 |
| Зоран Жижић |
Пише: Новица ЂУРИЋ
Када је Телевизија Црне Горе објавила вијест да је преминуо Зоран
Жижић Жиле тешко да је било повјеровати из најмање два разлога.
Први, јер је Зоран био увијек бржи од живота бар онолико колико
је био спор на ријечима које је циједио како прејака не би убила човјека.
Други, што је ту тужну вијест управо објавила државна телевизија
која је много жучи протекле двије деценије излила на свакога ко није био као њихов
идејни вођа уз обавезно доказивање Монтенгринства, што ни изблиза није што и Црна
Гора. Да овдје не би било забуне, Црна Гора је кућа свих – Црногорца, Срба, Муслимана,
Албанаца и осталих да не бих у набрајању некога заборавио, али то није Монтенегро.
Није, ма како преводили Монтенегро, па и онда када многи тврде да та ријеч у преводу
значи – Гора Црна.
А добри црногорски обичаји, јер ако напишем православни одмах
ће рећи ето Српски, вјековима су налагали човјеку да прашта, ако не за живота оно
макар на самртној ури. Вјеровао сам да смо у Црној Гори достојни самртне уре свакога
човјека одлазећи на комеморацију Зорану Жижићу. Сједох негдје скраја, у средњим
редовима.
Тако и треба, мислим, прва два реда су за његове другове из оних
институција у којима је радио. Сјешће ту колеге професори са Правног факултета,
колеге из Владе Црне Горе и црногорског парламента па и они с којима је писао Устав
ове државе... Чудим се, док се ближе последњи минути до десет сати, за када је заказана
Комеморативна сједница, у сали се не појављује нико из поменутих институција изузев
двије професорке са права, један министар и двије сараднице из времена Жилевог потпредсједниковања
Владом. Опет се надам, велим себи има још времена, они су навикли или да стигну
минут прије почетка или да малкице закасне, и тако и на комеморацији дају значаја
себи вјерујући да је и такав догађај дио политичке промоције. Каква ужасна навика!
Почне комеморација о Зорану словом Андрије Мандића и Радована
Асановића и без минута ћутања. То се да разумјети, понијела их емоција.
А шта понесе људске и државничке обавезе државе Црне Горе, њене
владе и скупштине. Као зрневље позобаше Фендаци, како је Зоран у шали говорио за
неке своје познанике. Да, Фендак, она птица коју у том царству сви по изразитој
ружноћи препознају.
И нас у свијету препознају по томе да ми више нијесмо што јесмо
и да смо оно што други хоће иако од нас то нико и не тражи.
Но, политика је, нигдје као у Црној Гори, ђавоља работа па је
и на примјеру одавања последње почасти Зорану Жижићу показала унакажено морално
и духовно лице њених великих и средњих политичара али и њихових подупирача.
Врти ми се кроз главу и опет као да провјеравам Жижићеву биографију
– ма је ли он био потпредсједник Владе Црне Горе и то ни мање ни више но четири
године. Ма јесте, велим себи, но можда то није довољно да колеге, предсједник владе,
потпредсједници и министри бар из тога доба буду на комеморацији. Није ваљда да
су га као претпостављеног по злу запамтили, а док тамо би клели су се у њега. Знам
то, и безброј пута сам слушао. Нешто ми се чини да није довољно снажно национално
јуришао. У тај вакат ни премијер није национално бијелио зубе док прије пар година
није осјетио да би поново „хоћемо гусле“ могао бити последњи и најчвршћи камен његовог
краљевања Црном Гором. Но, видим оно јуче није данас. О диоби партије и партија
не знам и то је политичко фендачење и далеко му била кућа.
Неко као да ми шапуће, што се не присјетиш да је био и потпредсједник
Скупштине, а ја као да га припитах: „Које, бре, скупштине“? Ма, Скупштине Црне Горе“,
одговара ми. Хоћу да више о томе не мислим, а опет како то да нема колега посланика,
ријетко пођекоји из партија у којима је оставио велики дио себе. Оне које су га
држале у статусу „замрзнутог члана“. Замисли, Боже, шта све могу од жива човјека.
То што није било предсједника парламента не чух да му је замјерено.
Присјећам се да је Жижић био предсједник Комисије за писање новог
црногорског устава. Е, бре, човјек који је писао уставно-правно свето писмо сваке
државе само изгледа ову нашу ништа не обавезује без партијска припадност. Не би
ни другова из Комисије па ђаво потура реченицу, каже „запиши или питај којој партији
припада држава Црна Гора?“.
Погледом пребројавам и другове из Покрета за заједничку државу
Србију и Црну Гору чији је предсједник био Зоран. Учинило ми се да их је мало преживјело,
или лоше бројах. Истина, бијаху најбројнији.
Док су другима године почињале партијским најчешће несувислим
саопштењима, Зорану Жижићу године су почињале и завршавале се благим данима. Тако
је било и оне октобарске године када су његови први сарадници, другови, пријатељи
из Владе, Скупштине, Правног и Комисије – „Џемпераши“ у пензију преселили ону власт.
Жижић их је у кравати сачекао. Затим су „Џемпераши“ обукли „версаћи“ одијела а онда
је услиједио Жижићев одговор – промијенио је гардеробу, или како се сада европски
каже стајлинг, како не би подсјећали на њега.
И да је хтио, другачије не би могао, јер да му је и само то остало
од оца, довољно да му се ни преци ни потомци не постиде.
Знам да никада нијеси пристао да Црна Гора буде то што није –
Гора Црна.
Збогом, човјече – пјесниче који си пјевао добру.
/ ДАН, 08. ЈАНУАР 2013. /
Нема коментара:
Постави коментар