СА ДОБРОСЛАВОМ МИШКОМ МРДАКОМ О СВЕМУ ПОМАЛО

УМЈЕТНОСТ ЈЕ ОРУЖЈЕ КОЈИМ ЕРОС ПОБЈЕЂУЈЕ ТАНАТОСА

Доброслав Мишко Мрдак, снимио: Новица Ђурић

              Ријетки су пјесници међу сликарима попут сликара и професора на Академији ликовне уметности у Требињу Доброслава Мишка Мрдака који је свијет свјетлости и стварност мрака цртежом и сликом донио на свијет као проклетство из којег поново васкрсавају наши свијетли преци Лазар, Милош и небом пролијећу Југовићи, Бановић Страхиња...

            Све слике Мишка Мрдака из минулих и најновијег циклуса цртежа «Еротика записа» су драма до драме.

            А драме нису и не могу бити мотиви па чак ни у цртежима из овог циклуса који се да разумјети само ако се колективна свијест демонстрира кроз бесмисао демистификације  умјетности  и њену инструментализацију која се  одвија под покровитељством новог свјетског поретка, каже у разговору за “Стварање” Доброслав Мрдак, који је излагао око 150 пута, добитник је бројних награда, и био предавач цртања и вечерњег акта студентима у Паризу.

            Са Ваших платана нас запљускује чудна енергија која посматрача не оставља равнодушним. Шта је генератор чудне енергије коју исијавају ваша платна?

“Као искрен стваралац настојим да моје слике имају снагу низања и протицања флусцијалне енергије коју осјећам у сваком свом дамару”.

            Постоји тврдња да се матрица слике осмишљена у глави умјетника врло мало подудара са оном која је материјализована на платну. Критичари Вас сматрају снажним колористом, какво је Ваше искуство са овом тврдњом?

            “То је уклетост коју познаје једино сликар. Коб те уклетости није лоцирана, условно да кажем у сликарском занату, већ егзистира у сфери физиологије човјечијег вида, у датости човјеку да види и разазнаје боју. Претпоставка те датости је свјетлост. Мада нијесам физичар, из ове области имам нешто више знања од пуке информације на основу којег сам, макар себи, настојао објаснити зашто се редовно догоди да матрица будуће слике, осмишљена и конципирана у ствараочевој свијести, има интензивнији колорит од њене материјализације на сликарској подлози. Вјерујем да та колористичка разлика настаје  као посљедица боје добијене од двије врсте свјетлости. Боја којом се користи сликар при осмишљавању будуће сликовне оркестрације је свјетлосна енергија, узрокована хемијским процесима који се одвијају у умјетниковој глави. Како другачије објаснити феномен сна у боји ако не тврдњом да је наш мозак у стању да током сна производе свјетлост. Дакле, боја матрице будуће слике је посљедица хемијских процеса, док је боја на њеној материјализованој представи  посљедица физичког, путем пигмента разлагања дневне или вјештачке свјетлости. Ето ту се налази срж сликарске уклетости. Отуда разлика у интензитету боје »виђене« током сна о слици и боје коју региструје будно око”.

            На Вашој првој самосталној изложби ликовној публици сте се представили сликама у цртежима, потом сте се десет година представљали  сликама, а затим  осам година  цртежома. Ређали су се циклуси »Пролазници«, «Хибриди«, »Хомо воланс« и »Аутобиографија«.  На Фестивалу  »Будва град театар« изложили сте  циклус слика  »Жене и ратници«. Данас поново излажете цртеже. Шта је разлог Вашем, рекао бих, перманентном враћању на цртеж као самосталну ликовну дисциплину?

“Ако сувише ароматизована или езотерична лексика пиктуралног може да стијесни, или да сузи простор поетичке вибрације и да слику сведе на нешто, да кажем, другостепено, цртеж у току свог интензивног рада изазива и призива форме које ће када се устале дати могућност значајних релација. Прави сликарски тражитељи радо стоје пред тим вратима иза којих не мора да их чека пророчка визија”.

Осим наглашеног колорита у Вашој  поетици региструјемо и гротесктне набоје. Гротеску баштините  и кроз дјела инспирисана трагичним тематом. Не носи ли гротеска,  у свом суштинском, нешто што је антипод сериозног записа темата?

