ПРВИ РОМАН О БАЈУ ПИВЉАНИНУ И СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ

ЗЛО УМИЈЕ ДА СЕ СКРИВА

         / Коста Радовић, роман „Вртијељка“, Подгорица, 2008. године /

          Књижевна јавност Црне Горе, не само она, биће пријатно изненађена, када помно исчита „ Вртијељку “, први роман о Бају Пивљанину и Светом Василију, о Старој Херцеговини, у доброј мери и о црногорским племенима, о приморју, и о Отоманском царству у другој половини 17 века.

         Аутор романа, Коста Радовић, исткао је дело елементима романа времена, романа идеја и романа простора исписујући причу истине, догађаја и места збивања.

         Књижевним изразом, како то примјећује у поговору др Вукашин Баћовић, писац открива грех и злочин „ али не само моћних него и брата према брату, препарирања читавих народа да постану инквизотори, ледено равнодушни пред очитом људском трагедијом, уништење иконе и човекове природе и одсуство покајања због свих тих и других злочина и грехова “. Када је реч о елементима простора онда је она очита с обзиром да је тема романа хајдуковање Баја Пивљанина и честе сеобе епископа Василија, касније Светог Василија. 

         Роман има свог Казивача који ретроактивно приповеда кроз форму дневника, монолога, догађаја, итд.

         Онако како је Радовићев јунак, Казивач, лопту од глине, златног праха и воска чувао, увијао и замишљао као земљину куглу, кроз све голготе, тако је и Коста Радовић пером особеног романсијера успе да бројне историјске догађаје, збивања и личности издвоји из општости  и уткао у непрекидно приповедање, веома модерно, мудро, казивајући све несреће и патње кроз активне ликове који су одиста били стварни у трагедији српског народа и били жртва. Таквим начином увођења ликова у догађаје и време успео је да реши тешко решиву списатељску енигму историјског романа, односно умијеће трансформације историјске грађе у умјетност.

Ако би се говорило о идеји романа онда је она вероватно исказана у речима писца: „ Све се плаћало главом, а глава сува па се пресвлачи“. Јер и Бајо Пивљанин је зарад части, вере и слободе своју главу оставио у борби на Вртијељци. Његову главу, осјече неки турски војник – Црногорац. Опет се Радовић и овдје дотакао библијске приче о Авељу и Каину у којој оштроумно запажа да је братоубојица све више, као да је већ вековима на сцени закон: издај или убиј брата, па живи! Писац каже: „ Вријеме глава се наставља и нема одговора зашто не пролази, а то није живот него заједница злочинаца “.

         Ређајући слике догађаја, подвиге и јунаштва Баја Пивљанина и његових јунака, оних после битке на Орашју: спаљеног манастира Довоље, на реци Тари, бројне зулуме по Херцеговини и Црној Гори, свакако најупечатљивије су две слике о тим страдањима. Прва је о трагичности српског народа у Херцеговини.

         „Многе војске су се тог љета узмутиле и откидале чеда са прсију мајки. По цијелој Ерцеговини – црне мараме подупирале су небо и то небо – тужбалицама оглашавале до бола! У тужбалицама су, као опаљене шуме, призивале Баја, да доди прије крвава облака!“

         Друга, учесник битке на Вртијељци, Марко Пивљанин, предосећајући да ће сви изгинути бранећи Манастир и Цетиње каже Бају: „Нама је Бог одабрао Вртијељку да нас врти у времену и кроз времена. Тако нама се исписало. Да ребра неба држимо у зубима“.

         И као да се писцу догоди сновиђење, као и његовом Казивачу разли мастило хартијом: „Сан је најтачнија стварнос!... Свијет је иза... тамо негдје, гдје из жртве клија живот као на води цвијет...“

         Не би овај роман, на око 300 страна, био тако вредан и тако мајсторски литерално исткан и снажан да у њему нема и оних слика када Свети Василије саветује побратима Баја: „Чувај се нашијег кнежева као Турчина који се дигао из гроба са мачем “.

Тешко је целе векове, догађаје и страдања српског народа кроз причу о Бају, Светом Василију, Старој Херцеговини... сажети у један дијалог Архимандрита и ђакона, крај извора, али се усуђујем да га идентификујем у овом роману. Након што Архимандрит упита ђакона је ли сунчано и овај му потврдно одговори Архимандрит упита:

„ А видиш ли таму?“

         „ Не видим, оче “.

         „ Ја је видим. Свака светлост сем Господње, има и таму. То је она прича о добру и злу. Зло умије да се скрива “.

Новица Ђурић

/ 6.фебруар 2008. /