Новица Ђурић: / БОЖЈА ДЈЕЦА / издавач: Ободско слово, Ријека Црнојевића 1996.
Да. Опрости!
Књига Новице Ђурића "Божја дјеца" је збирка наших понора, странпутица, "свјетлуцавих капи просуте невине крви", нашег пута од божје до убоге дјеце, немоћне, проказане, до нас чије "душе отворене ране проговарају" његовим стиховима. Лелеком. Несаницом.
Стихови, црни бисери, чињени беспријекорно снажним језиком, стилом салонске дотјераности, носе пјесникову мисао као истанчан, огољен нерв. Спреман да пресуди свему и поднесе суђење.
Нема барикада. Ограда. Прикривања оцјена. Закамуфлираног мишљења.
Ово је лекција о истинском пјесништву . Пјесничкој и људској храбрости Новице Ђурића.
Мада савјетује ближњег "не отварај уста душу ни срце, никад не отварај кад ти пси закуцају на врата" о себи говори "нијесам узмицао смрти, смрт ме није хтјела .... остављах ријечи бојах изговориће се".
И хоће. Ако "Божја дјеца", ако народ чији су дани одавно претворени у тамнице тренутака, још буде имао снаге за истиниту ријеч.
Ако је препозна као своју. А она је његова колико и истина о страдању, новим харачлијама, губитку индивидуалног и колективног морала "пљунули на трпезе, свете горе, ништа нам више није свето".
Изморен овом и оваквом стварношћу Ђурић тражи уточиште у циклусу пјесама " Камени праг ".
Импонује снага, чистота мисли и емоција којом је овај циклус исписан. Истини за вољу присутнија је носталгија за прошлим "чудни су били моји преци.... у камену се скаменили и бивали вјечност". Више вјера у лично "разиђујем се и одолијевам камено", неголи у колективно и будуће.
Јер, нема предаха за пјесника. Нема предаха за оног ко "сања кулу са златним звоником и једним сужњем између обала".
Не без разлога. Напротив. Са пуним правом је у предговору ове књиге записана мисао Ранка Јововића да су "Божја дјеца" "пјесничко свједочанство које не вара".
Са истом количином истинољубивости и храбрости којом је пјесник Ђурић сагледао бездане свог народа, сагледава и осјећа и свој лични бездан, који му је писан на начин на који је свим правим пјесницима писано да одживе Његову судбину. " Као над мојим и над њиховим безданом све је спремно".
Посебну особеност књиге представља њена мисаона цјеловитост услед које се стихови ређају у моћном јединственом ритму те читава збирка на крају функционише као поема. Као савремен, снажан еп.
За пјеснике се каже да је њихово стварање обиљежено жељом да се поправи свијет. Ако и једна књига има снаге да преусмјери токове наше стварности онда је то управо ова књига. Но, да ли је стварност спремна да буде поправљена и "хоће ли прах твој многе ствари јасним учинити" то не знам.
Сигуран сам једино у то да ће ово антологијско дјело вјечном зубљом свог самосвојног сјаја пронаћи мјесто у литератури и кроз наступајућа времена успјешније говорити о себи него што ће било ко имати снаге да то учини.
„градих за себеКад се вријеме усковитла, "ране мјесто багремова процвјетају", и кад "испод сваке травке капилари пуцају од непрестаног терора", онда је човјек немоћан, онда је народ немоћан, онда је потребан пјесник да премости поноре, одмјери им дубину, освјешта крв, окади загађене просторе, Опрости?!
а зазидах се
и постах
роб“
Да. Опрости!
Књига Новице Ђурића "Божја дјеца" је збирка наших понора, странпутица, "свјетлуцавих капи просуте невине крви", нашег пута од божје до убоге дјеце, немоћне, проказане, до нас чије "душе отворене ране проговарају" његовим стиховима. Лелеком. Несаницом.
Стихови, црни бисери, чињени беспријекорно снажним језиком, стилом салонске дотјераности, носе пјесникову мисао као истанчан, огољен нерв. Спреман да пресуди свему и поднесе суђење.
Нема барикада. Ограда. Прикривања оцјена. Закамуфлираног мишљења.
Ово је лекција о истинском пјесништву . Пјесничкој и људској храбрости Новице Ђурића.
Мада савјетује ближњег "не отварај уста душу ни срце, никад не отварај кад ти пси закуцају на врата" о себи говори "нијесам узмицао смрти, смрт ме није хтјела .... остављах ријечи бојах изговориће се".
И хоће. Ако "Божја дјеца", ако народ чији су дани одавно претворени у тамнице тренутака, још буде имао снаге за истиниту ријеч.
Ако је препозна као своју. А она је његова колико и истина о страдању, новим харачлијама, губитку индивидуалног и колективног морала "пљунули на трпезе, свете горе, ништа нам више није свето".
Изморен овом и оваквом стварношћу Ђурић тражи уточиште у циклусу пјесама " Камени праг ".
Импонује снага, чистота мисли и емоција којом је овај циклус исписан. Истини за вољу присутнија је носталгија за прошлим "чудни су били моји преци.... у камену се скаменили и бивали вјечност". Више вјера у лично "разиђујем се и одолијевам камено", неголи у колективно и будуће.
Јер, нема предаха за пјесника. Нема предаха за оног ко "сања кулу са златним звоником и једним сужњем између обала".
Не без разлога. Напротив. Са пуним правом је у предговору ове књиге записана мисао Ранка Јововића да су "Божја дјеца" "пјесничко свједочанство које не вара".
Са истом количином истинољубивости и храбрости којом је пјесник Ђурић сагледао бездане свог народа, сагледава и осјећа и свој лични бездан, који му је писан на начин на који је свим правим пјесницима писано да одживе Његову судбину. " Као над мојим и над њиховим безданом све је спремно".
Посебну особеност књиге представља њена мисаона цјеловитост услед које се стихови ређају у моћном јединственом ритму те читава збирка на крају функционише као поема. Као савремен, снажан еп.
За пјеснике се каже да је њихово стварање обиљежено жељом да се поправи свијет. Ако и једна књига има снаге да преусмјери токове наше стварности онда је то управо ова књига. Но, да ли је стварност спремна да буде поправљена и "хоће ли прах твој многе ствари јасним учинити" то не знам.
Сигуран сам једино у то да ће ово антологијско дјело вјечном зубљом свог самосвојног сјаја пронаћи мјесто у литератури и кроз наступајућа времена успјешније говорити о себи него што ће било ко имати снаге да то учини.
Горан Бјелановић
ДНЕВНИК, уторак, 15.октобар 1996. године, стр: 15
Нема коментара:
Постави коментар