НОВИЦА
ЂУРИЋ, /САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ / Књижевна задруга СНВ/, 2011.
Подгорица)
У књизи Новице Ђурића обичан живот је сцена
са које је црпио теме за своје бриљантне приче. Текст и фотографије које су
распоређене на 166 страница концепцијски су јасне, концизне и прегледне и
омогућавају нам да свој доживљај сагледамо на прави начин.
Књига је креирана уз мноштво егзактних
података и чињеница о људима, њиховим дјелима, стварима, догађајима. Посебно је
драгоцјена због тога што слиједи траг српске традиције, а аутор показује
изванредно познавање релевантних изворника; из њих је извукао суштину и
уобличио их у увјерљиву и веома читљиву цјелину.
Састављена од 22 приче, књига, заиста
дјелује цјеловито и свјеже, готово као својеврсно откровење у поднебљу гдје се
данас више пјева него приповиједа.
Између осталог, Новица Ђурић је сјајан
цртач/сликар људских душа, он то ради лагано и готово маестрално. Ријеч му је
снажна, импресивна и зрела. И наравно, то у нама буди радозналост нових виђења
са земљом и њеним дјеловима који се могу сматрати колијевком српске
цивилизације, науке и умјетности, културе и филозофије, и надасве природне
љепоте достојне богова.
Ово су приче које причају саме себе.
Наслов, а видјећемо касније и садржај
дозива успомену на неку давну земљу које (условно речено) више нема, коју су
људи напустили и заборавили, а још хоће и да је потопе. Сада је то обична,
свакодневна земља, земља прашине и буке, врућег асфалта, мутних ситуација,
криминализованих радњи, ружних прича и лобиста (ја бих рекла) проблематичних
људи.
Као новинар Ђурић је морао посједовати
обавијештеност, смисао да из збрке и поплаве информација изабере оне које имају
највећу специфичну тежину и које би, као добар мамац, привукле знатижељу чак и
сасвим равнодушне, информацијама презасићене публике.
Ове приче нијесу измишљене, него их је
Ђурић унио у своју биљежницу на лицу мјеста, као свједок и очевидац. Иако
истините, оне нијесу пуки запис, нијесу лишене тежње за рељефнијом литерарном
обрадом. Има прича које су својеврсне путописне репортаже али израстају из
градског асфалта и отисци су савременог урбаног пакла (прича о биоскопу „Кино
Култура“)
Ову обичну, сасвим људску жељу, потеклу из
дубине срца, предјела душе, у мислима, и срећом лијепом писаном ријечју,
испуњава новинар живог духа и писац топлине и истине живота, Новица Ђурић
пишући лијепим, нашим српским језиком, сочним и изворним, језгровитим и,
надасве, сликовитим језиком који је наша домовина.
Своју серију чудесно лијепо написаних
текстова, Новица Ђурић твори упорно и истрајно, проналазећи расуте бисере. Сада
су бисери ту: Храм Христовог васкрсења у Подгорици, Манастир Бешка, Сињавина,
Тара, Гимназија, Кино култура...
Ђурић не тежи да створи психолошку или
социолошку студију случаја. Он не тежи да објасни коријене и генезу свеопште
девијације и дегенерације, да проникне генезу опште изопачености и размаха
социјалне патологије у готово насабројивим примјерима испољавања. Над својим
јунацима он не ламентира нити им придикује. Као човјек он не може да прихвати
неке поступке али и не прелази праг осуде. Ствари су такве какве јесу. На
читаоцу је да заузме став и да се опредијели за одређену моралну опцију. Писац
је ту само да укаже и покаже, ухвати појаву, да пружи истину, а истина је не
тако ријетко (или скоро увијек) најжешћа осуда. Зато се ваљда и каже да ништа
толико не боли као кад се истина саспе у лице.
Писац је, дакле, дао, како је оцијенио
један теоретичар, “стварносне приче”, а ја бих рекла и умјетничке репортаже.
Главна вриједност његовог текста је сугестивност, умијеће приповиједања, добра
композиција, посебна сажетост која брзином погледа и објективношћу фотографије
створи визију приче прије него што се она претвори се у покрет, ријеч и
дјеловање.
Ови текстови су примјер савременог
новинарства: стваралачко писање, квалитетна информација, писана лаганим, али
занимљивим репортерским стилом и претворена у репортажу или причу, украшена
добрим фотографијама. Није ни чудо: Новица Ђурић је свакако један од
најталентованијих и најбољих новинара не само под нашим небом, него и шире. Из
његовог пера ријечи пјевају, љупко и складно, постајући бистра ријека којом
плове приче, репортаже и записи.
Приче Новице Ђурића, са свјежим мислима и
мирисима времена у коме живимо, испуњене су жељама да људима буде боље и да
људи раде оно што и сами могу: да буду бољи. Писане су великим срцем и са пуно
љубави, оплемењују најљепшим врлинама, блистају саме од себе. И свијетле са
људском поруком: не заборавите свој језик, родно огњиште и град у коме сте
живјели и радили. И имајте снаге да опростите. Јер, ко опрашта – побјеђује, ко
даје – добија и постаје још богатији у својој души. А Новица Ђурић је уз ову
књигу, сигурно, много, много богатији.
Подгорица, 21. децембар 2011.
Ивана Туровић
Нема коментара:
Постави коментар