него и речју као неисцрпним извором, и језиком који тежи да се отме, да се изобрази, да постане сам себи сврха, језиком који жели да буде прогнан, да се излучи из времена и простора говора, и онда опет врати у њега као нова архитектура, у чијој се конструкцији издваја апсолутно нов сензибилитет и смисао. Такав двосмерност језика је реакција, узнемиреност из које се ослобађа песма, али без тежње да раздвоји небо и земљу, да повуче јасну линију хоризонта по којој би се онда знао крај, него више да замрешка, да зајари ту међу и меко пресвуче боје царстава истог творца.   

Можда баш због тога Новица Ђурић жели и тежи да буде аутоинтерпретативан, да му се у поезији ослободи интимизам накупљен још из сенки предака, да емоцијом разуме свет у којем не живи само Бог, него и песма о њему.     

Миодраг Павловић каже – «Поезија је реч у највише значења и општење у највећој осетљивости”.

У таквом песништву поверења и искрености има места за све, јер је оно песништво интиме, оне најдубље, најскровитије која се тек где-где, кроз стих или реч наслути, па онда нестане, а затим постане још тајновитије, толико да читаоцу остаје само варљив осећај, као несигурно сећање на мелодију, призвук, иза кога потом остаје оно метафизичко – има прилика у животу када је све само бол и јад.

Након свега поставља се питање да ли је Новица Ђурић песник реминисценције – песник сећања или песник овог тренутка, овог часа; а одговор би у сваком случају могао бити обостран. Истина је да је Ђурић и у овој књизи емоционални песник, који је такав и у оним горким, најтежим тренуцима, када је надвијен не само над општи човеков бол, него и над укупно страдање свог народа, када у горчини мора да крикне, да покаже где се налазе вредности до којих се може доћи само најдубљом вером, молитвом и позвањем.

Уз то, не сме се заборавити ни дубока моралност која стоји као врховни закон и човека и поезије и њихових односа.

И у овим стиховима се види да се смисао људског живота исказује у конфликтима, јер човек припада двама световима – космосу и хаосу, да је неизбежна антиномија између онога што човек јест и онога што треба да буде.

Извесно је, дакле, да се највећи конфликти јављају у уметности, што чини и да се велике уметности утемељују управо на том феномену, који песник може да изрази јасније и целовитије од философа.

Управо зато Артур Либрет тврди да «то што можемо да се смејемо под боловима, показује снагу слободе».

Из тога произлази да је проблем моралног двојан – да добро захтева зло, слобода законитост.

Песничка слобода није ни милиметар од изворне песничке дуалности – песме и антипесме.

А цела песма Новице Ђурића, цела ова књига пред нама могла је, па се и завршава рефлексијама, епитафним целинама, које откривају ту другу димензију песника.

Он у том последњем поглављу књиге «Јави ми да сам жив» каже: Ако не умерем/ко ће ми веровати/да сам живео (у песми Смрт) или Ако ћу се преселити у вечност/ваља мислити како ћу радити (песма Вечност), па затим: Речима злати/нека осете/како је племенито/добру реч даривати (у песми Реч); коначно у песми Грех: Грех,/беше грех/у свакој речи/коју изговорих/мимо твоје,/Господе.

Само овако кратак преглед неколико песама сврстаних у једну целину, као расплет на крају књиге, показују сву орфичку опкриљеност, а варирање апсурдних и логичких премиса откривају баш ону вечну запитаност над вечним дилемама – прапроблемима, који стоје као трансцедентална тежа над људским животима.

Оне су истовремено и антиципација неког новог надискуственог живота, који по Ђурићу претпоставља успостављање етичке равнотеже и чување оне речи о којој говори Творац на почетку обраћања човеку.

“В начале бје Слово”- «Искони беаше слово...» - «У почетку беше реч».

Ђорђе Брујић