ОД ОВЕ НЕСЛОБОДЕ, ЈЕДИНО ЈЕ ГОРА УМИШЉЕНА СЛОБОДА

Новица Ђурић

КЊИЖЕВНИК НОВИЦА ЂУРИЋ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ „ЗЛАТНО ПЕРО РУСИЈЕ 2010.”

Код нас се намјерно прећуткује да је све што се напише и објави у Црној Гори допринос њеној књижевности, литератури, уопште умјетности, без обзира да ли је ријеч о Србину, Црногорцу, Муслиману... Писци треба да озбиљно ишчитавају своја штива, читају друге писце и подрже свако добру ријеч, стих, причу... Писац се једино може одбранити и заштитити добром књигом. Све друге заштите, попут политичких и националних кликовања брзо нестану и прије умру него њихови аутори. Мртва књига занавијек покопа свога аутора...

Генерално се може рећи да у Црној Гори уопште није на прави начин вреднована књига. Овдје и даље важе критеријуми националне, вјерске и политичке припадности, заборављајући да књига подједнако припада сваком човјеку без обзира на његова опредјељења. Тако се и одабирају за награде. Недавно сам видио списак заслужних стваралаца којима је додијељена национална пензија и то је податак који мора озбиљно да забрине сваког мислећег човјека у Црној Гори. То је најбољи примјер дискриминације писаца и њихових дјела. Друга страна ове затамњене медаље су полуобразовани књижевни критичари који када говоре о некој књизи као да гатају у шољу. Слушао сам једног таквог, све присутнијег, „увезеног” критичара који има храбрости да јавно говори о књизи коју није до краја, а ни до половине, прочитао. Још горе је што аутор књиге ликује над лијепим критичаревим ријечима, иако ни сам није знао да ли то говори о његовом дјелу. Зато не чуди што се ван наших граница више чита, озбиљније, правим критеријума вреднује књига и бива награђена, а овдје прећутана. Овдашњи писци, у великом броју, друге не читају, осим себе. Себи се диве, себе предлажу за награде, себе објављују по неколико пута... То је домет и мјера књижевне стварности Црне Горе, каже у интервјуу за „Српске новине” књижевник Новица Ђурић, овогодишњи добитиник најпрестижније руске националне награде за књижевност – „Златно перо Русије 2010”.

Како онда српски писци из Црне Горе да заштите и себе и своје стваралаштво?

Књига се сама штити, али не галамом и у „партијским кружоцима”, ударањем у прса уз обавезну поруку „ја сам био за суверену Црну Гору”. Ни Солжењицин није био за ондашњу Русију и њено тадашње устројство, па је добитник Нобелове награде. Цијела Русија је поносна на његово дјело. Нико више скоро и да не помиње да је био дисидент. А код нас, намјерно се прећуткује да је све што се напише и објави у Црној Гори допринос њеној књижевности, литератури, уопште умјетности, без обзира да ли је ријеч о Србину, Црногорцу, Муслиману... Писци треба да озбиљно ишчитавају своја штива, читају друге писце и подрже свако добру ријеч, стих, причу... Писац се једино може одбранити и заштитити добром књигом. Све друге заштите, попут политичких и националних кликовања брзо нестану и прије умру него њихови аутори. Постхумно их узалудно у живот покушавају вратити њихови политички следбеници. Мртва књига занавијек покопа свога аутора.

А поезија? Запад ју је већ готово одбацио. Насупрот томе, у Русији живи још пуним животом. Слично је и код нас. Вјерујете ли да је поезија као књижевна форма превазиђена, да је одгурнута моћном експанзијом романа... Постоји ли њена читалачка публика?

