ЋУТЊА КОЈА ЋЕ СЕ ТЕК ЧУТИ

Новица Ђурић, /БОС ПО РЕЧИМА , Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори, Никшић, 2014./

„Бос по речима“, наслов је нове збирке песама Новице Ђурића.  Књига у коју нас  веома упечатљивом и надасве врсном анализом уводи Драган Лакићевић  садржи четири дела. „Загрли ме Боже“, „Неверицо ја сам жив“, „Бос по речима“, „Живот због равнотеже“. У њима провејава истанчана песникова књижевна нит. Песникова реч. А  „реч је бесмртна  када човек дарује љубав“ и  песникова истина. Ђурићев живот. Живот, саздан од љубави, вере у божанско, породицу једноставно, у живот који мора  да се живи јер је и управо подарен од Бога да се живи. А поједини како песник каже, живе због равнотеже. То је и наслов четвртог дела књиге у коме су стихови посвећени песниковим трагично преминулим родитељима, деди по мајци, брату Мијаилу-Микију. ...“ прелиставамо слике, слажемо време и знамо-ваљало је живети због равнотеже... ствари на своје место постављамо“, српској хероини Милунки Савић „...Цер, Космај, Качаник, Дрина у песму не могу да стану, Колубара, Солун, Кајмакчалан, Бизерта где јој излечише рану...“.

Ако је и осећање бола Божја воља онда је морамо поштовати и живот живети. Јер, бол упозорава људско тело, душу, да човеку нешто може да се догоди и да мора да пронађе лек. Новици су лек речи.  И стихови и осећања али и живот. Годинама Ђурић стрпљиво тумачи и примењује поруке, од Бога  лично упућене. Претаче их у стихове за оне који ће их Божјом вољом сами пронаћи и прочитати. Тим личним печатом Ђурић несебично потврђује одговоре на питања зашто, како, да ли баш тако мора? А ето, мора! И попут поштеног пастира Новица, раб Божји  пребира по цветним ливадама мирисе детињства, одрастања и данас, живота. Исписује стихове и моли се Богу да допру до сваке душе, сваког срца. Да се верује у Бога, у молитву, у исконски записане животне вредности светитеља Саве и православне вере. И свакодневно Богу упућује питање. „Боже, како сам, реци ми, да не ћутим, у овој несрећи „ ...“ Помози, да будемо људи, у метежу и немиру. Загрли ме, Боже, ја сам човек!“  Да! И песник је „само“ човек. Али, од Бога одабран. И Новица је одабран. Зато стихови посвећени Гојку Стојчевићу, блаженопочившем Патријарху Павлу дају одговоре. ...“ Живео је по Јеванђељу, у келији Патријаршије, од мрвица и Божјих дари, молећи да будемо људи. Говорио је тихо а далеко се чуло, није гледао телевизију ни читао новине што би важно стизало је Божјом поштом...“!  Стих посвећен Митрополиту Амфилохију „... И поново га сретох у мом крају, на ливади у шуми, покрај реке на цвету...“ јасно одсликава песникову чежњу за завичајем и ливадама са цвећем које само на колашинском Дријенку цвета и које мирише и тамо где „небеса светле“. А светле изнад свих манастира, храмова и светиња. И  над Хиландаром и Грачаницом и Студеницом и над Ђурђевим ступовима и обасјава подгорички храм и, наравно, искри над нашим песником... „Када би имао саградио бих храм до васионе. Народу на дар, Богу на радост... једном да  и ја примакнем се Њему! ...Цео свет бих видео и голом оку сазнао очима мојим очима нашим у срцима срећу... Како се светлост прелама у крајичку собице између два зида у коју још крочила није топла и нежна реч... мени је суђено да ходам очима по речима.“  Песме испеване неверици са подсећањем да је песник жив опомињу  пажљивије читаоце, али и све нас на Ђурићев вапај из 2009 „Јави ми да сам жив“! ...“Издржи срце, издржи, другима то није важно, у тако мало крви столећима живим снажно... нећемо рушити плотине, ни кућу што мрави граде, издржи срце, чека нас много страдања и наде...памти ли Дријенак сузе...“. Део збирке „Бос по речима“ по којој је књига добила наслов може се разумети у само једном стиху. „ И не би те“! ( Читаоцу песникова порука...“ Ни снаге, ни речи, ти допиши колико је довољно за твоју срећу за мој мир а да је Богу драго. Толико можеш. Прим. аут. М.Ј. ) Читалац али и писац ових редова пита се на крају ко је заправо Новица Ђурић? Једноставно питање, али одговор није! Зато, срећом, сам песник каже да је он унук Ника Радојева, син Милоша Никова из Брскута, из племена Братоношког... али и он се „пита ко је ако није крв Милоша Шубића, властелина српског, и подвлачи ...казуј се јавно јер је и Божје сведочење да можеш бити само оно што јеси, што беху и сви твоји преци.“ И за сами крај време је да и ја, бар за тренутак заћутим. „Тек кад ћутим то траје. Знам, сигурно знам-боље је упорно ћутати него узалудно причати. Време је ћутња-која ће се тек чути“. А песник још испева „... а док ти ћутиш ја чу да те браним, ти праштај њима праштај и мени Боже, Боже-Оче. И, да, ваља живети због равнотеже, да упамтимо Новичине речи.    

Колашин, фебруар 2014.

Мирко Јаковљевић