КЊИГА ИСКРИ “ЂУРИЋЕВСКОМ” ФИЛОСОФИЈОМ ЖИВОТА

Новица Ђурић, / РОМАН ТИ ПРИЧАМ,/  Српска књижевна задруга, Београд, 2013. године

Мало је књига на нашим просторима као што је роман Новице Ђурића под називом “Роман ти причам” у издању Српске књижевне задруге. Колашински бард писане ријечи, испричао је једну  сасвим обичну а опет у свему тако необичну животну причу одрастања колашинског дјечака са сестрама,  братом,  брижним родитељима, дједовима и бабама. И као што у рецензији написа академик Матија Бећковић “човек је оно што памти”.  А упамтио је Ђурић готово све. Личне доживљаје, стварне ликове, истините догађаје и испричао их по хронологији сјећања. Ријечи одишу породичном љубављу, светосавским усађеним животним дамарима сеоске породице у сваком трену испуњеном љубављу као једином лијеку на животним рецептима. Књига искри “ђурићевском” философијом живота. Од пишчевог рођења па до, зашто не рећи, преране трагичне смрти пишчевих родитеља. А живот мора да се наставља и како прича писац, живот јесте буре барута. Јесте и седење свих укућана за ручком и правилна употреба прибора за јело. Јесте и крађа очеве пушке. Живот су и златне мајчине руке и очева ријеч, како писац рече и када није у праву, а готово је увијек био у праву. Писац признаје да је дијете човјек и по и да се није лако носити са дјечачком памећу а мудрост је да се у непредвидивим ситуацијама и одбрани. “Када се одбрани главом, онда је човјек”. Много је детаља у роману који могу да се преточе и на филмско платно. Такви редови испричани су захваљујући Ђурићевом истанчаном новинарском- пјесничком-књижевном чулу да “осјети” и саме ријечи које навиру на његов компјутерски слог. Једном је рецимо, помагао оцу око преслагања балвана када се, одједном зачу грмљавина покренутих балвана који бејаху бржи од нејаких дјечијих ногу и сустигоше, оборише и приковаше уз једну букву малишана. Спасила га је Божја рука и очева хитра и храбра реакција.   

Много је тајни у одрастању дјетета. За Ђурића је у то вријеме била тајна зашто се за Бадњи дан не ставља губер на прозор а за Никољдан увијек. Како му родитељи нијесу хтјели дуго рећи претпостављао је да је то детаљ славског обреда. “Тек касније је разумео како се бадњаци и нијесу дали скрити а ни губер-густо и дебело ткање, о два клина изнад прозора у кухињи, није качен. Мистерија је за дјецу ријешена родитељском причом након завршетка основне школе у двије ријечи- доба комунизма. Доба које је мајка Даринка због неких родитеља који су остали сирочићи називала “ниједна вјера”. Али, о томе више у роману који читаоцима прича Новица.

У Ђурићевом роману има и прелијепих описа живописног краја у коме је писац-наратор одрастао. Рецимо ријеку Плашницу немјерљиво воли… “Плашница километрима љети тече, тек да не пресуши. Бистра као суза. Увијек хладна, руке леди.” Али, писац описује несмањеним жаром и некадашњи хотел Бјеласицу у коме је радио његов отац Милош. …”Помеђу великих јела, некако с краја од града, са западне стране, једна велика зграда са много спратова, прозора, балкона, опшивена даском стражарила је над Луговима и ријеком Таром… надалеко позната колашинска вила-хотел Бјеласица.”  Описује и људе савременике. “…висок, смеђе косе, плавих очију, благог осмијеха, крупних шака…виђен у сваком смислу, а најбоље су га опажале даме”. Управо је језик којим пише, односно којим нам прича роман, посебна вриједност ауторовог текста. Оригиналан и избрушен за сваког ко жели да чита и “слуша” овај роман. Многи детаљи, за писца битни, овдје нису поменути, али како раније рекосмо много је тајни које ће читалац откритити када завири у текст између корица одрастања једног писца. На крају, сазнаће  и чега и кога нема. Када је ријеч да тако кажемо о дјеци која у данашње вријеме одрастају писац закључује да више нема оног лијепог васпитања као у његово вријеме када се клањало свему чему су га учили његови родитељи. Нема више оног времена, па и пишчевих родитеља Даринке и Милоша. “Бог је тако хтио. Божјој једино Бог суди.” Тако закључује текст и причу Новица Ђурић. Књига “Роман ти причам” свакако се препоручује прије свега дјеци и читаоцима колашинског краја,  али и свима који у одрастању обичног и надасве бистрог и паметног дјечака могу пронаћи и део своје животне приче. Јер, књига “Роман ти причам” Новице Ђурића је објављена. По његовим ријечима, тим чином писац-наратор, иако нерадо признаје, више неће бити дијете.

Октобра 2013. године

Мирко Јаковљевић