ГОВОР КРИСТАЛА

Новица   Ђурић:  „БОЖЈА  ДЈЕЦА",   Ободско  слово, Подгорица, 1996.

         Књига пјесама „Божја дјеца" Новице Ђурића, коју чини осамдесет седам пјесама, распоређених у лирске кругове: Црни петак, Колективни идиот, Историја болести, Извори изнова, Камени праг, Мртве слике, Узалудни летач, Невидљиве страже и Кућни тамничар, врсни је лирски еп о свијету и пјеснику у чијем се пјесничком исказу нашао згуснут у кристале лирског говора, драматичног дијалога пјесниковог са животом у времену несигурном и суровом и за њежниће и за грубиће, а нарочито за лиричаре који упозорава да „ријеч племениту нико више не изговара"  и да „нико више не разговара/ријечи одлазе у празно".

         Овом књигом пјесама Новица Ђурић је досегао зрелину и пунину свог лирског словоплета. Ријеч је о књизи пунаној као зрело зрно у пунаном класу пшеничном, наточено сунчевом смолом и натоком. Поодавно нијесу словослагачи слагали цјеловитију и пунију књигу лирике на српском језику. Иако је ријеч о пјесничком избору и о тридесет нових лирских штива, књига пјесама „Божја дјеца" је пјесничко откровење у садашњем пјесничком разногласју.

         У свом лириковању пјесник Новица Ђурић опрезно пјешачи ријеч по ријеч, крећући се пипањем - пип по пип, па још опрезнијим погледивањем ка врху до ког ваља прећи све замке језика и освајати све изразне начине, све док се не освоји своја мелодија и властити калуп свога словоплета, како би био само себи сличан. А то се лако не постиже. То полази за руком само само-својним играћима ватром, а ко се ватром игра и у тој игри не изгори, а истински гори творачким пламом, тај је онај храбри и прави, који воли самог себе и који се диви својој људској моћи, коју даје Бог, да изговара ријечи. Прави лиричар говори ријеч по ријеч. И црква је мислила ријеч по ријеч. Ни неимари не чине другачије, него кам по кам зиданица. Тако је настала и Ђурићева риданица над својим свијетом и временом „Божја дјеца".

         Није лако доћи до свога текста   до  своје мелодије, до сихурности свога гласа у пјесничком многогласју, а подвиг је досегнути до свог згласја, а лиричар Новица Ђурић је то досегао у свом лирском словоплету од осамдесет седам пје-сама именованом „Божја дјеца", у ком говоре сва времена српског језика: давна и садашња, митска и историјска, тадашњица и садашњица, витешка и издајничка, и њихова и људства и нељудства сојско несојско, Обилићи и Бранковићи, сви што их је живот сијао и смрт жњела, јер су сва времена језиком именована и повезана.

         Пјесник Новица Ђурић и претјерано огољује свој поетски исказ, крећући се гномском изусту, тој врховној врлини поетског говорења, долазећи у ризик да свој лирски говор оголи до кости. Само од афористичких сјевова стила: „убијамо се као звијери/јер себе разјаснити не можемо", „да сакупим слова/зазидане ријечи", „то је моја кућа/прва замка слободи", „и све је за-вијано/без ријечи", „кућа је моја кошуља/с откопчаним дугметом", „размеђио сам све међаше", могла би се исписати читава збирка поетских гнома које као кристали бљесковито говоре из књиге „Божја дјеца", која је врсни говор лирских кристала, говор класичан и модеран, само није, засигурно, постмодеран, већ поетски говор за који слободно кажем да врхуни у данашњем лирском вишегласју.

Момир Војводић