“Гротеска се може индуковати у свим сферама овоземаљског и духовног. Добар аналитички дух ће запазити да је чак и оно судбинско гарнирано гротеском. Њено генеричко утемељење у умјетност произилази из њене утемељености у колективној свијести. Народни мудрац је гротеску уградио у брзалицу, загонетку, причу, плес, мит, па и у еп. Нема великог умјетничког дјела, ма којој врсти припадало да његова структура није прожета извјесном дозом гротеске. Присјетимо се једне свите Штрауса старијег, немојте ме држати за ријеч, али мислим да је у питању свита, гдје се сасвим неочекивано на половини дјела чују два громогласна. ударца у тимпан. На питање збуњених колега Штраус је одговорио: »Примијетио сам да на средини извођења дужег музичког комада добар дио публике спава па сам их на тај начи желио пробудити«. Добра илустрација за присуство гротеске у једном литерарном дјелу је Сартрова приповјетка »Зид«.”

Да ли и колику дозу ризика носи увођење гротеске у ликовно дјело?

            “ Наравно доза ризка је јако наглашена. Увођење гротеске у ликовно умјетничко дјело не смије да припада акту лежерности, већ просторима мишљеног. У противном ви сте у сфери илустрације, или сте насукани на спрудове карикатуралног. Но, мишљено има тенденцију да кастрира креативну енергију, да сузбије и испусти емоционални набој, стога гротеску треба довести у раван доброг зачина који не доминира већ само темпира укусност. Тада ће њена лексика успоставити меридијане кроз које  читавим дјелом пулсирају тако пожељни кваркови духовности. Осим гротеске једно од упоришта моје поетике је анахроност. Анахроност је гарант универзалности садржаја темата који провоцира стваралачки чин”.

            Када смо код ваше поетике, морам примијетити да се кроз Ваш опус мијењао третман фигуре. На ранијим сликама и цртежима фигура је третирана тродимензионално, док фигуру у циклусима »Жене и ратници«, »Мудраци« и »Мислиоци«, карактерише плошан третман и аморфна позадина.  

            “Плошност фигуре на сликама из циклуса «Жене и ратници«, »Мудраци« и »Мислиоци« је посљедица мог размишљања о души и њеној представи кроз енергију боје. Душу доживљавам као најсавршенију космичку енергију, наравно након Бога. Вјерујем да је она јединствена енергија и да се у искуственом животу манифестује кроз  мушки и  женски принцип. Потврду за ово увјерење налазим и у библијској причи о постанку човјека. Она  искључује биполарност душе.  Подсјетимо се, Творац је најприје створио Адама и удахнуо му душу, а  Ева је душу добила са комадом Адамовог ребра из којег створена. Прича о стварању првих људи доводи нас до првог гријеха. То указује да је женском принципу душе ближи простор материјаног  и да овај принцип своју потврду и исходиште остварује кроз законитости материјалног. Даљом анализом мушког и женског принципа душе сазнајемо да је мушком дато да буде мисаон и креативан, са једне стране, а са друге дегресиван  насилан и уништавајући. Насупрот њему, мада Ева није пробала плодове са дрвета сазнања, женски је конструктиван. Та конструктивност се манифестује рађањем новог живота. Ова два закључка су ми наметнула да главу сликам одвојено од трупа. Да тиме подвучем одвојеност душе од тијела, духовног од плотног, вјечну располућеност људског бића између добра и зла, живота и смрти, чистоте и гријеха”.

У циклусу »Жене и ратници« у своју поетику уводите мит. Није ли анахртоно да се један  умјетник са почетка двадестпрвог вијека својим дјелом обраћа миту? Посебно ако се зна да ће нови миленијум довести до глобализације и унитаризације људског друштва.

            “Пренебрегнућу чињеницу да сам већ саопштио моје виђење анахроности у функцији универзалности и закључити да  снатрење мита у властиту поетику мора бити опрезно. На разбоју умјетникове проницљиве хуманости треба да се подједнако нађу псеудорационалност људске добронамјерности и двосмисленост мита. Један сегмент циклуса »Жене и ратници« је одговор на доживљај мита од стране оних који желе да промијене објективну стварност. Намеће ми се утисак да се они у ту сврху лаћају тамних наочара. За таква прегалаштва нијесу потребана затамњена стакла наочара, јер се њиховом визуром мит сагони у ћорсокак свијести. То је готово криминогено, јер је мит нуклеус не само умјетности већ и живота”.

Ваша недавна изложба  цртежа из циклуса »Еротика«, мултимедијални је и са правом се може устврдити антологијски пројекат на савременој цногорској ликовној сцени. »Геније је ерос васионе«, тврдња Ота Вајнингера, је  мото  изложбе. Да ли Вам је и колико блиско Вајнингерово учење о еросу и креацији?

