ПОПОВИЋ СЕ ДРЗНУ ДА НАПИШЕ ИСТИНУ

СЛОВО О ДРАМИ «ЊЕГОШЕВ САТ»

На Медуну, Новица Ђурић

              Само су омче невидљиве и опаке. Она «бијела омча» све вријеме виси над нашим главама и увијек је због ње човјек дужи за омчу, а краћи за главу. Би тако и у вријеме Рада Томова и књизи, драми «Његошев сат» писца Перивоја Поповића, добитника књижевне награде «Марко Миљанов», коју му је за прошлу годину додијелио Жири Удружења књижевника Црне Горе.

             И све је омча, замка награђеном и онима који га награђују, јер само трагови добре књиге успијевају измаћи и преживјети све тортуре и прије и послије нас. Стога је жири у саставу Новица Ђурић /предсједник/, Славко Живковић и Милош Булатовић једногласно одлучио да ову престижну књижевну награду додијели драми «Његошев сат», у којој се Перивоје Поповић дрзну да напише истину, којој је увијек прво суђена омча па слобода и која ће исклијати прије или касније у жито благородно.

            Да је аутор овог дјела, мени се тако чини, печатао књигу без реченице «Господ је једини господар ...» не би ово дјело било комплетно нити би та вавијека истина била оживљена у словима и ријечима коју покушавају потријети новотумачи Миљановог и Његошевог дјела а тиме и доба.

            Црногорска историја, а каква друго до трагична, братоубилачка, препуна страдања, бола, патње у којима су наше мајке и неријетко невјесте насмијане заноћиле, а с црним марамама устајале, проговориле су на један специфичан начин кроз уста ликова из «Његошевог сата». А како су биле приклоњене Страху Божјем свједочи један тренутак, дијалог из ове књиге -  Црногорца који пита: « Шта ти је жено што на плеће пртиш?» Побожна Коруна Радоњина одговара: «Дијете, још некрштено...»

            Управо ова и слична казивања на један посебан начин ово књижевно остварење Перивоја Поповића сврстава у ред ријетких писаца савремене и модерне драме у Црној Гори.

            Нијесам хтио против својих принципа да било којим словом препричам ни најмањи детаљ из драме «Његошев сат», јер је то лоша услуга и мени и дјелу о ком говорим, али свакако није погрешно човјеку препоручити да прочита ову књигу и увјери се како је кроз вјекове, па и ево до данашњих дана, Његошев сат филиграмски мјерио историјски ход, како је Оно и у Ово доба појединац пресудно утицао на вријеме у ком је сила власти одредила судбину народа. У Његошево, Данилово, Николино и Марково вријеме, а чини се најсуровије у доба у ком је Перивоје у једном спјеву проткао оба доба.

            Није Перивоје имао шта драматизовати у «Његошевом сату», јер Похара Куча је суровошћу једног Петровоћа крвљу исписала и у сваки камичак урезала и сваку травчицу залила да свједочи и изнова израста како би потомци знали како је глава јефтина главе ради, а најскупља када је уграђена у темеље потомства. Глава је једнако скупа ако је сијевнула пред нечовјеком па макар се он звао Милутин или Капа, свеједно. Ту је Перивоје мајсторски приказао нарав силеџија, који су хранили и дакако и данас хране себе туђим сузама и немаштином.

            Многи се већ питају да ли ће пишчева драма бити изведена у неком позоришту, што је добро али не и пресудно за дјело које није писано ради позоришне изведбе, већ је смрт - тај лупеж лупешки чудно увезао да је скоро и није могуће срицати «на даскама које живот значе». Има нешто што се не да одглумити. Ако је истини до истине и у Кучима још витезова онда Ловћенски Небесник поново  с правом кличе:

            „Боже драги, који све управљаш,

             проведри ми изнад Горе Црне...“

            И војвода Марко би ми данас поново посвједочио да ко једном уради мало добро када буде могао урадиће и веће.

            «Његошев сат» Перивоја Поповића у гласовите и поносне Куче од овог тренутка  откуцава вријеме Марковим дамаром, њему и њима на част.

                                        Предсједник Жирија књижевне награде «Марко Миљанов»

                                                                   Удружења књижевника Црне Горе

Новица Ђурић

 На Медуну,

 8. маја 2008. године