Новица Ђурић рођен је у Дријенку код Колашина 1956. године. Објавио књиге песама: Трагом
живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх
од сличности (1986) и друго издање (1987), Кућни тамничар
(1990), Божја дјеца (1996), књигу поезије за децу Милица словарица
(1999); књиге прозе: Мој разговор с њима (1990), Светлост и сенке под
Ловћеном (2008). Приредио књигу сећања на проф. Вукашина Вукчевића - Вуко,
мит који се сам уздигао (2008).
Књига Десанка Максимовић -
Жена која је само волела је његова дванаеста књига.
Заступљен је у неколико
антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик.
Добитник је неколико награда за
књижевни и новинарски рад.
Живи у Подгорици, новинар је
„Политике“.
О новинарству
“Жена једног угледног новинара, ја га
најбоље познајем, рече ми једне прилике:
"Знаш Новице како ја
"кунем" ћерне неких мојих колегиница?"
Зачуђен, упитах је: “Како?”
"Дабогда ти се ћерка удала за
новинара", одговори она.
То је једана половина новинарства. А
друга - жеља да у "свет"
пренесеш покоју лепу реч, мисао по којој ће те памтити. Реч, дакако, због које
ће те и мрзети. А реч се често и отме. Живо је то и не да се увек "у ланце
везати ". Најпре, када је прека, разбежи се и допре где пре никада није
стизала. Новинарство је љубав. Опака болест. Неизлечива. И не жалим што никада
за њу нисам потражио лековите траве”
О положају
“Какав положај?
Па о томе могу говорити само функционери и делом посланици. Они су незамењиви и
на јаслама државе. Цео народ за њих дела, док они брину о његовој судбини.
Положај новинара у Црној Гори не зависи само од тога да ли сте најбољи новинар,
већ да ли сте уз власт или ту негде близу онима који се нешто питају. Увек је
било и биће у Црној Гори – новинари су "зло" без кога не може ни
једна власт. Тако су новинари подељени на пожељне и добро плаћене – док служе,
и оне који служе народу, вери, писму и језику – на рубу егзистенције. Истина,
сада имамо и не мали број новинских “рокфелера”, чији носачи диктафона "за
срце уједају" све оне на које њихове газде покажу прстом. А колика су
брига демократске и правне државе довољно говори чињеница да новинаре прогоне,
осуђују и убијају. Криваца нигде. Ни налогодаваца. Треба ли томе коментар?”
Новинарство Црне Горе и
окружења
“Све је то једно велико море. Лепо трепери
док је мирно, а непријатно је кад се заталаса усред буре. Чини ми се да су
"ловци на године рата" постали "дегутантни гутачи" свега
што се није могло прогутати никада пре новинарсво. Сада имате у Црној Гори и
скоро свугде у окружењу, и независне медије и њихове новинаре. Осим тога, себе
називају и професионалним новинарима. Колико су били независни и како су
почињали своје независне кораке, томе не требају посебни коментари. Колико су
професионални није непознато. Још увек су неке "старе редакције"
примери “чојства новинарства” у окружењу. Такве новине на нашим просторима као
да нема. Биће. Време је мајсторско решето.”
О дописнику
“Много је лакше
бити новинар у редакцији него дописник. Дописник је новинар који мора да зна
написати све - од вести до репортаже, од теме до коментара, мада би то морао
знати сваки новинар. У редакцијама новинари се специјализују за једну област, а
дописник мора бити најмање"специјалиста опште праксе", све да
забележи и редакцији на време пошаље. Дописник је у свим дешавањима "сирак
туђи без иђе икога". Истина, та усамљеност има и својих предности. Пчели
је најлепше док је на цвету, много је зуке у кошници.”
О Награди за животно дјело
“Награда је дар
од колега. Признање је сведок да се нисте узалуд родили. Једино је остао
сиромашан човек који је живео бадава. А да не буде тако, за живота треба
сејати. Неко ће пожњети - сејач, или неко други. Свеједно. Важно је да
проклија. Како си садио тако је и ницало. Ја сам свако семе брижљиво похрањивао
и вратило ми се. Тек ће да се оплоди. Увек Богу на дар. Па и награде су, делом,
и Божја воља, којој целим бићем служим. То је награда.”
Разговарао:
Мирко Јаковљевић
/ Колашинске новости,17. јануар 2010. године
/
Нема коментара:
Постави коментар