Русија је земља душе, а душа најмоћније пјева. Исти тај Запад је Нобеловом наградом овјековјечио шест руских писаца. Руска литература има још на десетине писаца којима је припадала таква награда, али то не би било добро „по остатак свијета”. Чини ми се да Запад предуго вјерује у „мртве душе”. Одбацио је човјека и посветио се роботу. Нешто није у реду у литератури у којој је глава од лутке насађена на људско тијело. Чини ми се да је само у руском, француском и српском пјесништву срце издавало своје пјеснике. Само је у том сазвежђу пјесма убијала пјесника. Толико се искрено и снажно пјевало да се на Западу није разумјело. Када је нешто неосвојиво, када се није дало родити, онда се пјесничко сазвежђе покушавало потиснути у други план под снажним пијевцима постмодернизма, који је покушао да обезглави литературу. Тако су остали и сада постоје писци – пјесници, романописци, приповједачи... и постмодернисти.  

У овом контексту незаобилазно је и питање издавача. Све је очигледније да поред Књижевне задруге Српског народног вијећа у Црној Гори већ годинама не постоји ниједан други издавач који систематично прати и штампа дјела савремених српских писаца?

Књижевна задруга је показала да умије да не само одштампа и луксузно опреми књигу већ и да изабере наслов и аутора. Бројне су награде услиједиле за издања ове напродуктивније издавачке куће у Црној Гори. Сада, када је постигла значајно име, ваља јој осмислити поједине едиције и још додатно пооштрити критеријуме за избор наслова који ће се штампати. На тај начин издавач ће се ослободити сувишних и слабијих наслова, а добрим књигама дати шансу и прави публицитет. Мислим да је ту негдје фомула још веће репутације Књижевне задруге СНВ. Можда и нијесам у праву, јер увијек више људи боље запажа и процјењује. Треба чути паметније од себе. То је морално у сваком човјеку који реализује неки пројекат.

Овдашња јавност већ дуго расправља о језику. Институционализирање црногорског језика извршено је, како кажу научници, ненаучно, односно силом државног апарата. Како гледате на однос према српском језику, као цивилизацијском наслеђу Црне Горе, који је избачен из црногорских школа и наставног програма, уопште?

Што имам ја да гледам када Бог гледа и ћути.

Упркос чињеници да је српски језик, између осталог, и дио менталитета Црне Горе, све научне расправе и лингвистички докази не могу да убиједе политику да именовање језика није само политички акт?

О њима се не би ни знало, да није било српског језика. Не треба убјеђивати убијеђене! Није природно, васпитано и људски бранити човјеку да ствара за себе своју „словарицу”, само да при том не поткрада или туђе проглашава својим. Да своје силом државних инструмената другима не намеће. Ја пишем, читам и говорим српским језиком, као сви моји преци. Да су и други, који то данас кажу да нијесу, свједоче сви писани трагови и једино је на том језику исписана цијела историја Његошеве Црне Горе. То се не може промијенити нити се да превести. Само се бранило вјековима. И одбранило се. Све има свој вијек трајања, осим језика. Коме смета да Црногорци говоре црногорским језиком. И треба. Али, зато Црногорцима не смије да смета да Срби у Црној Гори говоре српским језиком, који је описменио сва покољена Црне Горе, и ове данашње промотере нових слова. Нека пишу и говоре језиком свог народа, не оспоравајући то право Србима. Уколико се буду борили да српски језик буде поново језик у службеној употреби, да српским језиком имају исписана своја документа, да њихова дјеца уче на свом језику, да су им уџбеници штампани српским језиком,  тиме ће тек допринијети схватању потребе за црногорским језиком. Ми Срби говоримо, а Црногорци зборе. Нека. Коме то смета. То што се не разумијемо, добро смо се разумјели. И то је најважније. 

И на крају, не треба заборавити, да су на српском језику говорили и договарали се, кроз све вјекове, сви они који су стварали и на највиши духовни и етички пиједестал уздигли Црну Гору, док су се, историјски записи свједоче, на  другим језицима ковале завјере против ње. О црногорском језику тек онако говоркам и не могу да судим, јер је то за мене велика непознаница као што је и народном памћењу.

Као дугогодишњи новинар и предсједник највеће и најутицајније струковне организације – Удружења новинара Црне Горе, сматрате ли да су претјерана упозорења међународне заједнице о медијској неслободи у Црној Гори?

Каква неслобода? О чему Ви то? Па ово је  слобода којој пјевају и сужњи. Како неслобода у ланцу који је заједно са политиком прокламовао ту слободу која им сада смета. Па ово је рај међу менаџер-новинарством. Само, Боже подржи!

