ЛАВОВСКЕ РЕПЛИКЕ И ОБЕСПРАВЉЕНИ СРБИ

Шта све владика и пјесник Његош преживљава, сами Бог зна

        Нестајање народа, како се још може назвати глобализација или ти нови свјетски поредак, понајприје се, како је и логично, осјетило у структури, садржају и квалитету писаних и електронских медија..

       Наша земља добила је Владу у  наставцима - намјесничку владу, дакле, ону које скоро половина народа није бирала а и зашто би, која већ скоро две деценије изузетно добро контролише готово све медије изузимајући ДАН-а и Светигоре. Ко није веровао сада му је ваљда јасно да су  и најновији уставно – правне подметачине срачунате на обесправљивању Српског народа у Црној Гори, јер је дукљански концепт увијек био, класично антисрпски концепт.

        Такав концепт сатанизовања Српског народа не само у на овим просторим, већ гдје год се помињу Срби, здушно су подржавали скоро сви штампани и електронски медији, као и они који су сада заштитници новинарских кодекса, иначе прве перјанице сваке власти.

      Гледаоци се не могу чуду начудити како медији у Црној Гори ликују над хашким хапшењима српских политичара и војника, са нешто мање спјева о онима из Црне Горе. Коментара на ту тему, или на неку погрешку власти, нема јер већ две деценије постоји једини колумниста у Црној Гори, а то је Влада која филује стварност. Ти и такви медији упорно правдају себе и власт за године ратних дешавања на начин што јавним ликовањем над ухапшеним Србима  показују свијету да имају добру душу аболирајући за кривицу друге народе, Хрвате, Муслимане, Албанаце, свих оних који су и у  прошлом рату побили онолико Срба колико су могли.

       Сви који су из Србије били против интереса Срба из Црне Горе били су ексклузивни гости ТВЦГ, па чак и фотогенични Владан Батић. Лако је родоначелнику ове идеје у Србији Владану Батићу, да се одриче и Црне Горе и Косова, а можда и Војводине, лако - јер његовом народу је свака држава матична, нама Србима су државе Црна Гора и Србија једине које имамо и нама не би смјело да буде свеједно какве су  државе које су стварали и за њихове интересе кости, по свету, остављали наши преци.

         Као писац и новинар који је своју професију схватао и схвата као објективну силу која у значајној мјери утиче на смјер друштвених кретања и  процеса не могу да прећутим антисрпску уређивачку политику у у Црној Гори која је и перфиднија, и закамуфлиранија и куд и камо опаснија и погубнија од оне која се спроводи у неким земљама у окружењу. Колико год то чудно и неприродно изгледало, атак на српску нацију, њену духовност и културу, иако долази из наводно демократске земље која моли Европу да је прими у своју наручје  спроводе у највећој мјери потомци оних које су млади џемпераши отресли подгоричким улицама у познатој Антибирократској револуцији и познати омладински и кумровачки лидери.

  У црногорским штампаним и електронским медијима то се најпластичније манифестовало кроз поклич: ,, Доста је било митоманије,,. Кроз ову сулудост однарођени политичари и новинари здружено су насрнули на српски, нарочити косовски мит. Како у једном народу не постоји ни једна етничка нити историјска карактеристика која није у његовом миту записана, како си ако једном народу уништиш мит уништио и њега, потпуно је јасно зашто су успјели као и да на томе неће стати барјактари разних Штедумлија. Народ без мита, дио глобалног илити обездушеног и обезглављеног народа је народ пролетер у духовном и културном смислу. Свачији и ничији. То је народ грађанин.

      Трагикомичном изгледа идеја коју су медијима и институцијама културе и образовања у Црној Гори „пришапнули,, савјетници за образовање да по сваку цијену избаце српску народну поезију из лектире, будући да она распирује национална осјећања. Шта све владика и пјесник Његош преживљава, сами Бог зна. То је била главна мета  црногорских медија, сорош стрелца и кабинетских колумнистиста .

        У Црној Гори не постоји ни један српски ни штампани ни електронски медиј, изузимајући радио Бум, који је власниство СНС.  Сви досадашњи покушаји оснивања једног таквог медија су вјешто угушени како перфидним акцијама власти, тако и дјеловањем мангупа у нашим редовима.

