РЕЧ СЕ ЧЕСТО И ОТМЕ

ИНТЕРВЈУ: Новица Ђурић, писац и новинар

 Новица Ђурић рођен је у Дријенку код Колашина 1956. године. Објавио књиге песама: Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986) и друго издање (1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), књигу поезије за децу Милица словарица (1999); књиге прозе: Мој разговор с њима (1990), Светлост и сенке под Ловћеном (2008). Приредио књигу сећања на проф. Вукашина Вукчевића - Вуко, мит који се сам уздигао (2008).

Књига Десанка Максимовић - Жена која је само волела је његова дванаеста књига.

Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.

Добитник је неколико награда за књижевни и новинарски рад.

Живи у Подгорици, новинар је „Политике“. 

О новинарству

“Жена једног угледног новинара, ја га најбоље познајем, рече ми једне прилике:

            "Знаш Новице како ја "кунем" ћерне неких мојих колегиница?"

            Зачуђен,  упитах је: “Како?”

            "Дабогда ти се ћерка удала за новинара", одговори она.

            То је једана половина новинарства. А друга -  жеља да у "свет" пренесеш покоју лепу реч, мисао по којој ће те памтити. Реч, дакако, због које ће те и мрзети. А реч се често и отме. Живо је то и не да се увек "у ланце везати ". Најпре, када је прека, разбежи се и допре где пре никада није стизала. Новинарство је љубав. Опака болест. Неизлечива. И не жалим што никада за њу нисам потражио лековите траве”

           О положају

“Какав положај? Па о томе могу говорити само функционери и делом посланици. Они су незамењиви и на јаслама државе. Цео народ за њих дела, док они брину о његовој судбини. Положај новинара у Црној Гори не зависи само од тога да ли сте најбољи новинар, већ да ли сте уз власт или ту негде близу онима који се нешто питају. Увек је било и биће у Црној Гори – новинари су "зло" без кога не може ни једна власт. Тако су новинари подељени на пожељне и добро плаћене – док служе, и оне који служе народу, вери, писму и језику – на рубу егзистенције. Истина, сада имамо и не мали број новинских “рокфелера”, чији носачи диктафона "за срце уједају" све оне на које њихове газде покажу прстом. А колика су брига демократске и правне државе довољно говори чињеница да новинаре прогоне, осуђују и убијају. Криваца нигде. Ни налогодаваца. Треба ли томе коментар?”

       Новинарство Црне Горе и окружења 

“Све је то једно велико море. Лепо трепери док је мирно, а непријатно је кад се заталаса усред буре. Чини ми се да су "ловци на године рата" постали "дегутантни гутачи" свега што се није могло прогутати никада пре новинарсво. Сада имате у Црној Гори и скоро свугде у окружењу, и независне медије и њихове новинаре. Осим тога, себе називају и професионалним новинарима. Колико су били независни и како су почињали своје независне кораке, томе не требају посебни коментари. Колико су професионални није непознато. Још увек су неке "старе редакције" примери “чојства новинарства” у окружењу. Такве новине на нашим просторима као да нема. Биће. Време је мајсторско решето.”

        О дописнику

“Много је лакше бити новинар у редакцији него дописник. Дописник је новинар који мора да зна написати све - од вести до репортаже, од теме до коментара, мада би то морао знати сваки новинар. У редакцијама новинари се специјализују за једну област, а дописник мора бити најмање"специјалиста опште праксе", све да забележи и редакцији на време пошаље. Дописник је у свим дешавањима "сирак туђи без иђе икога". Истина, та усамљеност има и својих предности. Пчели је најлепше док је на цвету, много је зуке у кошници.”

        О Награди за животно дјело

“Награда је дар од колега. Признање је сведок да се нисте узалуд родили. Једино је остао сиромашан човек који је живео бадава. А да не буде тако, за живота треба сејати. Неко ће пожњети - сејач, или неко други. Свеједно. Важно је да проклија. Како си садио тако је и ницало. Ја сам свако семе брижљиво похрањивао и вратило ми се. Тек ће да се оплоди. Увек Богу на дар. Па и награде су, делом, и Божја воља, којој целим бићем служим. То је награда.”

    

Разговарао: Мирко Јаковљевић

/ Колашинске новости,17. јануар 2010. године /