КОЛИКО СРБИ БУДУ СНАЖНИЈИ, ТОЛИКО ЋЕ ДРУГИ БИТИ СИГУРНИЈИ

ВАН СВАКОГ РАЗУМА ЈЕ ОСПОРАВАТИ ПРАВО ДРУГИМА, УПРАВО ОНО ИСТО КОЈЕ МИ ТРАЖИМО ЗА СЕБЕ

             Реченица која се много пута чула у црногорском парламенту, коју у позиву за овај скуп цитира и организатор, „видјећемо колико ће вас бити на наредном попису“, казана је у право вријеме, и сами је Бог њеног аутора научио да је изговори.

            Ко зна како би се Срби у Црној Гори понашали да није те отрежњавајуће реченице, на којој треба да будемо захвални, јер она је открила, не само намјере појединих структура, већ и „укључила аларм“ који треба да чујемо и да реагујемо правовремено.

            Мишљења сам да представници српског народа у Црној Гори, своје потезе вуку када је за то већ доцкан. Они малобројнији, који су препознавали намјере режима у асимилаторском и дискриминаторском послу, најчешће су остајали без снажније подршке политичких партија, посебно из разлога што, по правилу, нијесу били дио партијских структура, а неријетко су пресуђивале личне амбиције и међусобни анимозитети, умјесто свенародног интереса. А да је тако говоре сви наши референдуми: прошли попис становништва, промјена Устава, измјена државних симбола, референдум о заједничкој држави, преименовање језика и затирање ћириличног писма, НАТО интеграције упркос народном отпору... и тако редом.

            И ко нам је за то крив, није непознато, али није ово тренутак за ту причу. Јер у току свих тих удараца на наш идентитет, Срби у Црној Гори су се бавили тражењем „балканског шпијуна“ и утркивали се ко ће први, а ко последњи јаче окривити српске партије и организације за овај или онај гријех, док су властодршци и њихове уходе бројним законима и разним прописима утјеривали Србе све јаче и чвршће у овакав државни казамат, како би их било што мање и како се њихов глас и отпор не би чуо.

            У таквом духовном и правно-политичком логору, којем су у значајној мјери допринијели парламентарни и ванпарламентарни политички представници српског народа, истина, ови други у нешто мањој мјери, Србима је било најпрече да пронађу и ухвате појединце за које су и свијет и народ видјели - па измислили да су криминалци, него да покушају са тим истим народом и уз помоћ свијета да зауставе обесправљивање сопственог народа.

            Дубоко сам увјерен како је најопаснија теза да не треба овај попис политизовати, како то поручују разни политички прваци. Слажем се да га не треба политизовати, јер то, како је познато из наше вишедеценијске праксе, у Црној Гори обично значи „покрасти“, па заиста га онда не треба политизовати, јер ће бити фалсификован.

            Једноставно, право је сваког човјека да каже ком народу припада. Позвати га да то може учинити без икаквих правно-политичких, социјалних или економских последица је обавеза, прије свега државних институција, али и ништа мања оних који су на челу просрпских партија, удружења и невладиних организација.

            Стварање амбијента у којем егзистира слободни грађанин је обавеза сваког цивилизованог и демократског друштва. Подсјећати своју дјецу, очувати њихово памћење, упутити их на истину, није гријех, већ родитељска обавеза. Гријех је када родитељи не знају гдје су им дјеца, или када дјеца пате што су им родитељи погнули главу, јер су изабрали да се одрекну нације, како би обезбиједили голу егзистенцију.

            Нијесмо ни прва, а вјерујем ни последња генерација, која у Црној Гори због припадности српском националном стаблу и вјери православној, трпи глад. У нашим генима стоји информација наслијеђена од бројних претходних генерација иза нас, да је од Косова, свако наш био гладан, али је свако наш презрео све материјалне вриједности које су му се нудиле у њиховим цивилизацијским срединама, јер су наши преци знали да је највећа вриједност, која се не може купити ничим, нити се продаје ни за шта, њихова вјера и њихова нација.

            У 21. вијеку, хоћу да вјерујем да је дошло вријеме у којем се слобода осваја само гласом, правом поруком, без прејаких ријечи. Ако пустимо добар глас у народ, онај којим нећемо вријеђати друге народе нити им оспоравати право да буду оно што осјећају и тако се изјасне на попису, надам се да ће и Србима бити лакше да се слободно изјасне на предстојећем пребројавању становништва.

            Ако је попис нови референдум за Србе, како кажу многи, онда би се требало сабрати око тог, за будућност наше дјеце, најделикатнијег питања и на један суптилан, цивилизован, модеран и прихватљив начин за младу популацију припремити разне програме, од тв емисија, културно-забавних програма, СМС досјетки, флајера, занимљивих текстова у свим доступним медијима, али и онима који нијесу заинтересовани за проблеме Срба. У таквим медијима, кроз новчану надокнаду у рекламним просторима треба пласирати поруке којима би се могла пробудити чак и свијест и савјест оних који су били принуђени да клону, а њих није мало у Његошевој Црној Гори.

