ЋУТКЕ НАМ НИЈЕ МРИЈЕТИ

РИЈЕЧ СИРОЧЕ А НАРОД БЕЗ РОДИТЕЉА

Високопреосвештени Митрополите Црногорско-приморске Митрополије СПЦ господине Амфилохије, архиепископе Тобољски и Тјуменски господине Димитрије, часни оци,

браћо моја - господо племенска, уважени гости,

            Обавезаше ме моји племенски прваци, не би ми друге - морах да нешто зборим а ријеч ми се не да.

           Наша је ријеч, мудри Владико, у Гори Црној од поодавно сироче а мој народ без оба родитеља.

            Нити сам који да говорим, а ћутке нам није мријети.

           Шта је чинити народу чије слово не збори, чије писмо још само на крстачама наших предака свједочи да су , на овим просторима, и Срби некада живјели.

           А Богу хвала, живи смо. Често помислим какве ли несреће када нам руке осташе пусте а наше биографије исписане туђицом. Нама је једино преостало да се српски у Црној Гори, у 21. вијеку, разумијемо усмењачењем, да једни другима са лица читамо, да се збрда на брдо довикујемо, да гласника из братства и племена к вама на Цетиње шаљемо, да гледамо и не вјерујемо шта нам браћа под Горицом и Ловћеном раде.

           Наша су врата Црногорци запекли нашом једнородном лозом а широко их отворили туђинцу. На њиховим праговима мањинци стражаре, чувају нашу крв од нас. Они који су се увијек борили против државности Њиове и Наше Црне Горе. Зато та њихова Црна Кућа, са црњом памећу тешко може ускоро васкрснути у Бели двор. А за наше Дворе одавно се сазнало. Једино никакао да се сазна да смо похарани, протјерани, обесправљени, ућуткани па завађени, хушкани да брат удари на брата свога не би ли искрварио и умро од најтеже братске ране.

          Све што је наше проглашава се анахроним осим кад смо у неслози и разбратству. Не бити Србин је Европски. Одрећи се свог језика, писма и вјере - то је цивилизацијски. Порушити гробове и нерадовати се потомцима је интернационално. А наша интелектуална нејач никако да се запита како би се казивали и по свијету препознавали да не миришемо на мошти наших светаца?!

           У торове су нас спратили. Ни тамо се сабрати не можемо. Ускоро ће почети велико пребројавање. Изборимо се, макар, да нас пишу како се будемо казивали. Помозимо једни другима како нас Бог учи. Банимо у памет нашој амнезираној браћи. Да се бар зна да смо још ту и да нас има.

          Само у нашем језику, пречасни Владико, има једна ријеч - ниједнавјера. Умножила се, пустила коријење, клија туђицом и братском мученицом, отиче нашом вододјелницом, а на нашим пшеничњацима само земља испосница. Не жањемо, јер се не надамо. Каква је вајде од земље кад је од људи није.

          А пред народом су бројни суварци много пута стали. Нас још има а тамо њих како да никада није било. Само онај живац неда се скршити. Није ни наше да га савијемо. На нама је да се саберемо и у памет дозовемо, кренемо са свеколиком памећу, вратимо што је нама припадало, туђим да се не позоримо, само своје да Божјој свјетлости вратимо.

           Саберимо се пред нашим светињама како нам је и од Бога казано, без политичких трговаца и трговине, јер мало је шта још њима остало вриједно да би могли скупо продати.

И у свијет морамо да кренемо. По наше а не по њихово. То нијесу наши политичари никада ни тражили. Зато се народу давало и догађало понајвише тога мимо његове воље. А ко се Божјој отме и народној успротиви тај је све путеве погубио. Зато је последња ура да кренемо нашим путем. Владико, народ на тај пут креће, јер вјерује Ви сте први путник.

/ На дан проглашења Св. Саве за крсну славу свих црногорских племена Вијећа народних скупштина Црне Горе, Подгорица, 26. јануара 2003. године/