ШАПАТ ИСТОРИЈЕ

Новица Ђурић, /СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ/, Удружење књижевника Црне Горе, 2008. године, Подгорица

За новинарство се каже да се држи за скуте књижевности. Писати за новине је занат, писати литературу је уметност. Али, може ли у занату бити уметности, а у уметности заната? Новинарство полази од чињеница и догађаја, омеђених у времену и простору, да би забележило шта се догодило, где, кад, како, а по могућству и зашто. Занат у новинарству је све то саопштити  јасно и кратко, пренети поруку, проширити знање, повећати разумевање.

Књижевност такође полази од чињеница, догађаја, ликова, али их књижевник казује повезујући стварно са измаштаним: и једно и друго је неопходан грађевински материјал. Књижевник прича причу о нечему што је могло бити у животу, али је стварно било само у његовој глави: живот у књижевности само опонаша онај стварни, али често је од њега уверљивији, јер нам говори о судбинама које нису само из једног искуства – књижевност измишља живот да би нас подстакла да се замислимо над нашим стварним бивствовањем.

Репортаже Новице Ђурића су новинарство које је далеко зашло у атар књижевности, преузимају оно најбоље и од заната и од уметности. Чињенице у текстовима сакупљеним у овој збирци помажу машти, а машта учвршћује чињенице. Везивно ткиво између новинарског заната и књижевног стваралаштва у овом случају је језик, чије богатство, топлина и чистота премошћује векове: кад прича о прошлости Новица Ђурић нас попут воденог вира увлачи у све њене „непроходе и недоходе“, кад казује о живим људима из садашњости онда оставља траг о времену – за неко будуће време.

Главнина прича из ове збирке својеврсна је „историја витешке Црне Горе“, испричана на један суптилан и надахнут начин, тако да читалац има истински доживљај да му „шапућу векови“. Слојеви чињеничне прошлости у овим казивањима су помешани са слојевима накнадно препричаног, оног што  је, преношењем с колена на колено, оставило један упечатљив, митски отисак у колективној души народа.

Неколико прича посвећено је верским реликвијама Црне Горе које, својим постањем и начином трајања, много говоре о људима. Ђурић је надахнуто оживотворио легенде, а ономе што је предмет вере писао је са сопственим јаким уверењем, али без намере да убеди скептике или додатно осоколи већ верујуће.

Ако не средишна, а оно свакако најупечатљивија личност ових репортажа је Свети Василије Острошки, коме је посвећен посебан део ове књиге.  У редовима о њему преплићу се историјски факти и народна предања. Забележена су његови подвизи за живота и чуда која је изазивао после смрти. И оно невероватно о Светом Василију испричано је уверљиво: аутор је био у стању да нам пренесе и „приче које се не дају испричати“. Ореол свеца чије су мошти у Острошком манастиру јасно сјаји у ономе што је написао Новица Ђурић, са поруком која је неизмењена још од зоре Хришћанства: нема вере без веровања.

Мистерија лажног цара Шћепана, као најинтригантнији део црногорске историје, постаје донекле разумљивија после читања репортаже посвећене његовом доласку међу Црногорце и невеселом одласку његове главе од њих. Посебан део ове збирке су јунаци трагичних епизода из скорије прошлости Црне Горе, из времена сурових подела међу браћом, бешчашћа које је проглашавано за јунаштво, и правог јунаштва које је диригована историја проглашавала нечовештвом. Срећом, Новица Ђурић је, бележећи исповести још живих учесника тих догађаја, успео да много тога сачува од „таме заборава“ и упечатљиво покаже да под Ловћеном има и јарке светлости и црних сенки.

Ова књига је зато истински бисер прозног казивања - прича и несумњиви литерарни домет: чита се лако и брзо, али нагони да се о људима и догађајима којима се бави размишља темељно.

У Београду, 2008.

Милан Мишић