            “Тврдња  философа Вајнингера да је Ерос геније васионе утемељена је чињеницом да геније оваплоћује природне облике дајући им нове садржаје преко којих се они од представа свијета материјалног трансформишу у аксиоме духовног. Сјетимо се Петра Лубарде. Лубарда је рођен у малом црногорском селу Љуботињу. Насред тог села се налази један поприлично велики камен. Поред тог камена морао је проћи свако ко је ишао у Љуботин или се из њега враћао. Колико је генерација Љуботињана и иних пролазника прошло поред тог камена, а само је Лубарда сагледао чудеса његовог микрокосмоса. Овај геније га је оваплотио сачинивши једну од најособенијих поетика двадесетог вијека. Што се пак креације тиче и њене условљености од стране ероса, мислим да се сва учења о умјетности записана у многим књигама, које би скупљене на једном мјесту попут планине заклониле видик, могу свести на само једну реченицу: УМЈЕТНОСТ ЈЕ ОРУЖЈЕ КОЈИМ ЕРОС ПОБЈЕЂУЈЕ ТАНАТОСА. Уосталом нашем народном мудрацу је било јасно да креативност налази исходиште у еросу.  Он је много, много и много прије Вајнингера формулисао ту законитост. Уколико неко из нашег народа жели да вам похвали креацију саопштиће : »То си потегао из муда«. “  

Рад »Еротика« сам доживио и као Ваш однос према савременој ликовној умјетности.

            “Рад је веома комплексан. Анализом креативног чина кроз покрет, музику, цртеж, књижевност и колективну свијест покозује бесмисао демистификације и инструментализације умјетности зарад њеног  уплива у слободу личности”.

Није ли  та демистификација умјетности условила умјетничку еуфорију  за коју извјестни историчари умјетности и социолози тврде да је плод слободне и независне личности? 

            »Мислим да умјетничка еуфорија у нашој епохи има одређено и епохом детерминисано значење. Она је спонтани отпор једнодимензионалном друштву које се на наше очи рађа. То друштво настаје као спој два супротна друштвена пола, рационалног и идеолошког, два супротна менталитета – потрошачког и ропског, двије супротне анти енергије – материјалног стандарда и страха. Да сликовито кажем: умјетничка еуфорија је Лабудова пјесма слободне независне личности. Личност осјећа да је већ успостављена контрола живљења, добрим дијелом и контрола ријечи и гласног размишљанаја, да , када буде успостављена контрола свијести и осјећања, неће бити слободне личности. Можда ће се тада генетски инжењеринг наћи при руци човјеку како би постао дефинитивно срећан у потпуној једнакости«.

Да ли се и како може успоставити контрола свијести и осјећања у европском друштву?

            »Сви пројекти који пледирају  контролу личности предразумијевају маргинализацију или коначну елиминацији умјетности из сфере духовног. Европа у томе  има завидно искуство. Средњовјековна католичка сколастика однос према Богу гради на страху од казне. Сакционисано је свако испољавање емоција. Чак и безазлен смијех на јавном мјесту, јер су аналитичари Новог завјета  уврдили да се Христ који је од Бога послан  да нас поучи како да завриједимо вјечан живот  никада није насмијао. Спрега догме и санкције је јако добро функционисала све док  се у доба хуманизма и ренесансе умјетност није изборила за слободу личности. Европа је изњедрила фашизам  чије су  ломаче прогутале небројна умјетничка дјела. Њен подухват је и соцреалистичка канонизација умјетности«. 

У чему сагледавате потребу  новог светског поредка да ускрати слободу личности?

            “Нема промјене друштвеног поретка без промјене друштвене свијести или, како су утилитарни режими тврдили, без стварања новог човјека. Хедонија и  аскеза поларизују простор искуственог. Но мали број људи се одлучује за само један од два  пола. Већина  бивствује, ајде тако да кажем, кокетирањем  са  обадвије  могућности.  Та   чињеница је кључано мјест у пројекцији уплива у свијест. У зависности од потребе пројект је фундиран  на једној од њих. Архитекти средњовјековне свијести акцентују аскезу као предуслов хедонији вјечног загробног живота. Наполеонова глобализација се заснива на слободи  личности, а савремена глобализација кроз девизу: Живот достојан човјека  на хедонији   условљеном демократизацијом друштва”.