Чињеница је да су новинари једно вријеме били отворене мете за одстрел. Сада се подносе тужбе против њих и медијских кућа често и са милионским захтјевима за одштету?

Свијет још није открио ђугума који ће рећи да не подржава слободно новинарство, независне медије и да не осуђује нападе на новинаре и уреднике. И то није спорно, али увијек је проблем како бити слободан а да при том личне амбиције не испливају у први план. То је код нас све присутније и вапај за слободним новинарством све мање подразумијева ослобађање истине од моћи олигарха, државних апарата, појединих политичких ауторитета, а све чешће као шанса да се одстријели свако мишљење које није у интересу промотера новог тумачења истине. Већ сада постаје препознатљива њихова обећана слобода. Од ове неслободе једино је гора умишљена слобода.

Може се то и овако поставити –  каква је то држава која нема власт. Зашто је хранила и дозволила да јој се  „невјерне бебе” проскитају од „немила до недрага”, потом узјогуне и крену на своје створитеље.  Помијешали се гени и протеини. 

Чему онда да се надају новинари у Црној Гори?  

Новинара је све мање. Њих су протјерали самопрокламовани новинари из редова возача, механичара, пица-мајстора, синоптичара, десетерачких стихоклепаца, тоалетичара, другоразедних политичара опште праксе... Они други „слободни и независни новинари” реално је да  очекују уживање у благодетима за које су положили своја јуначка пера у промоцији бисеризовања, сорошизовања .... Посебно они који су добили статус Првоборца или Добровољца. Остали, они су на срећу у већини, могу мирно да спавају, јер су били везани за чињенице и часно служили и служе професији. И све то за биједне плату и у ишчекивању када ће газди око да заигра и покаже му врата. Новинари су свакојако без икакве заштите. Бог им је једини чувар и свједок. И они сами. А човјек је најчешће најјачи онда кад је сам.

БОКС:

Разумијем Бацковића, али не и црногорског амбасадора

Недавно сте се вратили из Москве, гдје Вам је, за књигу пјесама „Јави ми да сам жив”, чији су издавачи „Орфеус” из Новог Сада и Књижевна задруга СНВ из Подгорице, додијељена једна од најзначајнијих руских националних награда за књижевност „Златно перо Русије 2010”?

Била је то величанствена манифестација. На једном мјесту добитници, у разним номинацијама, из цијелог свијета, награде „Златно перо Русије”, коју додјељује Савез писаца Русије и Фонд руске писмености. Вече велике награде чијем су уручењу присуствовали најугледнији људи из свијета књижевности, музике, филма, ликовне умјетности, дипломате... За све је то био културни догађај осим за нашег амбасадора у Москви Слободана Бацковића, кога је организатор на вријеме позвао, али није присуствовао „златној вечери”. Питали су ме организатори зашто нема црногорског амбасадора, али нисам од оних људи који о нашем чељадету говори било шта лоше ван граница своје државе. Зато отћутах одговор. Сада сам скоро сигуран да је човјек правилно процијенио да му и није било мјеста међу толиким интелектуалним свијетом, или му је из оправданих разлога био одсутан преводилац. Разумијем ја њега лично, али не разумијем амбасадора Црне Горе у Москви. Можда ја нијесам добро схватио, можда је господин Бацковић као представник наших грађана, у Москву засио само у име оних који се национално изјашњавају као Црногорци. Ако је тако онда је правилно поступио. Можда су овдје други народи само статистички податак, или статистичка грешка. Но, то оставимо њему и црногорском Министарству вањских послова. Али је зато ово прилика да се захвалим амбасадорки Србије у Москви др Елици Курјак на искреној честитки и поклону у великој сали Дома руских писаца у Москви. Амбасадорка Србије је била поносна што је њен држављанин Мирјана Булатовић била међу награђеним писцима и није пропустила прилику да присуствује уручењу награда лауреатима.

Разговарао: Ђорђе Брујић

 / Магазин Српске новине, бр.22, 18.новембар 2010. године /