          Многи мисле да су српске интересе заштитили тиме што су снажно као лавови рикнули у некој од бројних скупштинских реплика, а у ствари једино су заштитили своје мандате и добре посланичке плате.

      Било је покушаја да се одржи Глас Црногорца, али није се знало ко ће га од опозиције присвојити, односно да ли је  добро да  Глас буде само српски, ако није и њихова прћија. Како је то било доста тешко преломити у глави прећутно су пристали на његово гашење на начин како су  и до сад одбранили виталне интерсе Срба у Црној Гори. Заиста није само новинско, већ историјско питање за све опозиционе прваке и њихове партије да јавно одговоре на питање -  које су то српске интересе одбранили у Црној Гори у протеклих двадестак година, па да се томе, с правом,  посвете бројне анализе зашто не и докторске дисертације.

     Када је Телевизија Црне Горе сијала неистине и данас кривотвори чињенице, Вијеће народних скупштина успјело је да, ризикујући хапшење људи, који су га водили и хапшење новинара, који су се окупили у телевизији ВНС, како би се одупрли медијском терору у Црној Гори, покрене овај електронски медиј. Телевизија Вијећа народних скупштина је, за мјесец дана емитовања програма на простор који је покривала сликом и тоном, према истраживањима црногорских агенција била трећа по гледаности, што довољно говори какав је био концепт ове телевизије и потреба српског народа за једном таквом  продукцијом.   Ни  она није  била умногоме миљеник српског политичког корпуса само из разлога што није припадала ниједној партији и пристала да буде под патронатом било којег лидера. Мрко су је гледали и они, увијек најбучнији, кафански Срби, који тек након извјесне дозе алкохола подигну галаму-српску причу и тако сви покушаји да помјере нешто са мртве тачке остају за неку нову кафанску причу у којој једни другима дијеле признања, убјеђују како су они, не само најбољи писци и новинари, већ како само они глас дижу и спашавају свој народ од прогона и свих познатих дискриминација у Црној Гори. А окупити их око неког српског питања у осмишљеном и модерном пројекту просто је немогуће правдајући то опстанком личне егзистенције или, би Он, али не може са Оним.

      Како су притисци које трпи српски народ у у Црној Гори константни и пројектовани да трају до нашег потпуног обезличавања, потпуно је јасно од колике би важности било покретање једног штампаног или електронског медија у Црној Гори. Правдати то немањем пара само је признање наше немоћи,   тим  прије,   што је  Црна Гора и  Европи доказала да се у њој теже перу зуби, него паре .

        Но, како у Црној Гори властима српски медиј не треба, како црногорској опозицији требају само мандати, како престолонасљедници никада нијесу постављали питања шта се ради у њиховој ђедовини Црној Гори, осим можда куртоазно, како у разједињеној , расплаканој «безгрешној» опозицији станују само дјеве и грађани, како интелектуалци имају више пара него храбрости да дигну глас против не само уставног геноцида над Србима, чисто сумњам да се у том смислу ишта позитивно може догодити уколико не будемо мудри и свету предочимо наше обсеправљење и конкретне пројекте којима ћемо одбранити наш индентитет.

       Тражити и права мања иако нам већа припадају као државотворном народу мање је за било кога политички погубно, него парламентарним репликама заваравати себе и народ свој да се борба наставља и да смо на сваким изборима ми побиједили, само нам то нико не верује, па се питање наших права и слобода одлаже до коначне побједе. А није поражен онај који користи све дозвољене механизме у остваривању својих права, већ онај који на  обесправљеност свог народа гледа  у посланички новчаник.

         А наша права у овој држави покренуће се са мртве тачке када признамо себи да смо обесправљени и огромном заслугом нас самих. Зато прво одбранимо себе од себе самих како би нам други повјеровали да смо одлучни заштитити и њих.

Новица Ђурић,
књижевник и публициста
Научни скуп "Како до заштите идентитета српског народа у Црној Гори"/ 7.мај 2008. године /