Ако је тачно да је демократија воx попули онда сам ја затечен.  Не одгонетам како демократија може носити пројект неслободне личности?

            »Глобалистичка демократија не почива на принципу изворне античке демократије,  принципу који  обезбјеђује  да се од најбољих изабере најбољи, већ на популистичком принципу да сви имају право да бирају и да буду бирани. Успостављањем овог принципа, медиокритет је постављен у први план. Не случајно, јер просјечност је простор у којем се башкаре присталице комформизма и потрошачке свијести«.

Зар већ досегнута европска духовност није баријера таквој работи?         

            »Бројни  примјери указују да је наступила декаденца европске духовности. Телевизија, најмоћнији  модулатор свијести један је од њих. Канали европских тв станица врве  од љубавних серија шематизоване мелодраматике. Матрица тих разгаљивача душе је  љубав - избавитељ  од  прозаичности  сиромаштва. Двоје младих,  обавезно лијепих, од којих  једно мора бити сиромашно, заљубљују се, нечија завист  их  изложи патњи, на крају побјеђује искрена љубав  крунисана браком и  блаженством  среће коју пружа новац. Омиљени тв јунаци из дана у дан указују на бесмисао аскетизма који подразумјијева слободна личност. Већ формирана потрошачка свијест и конформизам претварају новац  у  атрубут који руши  све па и ауторитет самог Бога«.

Али, гдје је ту умјетност?

»Нијесам онај који вјерује да умјетност  може да  измијени свијет. Умјетност  потцртавањем границе која раздваја искрено и неискрено, поштено и непоштено, морално и неморално, добро и зло, врши уплив у морални дигнитет човјека«.

Није ли поларизација друштва на доро зло  човјекова фикција?

            “Јасно је да поларизација свијета на добро и зло није само ствар убијеђености, теорије или митског сазнања, него нешто у искуству, у историјској свијести. У колективној свијести свих народа, у њиховом предању, постоје пословице добра, приче о поразу зла, епови који се завршавају ганућем, катарзом, ослобођени од нагомиланих зала мржње, и потребом да се сумраком сопственог афекта сврстате на страну мрака. Добро је тајанственије од зла, за њим мора да се трага. На добро мора да се подсјећа, а зло је увијек при руци, оно је чврсто засјело у оном што именујемо као реалност. Добро има нечег сањарског у себи. Зло је конкретно и реалистичко”.

А  шта је са талентом? Зар се он као предуслов настанка умјетничког дјела неће супроставити? 

“Посматрано из ракурса глобалистички прокламованог принципа демократије недвосмислено слиједи закључак да је таленат, као привилегија малог броја људи, недемоктатски елитистички феномен, дакле сурогат. Умјетничка вриједност није реална вриједност већ је ствар интерсубјективног уговора који је судом критике приписује умјетничком дјелу. Овај интерсубјективни уговор стручњак (критичар) може засновати на два сасвим различита односа. На чистом научном и методолошком – објективан однос, или подстрекачком – ауторско субјективан однос. Овај други ставља умјетника у позицију продужене руке умјетника подстрекача (критичара), па таленат више није преуслов настанка умјетничког дјела”.

Посљедице?

“Сликар полако остаје без своје личности, а стручњак, који је најприје био критичар, преобраћа се у стварног аутора умјетничког дјела. Тако у савременој ликовној умјетности  егзистирају умјетничка дјела релаксирана и од посљедњих атома артизма, естетике и емоционалног набоја. Двери духовности су широм отварена пред кичем. Трансформација кича у врхунску креацију духа дефинитивно разара узрочно-последичну везу, која се догађа на релацији личност-умјетност”.

Да ли ви  предвиђате крај умјетности?  

            “Не волим песимистичке закључке, они су најчешће сувише ефектни да би били реални. Сликар слика и усред хаоса. Једино чега би он, с времена на вријеме, требало да се присјети јесте поријекло његове појединачне умјетности. Мој оптимизам је подгријан сазнањем да и   истраживачи на пољу демистификације умјетности  дижу глас протеста. Ето недавно је Каре, један од највећих  енглеских вајара, на опаску  да су његове дематеријализоване скулптуте утрле пут концепту одбрусио:«Заиста ја нијесам крив што су неки идиоти и дисање прогласили за скулптуру«.”

/ Последњи интервју Доброслава Мишка Мрдака објављен пред упокојење, »СТВАРАЊЕ«, 13. мај 2010. године /