            Попис ће дати очекиване резултате ако лидери просрпских партија и других политичких и невладиних субјеката које представљају Србе, не само престану једни друге јавно оптуживати, јер на то их је давно требала сопствена савјест приморати, већ и да народ осјети и види како су се за једним столом напокон озбиљно и искрено сабрали око „српског“ питања. Такво појављивање у ТВ емисијама унијело би радост, вољу и додатно мотивисало сваког Србина да се слободно изјасни на попису – да је био, јесте и остаје потомак својих предака – Србин.

            Оно што никако не треба чинити у години пописа јесте објављивање штурих и досадних саопштења без обзира са које адресе долазила. То више нико не чита, нити слуша. Умјесто тога нека се чује жива ријеч, што тиша како би се не само боље разумјела већ и даље чула.

            У „живим“, такозваним контакт емисијама, треба избјегавати политичке и друге лидере, осим у изузетним ситуацијама, јер о прошлости најбоље свједочи угледни човјек, домаћин који умије да исприча истину о свом и нашем постојању и који није својим деценијским појављивањем у медијима досадио и „Богу и народу“.

            Треба посебну пажњу посветити младима и приближити наше активности њиховом начину размишљања и поимања овог проблема. Један од начина је и прихватање њиховог начина комуницирања, посебно посредством интернет мреже, на бројним порталима, блоговима и преко чудесно моћне фејсбук мреже, чији су зависници постала и наша дјеца.

            За такве програме треба окупити младе и образоване људе, њима дати смјернице и препустити им да сами креирају поруке, аргументују своје ставове без увреда и прејаких ријечи како се не би схватило да је појашњење потребе за исказивањем свога става на попису становништва најава неког новог неспоразума иза којег се крију неке друге намјере. До таквог мишљења се брзо долази чак и када за то нема аргумената, јер је црногорско друштво до те мјере исполитизовано да се у свему виде непријатељи Црне Горе и њене државности.

            Уосталом, попис се мора прихватити као цивилизацијски чин у ком сви народи желе бити прецизно регистровани и чији резултати неће никоме засметати већ допринијети бољем познавању и разумном гледању „чињеницама у очи“. Јер, онолико колико Срби буду снажили толико ће се снажнијим и сигурнијим осјећати сви други народи у Црној Гори. Зар уједињење Европе није потврда да је један народ, без обзира на његову бројност, мален без поштовања различитости и других националних заједница. Уједињена породица, треба да буде снажна онолико колико она јесте и онолико колико другима омогућава да буде у истој снази без обзира да ли је за неки проценат бројнија или не од другог члана породице.

            Дакле, ако Црна Гора хоће у европску породицу она мора уважити чињенице да сразмјерно броју појединих националних заједница прилагоди њене законе и да у пракси докаже како је сразмјерна заступљеност у органима извршне власти појединих народа управо онаква како је то „издиктирао“ попис њеног становништва. Значи, власт ће све мање моћи да избјегава да у институцијама система уступи бројна мјеста и Србима, као и осталим националним заједницама. Намјерно не говорим мањинским или већинским народима, јер права и слободе припадају појединцу, дакле човјеку, а не националним или политичким скупинама. Таквим примјерима се до сада Црна Гора не може похвалити, изузимајући правилно распоређене кадрове коалиционих партија које врше власт, а међу њима једва да има покоји Србин.

            Државу и њене челнике треба суочити са грађанском иницијативом и аргументованим захтјевима опозиције како би одустала од наметања етничког дискурса и тако унапријед "осудила" све оне који су се изјаснили као Срби да су против Црне Горе. Такође треба предуприједити познату причу режима да су Срби реметилачки фактор и опасност по грађански мир и међунационалну толеранцију.

            Уколико би се створила таква вјештачки драматизована атмосфера, пала би у запећак наша грађанска аргументација која указује да почетак радњи око пописа од стране власти нијесу европски стандарди него политички, што може пред сам почетак пописа довести до разочарања, једног вида депресије и осјећаја беспомоћности, управо код оних који су вјеровали у снагу наше цивилизацијске опције. У том скрнављењу наше племените намјере не треба заборавити да нам неће бити, као ни до сада, наклоњене стране елите и бројни медији који и даље свима дају за право да буду то што јесу осим Србима. Најчешће их проглашавају противницима Црне Горе, националистима и ретроградним снагама.

            Оно што посебно нико и никада не смије, ни јавно ни тајно, саопштавати јесте схватање како треба друге убјеђивати, рецимо Црногорце, да нијесу то што јесу. Такав приступ овом проблему био би контрапродуктиван јер ван сваког разума је оспоравати право другима, управо оно исто које ми тражимо за себе.

             Ако схватимо и прихватимо чињеницу да у Црној Гори поред Срба живе и Црногорци, Албанци, Роми, Хрвати, Муслимани, Бошњаци, онда смо разумјели демократију и испоштовали себе. Онда смо другима ускратили могућност да будемо јавно жигосани.

            На крају, ако би ме неко питао шта бих поручио народу пред предстојећи попис, једино бих могао да кажем – човјече, пиши како ти се ђед писао и својим потписом посвједочи оно што су ти преци завјештали.

            Управо, на томе, по мом увјерењу, почива право и правда, слобода и демократија.

/ Округли сто „Заштита идентитета српског народа у Црној Гори“, Подгорица, 24. јануар 2011. године /