ЧОВЕК КОЈИ МИСЛИ, ПЕВА И ВОЛИ

Новица Ђурић, / НЕВЈЕРНО СРЦЕ /, Књижевна задруга СНВ, 2013. године, Подгорица

 

 Шта је живот, ако није љубав?!

Велика је љубав кад је има. Тад је једина истинита бајка.

         Ако је и нема, то је сан да ће је бити. То је питање опстанка и живота и љубави. Зато је и љубав која се сања велика, ако постане песма која кипти од искрености.

Новица Ђурић зна да без потпуне искрености не треба и не сме се певати о љубави. То га је руководило у певању ове збирке, чијим је странама раскрилио душу.

Љубав је питање постања и опстајања света. Ону реч којом почиње Библија Ђурић прима овако: И би реч. И реч би љубав. Она је мит о постању света, одвајкада, од љубави Адама и Еве, до љубави које се данас започињу. Сваком искреном и трајном љубављу се свет препочиње. Само у свету без љубаву, ето апокалипсе, што нас упућује на то да смака света неће бити.

Љубав је природна појава у свим облицима живота, као ништа ново, а увек ново под сунцем, под којим се зачиње и испољава. Кад се она дела, више је има. И кад је себична, велика је општа радост.

Новица Ђурић пева љубав по животним приликама. Враћа му се љубав у завичају у свим лепотама и опасностима. Пева је у узлету са птицама. У шуми када риче са јеленима. Пева над извором који се прво не да пити, а после првог гутљаја повећава жеђ.

У шездесетак песама испевао је пун пут љубави, од слутњи, сусрета, остварености када се узајамно једно другом дају на чување. Најзад, када се љубав преноси на потомство. Песме су испеване и у везаном и у невезаном стиху, о љубавима како невезаним, тако и везаним распусним, или у скрупулама.

Већ само ово певање руши неке песничке предрасуде о певању о љубави, нарочито оне које важе у средини у којој песник живи, воли и пева. Ту се подела песништва на епику и лирику још увек зове вуковски – мушке и женске пјесме.

У писму којим ми је проследио овај рукопис да испишем своје утиске, Новица Ђурић се вајка како је на простору српског језика у Црној Гори ретко певање о љубави.

Горштаци и децу милују криомице. Међу њима влада пословица: „О жени нема пуно разговора.” И највеће љубави ретко јавно признају.

Изгледа да су песници горштачког порекла веома одани наслеђу, колико поносни, толико срамежљиви и клоне се певању интиме, као да љубав ни у најтежим мукама не би одали. Њихов понос је епски, а лириком би открили меку душу. Такво признање би им се чинило разголићивањем.

Дакле, тешко је певати о љубави тамо где је и у Његошевом опусу скрајнута песма Ноћ скупља вијека.

Новица Ђурић се усудио да крене између сна и јаве. Ту храброст он, више као захвалност, мање као изговор, или некакву одбрану, приписује срцу. Сведочанство те одважности је ова збирка, коју насловом одређује.

Срце је, по њему, симбол живота и јемац љубави, јер кад се човек упита: јесам ли жив – срце је неоспорна јавка, а кад посумња у љубав, само га срце од сумње може одговорити.

Зато су ове песме испеване по срцу и у виду мирног и сагласног разговора са срцем, који на моменте бива и жешћи.

Судећи по наслову, Новица Ђурић нешто своме срцу и пребацује, као да се само даје чешће без његовог знања.

У неким песмама песник делује и затечено – „Кад нове љубави погасе звезде”.

Новица Ђурић је као новинар одан слободном писању. Ако верујете да је љубав слобода, а шта друго може бити, читајте и ове песме у којима се чувањем љубави чува и карактер човека који мисли, пева и воли.

 

Милован Витезовић