КОСОВСКО СТРАДАЊЕ – ГОРКЕ ИСПОВИЈЕСТИ

Новица ЂУРИЋ , /МОЈ РАЗГОВОР С ЊИМА/, НИП Универзитетска ријеч, Никшић,  1991.год.

Књига интервјуа Новице Ђурића    несумњиво представља један интересантан    и не баш уобичајен вид књижевног жара. Књига је то у којој  се разговара, пита и одговара, дијалози су то што се  спонтано и живо пред  читаоцем одвијају.Тематски књигу карактерише  јасно уочљива разнообразност и хетерогеност. Писац је, међутим, ипак успио да нам сву ту комплексну материју једном успјешном и правом и правом диференцијацијом представи преко шест хомогених цјелина. У том смислу књига је подијељена композиционо на шест темата од којих  сваки  понаособ  садржи текстове куји му и мотивски припадају.

         Тако темат насловљен са  :  Пјесма је путујући глумац  представља  разговоре вођене  са књижевним посленицима, пјесницима и писцима као што су :  Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Чедо Вуковић,   Илија Лакушић и др Новак Килибарда. У  другом дијелу своје књиге под називом   :  Слике!   Само оне!     аутор разговара са сликаром Војом Станићем .Морал и  судбина науке     је  темат у којем су представљени академици и научни радници   : др Јован Ђорђевић, др Мијат Шуковић и др Бранко Хорват.

Уочљиво је да четврта цјелина запрема највећи дио књиге и укључује највећи "број саговорника. Али, ако се има у виду да је књига и настала у вријеме разних превирања , националних трвења и једног свеопштег политичког хаоса - онда то и није тако чудно, штавише чак је и нормално и оправдано. Јер, на жалост, то је та наша сурова ствар којој неминовно припадамо и  од које не можемо  побјећи. Отуда је  политика на неки начин   добила посебан          третман у Ђурићевој  књизи. Са симпатичним насловом: „Политика у земљи чудеса“     овај  дио садржи разговоре  са револуционарима и политичким
радницима као што су  :  Светозер Вукмановић Темпо,  Милија    Станишић,
Батрић Јовановић, Ненад Бућин,  Светозар Маровић,   Драган  Вукчевић,
Зоран Милићевић „Од главе до пете    је  цјелина у којој  се разговара
са   :  Петром Бошковићем,  Милованом  Илићем Минимаксом         и Батом Живојиновићем и која макар донекле резбија озбиљност претходног и  суморност  темата који  слиједи насловљеног са:  Косовска страдања. У овом посљедњем дијелу дате  су тужне и горке исповијести:  Плане Ковачевић  Самарџић,  Кајтаз  Загоре  и Гојка Јакшића.

Управо  је ова хетерогеност књиге на неки начин и одредила природу нашег просуђивања о истој. Наиме, ми нијесмо ни приступили њеном приказивању с аспирацијама да дамо неку праву и пуну критичку оцјену. Наш суд о књизи поприма у ствари одлике  само једног најелементарнијег упознавања читалачке  јавности са њеним садржајем.

Ипак, и поред све те комплексности грађе постоји нешто чиме  су сви текстови повезани у једну чврсту симбиозу, у неки јединствени организам. И то  је, прије  свега, свјесно ауторово настојање и несумњиво успјех у том настојању да сачува вјеродостојност саговорникова причања и израза, његову оригиналност. Наравно, није занемарљив ни несумњиво срећан одбир  саговорника који ни намање није био произвољан већ најчешће условљен одређеним актуелностима и увијек с настојањем да то буду репрезентативне личности.

Али уочљива је и још  једна нит што се провлачи кроз све текстове или пак већину њих.То је  једно истинско и искрено саучествовање аутора са саговорником. У уводном дијелу књиге сам аутор каже: „Нијесу ми сви саговорници излазили у сусрет  само из пристојности и разумијевања новинарског позива као  што ни ја са свима нијесам разговарао увијек из професионалне обавезе и знатижеље. Било је, истина разговора који  су имали и такав повод и тон али много више  оних у којима смо  заједно  саосјећали, туговали, патили,  ослобађали  се онога што нас је као мора притискало и дух нам спутавало“.

         Та свеприсутност  аутора  се, заиста,  и  осјећа у многим разговорима гдје се губе дистанце : питања - одговор,  гдје у ствари и нема питања и нема одговора него постоји  само причање и надовезивање на причу.Ваљда из тог разлога књига није ни могла бити насловљена са  :  Књига интервјуа или нешто  слично гдје су јасно диференцирана питања и  одговори јер ово  су заиста бар у већем дијелу прави разговори - често оплемењени, високоинтелектуални, конструктивни, духовити каткад  и дирљиви. А причања и разговори су одвајкада и  одлика али и насушна потреба људи на  овим просторима. „ Без хљеба ме оставите  само не без разговора“, каже  један  од  јунака  писаца и академика Чеда Вуковића.

         Отуда дружење са Ђурићевом књигом и његовим саговорницима представља, у ствари, велики изазов за читаоца али и празник за његову душу.

                                                                                           Зорица РАДУЛОВИЋ